Dolar i rat

Američki dolar je do sada više puta sahranjivan, ali je on još uvek živ. Uoči  rasturanja Breton-Vudskog valutnog sistema učešće dolara u svetskim valutnim rezervama se približilo 80% (1970 – 77,2%, 1972. – 78,6%). Posle prelaza na Jamajski  valutni sistem njegovo učešće je postepeno smanjivano tako da je 1995. dostiglo najniži procenat – 59,0%. Na talasu finansijske globalizacije pozicija dolara je ponovo ojačala (1999. – 2001. njegovo učešće se popelo na 70 – 71%), ali je zatim u deviznim svetskim rezervama došlo do ponovnog sniženja specifične težine dolara, i to do 61% u 2014.godini. Svejedno, to je ipak veće od pokazatelja iz 1995.godine!

Prema podacima Banke za međunarodne obračune u aprilu 2010.godine učešće dolara, koje je u operacijama na svetskom tržištu valuta   iznosilo 84,9%, u aprilu 2013. se popelo na 87%. Radi upoređenja: učešće evra u istom periodu se smanjilo sa 39,1 na 33,4%. U oči pada disproporcija između pozicije dolara u svetskim finansijama i pozicije SAD u svetskoj ekonomiji.  SAD u svetskom BDP-u   danas učestvuje sa oko 20%. Po  visini BDP-a  (obračunato prema paritetu kupovne moći valuta) Kina je već preskočila SAD, ali je  juan  u operacijama na svetskom deviznom tržištu u aprilu 2013.godine učestvovao sa samo 2,2%. Pravo učešće juana u svetskim deviznim rezervama je nepoznato, ali procene eksperata pokazuju da je ono mnogo iznad  1%.

Te disproporcije jako podsećaju na svetsku ekonomsku panoramu kraja 19. – početka 20.veka. Istovremeno je došlo do pregrupisavanja u liderstvu svetske ekonomije. Na prvo mesto su po obimu industrijske i poljoprivredne proizvodnje došle Sjedinjene Države. Za neke pozicije  je za drugo mesto počela da se probija Nemačka. A Velika Britanija koja je u većem delu 19.veka imala status „svetske radionice“ počela je da se kotrlja ka trećem mestu u svetu. Ali bez obzira na to – britanska funta sterlinga ostaje svetska valuta koja vrši funkcije rezervnog sredstva i sredstva za međunarodne obračune. Evo kako je 1913,  uoči Prvog svetskog rata, izgledala struktura svetskih rezervi prema vrstama valuta, u %: funte sterlinga – 47, francuski franak – 30, nemačka marka – 16, dolar SAD – 2, ostale valute – 5 (Officer, LawrenceH. Betweenthe Dollar-Sterling Gold Points: Exchange Rates, Parity, and Market Behavior. Cambridge: Cambridge University Press, 1996). Vidimo da je učešće dolara SAD bilo potpuno beznačajno. Disproporcija između nivoa ekonomskog razvoja SAD i pozicije dolara u svetskom finansijskom sistemu  bila je otprilike ista kao što je danas disproporcija između ekonomskog razvoja Kine i pozicije juana.

Pre sto godina je svetskim bankarima koji su se kladili na dolar bio neophodan svetski rat kako bi dolar mogao da zauzme svoje mesto pod suncem. Na samom kraju 1913.godine Kongres SAD je pod jakim pritiskom svojih „buđelara“ glasao za formiranje Sistema federalnih rezervi SAD, a već posle pola godine je počeo svetski rat. Rat  je izmenio odnos snaga najvećih država i njihovih valuta.  Tako je 1928.godine podela svetskih deviznih rezervi  izgledala ovako, u %: funta sterlinga – 77, dolar SAD – 21, francuski franak – 2 (Officer, LawrenceH.). Odnosno – funta sterlinga, bez obzira na naglo ekonomsko  slabljenje Velike Britanije ne samo da nije oslabila svoje pozicije, već je čak i ojačala. Dolar SAD je u odnosu na 1913.godinu naglo ojačao i čvrsto zauzeo drugo mesto. A ostale valute su nestale. Kako bi konačno pobedili funtu sterlinga američki Sistem federalnih rezervi je morao da pripremi i da sprovede još jedan svetski rat posle koga je dolar izjednačen sa zlatom i posle koga je, u suštini, postao jedina svetska valuta.

* * * *

Ni sada, formalno, pozicija dolara u svetu nije mnogo izgubila, ali glavne akcionare FSR SAD  svakako uznemirava sve veća disproporcija između BDP SAD i pozicije dolara. Dolar je sve nestabilniji. Ako nekoliko velikih zemalja poželi, one će usaglasiti svoje napore, ujediniti izvore i početi da smanjuju rezerve dolara i   tako dovesti do rušenja dolara. Međutim, snaga gazda FSR je u činjenici da su oni uvek znali  kada treba da koraknu pre drugih. Tako i sada postoji više znakova da oni preduzimaju praktične korake ne samo za zaštitu dolara, već pre svega za pripremu velikog rata. Razloga za otpočinjanje takvog rata „domaćini novca“ (tj. vlasnici štamparije FRS ) imaju nekoliko.

1. Gazde Sistema federalnih rezervi moraju da vode računa o potražnji  i ceni svog proizvoda. Dobrovoljno „trčanje za dolarom“ u Evropi završeno je još pre pola veka. Ne vidi se ni racionalni ekonomski stimulans  u svetu zbog koga bi taj svet sakupljao dolare. Jer masa dolara koja se štampa preko SFR danas je mnogo veća od onoga što proizvede ekonomija SAD. A zlatne rezerve SAD mada su najveće na svetu (preko 8000 tona) pokrivaju samo deo mase „zelembaća“, tako da jedino što preostaje je da se čitavom svetu natura „roba“ koju proizvode Federalne rezerve, i to na silu. Jedino obezbeđenje dolara danas nisu oružane snage SAD, čija je glavna funkcija da obezbede održavanje potražnje za „zelenim papirićima“. U SAD je klasična vojna industrija  odavno transformisana u vojno-bankarsku industriju.

2. Posle rasturanja Breton-Vudskog valutnog sistema umesto njega se pojavio  Jamajski valutni sistem koji predstavlja sistem naftnog dolara jer je sedamdesetih godina prošlog veka došlo do vezivanja dolara za naftu (tj. nafta je prodavana isključivo za dolare).  Nafta je i danas  baza dolarskog sistema. Iako Amerika danas već skoro uopšte ne zavisi od uvoza nafte, ona ipak kontroliše zemlje u kojima se nafta vadi.  Cilj je da se ne dozvoli da se u trgovini crnim zlatom pređe na neku drugu valutu. Zato Vašington i pribegava (kada je to neophodno) vojnim operacijama u regionima u kojima se eksploatiše nafta. I to najpre na Bliskom i Srednjem Istoku. Moamer Gadafi je svrgnut i zverski ubijen samo zato što je pri naplati nafte  prešao sa dolara na evro, a planirao je da pređe na zlatni dinar.

3. Kada je kurs dolara počeo da pada Amerika je,  kako bi ojačala dolar koji je slabio, uključila sve poluge moći (operacije na destabilizaciji političke situacije u raznim delovima sveta; građanski i regionalni ratovi). Ukoliko se  gleda na taj način, onda se Amerika, bez obzira na njenu veliku ekonomsku degradaciju, pretvara u veštačko „ostrvo stabilnosti“. Kapital iz različitih delova sveta počinje da se usmerava prema njoj, te tako doprinosi rastu kursa dolara. A šta će Americi visok kurs dolara? Odgovor je lak.

Prvo, SAD dobijaju mogućnost jeftinog uvoza za obezbeđivanje unutrašnje potrošnje. Štamparija novca, zajedno sa zavišenim kursom američke novčane jedinice, predstavlja idealan uslov za postojanje države-parazita.

Drugo, uz pomoć skupog dolara Amerike (tačnije – vlasnicima  FSR) se omogućuje da jeftino kupuju prirodne izvore, preduzeća, nekretnine, ostale aktive. Takav sistem dolara će vlasnicima FSR biti potreban sve dok se ceo svet ne nađe pod njihovom kontrolom.

4. „Vlasnicima novca“ (glavnim akcionarima Federalnog sistema rezervi SAD) može  da zatreba  ne samo regionalna, već i globalna destabilizacija, odnosno svetski rat. Ona treba da dovede do međusobnog uništenja svih potencijalnih konkurenata Amerike ili, ako ne to, a ono bar do njihovog slabljenja. Vašingtonu je potreban (tačnije – Federalnim rezervama)   samo monocentrični model sveta. Taj model ne može da se postigne bez velikog rata. A svetski rat će omogućiti da se reše mnogi ekonomski problemi Amerike koji sve jače prete da za nju mogu da postanu kritični.

Na primer –državni dug SAD  je  krajem 2013. već iznosio 104,5%. A za Evropu, koja se već nekoliko godina nalazi u dužničkoj krizi, taj pokazatelj je niži. U zemljama zone evra on je krajem 2013. iznosio 92,6%. Ništa nije bolje ni sa spoljnim dugom Amerike. U  avgustu 2014.godine relativni nivo tog duga je iznosio 107% BDP-a. Za opsluživanje dugova troši se sve veći deo prihoda. Danas u troškovima budžeta SAD kamate za državno dugovanje nisu velike (oko 7%), ali su i   u američkoj ekonomiji kao rezultat postojanja  programa „količinskog smanjenja“  (KS)   one bile čisto simbolične. Program KS se zatvara, a troškovi za opsluživanje državnog duga i svih ostalih dugovanja  naglo se povećavaju. U  takvoj situaciji vladajući krugovi SAD  će sigurno da se prisete priče od pre sto godina. Uoči Prvog svetskog rata Amerika je već bila na prvom mestu u svetu po industrijskoj proizvodnji, ali je istovremeno imala i gigantski spoljni dug (najviše je dugovala Velikoj Britaniji). Prvi svetski rat je kardinalno izmenio situaciju. Sjedinjene Države  su postale najveći čisti međunarodni kreditor. Istovremeno su njihovi glavni saveznici u ratu – Velika Britanija i Francuska postali njeni najveći dužnici. Posle  Drugog svetskog rata Amerika je sakupila 70% svetskih rezervi zlata (bez Sovjetskog Saveza). Takvo jačanje SAD je omogućilo da se dolar legalizuje kao svetska valuta (odluka međunarodne konferencije u Breton-Vudsu iz 1944.godine).

Ukoliko SAD budu znale da postanu jedini beneficijar trećeg svetskog rata problem njenih starih dugovanja će sam po sebi da iščezne. U tom slučaju će Vašington moći da iz svog bilansa jednostrano otpiše dugovanja drugih zemalja, proizvoljno određujući koje su zemlje „krivci“ za nastanak tog rata. Novčana potraživanja zemalja „krivaca“  prema Americi će se otpisivati po definiciji po kojoj su postupile zemlje Antante u odnosu na Nemačku na Pariskoj mirovnoj konferenciji   1919.godine. Šta više, Amerika kao pobednik će moći  da od „krivaca“ zahteva reparacije i kontribucije. Slično onome  što su učinile zemlje Antante na pomenutoj konferenciji u Parizu.

* * * *

Treći svetski rat će principijelno biti drugačiji  u odnosu na bilo koji rat za koji je svet znao do sada. On će početi bez zvanične objave. I mada sve do kraja ni mi sami nećemo shvatiti, najverovatnije je da je taj rat već počeo. Koristeći najamnike (privatne vojne kompanije), oslanjajući se na petu kolonu u pojedinim zemljama, uz aktivno korišćenje tehnologije „majdana“, priključivanjem masmedija kojima vlada Vašington, objavom ekonomskih sankcija i sl. taj neobjavljeni rat se vodi pod zastavom borbe protiv  terorizma, „radikalnog islamizma“, „ruske agresije“, kršenja ljudskih prava i  t.d., i  t.d.

U toku tog neobjavljenog svetskog rata „  vlasnici novca“ – akcionari  FSR rešavaće dosadašnje probleme dolara. Na primer, pod zastavom borbe protivterorizma i „prljavog novca“ SAD mogu da izvrše „novčanu reformu“. Njena suština je jednostavna. Sistem federalnih rezervi štampa nove dolare i organizuje njihovu razmenu za staru „masu zelembaća“. Pri tom oni koji daju stare dolare treba da daju i pouzdane dokaze da je taj novac stečen zakonito. Kontrolni filtri mogu da budu toliko strogi da lavovski deo tih dolara neće proći „ispit“ i pretvoriće se u „smetlište novca“. Time će nestati i problem „dolarskog brega“ koji pritiska ujka Sema. Međutim, za SAD  ni ta varijanta nije idealna jer istovremena pljačka čitavog sveta može da druge zemlje natera da u međunarodnom obračunu koriste svoju nacionalnu valutu, te da  prave regionalnu valutu i da potpuno odbiju  da koriste dolar.

Tako se ispostavlja da u trećem – neobjavljenom – svetskom ratu mogu da se koriste i druge ekonomske metode. Na primer, bez obzira što je „zelena masa“ potpuno preplavila ceo svet, kupovna moć dolara na tržišnim berzama je dovoljno visoka. Ne oseća se  nikakva pretnja da može doći do hiperinflacije. A sve je vrlo jednostavno. Lavovski deo čitave proizvodnje štamparije dolara  ide na finansijska tržišta. Ali postoji 101 način da se ta već pomenuta finansijska tržišta preusmere ili čak potpuno likvidiraju. U tom slučaju će kompletna „zelena masa“   preliti robna tržišta, i tada će doći do hiperinflacije koja se može uporediti sa onom, kakvu je doživela Vajmarska republika početkom 20.godina 20. veka. Od kupovne moći sadašnjeg dolara u najboljem slučaju će ostati 1%. Katastrofa?  Zavisi. Jer u tom slučaju kod onih koji u svojim rukama drže bilione dolara, po čitavom svetu, u rukama će  se naći samo đubre. Samo u Kini su zlatne rezerve već premašile 4 biliona dolara, pri čemu je samo u papiru najmanje jedna trećina. Posle toga će Amerika izvršiti novčanu reformu i uvesti nov dolar koji će imati vrednost. Pre otprilike pet godina aktivno je diskutovano o problemu mogućeg izvođenja  takve „novčane reforme“, samo je umesto novog dolara tada dogovarano da novčana jedinica bude  „amero“. Pretpostavljalo se da će to biti jedinstvena valuta za tri zemlje: SAD, Kanadu i Meksiko. Varijanta zamene dolara u „amero“ još uvek može da se reanimira, ali za to je potrebna vrlo velika  podrška moći  Vašingtona.

Bilo kako da bilo – ne treba uopšte   računati da će u svetu doći do smanjenja nestabilnosti. A ta nestabilnost istovremeno predstavlja ispoljavanje slabosti dolara i agoniju vlasnika štamparije  novca u Sistemu federalnih rezervi. Kao ranjena zver oni će se boriti do kraja. Ako se još do pre kratkog vremena govorilo da Vašington natura svetu „haos koji se može kontrolisati“  sada je potpuno očigledno da se haos izvlači ispod  kontrole.

Uostalom, i oba prethodna svetska rata su se završila drugačije nego što su planirali bankari koji su ih započeli.

Izvor: Fond Strateške Kulture