Г6 – Борба за западни Балкан

Половином јуна текуће године Министарство спољних послова и европских интеграција Црне Горе доставило је незванични документ (non-paper) Министарству иностраних послова БиХ који износи предлог за нови концепт регионалне сарадње земаља Западног Балкана (познатији као Западнобалканска шесторка или Г6).

Пре „изласка“ у јавност високи комесар за проширење ЕУ Штефан Филе, генерални секретар Савета за регионалну сарадњу Горан Свилановић и министри спољних послова земаља западног Балкана договорили су се да званично покрену иницијативу за формирање Г6. Циљ ове иницијативе је, према тумачењу „званичног“ покретача министра вањских послова и европских интеграција Црне Горе Игора Лукшића је „да регион Западног Балкана кроз међусобну сарадњу, у потпуности буде интегрисан у ЕУ“[1], а ми додајемо и у НАТО.

Наравно, ово последње се, за домаћу јавност, не износи тако јасно и директно из простог разлога: јавно мњење у региону Западног Балкана у врло ниском проценту (од жељеног) показује чак и спремност да размишља о чланству у Северно Атлантској Алијанси. Међутим, када се медијске „димне бомбе“ склоне, врло је јасно да идеја правих покретача ове иницијативе, а то су ЕУ и НАТО, не постоји само кроз форму „Евроинтеграција“ као мантра. Ту мантру, су очито од самог почетка њеног рађања, њени творци формулисали као „ЕвроАтлантску“ мантру иако је нису на терену Западног Балкана гласно изговарали. И то би била сва суштина иницијативе за формирање овог савеза или Федерације земаља Западног Балкана у коју би требало да уђу: Србија, тзв. Косово, Албанија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија.

Без велике медијске помпе, владе поменутих земаља учестало се састају разрађујући план и програм „нове“ Југославије.Тако су седнице влада Србије и Републике Српске биле с почетка јединствен регионални форум. Онда је на иницијативу званичног Београда одржавање заједничких седница политичких „елита“ Западног Балкана постала форма билатералних оквира сарадње.

Прва у низу таквих седница био је састанак с Владом Македоније (почетком јуна у Београду), а уследиле су иницијативе и за следеће сусрете. „Када је у питању бивша Југа, Словенија и Хрватска покушавају ухватити корак, али је ту нагласак на Албанији, Косову, Македонији, Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини јер је то носећи елемент енергетске сигурности. Овде је борба за западни Балкан,“[2] рекао је Душан Јањић, директор Форума за етничке односе из Београда поводом иницијативе за формирање Г6.

И ово је можда и најјасније представљање Г6-енергетска сигурност. Када се томе дода и чињеница да су архитекте западнобалканске федерације ЕУ и НАТО постаје сасвим јасно да би Г6 инкорпориран у ЕУ и НАТО као целина (никако појединачно) „пројекат“ који треба да одговори на руске стратешке интересе-превасходно када је реч о Србији и Републици Српској. Наравно, политичке „елите“ земаља Западног Балкана у циљу промене свести њихових грађана када је реч о НАТО-у медијски ће о Г6 говорити језиком социо-економске сигурности, бољег живота, борбе против организованог криминала и корупције.

Истовремено медијски простор биће преплављен емисијама и чланцима који „демонтирају“ пројекат Јужног тока као и све што има атрибут руског. Тако све, док не буду потпуно уверени да могу изаћи у јавност с озваничењем промене политичког курса и заокретања ка НАТО који је крајњи циљ архитеката новог поретка ствари у региону Западног Балкана. За то је потребно време, а има га довољно јер проширења ЕУ неће бити до 2020 и у ту Унију земље Западног Балкана неће ући појединачно већ попут „регате“ потпуно трансформисане у политичком, економском, националном и идентитетском смислу.

Уз то, сасвим сигурно ће се кроз разне пројекте и програме прозападне „елите“ учвршћивати на власти како би се спречила свака могућност да опет неко „залута“ на источну страну. Врло значајну подршку овој идеји даће медијско спиновање које треба до краја да очисти сиву мождану масу јавног мњења од честица у којима су похрањене историја, култура, језик и све оно што чини идентитет народа који се у највећем постотку опредељивао за своју групу славенских народа. Тако ваља и читати најављени долазак америчке медијске корпорације СНН-а на Балкан. Дакле, ништа се не препушта случају. Кад смо већ код тога ваља поменути (за тему од значаја) радионицу која је одржана под окриљем Вудро Вислон Центра у сарадњи са Америчким колеџом из Солуна и универзитетским одсеком колеџа Анатолија, 30 децембра 2007. године а која је за главну тему имала интеграцију Западног Балкана у ЕвроАтлантске структуре.[3]

Дакле, пре скоро шест година под окриљем Вилсон Центра окупили су се панелисти који су током дводневне радионице утврдили правце нових политика које земље западног Балкана треба да усвоје и проведу јер су тако одлучили „ЕУ, НАТО И САД“[4]. Формирање нових комплексних стратегија које ће за циљ имати интеграцију Западног Балкана у ЕвроАтлантске структуре био је крајњи циљ архитеката Г6. С обзиром на интегрисање (до тада) десет посткомунистичких земаља, панелисти Вилсон центра утврдили су да је ЕУ та међународна институција која може да „стабилизује и демократизује Балкан“[5].

Међутим, уочено је да су, после Солунског Самита одржаног 2003. године, земље Западног Балкана споро напредовале према Бриселу, што због своје конфликтне прошлости али и све већег условљавања од стране ЕУ. Тако је требало смислити „пакет“ који би требало да направи „лепшу“ слику Евроатлантског света и убеди балканске земље да им је то једина исправна будућност „У неким земљама Западног Балкана (првенствено у Србији, Црној Гори и Републици Српској) лидери су већ почели да доводе у питање потребу приближавања ЕУ јер су производни раст успели да остваре и неовисно од ЕУ. Руске инвестиције, уз недавно остварену политичку подршку руске Владе изгледају као понуда алтернативе за дуг процес придруживања ЕУ“[6], истакла је један од панелиста Шерон Фишер из Global Insight. Додајући притом да тако обимно ослањање на Русију може да доведе до „дестабилизације тржишта“.[7]

Дестабилизација тржишта која би корпоративном Западу донела много мање профита, плус економско, па тако и политичко ослањање на Руску Федерацију били су аларми за неолибералну корпоративну олигархију. Требало је одмах пронаћи „добар“ одговор за нарастајаћу силу-Русију и њене стратешке интересе на Балкану. Тако се родила идеја формирања „нов“е Југославије на рушевинама бивше. Ова нова креатура уместо Словеније увезла је Албанију; уместо Хрватске (која је у међувремену постала члан ЕУ), увезла је тзв. Косово. Знатно ослабљена Србија, како територијално, тако економски и популационо овај пут је у потпуности одговарала интересима корпоративног Запада. Тако је Џулија Греј са Универзитета у Питсбургу, као један од панелиста, регион Западног Балкана „видела“ као „Европску Унију“ у ЕУ. Подсећајући на споразум ЦЕФТА (које су земље региона потписале 2006. године) Греј је апострофирала да би то управо и требало да буде оквир сарадње земаља Западног Балкана. Коначно, трећи и четврти панел је закључио да у оквиру регионалне политике сарадње земаља овог дела света, Западни Балкан у перспективи САМО као целина може ући у Унију.[8] Што би даље значило и нову (пре)композицију ЕУ коју ће (врло вероватно) чинити региони дубоко зависни један од других, али само и ЈЕДИНО у корист великих и најјачих економија. За сада је то тако.

Из ове перспективе радионице организоване од стране утицајног Вилсон Центра, све постаје умногоме јасније. Тако није случајно што данас сведочимо иницијативи коју је (опет не случајно) покренуо црногорски министар вањских послова и европских интеграција Игор Лукшић, иначе ослонац атлантиста Црне Горе. И не само њих. Лукшић је чест и радо виђен учесник многих скупова који се некако све чешће „рађају“ из једног центра-јавне дипломатије НАТО. За њега је НАТО полиса осигурања „ То је једини гарант дугорочне безбједности и стабилности овог подручја, што је подједнако у интересу земаља региона колико и евроатлантске заједнице“, [9] рекао је потпредседник Владе и министар вањских послова и европских интеграција Игор Лукшић на трећем по реду 2БС (Tobesecure) Форума „Будућност НАТО партнерства”одржаног у Будви, у хотелу Сплендид, у организацији Атлантског савеза Црне Горе, а под покровитељством Министарства вањских послова и европских интеграција и Министарства одбране почетком јуна текуће године.

Такође није случајно ни укључивање Горана Свилановића у цео пројекат. Свилановић је рођен на Косову и Метохији (Гњилане) и од 2004. године залаже се за независност тзв. Косова.Био је: високи функционер Грађанског Савеза Србије а потом (после Весне Пешић) и њен председник; министар иностраних послова државне заједнице Србија и Црна Гора; функционер Пакта за стабилност Југоисточне Европе и коначно почетком текуће године и Генерални Секретар Савета за регионалну сарадњу (Regional Cooperation Council-RCC). Априла месеца текуће године у свом обраћању на неформалном састанку министара спољних послова процеса сарадње Југоисточне Европе (South East European Cooperation Process – SEECP) између осталог Свилановић је рекао „ задатак који се налази пред нама, у смислу јачања и консолидовања регионалне сарадње подржавајући притом свеобухватне регионалне оквире сарадње и уз напредовање на интегративном путу према ЕУ и Евроатлантским интеграцијама, истиче значај активног ангажовања унутар региона како би се обезбедио његов просперитет и стабилност“[10]. Савет за Регионалну сарадњу тако ће бити нека врста извршног органа Г6 преко којег ће путем разних пројеката и програма да се реализује Агенда 2020 за Западни Балкан.

Г6, како је црногорски министар вањских послова и европских интеграција „иницирао“ у (не)службеном документу, за почетак би требало да има заједнички Парламент и полицију.

У коначном збиру то би требало да буде федерација земаља Западног Балкана која ће као регата ући у ЕУ и НАТО. Иако, све чланице ЕУ нису и чланице НАТО-а за Балкан, све су прилике, приступање НАТО-у биће истовремени процес приступања ЕУ. Да ли ће то бити баш и прави одговор Евроазијској Унији, па тако и Руској Федерацији-остаје да се види. Једно је сигурно председник Русије Владимир Владимирович Путин показао је изванредну политичку способност током садашње етапе сиријске кризе у обуздавању корпоративне Америке. И не само то. Он је успео да на своју страну придобије Кину и пошаље врло јасну поруку поробљеном Источном свету: Корпоративном Западу данас има ко да одговори. Наравно, ово нису моменти за славље већ за врло опрезни оптимизам-јер борба за Сирију се наставља, подједнако као и борба за Западни Балкан.

———————————————————————————————-

[1]http://respektmagazin.com/index.php/vijesti/item/136-ekskluzivno-na-balkanu-se-formira-unija-drzava-po-nalogu-brisela-i-vasingtona.html

[2]http://www.vecernji.hr/vijesti/rada-li-se-nova-ekonomska-jugoslavija-clanak-584763

[3]http://www.wilsoncenter.org/publication/342-greece-the-western-balkans-and-the-european-union

[4]Исто

[5]исто

[6]исто

[7]исто

[8]исто

[9]http://www.portalanalitika.me/politika/vijesti/103734-luki-lanstvo-u-nato-polisa-osiguranja-crne-gore.html

[10]Address by the Secretary General of the Regional Cooperation Council (RCC)

Извор: Фонд Стратешке културе