Živela Sirija!

Osećanje pravde nalaže da se siledžija konačno dovede u red, a razum da se zmija gađa u glavu, jer ako je gađaš u rep uješće te. Ipak, svetska igra za moć nije ulična ili đačka tuča, a posebno ne u eri atomske bombe.

S druge strane, siledžiji se, ipak, jednom mora stati za vrat i postaviti se jasne crvene linije. Agresor se ne odvraća od rata pozivanjem na mir i verbalnim nadmudrivanjem, već jasnim argumentima sile, koje će ga naterati da podvije rep. Ili učini pogrešan potez u pravom trenutku. Odugovlačenje i taktičko povlačenje ipak ima ograničen rok trajanja.

U ovoj igri nema posmatrača i hladna objektivnost ne pomaže. Samo je pitanje na koji način trajno odvratiti neprijatelja od toga da vrši nasilje nad celim svetom. Bez i najmanje nedoumice ko je neprijatelj.

Jasno ukazivanje da agonija može prestati jedino vojnim porazom SAD, pre koju godinu sam, i to u polu-javnom kontekstu, čuo samo od jednog mlađeg istoričara-komuniste. Sada je ta svest razvijenija, na različitim stranama političko-ideološkog spektra. Pri tome govorim o ozbiljnim ljudima, a ne forumskim i Fejsbuk histericima. To nije pozivanje na rat, ni mržnja prema američkom narodu. Već nužnost takve ograde govori koliko nam je svima mozak pomućen, i do same pomisli da stvari konačno moramo da nazovemo svojim imenom. I uverenja da nam se zbog toga ruši ceo naš mentalni i simbolički svet, bez kog ćemo osećati veliku prazninu. Svaki rat je, u tom smislu, najpre rat protiv sebe, protiv starog sebe okoštalog u zabludama.

Sila Boga ne moli, to je tačno, mada se često na Boga poziva. Ni Bog ne voli silu ovozemaljskih Vavilona, ali Bog i to prepušta našoj slobodi. I našoj spremnosti da se aktivno borimo za nju.

Dakle, živela Sirija i ceo slobodni svet. Nadajmo se da takav i dalje postoji.

U to ćemo se uskoro neporecivo uveriti.

Izvor: Stanje stvari