Александар Вучић је најпопуларнији српски политичар. Први је после Николе Пашића који води странку која дуже од пет година има подршку више од половине бирача који излазе на изборе. Пријатељ је Руске Федерације, уважен у НР Кини али и има веће разумевање САД и ЕУ него било ко од савремених му српских политичара. Државу води као политичар који познаје народ, иако није тачно да су његове владе постигле било какве веће успехе, за време његове владе нема наглих и великих промена нагоре, којих је током претходних деценија било.

Упркос овим чињеницама, ја сам уверен да је Александар Вучић лош државник, да је обични политикант, да је Србији током своје каријере нанео многа зла и да је одговоран за постепено али темељно умањивање наше слободе и рушење демократије. Вучић је патолошки везан за власт и зависан од популарности. Човек који медије доживљава на начин на који други гледају на доживотну кожну болест, мада су временом, заменили улоге па су медији постали објекат а он субјекат тог односа.

Највећи проблем који имам са Вучићем јесте његов однос према истини. Истина је код Вучића роба. Роба која највећу вредност има у половичном квантитету или још боље као апстракција. Уосталом, коме треба истина? Свако може лако да влада када му истина иде у прилог. Она није тема ни за филозофе. Важно је паковање, а садржај је по жељи. Анализа Вучићевих изјава показује да му је политичка вештина одавно постала важнија од било какве политичке идеје. Човек који води државу када је предала власт над делом своје територије, а потом је помогао интеграцију 50.000 наших грађана у „Репубљик Косова“, данас сматра да има право да у опозицији тражи издајнике. Особа која је дошла на чело државе са паролом борбе против корупције данас треба да призна да је од десет случајева половично пресуђено само једном, да је он сам створио мрежу корупције какву нисмо видели у нашој историји у којој су укључени и брат и кум и најбољи пријатељ. Судбина бившег председника Николића све са задржавањем куће на Дедињу и Саветом за сарадњу са Руском Федерацијом и НР Кином најбољи је пример кварења и лоших пракси. Можда није за казну, али јесте за повраћање. Вучић, тај гарант стабилности, за шест година није успео да врати ни долар дуга, ни да стигне привредни раст из 2004. или 2005, незапосленост је фалсификовао иначе је вероватно и већа него раније, али су зато просечне зараде и пензије ниже него 2012. године.

Вучић и његов режим су производ. Кључан његов садржај су неморал и ауторитаризам стварани деценијама у фрустрацијама народне трагедије и доконости деструктивне радикалске опозиције. Други састојак је стицај несрећних околности. Он одговара интересима Москве и Пекинга, баш такав какав је. Он је, као покајани радикал, најбољи за политику дефинисану као „камен на преливајућем клозету“ – засновану на расистичком уверењу владајућих кругова у ЕУ и САД да у Србији никада не може бити добро и да је потребно пронаћи локалног поглавицу, колаборационисту али иначе, ако је могуће најдивљијег и најлуђег, са најдебљом батином, само да држи дивљу земљу на миру. Унутрашњи односи су јасни. После година изостанка темељне демократизације, са полуделим остацима служби и парамедијима, појавио се човек са подршком сиромаха, афирмацијом у иностранству, који познаје технологију власти. Када је сабрао службе безбедности, ослонио се на власт и довео црни новац од „пријатеља“ са којима је по хотелима у иностранству планирао „долазак Србијанаца на власт у Београду“, требало је само да ухапси финансијера своје раније кампање и да му јадни и од медија излудели народ да своју пуну подршку.

Александар Вучић је гробар Србије. Политичар који је учествовао или био сведок-саучесник у свим злоделима током протеклих двадесет и седам година. Његова власт је виртуелна –почива на медијском терору и привилегијама које даје својим присталицама. Он је читав лажан као митинг испред Храма Светог Саве у Путинову част. Режим који само у Београду има 100.000 чланова (и на тај број жалосних 400.000 бирача) морао је да доведе 1.600 аутобуса из целе Србије. Њихови путници су ми се похвалили како су добили сендвич и 1.000 динара за пут. Дакле без тих педесеатк хиљада дошљака режим није био сигуран пред редовним протестима опозиције који, само из Београда, окупе више људи него што могу он и, међу Србима најпопуларнији руски владар!? Колико је коштала та лепота? Само дневнице тим јадницима прелазе 40.000 евра. Нерадни дан који су добили кошта двоструко. Плата за шофере и бензин за 1.600 аутобуса вреде макар колико и укупне дневнице. 160.000 евра ! Двадесет нових радних места. А ауторитарни српски председник није стигао ни да се договори са председником Руске Федерације, па је морао да моли патријарха да овога пита да се обрати окупљеном народу. Срамота!

Та Путинова посета парадигма је Вучићеве политике: блештаво и празно. Она може да буде успешна на изборима и нигде другде. Зар српска сиротиња, посебно она умна, није ништа научила о томе шта је државник из примера Јосипа Броза. Радовали су се незарађеном новцу који им је делио док је разарао Србију и обесправљивао Србе у другим републикама. Онда су десет година после смрти били мало љути на њега. Сада га се сећају са сетом. После Вучића, можда ћемо се сви сећати са сетом, али не њега, већ Србије, наше земље.

Порука опозицији: немојте да лажете, избегавајте гордост и борите се са сујетом. То је важан предуслов успеха и корак ка победи.


Извор: Напредни клуб

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто сам против Вучића?

* Обавезна поља