Чврстина труле даске

Најбогатији Србин са замашним притворским стажом прети својим браниоцима да ће им отказати пуномоћје. Удељује им, наводно, огромне хонораре, а његовом робијању не назире се крај.

Некако у исто време кад су нове Мишковићеве муке постале власништво већ помало равнодушне чаршије, на свом јавном привредно-политичком наступу заблистао је Миодраг Костић, газда МК концерна.

Наведени догађаји, ма колико (засад) биле различите судбине главних јунака, имају и те какву везу. Макар на релацији политичке и сваке друге моћи, сервилности и њених сумњивих резултата.

Инспирисан Вучићевим надахнутим, а прилично песимистичним говором на једном скупу о српској привреди, Костић је био озарен ауром силе власти, и још надахнутији. Скоро да се понудио Вучићу за јавно учлањивање у странку. Затим је објаснио да то ипак неће учинити, но свеједно: све остало је био панегирик потпредседнику српске владе. Од првог до последњег слова, у сваком погледу.

Костићева претерана и донекле неумерена похвала Вучићу, нов је јавни сигнал у недовољно јасном односу између најмоћнијих симбола власти и најбогатијих Срба. Без великих потреса (ако изузмемо назнаке афере при куповини шећеране, и бендеровског проглашавања шећерне трске за репу), Костић је прегурао све сумње и избегао неке транзиционе замке. Можда човек једноставно уме с владарима: са Ђинђићем је био много ближи него са Вучићем, са којим иначе није нимало близак. Али, ваљало би му да буде, па је чак нашао и параметре за упоредбу њих двојице. По нечему су му слични.

У Србији је несумњиво само сиромаштво, а сва богаћења су спорна. Јавност трага за сензацијама и милијардама које су нестале за све ове Пекићеве године које су изјели скакавци и друге напасти. Наравно, без богатих Срба неће бити ни богате Србије, али тај стереотип није довољно утешан за већину која је већ годинама у процесу суноврата.

Није утешан ни квалитет послова који су дефинисани као „борба против корупције“. Резултат не може бити само бесконачни пансион Мирослава Мишковића у Бачванској. Нити пребукирање ионако препуних српских затвора. Можда је Вучић добро започео тај посао, али без покретања полумртвог система правосуђа, та ће битка остати узалудна, на нивоу борбе против неухватљивих утвара.

Из своје привидне политичке свемоћи, Вучић је разумео проблем, говорећи у интервјуу за „Време“: „Увек су кроз историју људи правили разлику и тачно је да морамо да изградимо институције. То неће бити лак процес, то ће бити посао за наредних пет година!“

Али, потпредседник не може да се узда у независност правосуђа, мада тврди да никада није позвао ниједног судију. А у претходној власти пракса је била „ужасна“.

Свеједно, српско правосуђе је и те како зависно од политичке воље, јер да ње није било, било каква борба против корупције остала би на мртвој тачки. И то је тај затворен круг. „Бојимо се да завршимо оно што је започето, бојимо се да започнемо оно што нико није аминовао. Партитократија нас држи окованима, тачно се зна који судија, који тужилац коме припада.“

Ово су речи једног судије Апелационог суда, изречене уз преподневну кафу. Судија није говорио о својој улози нити коме он припада. Само о амбијенту у коме ради.

Због свега тога мора бити сумњив владајући политички став да „треба пустити органе да раде свој посао“. Зашто их пустити? Ко их држи да не раде свој посао, и чији онда раде?

То је још један знак да нема доброг система у борби против корупције. Да га има, не би се кола скршила само на Мишковићу, јер је у криминалним приватизацијама учествовало толико људи који су били на важним местима. И сада су то недодирљиви богаташи који су успешно избегли и заташкали све могуће истраге. А у њиховим мрачним родословима, како рече високи полицијски функционер, леже стотине милиона долара и „хиљаду година робије“.

Биће да је у питању онај дефицит институција, чије рађање можемо дочекати кроз пет или више година. Дотле, борба против „легитимних разбојника“ може да се сведе само на појединачне, сензационалне инциденте.

Због свега тога постоји нескривена суревњивост између владајуће и тајкунске касте у Србији, па никога из власти није било на прослави годишњице клуба „Привредник“.

Наравно да стрепња и лака језа у сталној нервозној будности држе све највеће српске богаташе. Истрага о београдској луци још траје, бивши министар Бубало је у затвору због игнорисања продаје потцењених акција. Милан Беко је био на неколико, ко зна колико, непријатних разговора. „Али, такви као што је Беко не стају на трулу даску.“ Тако је једна министарка из актуелне владе оценила пословну интелигенцију „другог најбогатијег Србина“.

Ни Коле није луд да стоји на трулој дасци, па се онако, уз патетичну оду Вучићу, јавно препоручио. За бар нешто чвршћи ослонац, ако је могуће.

Извор: Политика