Мигрантска криза и хрватски „hot spot“

„Хрватска овај терет више не може и неће прихватати. Ми на начин на који је то формално прописано пописивати нећемо. Дат ћемо им воде, хране, збринути и нек иду даље. Нећемо никако спречавати људе да улазе, но нећемо их спречавати ни да излазе. Хрватска неће постати ‘hot spot’“[i], рекао је хрватски премијер на конференцији за новинаре поводом избегличке кризе.

У петак 18. септембра, у подне и двадесет два минута обратила се и министар спољних послова Хрватске изјавом да је до тог тренутка у Хрватску ушло 13 500 избеглица „што је најбрже и највише миграната у тако кратком периоду“, рекла је Пусић и додала да је од свих њих, тек,  једна жена са децом затражила азил у Хрватској. За министра спољних послова Хрватске, ситуација је „под контролом“ и држава Хрватска се „може носити с тим“.

Док с друге стране стижу потпуно другачији ставови који се тумаче у хрватским медијима као „политички маркетинг деснице“. Наиме, Томислав Карамарко је на Међунардодној безбедносној конференцији у организацији ХДЗ „Загреб 2015“ изјавио:

„Влада се није припремила за овај избеглички талас иако се најмање три месеца знало што ће се догодити. Министар Остојић је рекао да је договорио са Словенијом коридор за избеглице, али њихов премијер је рекао да ништа није договорено и сада постоји опасност да у Хрватској остане неколико десетина хиљада избеглица дуже време“[ii]. За Карамарка решење је у извођењу војске на границе „како би се покушало зауставити додатни долазак избеглица“. И у томе лидер ХДЗ није усамљен. Све већи број политичких актера до саме председнице Хрватске у војсци и затварању граница види излаз. Док премијер Милановић иако под притиском земаља крајње дестинације (Аустрија и Немачка) јасно ставља до знања да има „срца али и памет“ и да ће избеглице пустити да прођу до жељених дестинација. Званично, тиме је Хрватска прешла на план Б. Фактички, то је значило: на отварање коридора за прелаз преко територије до следеће тачке. У овом случају Аустрије, потом и Немачке, па даље и Шведске.

Све су прилике да ће се у наредним сатима и данима, из Хрватске као и уосталом и других транзитних земаља, организовано превозити избеглице до границе са другим земљама. У овом тренутку, под таласом избеглица који не стаје, другог решења нема. Док Брисел разматра, преговара, дебатује и шаље шачицу пара земљама које су стрпали на периферију блока, свака појединачно земља полако али сигурно цепа у парампарџад Шенгенски споразум и затвара своје границе. Уместо некада отворене Европе, мапа Старог континента постаје карта челичних и жичаних ограда држава које уз или без проглашења ванредног стања извлаче војске на границе.

Тако је ЕУропа одсањала свој „сан“ и тако је перфидно увучена у сукобе који на површину извлаче исте оне анимузитете због којих је, тобоже, ЕУ пројекат био и озваничен: због успостављања трајног „мира“. И, више нико ни са ким не „преговара“. „Џин“ или Немачка не жели више да чује „патуљке“ што би значило све остале земље блока, на Балкану стара прича: Србија и Хрватска деле „ноте“ од оштрих до оштријих, Хрватска и Словенија по старом ритму пребацују лоптицу с једне на другу, Мађарска неће ни да чује за Хрватску, кажу и без избеглица „наши су односи на најнижем нивоу“[iii]. И, тако у недоглед. Као пред…

Уосталом, не можемо а да не направимо (поново) паралелу: зар се овако како се растура ЕУ пројекат, није по шавовима покидао пројекат познатији као СФРЈ. Зар, кад је пао Варшавски уговор, није одлучено да стара Југославија више никоме не треба? Зар, тада нисмо сви постали пример бахатости униполарног света, који у овим тренуцима живи сопствени „бумеранг ефекат“. Србима, посебно са Косова и Метохије, „познат“ пример(ак) извршиоца одлука униполарног центра моћи, Марти Ахтисари пре неколико дана британском Гардијану је „отворио душу“ и признао да је Запад одбио руски предлог пре три године да Асад одступи са позиције сиријског лидера у склопу мировних преговора. Међутим, САД, Француска и Велика Британија биле су „уверене да ће Асад пасти“[iv], присетио се Ахтисари. За њега је најинтригантнији разговор био с руским Амбасадором при УН, који је понудио решење:

„Најинтригантнији је био састанак с Виталијем Чуркином, пошто сам га познавао,“[v] присећао се Ахтисари. „ Не слажемо се увек по свим питањима, али можемо искрено да разговарамо. Објаснио сам му зашто сам дошао и он ми је рекао ‘Марти, седи и рећи ћу ти шта треба да урадимо’.[vi]

Руски предлог био је јасан те 2012, прво да се опозиција никако не наоружава, друго да треба да одмах почне дијалог опозиције и Асада и треће, пронаћи „елегантно“ решење за повлачење Асада, рекао је некадашњи фински председник. Додавши да је предлог проследио сталним мисијама при УН САД, Велике Британије и Француске, али да су они били тако уверени да ће Асад бити „збачен с власти за неколико недеља“, да руски предлог једноставно није имао никаквих шанси. „Прилика је била пропуштена“, присећа се Ахтисари и сада ЕУропа се суочава с правим егзодусом: више од једанаест милиона људи протерано је из својих домова, преко 220 000 жртава броји до сада рат у Сирији:

„Требало је да спречимо све ово да се деси, ово је катастрофа коју смо сами направили, ови таласи избеглица у Европи“, каже Ахтисари и закључује „не видим другу опцију осим да се старамо о тим несрећним људима…Плаћамо рачуне које смо сами себи направили“.[vii]

Да Запад плаћа сопствене рачуне, то је јасно. Међутим, није јасно зашто је, тек сада некадашњи фински председник изненада „проговорио“ о разговору који је требало да баци потпуно нову сенку на улогу Русије у сиријском конфликту. И, начин на који је Ахтисари посложио детаље разговора упућује да се у ствари све време радило о смени режима-одласку Башара ел-Асада с власти. За Западну хемисферу, следствено догађајима који су, како видимо изменили карту света, „паковање“ власти према њиховом нахођењу напросто је модус операнди. Али, какве везе Русија има с тим?!

И, дан после Ахтисаријеве „исповести“ уследио је деманти Кремља:

„Још једном да поновим, Русија се не бави сменама режима“ изјавио је портпарол Кремља Дмитриј Песков. 

Ствар је, дакле и званично постала кристално јасна. 

Запад је остао „усамљен“ у пројекту који му је експлодирао у лице. Пројекту који су спроводили увођењен бруталне силе у међународне односе. И толико о рачунима и њиховом плаћању. Премда, како ствари стоје пре ће бити да су Европи испостављени рачуни, које ће Стара дама плаћати, све су прилике, деценијама. И, ово је тек још један у низу историјских примера, прављења трулих компромиса који кад-тад експлодирају у лице. Потчињеност једном центру моћи, Вашингтону, као и савезништво у агресивном монтирању униполарног света, ових дана потврђују судбине свих америчких савезника који су „демонтирани“ када више нису били од користи.

________________________________

Упутнице:

[i] http://www.jutarnji.hr/policija-zatvorila-granicu-prema-srbiji–izbjeglice-do-daljnjega-ostaju-kod-nas/1420334/
[ii] исто
[iii] исто
[iv] http://www.theguardian.com/world/2015/sep/15/west-ignored-russian-offer-in-2012-to-have-syrias-assad-step-aside
[v] исто
[vi] исто
[vii] исто

Извор: Фонд Стратешке Културе