Прелегомена за српски Мајдан

1.
Изгледа ли вам да се нешто у Србији опасно кува? И мени.

2.
Кад се види ко све и како данас у Србији говори о медијској цензури – од Весне Пешић и Бранкице Станковић, па све до забринутих патриота, који стрепе пред чињеницом што се Србима већ безобразно дуго не догађа никакав грађански рат – тад вреди питати се каква је то сила ујединила толико различитих нарави, политика и судбина.

Можда слобода медија? Неће бити, нико се од тих заточника слободе никад није јавно упитао о црним листама људи, тема и ставова у овдашњим медијима. Грађанска пристојност? Да јесте, бар би неко од тог света врлине дигао глас против полицијског пребијања људи на улици, макар један од пребијених био и брат мрског премијера? Политика? О чему је тај свет могао да се договори за последњих 15 година, осим о томе ко је прави газда Србије, и да се ћутањем о томе стиче право на какофничну галаму о свему другом.

Вучић? Одговор би можда био потврдан, само да тај свет није сведочио о свом постојању много пре Вучића.

3.
Тај свет заправо је живи доказ о томе колико се Београд у међувремену спарушио и смањио, будећи болно сећање на то колико је доскоро могао да буде полифон и вишеглав на начин да су се човеку, ако би изгубио позицију на једној сцени, истог тренутка палили рефлектори на других пет. Данашња сцена у Београду није производ креације и квалитета, већ закона Чаршије, посебног типа друштвене норме, који настаје кад ресурси у једној заједници постану недовиљни за све њене чланове.

Та сцена Вучићу ће аплаудирати кад потпише Бриселски споразум, јер то продужава век те мале атавистичне заједнице, али му ни тад неће признати да је један од њих. Та сцена смањила је и вратила Београд више од два века уназад, преузимајући за себе улогу Циганки, које су стајале на улазу у град, код данашње Главне поште, врачајући из длана судбину путника који су улазили у њега.

4.
Кад је Мајкл Девенпорт, мецена, најбољи друг и корисник услуга овдашње Чаршије, на Твитеру захтевао повратак Утиска недеље, њен хук победничког олакшања могао се руком дотаћи. Фалило је још само да Владимир Путин свој долазак услови укидањем цензуре, па да се прогласи тријумф против још једног у низу злих противника, који никад нису имали стварну шансу.

Да сам на Вучићевом месту, не бих се питао ко су ти који ме нападају – јер та ствар је и већа и старија од мене – већ бих себи поставио друга два питања. Прво, ко су они који ме бране? И, друго, ко су они који данас ћуте, згађени пред идејом да у друштву са руљом баце камен на Вучића, али без мотива, унутрашњег резона и јаког логичког аргумента да повичу пред том руљом да се такве ствари не раде?

Први одговор – да га брани оштра и плитка трећепозивачка линија, између које и њега нема ничег – даће му одговор о његовим шансама. Други одговор – да је реч о пристојном свету, без оштрице, како се оне данас праве, али са дубином – сведочиће му о пропуштеним шансама да поведе националну политику.

5.
Да се разумемо, није национална политика националистичко лудачење и патриотско ударање у прса. Може једна национална политика и да потпише Бриселски споразум, али да има јак унутрашњи разлог зашто је то морало и свест о томе колико вреди то што се дало. Национална политика може да буде и смањивање плата и пензија, али не без идеје шта ће од уштеђеног новца бити урађено и саграђено. Национална политка је примити понижење на отвореној сцени, ако се мора, али не дистибуирати га даље у народ, наметајући му осећање мање вредности јер је живео у погрешној историјској парадигми.

6.
Вучићева национална политика данас се држи на само једној нити – на српском одбијању да се сврста против Русије, на деликатној посети Београду Владимира Путина и на одличној идеји да руског лидера не крије по собама владе, већ да га покаже грађанима, који неће моћи а да не буду охрабрени тиме што ће пред собом имати јединог савременика кога доживљавају као свог а да није губитник.

Кад се одупро вербалним притисцима да прими Путина, Вучић је и себи и Србији показао да једноставно не постоји толико савитљив српски лидер који би могао увек и све време да ради на задовољство и корист западних сила. И да није то до њихових способности јер они се савијају колико могу, неки чак и преко сопствених могућности, него је то до захтева. Немогуће их је живом човеку испунити и, кад то наши људи схвате – а схвате онда кад се први пут, као у Куму, пробуде поред крваве коњске главе – тад схвате и то да претходним попуштањима нису избегли ништа. Све што би им се сручило на главу онда кад су могли да ураде оно што не треба, сручиће им се данас, кад више не могу.

7.
Кад је имао снаге, Вучић је веровао да му је власт довољна квалификација да склопи и контролише мир са олош-елитом, којој статус и просперитет обезбеђује само стање пуне хармоније између власти и странаца. Кад је имао снаге, многу је одлуку донео приносећи је на олтар тог савеза, будећи одбојност свог природног савезника националне елите, која је све то већ више пута видела, па је на почетку приче могла без грешке да допише и њен крај.

Тај свет данас се радује Путиновој посети као последњој великој шанси, али и стрепи од ње, знајући колико је шанси већ било пропуштено. Хоће ли Вучић добити високу температуру дан уочи Путиновог доласка? Хоће ли купити још пет минута мира тако што ће Ољу Бећковић послати на РТС са запечаћеном ковертом у којој ће писати: „шта год тражи, дајте јој“? Хоће ли пронаћи кору од банане на коју се оклизнуо његов брат – и јасна претња Вучићу, и лепа метафора његове данашње позиције? Или ће са једним и по таблоидом и једном телевизијом, која је у сред највећих битака умела да промени страну, да се супротстави свој српској олош-елити, Девенпорту и петој колони?

8.
Они који верују у негативан одговор на ова питања данас гризу за Вучића, на кратак рок му помажући, а на дужи претварајући се у део његовог проблема.

Они који не верују ћуте. Ћутаће и кад Путин оде и кад се на Вучићева леђа сручи све зло овог света. Ћутаће јер страхују да је за Вучића исписана улога – његовом руком и из Девенпортове главе – у чијим дидаскалијама стоји како онај који овде ради са Русима нема будућност и обавезно пада. Ћутаће, а само ће они знати да је пао најмање због тога. И, што је много важније од Вучића, биће тада спремни за дугу ћутњу.

Извор: Нови Стандард