Оградите Београд

Београд на води ће изгледа бити грађен по систему: „Држи воду док мајстори оду“. Али шта им вреди, кад се, по Марфијевом закону, после мајстора увек појаве бициклисти.

Возите тако бициклистичком стазом од Дорћола до Аде, коју је за свог вакта изградио Зоран Ђинђић, градоначелник Београда – и једног дана наиђете на ограду насред бициклистичке стазе, коју је за свог вакта изградио Синиша Мали, случајни градоначелник Београда.

Ограда је фина, метална, мало мање атрактивна од оне мађарске, простире се 150 метара около стазе, разумног алтернативног правца за бициклисте нема, јер београдска власт функционише под промотивним слоганом: „Ко их ј…!“ и „Боли нас ђока!“ Притом не мисле на Ђоку Вјештицу.

Истина, постоји алтернативна стаза, али је иста ко када би из Суботице преко Лапова и Мале Крсне ишли за Кикинду. Алтернативна рута личи на Тоур де Франце, илити на Тоур де Мали, и предвиђа да уђете у бициклистички лифт на Бранковом мосту који прима у вр’ главе пет бицикала заједно са бициклистима, па онда преко моста, Новог Београда, цирка три и по километра около, окрећете педале ка Ади. Псујући аутора ограде, као и аутора градске власти, тог симпатичног скупа великих људи са Малим. Али бар доживите Тоур де Франце и Гиро д’Италиа, уживо.

Следи још један „боли нас ђока“ детаљ – преко Бранковог моста можете возити бицикл или ходати само једном страном тротоара, јер је друга већ годину дана такође ограђена оградом и чека поправку. Изгледа да је гесло те скупине великих људи са Малим: „Оградите Београд“.

Када су бициклисти пре извесног времена на ограду на Бранковом мосту поставили дражесни транспарент: „Славите Београд – поправите тротоар!“, неко је у рекордном року од два сата транспарент скинуо. Што указује да симпатични скуп великих људи са Малим поједине капиталне пројекте уме да заврши за само 120 минута, шест секунди и пет стотинки, што је нови олимпијски рекорд.

Елем, када је никла она друга ограда око бициклистичке стазе Дорћол-Ада, сутра су се ту окупили бициклисти намерни да, ко што је и ред у таквим ситуацијама, развале ограду, јер у супротном морају да иду преко железничке пруге, затим улицом којом пролазе шлепери, па потом другом улицом која је раскопана. Укратко, рели Париз – Дакар је за ту руту једна безвезна авантура. Те је Синиша Мали нашао компромисно решење – поставио је приватно обезбеђење и комуналне полицајце да чувају ограду, мада је ограда више служила да чува њих.

Потом су бициклисти и следећег дана дошли у намери да сруше ограду и побацају у Саву приватно обезбеђење у пакету са комуналним полицајцима, па је Мали напрасно престао да функционише под промотивним слоганом: „Ко их ј…“ и „Боли нас ђока!“, и сетио се да ипак има решења – изградиће алтернативну стазу, јербо постоји могућност да они нервозни бициклисти побацају у Саву и њега и градског архитекту и градског менаџера и ауторку култне емисије „Београд на води“, а не би им промакао ни премијер кад дође у обилазак радова, па сретне неког бициклисту, кочничара реформи.

На оном ограђеном делу бициклистичке стазе, Мали планира да гради „огледну променаду Београда на води“, која Београду без воде недостаје ко стаза за трке Формуле 1. На ограђеном огледном градилишту нема табле са именом инвеститора и извођача радова, нема броја грађевинске дозволе, неме информације о почетку и завршетку радова, нема „шта се ту гради“, укратко – нема ничега што би овај огледни пројекат огледног градоначелника учинило очигледним.

Али што рече песник: „Ако смо преживели Сулејмана Великог, ваљда ћемо и Синишу Малог“.

Извор: Данас