Zla namera ili neznanje „naboljeg studenta prava“

Izjavom, da su dobri odnosi  Srba, Bošnjaka i Hrvata ključni za mir i stabilnost zapadnog Balkana i BiH, Aleksandar Vučić je zabio nož u leđa Republici Srpskoj. Jer, kao premijer države garanta Dejtonskog mirovnog sporazuma, a time i ustavnog uređenja BiH (Ustav BiH čini aneks 4 Sporazuma), Vučić je morao da insistira na činjenici da su odnosi između Republike Srpske i Federacije BiH, a ne odnosi između tri naroda, ključni za mir u BiH i na Balkanu. Govoreći o narodima, a ne entitetima kao međunarodnopravno priznatim subjektima konfederalne dejtonske BiH, Vučić odnose u BiH vraća na period od pre 9. januara 1992. i odluke Skupštine srpskog naroda u BiH da na osnovu neoutuđivog i slobodno izraženog prava srpskog naroda na samoopredeljenje proglasi državu srpskog naroda na teritoriji nekadašnje jugoslovenske federalne jedinice BiH.

Tako Vučić, svejedno da li zlom namerom ili neznanjem, pokušava da potre činjenicu da zapadno od Drine već dvadesettri godine postoji država srpskog naroda, koja je 1995. međunarodnim ugovorom ušla u sastav jedne konfederalne tvorevine.

Između ovakvih Vučićevih stavova i stavova i interesa muslimanskih političara iz Sarajeva nema suštinskih razlika. Naime, sanjajući unitarnu BiH, i muslimanski političari govore o ravnopravnosti naroda, a ne entiteta, kao temeljnom principu ustavnog ustrojstva unitarne BiH. U mračnoj viziji BiH, kao države ravnopravnih naroda po evropeizovanom receptu Brozovog bratstva i jedinstva, srpski narod zapadno od Drine čeka sigurni egzodus. Nasuprot tome, srpski narod na području BiH nije doživeo sudbinu Krajiških Srba samo zahvaljujući državnosti Republike Srpske, a ne nekakvoj bezobličnoj ravnopravnosti naroda u okvirima BiH. Uostalom, o tome šta čeka Srbe u raju unitarne države zasnovane na ravnopravnosti naroda dovoljno govori jugoslovensko iskustvo sa iseljavanjem desetina hiljada Srba i utiranjem srpske kulture u Brozovoj BiH, kao svojevrsnoj žrtvi na kojoj je građena ta lažna država lažnog identiteta.

Iz ugla Vučićevih stavova, ne samo da je razumljiva saglasnost između Srbijinog premijera i njegovih sarajevskih domaćina, već je razumljivo i zašto se premijer Srbije baš u Sarajevu sastao sa „narandžastim” opozicionarom Mladenom Bosićem. Jer, i predstavnici Saveza za promene govore o ravnopravnosti naroda u BiH, a ne Republike Srpske i Federacije, tvrdeći kako su predstavnici nekavih građana, a ne Republike Srpske. Nasuprot tome, u dejtonskom konfederalnom ustrojstvu BiH na nadentitetskom nivou, kako u izvršnoj vlasti, tako i u oba doma Parlamenta, ne postoje predstavnici građana, već samo entiteta. Nema jačeg dokaza da je dejtonska BiH konfederacija (realna unija) od činjenice da se i poslanici u Predstavničkom domu Parlamenta BiH biraju po entitetima, a ne po principu jedan građanin jedan glas što je svojstveno donjim domovima svih federalnih parlamenata.

Vučić, Zvizdić, Bosić, nedostajao je samo Goran Svilanović, kao generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju sa sedištem u prokletoj avliji, da uz miris ćevapa i baklava da evropodobni pečat projektu unitarne BiH kao države ravnopravnih naroda, oslobođene od državnosti Republike Srpske.

Izvor: Fond Strateške Kulture