Вучић у библиотеци 2

Већ добро знан кадар: библиотека, Александар Вучић долази да врати књигу после нешто кашњења због неодложних државних обавеза…

ОН: Госпођо Надо, ви сте?! Па, још радите..?

Она: Не, у пензији сам али откад си ми је смањио не могу да саставим од 1. до 5. у месецу па радим преко омладинске…

ОН: Дошао сам да Вам вратим…

Она: Оно што сте ми отели, ураааааааааа!!! Не морам више и у другу смену…

ОН: Не, дошао сам да…

Она: Мали Алек, дошао да ми запосли децу, јел да?! Обоје су и дипломирали и докторирали, али раде у пекари па…

ОН: Јесу ли код нас у странци?

Она: Нису. Нису ни у једној, зашто..?

ОН: Онда ништа, него дошао сам само да вратим…

Она: Изгубљену веру, наду, поштење, морал, очекивања…

ОН: Ма, јок, „Ђулиће госпођо Надо.

Она: Кога, бре, Ђелиће?! Па, таквих пуна држава ко да их клонирате, беж од мене с њим, пу-пу-пу…

ОН: Хахахах…не Ђелиће већ „Ђулиће“, узео сам пре 35 година да прочитам и…

Она: Пре колико, бре?!

ОН: Пре 35 али нисам стигао од обавеза до данас, па…

Она: Видим добро ти иде, фенси џемперић, кошуљица, ово – оно, нема више беџа на реверу, а?

ОН: Опет сте пили госпођа Надо?! Још Вас зову „вињак“, јел да?! Какав црни беџ, немам појма о чему причате?!

Она: Па, онај што си носио кад си долазио последњи пут и покушавао на муфте да угураш у полице с класицима Шешељеве књиге!

ОН: Ја?! Па, рекох Вам да нисам био 35 година, још откад сам узео „Ђулиће“ али сте очигледно пијани, госпођо Надо, мада делујете и као да сте се одали лаким дрогама, а?!

Она: Одала сам се лакшој храни јер за тежу немам а већ четири дана немам ни за лакшу па радим ноћу као бот за ове твоје и добијем по седндвич сабајле…

ОН: Мора да сте ме помешали с неким, вероватно мислите на Тому, мада он у библиотеку улази само да побегне од кише, ја сам ваш мали Алек, онај што већ трећу годину Србију води правим путем и…

Она: А, радиш с азилантима – превоз, смештај, организовање пута… Одличан посао, чујем! Има ли места и за моју децу, макар међу азилантима?

ОН: Као што рекох: правим путем који и Ви подржавате па по сценарију климате главом и благо се смешите иначе нема шунке у сендвичу, само клот кифла и благ премаз мајонеза…

Она: А, јел тај пут беше подразумева да коначно могу у пензију и да пристојно живим од ње, а да млади раде и…

ОН: Као што рекох, госпођо Надо, пут а не бајка, а тај пут је мукотрпан и дуг, па…

Она: Али ја уопште нисам хтела на тај пут! Желела сам мирну старост у топлини дома свог, унучиће на недељном ручку уместо ручка једном недељно и…

ОН: А изградио сам и стотине километра пута којима…

Она: Не могу ти ја ни три метра тим путевима, отишли кукови а већ годинама чекам на операцију! Мислим, могло је то и брже али доктор који такође није вратио књигу каже да ће је вратити и оперисати ме кад убацим у „Хајди“ коверту са 2000 евра!

ОН: Видите, некада је таква услуга коштала и читаве 3000 евра али смо за само три године успели да сузбијемо мито и корупцију и сведемо „ваља се“ на пристојну цифру тако да морамо наставити с радом…

Она: Није ваљда да си се напокон запослио, мали мој Алек?! Мислим, за стварно, не оно директор базена, носилац беџа, помагач штрајкачима глађу до смрти, премијер и остали послови на црно..?

ОН: Радим 24 сата дневно, седам дана…последњи пут сам одморио кад сам као дете заспао читајући „Ђулиће“ и заборавио да вратим књигу.

Просечна плата у Србији је 500 покемон евра а пензија чак две године до смрти што раније није био случај, већ се умирало на послу, а о страним инвестицијама да Вам и не говорим.

Она: Говори слободно, имам времена до друге смене колко хоћеш!

ОН: Рекох- да Вам не говорим, осим ако нећете да останете и без кифле па само мајонез на длан, а..?

Она: Аха, значи отврено 300.000 нових радних места; млади по први пут одлазе само да би се вратили; дневно се отвори више фабрика него празних фрижидера; асфалтирали сте скоро све ливаде у Србији и поставили темељце за нове ливаде; потписали Бриселски споразум који гарантује Србима на Косову и Метохији право да приликом протеривања с огњишта трошкове селидбе сноси Приштина; срушили Савамалиу да направите Сававелику; ухаспили па пустили онолике нарко-босове како би им поставили заседу и ухапсили кад се најмање надају а не кад им дојаве; стали на организованом криминалу и реорганизовали га по европским стандардима..

ОН: Тако је, госпођо Надо! Јесам ли Вам лепо рекао да су браћа Грим одавно предвидела наше успехе, осим Вулина па бих и њега да вратим уз књигу ако може..?

Она: Е, вала не може! „Ђулиће“ прихватам али да ми Вулинопет чучи у полицама и препада децу урлајући на њих: „Хоћеш Нушића, а, бандо мала сорошевска, ова влада вам није довољно смешна?! Сад ћу онако да колутам очима па ћете опет ноћима да пишките у кревету будећи се у зноју рада човека који ради и зноји се за све нас! Ево, откад се јутром поливам кофом тог светог зноја делујем млађе и нормалније, а и унука сам спасл’а а онда га и ожен’ла…или то беше она реакционарна баба из рекламе“..?

ОН: Добро, де, ево само „Ђулићи“ а с Вулином ћу покушати у „Градском зеленилу“…

Она: Чек, чек, чек, Александре, где мислиш да си пошао?!

ОН: Па, кући, логично!

Она: Благо теби, ти имаш кућу, мени банка узела па живим као подстанар у студенстком граду код унуке бивше комшинице…

ОН: Не секирајте се, госпођа Надо, стећи ћете опет ако ми победимо, а ако не победимо видите шта ћете- имамо ми и старије који једва чекају да дођу на Ваше место и раде до пензије…у ствари- у пензији, хахахахх…

Извор: Два у један