Затварање железаре скупље од донација?

Потрага за солидним купцем, који би коначно учинио одрживом и исплативом производњу у „Железари Смедерево”, зашла је у четврту годину. Шта учинити са српском челичаном, после одласка „Ју-Ес стила”, Стојан Стаменковић, сарадник месечника „Макроекономске анализе и трендови”, вратио би се у одговору на то питање тридесет година уназад, у време дужничке кризе некада заједничке нам државе СФРЈ. „Железара” је и тада била кандидат за гашење, али то политички није било изводљиво, подсећа Стаменковић.

– Ако може да се нађе стратешки партнер или купац, који ће запослити раднике и учинити производњу рентабилном, ја сам онда срећан човек. Али, ако то не може, „Железару” морамо затворити, посебно имајући у виду месечна улагања државе у њу, јер ће то довести до још већих проблема са фискалном консолидацијом – указао је Стаменковић почетком октобра прошле године.

Са овом Стаменковићевом оценом слажу се многи, али има и оних који тврде да би гашење фабрике било скупље од свих садашњих давања. Процена је стручних служби „Железаре” из 2013. да би њено затварање једнократно коштало између 90 и 157 милиона долара, али би се држави отворио месечни трошак од око 3,5 милиона долара за обезбеђење фабрике, одржавање система струје, гаса, за разне таксе, фиксне уговоре…

Подсећања ради, држава „Железари” месечно даје 8,5 до 10 милиона евра. „Железара” банкама дугује 260 милиона евра, добављачима 120 милиона и за сировине још 145 милиона евра.

По једној рачуници из „Железаре”, која је крајем 2013. допрла у јавност, кад пуним капацитетом ради једна од две пећи, она укупном друштвеном производу земље доприноси између 0,7 и један одсто. Тада извози 75 до 85 одсто производње, а у време када је радила пуним капацитетом, од 2006. до 2008., учествовала је са 10 до 12 одсто у укупном извозу Србије. Са једном високом пећи вредност њеног извоза, по тадашњим ценама, била је око 500 милиона долара годишње, што ју је сврставало у сам врх листе извозника.

Поборници опстанка „Железаре”, реч је, додуше, о људима који у њој зарађују за живот, подсећају да она домаћим купцима обезбеђује „флексибилност у снабдевању репроматеријалом”. Што значи да они не морају свој новац да блокирају у великим залихама, а добијају квалитет репроматеријала какав им не обезбеђују украјинске и руске железаре. Сировина из западноевропских железара је знатно скупља и наши купци не могу да утичу на прилагођавање квалитета њиховим специфичним потребама.

Кад једна од две високе пећи ради пуним капацитетом, „Железара” „Србијагасу” за гас плаћа око 50, а Електропривреди Србије за струју око 40 милиона долара годишње. „Железнице Србије” од „Железаре” у том случају зарађују 12, а „Месер Техногас” 20 милиона долара годишње. У пет месеци другог полугођа 2013. у „Железари” је било ангажовано више од 350 домаћих предузећа која су по том основу остварила више од 40 милиона долара прихода.

По тој рачуници из стручних служби „Железаре”, њеним гашењем буџет Србије остао би без 6,5 до седам милиона долара месечно, у просеку, по основу пореза и доприноса из зарада и на зараде запослених као и трошкова накнаде за незапослене. Изостао би и приход запослених код уговарача који раде за „Железару” и порез и допринос на њихове зараде, смањена би била и куповна моћ, што би се одразило на приход од ПДВ. У „Железари” су израчунали да је тај губитак прилива у буџет једнак или чак скупљи од интервенција које су неопходне како би се производња у том систему одржала.

Али, ако је „Ју-Ес стил” пре три године предао држави фабрику без дугова, значи ли то да су њен рад финансирали добављачи? Према изјави премијера Александра Вучића, њен укупан дуг од око 500 милиона евра је, заправо, потраживање државе, што би требало да значи да су у њему и дуговања за испоруке домаћих добављача, порези и доприноси.

Састављачи ове рачунице, ма колико била мањкава, тврде да би заустављање фабрике коштало много више од трошка покривања губитака које она у важећим тржишним условима ствара, као и већина европских и северноамеричких железара.

Сви погони „Железаре” модернизовани су у периоду од 2004. до 2011. године и у одличном су функционалном и производном стању и технички и технолошки, јер су процеси редовног одржавања погона устаљена пракса у компанији.

Нема сумње да су људи који су протеклих месеци одлучивали о томе шта чинити са „Смедеревом”, на челу са премијером, пред собом имали много више квалитетнијих и свежијих података о овој фабрици од наведених у овом тексту. Још једно је сасвим сигурно. Како год да се заврши више деценија дуга и прескупа историја „Железаре” – за коју се говорило и да у њеним пећима не гори кокс, него драгоцене девизе – она ће још да нас кошта и тај цех ће морати да се плати. Пореским обвезницима, које нико ништа није питао, једино преостаје да верују да су предлагачи још једног покушаја за оживљавање „Смедерева” претходно све добро извагали. Биће проблем ако нису.

Извор: Политика