Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmeću kolevku.
Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije I zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišu?
Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao.
Vi zemlju što delite morate da znate
možete nam uzeti i poslednju nadu
na dva dela srce čak da pocepate
u njemu je Kosmet u jednom komadu.
ponovo
procvali bagremi
po ulicama našim
i na uspomene miriše Kosovo
ponovo
svetom zemljom lutam
i tražim te
jezivo umorno
Marija! gde si
oterana ptico
Marija! gde si
oteta ljubavi
Marija! gde si
možda mirno spavaš
a ovde sve je kao nekad isto
ONI se smeju umiremo MI
Marija
zar ti nije žao
ja te još uvek u noćima tražim
a Kosovo sve pustije sanja
Marija
zar su Božuri samo poljsko cveće
zar je Lazar bio nemi krik
seti se Marija
MI SMO ISTORIJA
i tvoje su usne
na mojima
Vidovdan šaptale
Seti se
seti se
kad smo se zakleli
seti se
bagremi su ponovo procvali
a tebe više nema tu
Marija!
Gde si Marija?
Noć Dan Noć
još uvek te volim
srcem Jesenjina
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama…
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
Probuđene trepte daljine i međe –
Razdraba se blesak po kosi i luci,
Kô da Boško, s alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe…
Puklo polje. Širom, na četiri strane,
Preko dugih njiva i ravnica svije’,
Svud orače vidiš i rala i brane,
I kako iz mrkih brazda para bije.
A tamo, kô gora srebrna i čista,
Pokrivena nebom Gračanica blista
I sjaj s krsta siplje… Trepte daljne međe –
Razdraba se blesak po kosi i luci,
Kô da Boško, s alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
ili bar da svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine vazneti
Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati tako studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti.
Da te bar možemo podići na Taru,
u Kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.
Sanjao sam — šetaš sama
s’ krčagom u ruci,
nadvila se neka tama
i jezivi zvuci.
Sanjao sam kako pojiš
ranjenog junaka
i crvenu zemlju dojiš
suzama k’o majka.
Sanjao sam kako pališ
ti u crkvi sveće
i ne možeš da prežališ
što je božur cveće.
Sanjao sam tvoje lice
u tom bolnom času
dok sa neba prete ptice
kao čavke da su.
Sanjao sam — šetaš sama
novo zlo se sprema
puniš krčag ti suzama
jer ni vode nema.
Sanjao sam kako ganjam
šta je san sakrio,
sanjao sam kako sanjam
ono što sam snio.
Uzalud zvoniš Gračanice.
Koga dozivaš na jutrenje,
kad zemlja pusta,
plače i stenje.
Znaš li gde su tvoja deca
Svetinjo,
Znaš li Srbi gde su ?
U zbegovima.
Navikli na seobe,
porušene grobove predaka oplakuju,
tebe i tvoja zvona sanjaju.
Na licu grč.
Suza nema,
tiho u svojoj boli
u srcu samuju,
u nemirnim snovima
tvoja zvona oplakuju.
Miruj Gračanice,
pusti, neka gore sveće,
nek’ osvetle pesnike
što se smerno mole,
ćuti,
ne ridaj Gračanice,
njihove te pesme vole.
Niko, Kosovo, ne oplaka
tvoja poniženja i nevolje,
niko te ne uze u zaštitu,
niko ne jauknu do oblaka.
Niko van tvojih brda i ravnica,
neka ti je patnja laka,
niko te, Kosovo, ne oplaka
van tvojih brda i tvojih reka.
van tvojih planina i oblaka.
Neka ti je sudbina laka.
Niko te, Kosovo, ne oplaka
sem potomaka
tvojih planina i tvojih reka
i tvojih oblaka.
Neka ti je sudbina laka.
(Freska u Gračanici)
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!
Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu
Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.
Kneže Lazare,
kao da si nam ostavio
u svojoj zakletvi
da na Kosovu bijemo boj
do sudnjega dana.
A naš sudnji dan
ide do večnosti.
Kneže Lazare,
neki novi Turci,
gori od Turaka,
kopaju mi oči
da ne bih video
dokle idu moje crkve.
Seku mi ruke
da ne bih napipao panj
na kojem ti odrubiše glavu,
pa da shvatam
da sam na svojoj zemlji.
Lome mi noge,
da ne bih mogao stići i uteći
kad mi hoće izgaziti ljubav,
zbog koje su ljubavi
tvoji ratnici poginuli.
Kažu mi sada:
Pravda je na drugoj strani.
Ko to kaže, Kneže,
zar su njima odrubili glavu
pa da znaju gde je pravda?
Kneže Lazare,
gone me da zaboravim svoj dom,
svoje gradove
i svoje ptice.
Kneže,
zar ima nečeg većeg od Boga?
Mi nismo poznali vas po zastavama,
ni vaše heroje od lavova ljuće:
sve na kolenima vukli ste se k nama
noseć mač ubice i luč palikuće.
Bez buktinja ide ta vojska što ćuti,
požar sela svetli za marševe gorde.
Vaše gromke himne ne čuše nam puti:
nemo ubijaju deca stare horde.
Polomiste više kolevki, o srama!
Nego herojima otvoriste raka.
Podaviste više njih u posteljama
nego što ste u krv srušili junaka.
Uzeli ste oči freskama sa svoda,
glave kipovima heroja iz bajke;
spržili ste seme u strahu od ploda,
i reč ubijali ubijajuć majke.
Presiti se zemlja od krvavog vala,
ali vam pobeda ne osvetli lice:
jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
on je za heroje, a ne za ubice.
Venu božuri
na Kosovu polju,
s moga dijela Bosne
bijeli orò kliče.
U ime čega
i kome za volju,
kidišu na srpstvo,
na Nemanjiće.
Ko bi da ga sklone
kome li to smeta?
to što bijeli orao
svoje gnijezdo brani.
Da l` iz tame zračak
svjetlospasni zrači,
ili ćemo zauvijek
ostati u tami.
Orao na gnijezdu
a golub u letu,
dok pazeć`na gnijezdo
i potomke brani.
Bijeli golub mira
koji kliče svijetu,
svoj ćemo na svome
pa makar i sami.
Ako ni zbog čega
a onda zbog časti,
morat ćemo krenuti
na grebene gorde.
Ili ćemo duboko
u ponore pasti,
pojest će nas hijene
i aveti horde…
po drugi put među Srbima
Čekajući jutro svesrpsko da svane,
i da vidovdanski oglase se petli,
kad zvezda vodilja znak dadne, zasvetli,
opet ću obići Visoke Dečane,
na Jutrenje poći, da zateknem braću,
pričest od njih primim, zagrlim Stefana,
pa da me nauči kako ću i šta ću,
nakon šest vekova ovog Vidovdana…
Ispovediću se, da me teške muke
celog roda svoga netremice more!
Ko sebrima mojim vezao je ruke?
Ko me to dočeka? Zašto svi romore?
… A od Pećaršije pa do Gračanice,
i od Deviča, preko Polja pusta,
spustila se beše neka magla gusta,
pa videh samo božure, i ptice…
Da mi je da sretem starog Jug Bogdana!
Rekao bi meni kakva je to tmina,
ili bar jednoga od devet mu sina,
da ih pitam, kamo jato će gavrana?
Milice mi jutros u sretenje nema…
Od Carice moje čekao sam vesti!
Hoće li me iko, Bože, jutros sresti?
Toplica setan, Kosančić, zar drema?
Pomozi Gospode, gde je pleme moje?
Pomozi Majko, da Kosovo vidim!
Ne dajte, rođeni, da se bojim, stidim!
Pobedi, Anđele, ove nespokoje…
Ne može Agaren
i odstupnik
da brani tvoj rod
Niti će palikuća
od požara
da spasava
Iz ropstva misirskog
neće te izvesti
ruka faraona
Lažni izbavitelj
prečicom vodi
do novog ropstva
i Vavilona
Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, ‘rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina. Sada,
Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.
Sve mirno, tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa…
– Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta…
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Protrljaj oči! Slava te zove.
Slava te zove na crno groblje:
na ono tužno Kosovo polje.
Ta da li živiš? Ta da li čuješ
tu crnu kletvu, taj uzdah teški?
Da li još pamtiš, da li još znadeš
za onaj bojak, bojak viteški?
Grešniče teški, trži se, tresni
lancem o zemlju! Nek mine mrak!
Nek dušman vidi, nek dušman čuje,
da Srb još živi, da je junak!
Da mogu srce kamenom zidinom da ogradim
opet bi bolom krvarilo
a nebo besanih noći strepnjom romorilo.
Sumnjam u nadu da će božuri bez dečijeg smeha
ovog proleća Kosovom klijati,
sumnjam u korene do sada stamene da će izdržati.
Vekovima su trajanje svoje dubinama granali,
širili, stamene žile dubile
tunele opstanka, i čemer i lepote pile.
Bože, satri sve moje slutnje za njihovo umiranje
za krah duše uplakane
neka ih pokreću, brane, pesme od ljubavi satkane.
Oslobodi, Bože, prostor od sila zlih, ubilačkih,
kolevku božura isceli
da opet behare, da bi se čistinom dana uzneli.
Sjeni Vladete Kovačevića
Ovamo na Šaru! Pogledajte dolje:
Kô da hrpe kruna blistaju iz trave!
Ono krstaš slete na Kosovo Polje,
Sjajan krstaš orô s Dunava i Save
Tu na staro gnezdo spusti se i pade.
Sestre, crni veo skinimo sa glave –
Sve, kô ptice kobne, raspršajmo jade,
Neka nam se duša u svilu obuče:
Što Kosovo uze Kosovo nam dade.
Skrhali smo grube verige i ključe –
Jutros na vratima mučenika svije’
Svojom zlatnom alkom bela zora tuče.
Pojmo! Otkad sunce rađa se i grije,
Sve otkada zvezde u visini brode,
Još Kosovo nigda lepše bilo nije.
Gle, tamo, u plaštu, kraj Sitnice vode,
Gord na belcu gordom Zmaj Ognjeni stupa,
Zmaj Avale sive. Sa lučem slobode
On kalpake gazi tiranskijeh trupa.
Na molitvu! Zvoni. Odjeci se hore –
Sva se Gračanica u grimizu kupa.
Svrh nje, eno, plamti oreola zore.
Ura! Satana je pao, grotlo tavno
Proždrlo ga… Miloš popeva iz gore…
A uz alaj-barjak, kao jutro slavno,
Sa zubljom, na belcu Zmaj se Ognjen žari.
Pogledajte! Za njim niz Kosovo ravno
Vaskrsnuli trepte oklopnici stari…
o Vidovdanu
Kroz modri osvit Vidova dana,
devojka čudna u san se javi…
Krevet joj beše trešnjina grana!
Jastuk od sitnih cvetova plavih!
Negde je gledao ovo cveće…
Nikako ne može da se seti…
Nad glavom su joj gorele sveće,
okolo, zlatni rukoveti,
pevahu pesmu o silnom boju,
na Vidovdanak što će se zbiti!
Ja ne dam devojku! Kosovku moju!
Pre no što odem – ja ću je skriti…
Pre no što odem put Polja bojna,
ja sakriću je, nek’ snije sanak,
Nek’ čeka mene dok prođe vojna,
i ovaj sudnji Vidovi danak!
Kroz modri osvit Vidova dana,
daleka zora oči mu mori,
a Arsenije s hiljadu rana,
dok jutro čeka, sa sobom zbori:
Zar opet, Gospode, čudni snovi!
Negde sam video cvetove plave!
Zovi me, Kosovo, sebi zovi!
A zašto sveće, njoj iznad glave?
Tek kad mu jutro napuni pluća,
daleko sunce uđe u zene,
on kliknu: Tamo moja je kuća!
I Vidovdan je! Moram da krenem!
Hriste bože raspeti i sveti,
srpska zemlja kroz oblake leti,
leti preko nebeskih visina,
krila su joj Morava i Drina.
zbogom prvi nerođeni sine,
zbogom ružo, zbogom ruzmarine.
Zbogom leto, jeseni i zimo,
odlazimo da se ne vratimo,
Na tri sveto i na tri sastavno,
odlazimo na Kosovo ravno,
odlazimo na suđeno mesto,
zbogom majko, sestro i nevesto.
zbogom prvi nerođeni sine,
zbogom ružo, zbogom ruzmarine.
Zbogom leto, jeseni i zimo,
odlazimo da se ne vratimo,
Kad je draga da odlazim čula,
za rever mi neven zadenula,
Kad je draga da odlazim čula,
za rever mi neven zadenula,
zbogom prvi nerođeni sine,
zbogom ružo, zbogom ruzmarine.
Zbogom leto, jeseni i zimo,
odlazimo da se ne vratimo,
Hriste dragi raspeti i sveti,
sva Srbija na Kosovo leti.“
Noć je pusta. U carskoj dvorani
mračan presto, tajanstven ko bajka,
i dok vetar zviždi na poljani,
Boga moli Jugovića Majka.
Kamen ćuti i nebesa muče,
a sotona samo iz prikrajka
sa smehom joj pruža pakla ključe…
Boga moli Jugovića Majka.
Davno snahe pod umorom pale,
vetrova se nebom goni hajka,
zvezde trnu što su svu noć sjale,
Boga moli Jugovića Majka.
Sakriveni od svetine, kleči,
stid je da se sa gomilom vajka,
sama, hladna, bez sunca, bez reči
Boga moli Jugovića Majka.
Lepa k`o san Ravijojle Vile,
čedna kao zvezda sa istoka,
bleda k`o vez pokrova od svile,
setna kao miris bosioka,
s vencem tuge ispod tri uvojka
– poljem hodi Kosovka Devojka.
Kondir nosi i preliva mrtve,
traži mlada zaručnika svoga.
Suzom kvasi po Kosovu žrtve,
svakog žali kao rođenoga.
Vetar duše, sahne krvi vrelo,
crna zemlja, počinje opelo.
Kleknu mlada… plinu mesečina…
Sa Goleša čudni sjaj se osu.
Prah zaveja posmrtničkih čina.
Bledi mesec celiva joj kosu.
I te noći, na Labu kraj mosta,
tužna vrba sveta seja posta…
Bože, čuješ li
kako u ime Tvoje
odzvanja molitva
povrh božura,
nad kolevkom Balkana.
Bože, čuješ li
kako nova opela prizivaju
oni što ispunjeni tobom
nikad biti neće?
O, bože, znaš li
kako za tvojim pogledom
vape zgarišta hramova
i Kosovo, kao raspeće?
Bože, gde li je sada
Tvoje svevideće oko,
da vidi kako se
suzama bezdana
umiva polje široko
od Vidovdana do Vidovdana?
Bože, čuješ li
kako korenje čupaju,
kako se Tebe ne boje,
kako međe
kroje,
tamo, gde Kosovo je,
srpsko i Tvoje?
Uveče kad legnem
sve je kao nekad
razbije se magla
nad samotnim sutra
I miris livada
vetrovima blagim
dopluta do mene
u predivna jutra
A ravnica pukla
do dubova starih
što Sitnicu grle
u nemirnom huku
I devojke neke
već davno bez lica
ljube istim žarom
pružajući ruku
Da u snove vrate
sve iščezle ljude
i trenutke drage
dole provedene
Iskonsku starinu
što boji božure
despotske lepote
i viteške sene
Gračanička zvona
grmeći mirnoćom
miluju me nežno
dok celivam sveću
Uveče kad legnem
jedino se plašim
opijen lepotom
probudit se neću.
Peo sam se na sve gore,
što ih srpska zemlja ima,
ljubio sam gole stene,
grlio se s kamenima.
Išao sam na sve strane,
tužna lica, nogom smelom,
svaku stopu srpske zemlje
kvasio sam suzom vrelom.
A kad dođoh na Kosovo…
staše suze od žalosti,
samo usne šaputahu:
„Bog da prosti, Bog da prosti“!
Krenuli su Obilići
Sa četiri strane svijeta,
Svetu zemlju da odbrane
Gdje crveni Božur cvjeta.
Vuče ih krvavi Božur,
Predaka rane ih bole,
Mlijeko ih majke zaklelo
Da Kosovo brane i vole.
Stasali ždrali nejaki –
Bogdan ih zove, starina:
„Ne dajte zemlju, sinovi,
Kosovo naša je svetinja!“
Besmrtnim vođeni Lazarom,
Čuje se himna Savina,
Širi se, širi Kosovom
Zakletva svakog Srbina.
Crni se Đorđe spremio,
Lice mu crnje od noći:
„Stanite sile, tuđini ,
Nema vam više pomoći!“
Strpljenje kad vrisne u nama
I pravde se dignu vihori,
I mrtvi od vas jači smo,
„Nema vam spasa, zlotvori!“
Nećemo nekrst nositi,
Krsta i vjeru ne damo,
Kosovo vid nam očinji,
Zjenica kroz koju gledamo.
Ovdje su naši Božuri
I ruka lijepog Damjana,
Kosovo krv nam rumena
Protiče našim venama.
Ovdje je loza i grožđe
Bogate naše ljetine,
Ovdje su naše ikone,
Srpskome rodu svetinje.
Tu će se vino točiti,
Vidovdan sveti slaviti,
Svadbeno kolo voditi
I srpska vjera širiti.
Ustalo Srpstvo na noge,
Obraz i vjeru da brane,
Pod krstaš stali krvavi,
Bole ih predaka rane.
Kazaće svijetu bezdušnom
Da s nama nije gotovo,
Srpsko je bilo i biće –
Živjelo Srpsko Kosovo!
U Ostacima noći
zalepršaše ptice Bez krila
iz Pepela obnaženih kuća.
Krste se prolaznici Slučajni
kroz selo Zavičaj
dok ih kroz markiranu obuću
bode Parče cigle
srušene seoske Crkve.
Dok su oni po Belom svetu
sakupljali život za Životarenje
iz sveta su poslali Studen
kroz selo Zavičaj.
I sada ni suza Oproštajnica
Nema.
Nema ni očiju
iz kojih će Poteći.
Samo Zaboravljeni
ćopavi pas
Zavija
kroz selo Zavičaj.
Lepa k`o san Ravijojle Vile,
čedna kao zvezda sa istoka,
bleda k`o vez pokrova od svile,
setna kao miris bosioka,
s vencem tuge ispod tri uvojka
– poljem hodi Kosovka Devojka.
Kondir nosi i preliva mrtve,
traži mlada zaručnika svoga.
Suzom kvasi po Kosovu žrtve,
svakog žali kao rođenoga.
Vetar duše, sahne krvi vrelo,
crna zemlja, počinje opelo.
Kleknu mlada… plinu mesečina…
Sa Goleša čudni sjaj se osu.
Prah zaveja posmrtničkih čina.
Bledi mesec celiva joj kosu.
I te noći, na Labu kraj mosta,
tužna vrba sveta seja posta…
Devet leže posečenih krina,
Devet brata, devet dobrih sina,
Časna gori tužna voštanica
Oblak pada večna plaštanica;
Stud se spušta mučeničkog sana.
A ko vetrom srinuti sa gora,
Polomljeni ko borje do bora,
Oko njih su skrhani alaji.
Tri jezera krvava ih dele
I tri brda – polomljene strele.
Štit do štita stravnim poljem sjaji.
A Jug mrtav usred mrtvih nada…
Seda pala po grudima brada
Ko smet snega po jelovoj grani.
Mrtav starac mrtve ruke širi;
Još se Bogdan sa smrću ne miri
– mrtav otac mrtvu decu brani.
Copyright © Ceopom Istina 2013. Sva prava zadržana.