Žongliranje između Brisela i Moskve

Kada je pre nekoliko sedmica u nedeljnoj „Politici” Dušan Petričić kroz karikaturu sjajno prikazao naš odnos sa Istokom i Zapadom nacrtao je Josipa Broza kako jednom rukom, sve sa cigarom u ustima, ležerno žonglira obema „kuglicama” dok se ovovremeni političari istovremeno uz niz trapavih poteza ubiše da pohvataju sve pravce u kojima će se kretati istočna, odnosno zapadna kugla. Najnovija geopolitička događanja na transverzali Vašington (Brisel) – Moskva koja se ovih dana nekako najintenzivnije prelamaju nad Istočnom Evropom bez sumnje će zahtevati mnogo veštine u žongliranju regionalnih političara. Krenimo redom.

Iako je delovalo kao gotova stvar i da su Jermenija i Ukrajina bez sumnje opredeljene za budućnost koja gravitira Evropskoj uniji, za evropske birokrate su neočekivano jedan za drugim stigla dva hladna tuša, najpre iz Jerevana, a potom iz Kijeva. Jermensko „ne” Briselu ostalo je međutim manje-više ispod radara globalne pažnje jer je zaglušeno odlukom Ukrajine da u poslednji čas odustane od potpisivanja Sporazuma o pridruživanju sa EU. Negde u isto vreme sa demonstracijama koje je ovakva odluka isprovocirala na ulicama Kijeva iz Brisela je stigla za nas neuporedivo važnija vest – Evropska unija je posle mnogo natezanja i mrcvarenja odlučila da u januaru započne pregovore o pridruživanju sa Srbijom. Datum? Posle mnogo spekulacija potvrđen je 21. januar.

Posmatrajući žestinu sa kojom su se Evropljani i Amerikanci uhvatili u koštac sa odlukom predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča da kurs zemlje zaokrene prema Istoku i Kremlju iznenađuje frapantan nedostatak poleta kada se rešava srpska budućnost u EU. Već poslovična sumnjičavost Zapada prema Beogradu kao ekspozituri Moskve na Balkanu trebalo bi utoliko pre da bude argument za pružanje Srbiji nekih čvršćih garancija za članstvo ukoliko se zaista želi unapred neutralisati mogućnost ponavljanja ukrajinskog scenarija.

Brisel i Vašington naprotiv pred Beograd stavljaju dodatne uslove koji su se posle ovonedeljnog sastanka u Briselu presili u domen lingvistike pa se od Srbije očekuje „sveobuhvatna” umesto „pune” saradnje sa Kosovom . U međuvremenu konačna odluka da u januaru otpočnu pregovori nije u Srbiji dočekana sa preteranim entuzijazmom, ispitivanja javnog mnjenja beleže rast evroskepticizma, a dodatno onespokojavaju upozorenja evropskog komesara za energetiku da će Srbija zarad evrointegracija morati da revidira ugovor o Južnom toku, kao i pretnja britanskog premijera da će blokirati naš evropski put zbog eventualne opasnosti od imigranata.

Borba za privlačenje zemalja istočne Evrope u sferu uticaja Vašingtona ili Moskve nagnala je mnoge analitičare na ocene da smo svedoci reanimacije hladnoratovskog scenarija. Širenje zapadne sfere uticaja na istok čiji su evropske integracije samo jedan pojavni oblik ima za cilj po mišljenju mnogih – opkoljavanje Rusije. Premda je pomoćnik generalnog sekretara NATO-a za politička pitanja i bezbednosnu politiku Trasivulos Teri Stamatopulos u intervjuu „Politici” bio kategoričan da ulazak u EU ne podrazumeva članstvo u NATO, pogled na mapu ostavlja drugačiji utisak. Stamatopulos potkrepljuje svoju tezu činjenicom da su Austrija, Kipar, Finska, Irska, Malta i Švedska u Uniji ali nisu deo NATO-a, ali isto tako je činjenica da su ove zemlje, sa možda izuzetkom Finske, prilično strateški nebitne u prodoru na istok.

S druge strane zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka mahom su postale članice NATO-a i Evropske unije. Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska formiraju maltene neprekinut niz članica Severnoatlanstkog pakta u neposrednom komšiluku Ruske Federacije. Moskva se „brani” Belorusijom, Ukrajinom i Gruzijom, kao svojevrsnom tampon zonom na svojoj zapadnoj granici. Istina je međutim da su i Ukrajina i Gruzija na Zapadu viđene kao potencijalne članice NATO-a pa i u tom  svetlu valja posmatrati Putinovo brzopotezno matiranje evropskih integracija Ukrajine.

Mediji na Zapadu međutim podsećaju na KGB-ovski deo biografije ruskog predsednika i ukazuju da su metodi kojima se služi da privuče okolne zemlje u orbitu Moskve zasigurno legat tog nasleđa. Podsećaju na rusku praksu da iskorišćavaju Pridnjestrovlje, nepriznatu zemlju koja se u građanskom ratu 1992. otcepila od Moldavije, kako bi torpedovali moldavski suverenitet. Sličan slučaj je i sa Abhazijom i Južnom  Osetijom koje su marionetske države preko kojih Kremlj vrši pritisak na Gruziju.

Kada se ima u vidu da su i nekadašnje jugoslovenske republike bez izuzetka (makar deklarativno) okrenute Briselu i samim tim Vašingtonu onda deluje da je odgovor na pitanje kome je pripala istočna Evropa – bez sumnje Zapadu. U ovu jednačinu treba uključiti i loš imidž kojeg pojedine zemlje regiona, među kojima i Srbija, nikako da se otresu u evroatlantskim medijima i uticajnim sferama. Opisujući Srbe kao rusku prethodnicu Zapad rizikuje aktiviranje mehanizma poznatog kao „samoispunjavajuće proročanstvo” odnosno kad se uverenja pretvaraju u realnost, i u ovom slučaju bi moglo da znači da bi Beograd zaista mogao da isklizne iz briselske sfere uticaja.

Ovogodišnja serija diplomatskih pobeda Vladimira Putina – od obuzdavanja američkog napada na Siriju, pružanja azila uzbunjivaču Edvardu Snoudenu, ključne uloge u dogovoru sa Iranom oko nuklearnog programa, do preokreta u Ukrajini – pokazuje da je ruski medved i te kako jak i vešt pa je za očekivati da utakmica Istoka i Zapada čiji smo mi poligon donese još neke neočekivane obrte.

Izvor: Politika