Живела Сирија!

Осећање правде налаже да се силеџија коначно доведе у ред, а разум да се змија гађа у главу, јер ако је гађаш у реп ујешће те. Ипак, светска игра за моћ није улична или ђачка туча, а посебно не у ери атомске бомбе.

С друге стране, силеџији се, ипак, једном мора стати за врат и поставити се јасне црвене линије. Агресор се не одвраћа од рата позивањем на мир и вербалним надмудривањем, већ јасним аргументима силе, које ће га натерати да подвије реп. Или учини погрешан потез у правом тренутку. Одуговлачење и тактичко повлачење ипак има ограничен рок трајања.

У овој игри нема посматрача и хладна објективност не помаже. Само је питање на који начин трајно одвратити непријатеља од тога да врши насиље над целим светом. Без и најмање недоумице ко је непријатељ.

Јасно указивање да агонија може престати једино војним поразом САД, пре коју годину сам, и то у полу-јавном контексту, чуо само од једног млађег историчара-комунисте. Сада је та свест развијенија, на различитим странама политичко-идеолошког спектра. При томе говорим о озбиљним људима, а не форумским и Фејсбук хистерицима. То није позивање на рат, ни мржња према америчком народу. Већ нужност такве ограде говори колико нам је свима мозак помућен, и до саме помисли да ствари коначно морамо да назовемо својим именом. И уверења да нам се због тога руши цео наш ментални и симболички свет, без ког ћемо осећати велику празнину. Сваки рат је, у том смислу, најпре рат против себе, против старог себе окошталог у заблудама.

Сила Бога не моли, то је тачно, мада се често на Бога позива. Ни Бог не воли силу овоземаљских Вавилона, али Бог и то препушта нашој слободи. И нашој спремности да се активно боримо за њу.

Дакле, живела Сирија и цео слободни свет. Надајмо се да такав и даље постоји.

У то ћемо се ускоро непорециво уверити.

Извор: Стање ствари