Cvetanje tikvi sađenih sa MMF-om

Da je danas s nama Lav Nikolajevič Tolstoj, opažajući globalne ekonomske tokove zapisao bi: sve srećne zemlje liče jedna na drugu, dok (gotovo) svaka nesrećna zemlja ima aranžman sa MMF-om i nesrećna je na svoj način.

Zemlja kod koje se ne naziru makar i obrisi smislene ekonomske politike, hita da prenese (ekonomski) suverenitet Međunarodnom monetarnom fondu – jer njena nedovoljno prosvećena i prosvetljena elita ili ne zna šta bi drugo, ili samo izvršava zadatke bilo kao regularna bilo kao neregularna „vojska“ fonda.[1]

Krajem februara, Srbija je sa MMF-om zaključila trogodišnji aranžman iz predostrožnosti (eng. stand-by arrangement), što znači da država može ali ne mora da koristi odobrena sredstva (935,4 miliona specijalnih prava vučenja iliti oko 1.122 miliona evra) za jačanje deviznih rezervi, odnosno stabilizaciju platnog bilansa – a nipošto za finansiranje deficita budžeta.[2]

Ruku na srce, najveća svetla tačka sporazuma je što pruža nekoliko „mrvica“ poverenja u srpske hartije od vrednosti (HoV) – tako da država može da se zadužuje pod nešto povoljnijim uslovima nego pre aranžmana. Ona druga, tamna strana medalje prikazuje sijaset zamki koje vrebaju.

Godina 2004. Vrlo dobro, nastavite s radom!

„Najveći doprinos Svetske banke procesu privatizacije u Srbiji je velika grupa mladih ljudi koja je obučena i zaposlena uz pomoć Svetske banke. Oni predstavljaju najveću garanciju izgradnje institucionalnih kapaciteta koji treba da omoguće ostvarenje transparentnosti u procesu privatizacije i da onemoguće korupciju. (…)

Što se tiče preporuka šta dalje raditi na planu privatizacije u Srbiji, prvi savet je da se istraje na kursu privatizacije i restrukturiranja. Druga preporuka je da se prodaju državne infrastrukturne firme poput, recimo, telekomunikacionih, jer je dalja privatizacija u Srbiji praktično glavni izvor stranih investicija. To podrazumeva njihovo prestrukturiranje i odvajanje pojedinih delova koji bi išli u privatizaciju…“

(Jicak Goldberg, ekspert Svetske banke, izlaganje na okruglom stolu „Privatizacija – dokle se stiglo i kuda dalje“ od 26. februara 2004. godine u beogradskom hotelu „Palas“, izdavač zbornika: „Transparentnost Srbija“)

Pozvali smo MMF da mu Vučić kaže NE

„Bio sam na sastanku kada je MMF rekao – ne možete smanjiti budžetski deficit ako ne ,zahvatite‘ od penzionera. Aleksandar Vučić im je rekao – ne, čak ni po cenu da vlada padne.“

(Rasim Ljajić, kao predsednik SDPS-a, na drugom kongresu stranke, „Šta radite, bre?“ RTS-a od 24. februara 2014. godine)

I pad je let

„Procena Svetske banke da će Srbija ove godine imati minus 0,5 odsto BDP-a ne znači pad, već praktično rast privredne aktivnosti. Srbija ove godine neće biti u recesiji. Stop!… Mi kad objavimo zvanične podatke da je smanjena nezaposlenost, niko taj podatak neće da objavi u Srbiji. Neće da objavi zato što ih je negde… Evo, pročitajte ove brojeve. Mene je sramota da ih pročitam koliko su dobri… Naravno da mi je drago, skoro da sam plakao od sreće danas. Stop!… Mi nismo sposobni da vodimo železaru profitabilno, nismo nikada bili sposobni da zarađujemo pare, da napravimo nabavku kako treba, nikada nismo umeli da prodajemo po ceni po kojoj treba i niko u Srbiji nikada to nije znao da radi. Pokušaćemo da dobijemo najbolje ljude u svetu. Stop!… Čovek (Džared Koen – direktor „Google Ideas“) je genije, pojma nemam o čemu mi je sve govorio, osim što znam da sam ga pozvao da dođe u Srbiju i da ćemo mi da damo najbolje uslove koji niko drugi ne može. Stop!… Kurs je pre dve godine bio 118 dinara za evro, a danas je 120, skoro bi nam isti kurs bio danas kao pre dve godine da NBS nije branila evro i kupila 60 miliona evra, toliko je jak dinar. I danas kupujemo da zadržimo evro. Stop!… Molim građane da ostanu trpeljivi, čvrsti, sad se vidi svetlo na kraju tunela. Potrebno nam je bukvalno da još dva kvartala zapnemo i jako i snažno radimo, jače nego ikada… Pokušaćemo do kraja 2015. da spustimo fiskalni deficit ispod 4 odsto i da (time pokažemo da) spadamo u red najrazvijenih zemalja Evropske unije.“

(Aleksandar Vučić, premijer Srbije, „paket“ od šest izjava iz perioda januar-mart 2015. godine, Izjave.srb)

Komentar 1

Kada se premijer Vučić dohvati ekonomski tema, besedi veoma nepovezano jer se na nepoznatom terenu oseća prilično nesigurno. Osim što sipa „bisere“ na sve strane, katkad svojim izjavama otkriva esencijalne stvari koje njegovo (ekonomsko) okruženje pokušava da koliko-toliko prikrije različitim „modelima“ smokvinog lista.

Vlada Srbija se u potpisanom Memorandumu o ekonomskim i finansijskim merama za period 2015-2017. godine, između ostalog, obavezala prema MMF-u da u toku 2015. započne privatizaciju „Telekoma Srbija“. U intervjuu za RTS od 29. decembra 2014. godine, premijer je jasno podvukao da će novac od prodaje „Telekoma“ biti „potrošen u dogovoru sa MMF-om“. Što će reći, ne samo da MMF i Svetska banka odavno zagovaraju prodaju ove srpske kompanije (stranim investitorima), već će MMF u čitavoj operaciji odigrati ključnu ulogu u duhu „kuma dala (savet), kuma uzela (novce)“.

Da ima pameti i časnih namera, Srbija bi posegnula za jedinim uspešno isprobanim lekom – strategijom koja obezbeđuje održiv ekonomski rast, što bi naviše povuklo i stopu zaposlenosti. (Ne može se očekivati ekonomski rast u ambijentu subvencionisanja inostranih kompanija, povećanja poreza i akciza, i smanjenja kupovne moći stanovništva). Upravo su rast BDP-a i stopa zaposlenosti makroekonomski parametri koji predstavljaju devetu (i desetu) rupu na svirali u agendi aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om. Prva, druga i treća rupa (na svirali) su, kristalno jasno, servisiranje javnog duga Srbije, rešavanje problema nenaplativih kredita domaćih banka sa stranim kapitalom (o trošku svih građana Srbije) i ciljanje „srebrnine“ („Telekom Srbija“, EPS, Komercijalna banka, obradiva zemlja, gradsko građevinsko zemljište, javna komunalna preduzeća itd). To su gorke činjenice, bez obzira što birokrate MMF-a koje pohode Srbiju (ili stoluju u njoj) stvarne namere „maskiraju“ kroz obilatu eksploataciju odrednica: „tri stuba programa“, fiskalna konsolidacija, stabilizacija, liberalizacija, restrukturiranje, unapređenje poslovnog okruženja i tome sl.

Srbija u šok sobi

„Očekujem da svi žrtvu (štednju) tretiraju kao investiciju. Stop!… Oni koji rade imaju veće troškove od onih koji su u penziji. Sama činjenica da neko dolazi na posao i mora da kupuje odelo za posao povećava troškove tih ljudi, a razlika je minimalna. Stop!… Kao što čovek sa nogom u gipsu ne može da ide, tako privreda sa polomljenom industrijom, preduzećima u restruktuiranju, javnim preduzećima koja su pred kolapsom, ne može da odgovara na tražnju. Pokušaji da se privreda izvuče preko tražnje dovodili su do sve dubljeg deficita. Stop!… Srbija ima dobrog trenera, a to je premijer Aleksandar Vučić. Stop!… Ne, ne i ne. Akcize nećemo povećavati, PDV nećemo povećavati, porez na dobit nećemo povećavati. Stop!… Čovek bolje živi i sa korom hleba ako vidi perspektivu. Mi smo skočili i nadamo se da je ovaj program padobran, a ne ruksak, i nadamo se da ćemo svi uspeti. Stop!… Izgleda da postoji jako mnogo besposlenih novinara; bilo bi bolje da nam budu pi-ar savetnici u vladi nego da izmišljaju priče. Koliko ja znam, ostajem u vladi. Ja sam posvećen. Ovo je, što bi ljudi rekli, commitment – obaveza na tri godine. I toliko mislim da ostanem. Stop!… Posle 8.700 dana međunarodnog iskustva u Svetskoj banci, mogu da vam kažem da Srbija uopšte nije tako loša zemlja kao što po rezultatima izgleda. Stop!… Poskupljenje struje ima značajan psihološki efekat, pogotovo u teškim ekonomskim uslovima. O tome se priča već duže vreme, ali nismo želeli da ljude opterećujemo pre objave. U medijima je situacija takva da bi vest o poskupljenju mogla da odvuče pažnju javnosti s najvažnije pozitivne stvari da smo, posle dva neuspešna pokušaja, dobili podršku MMF-a.“

(Dušan Vujović, ministar finansija, „paket“ od devet izjava iz perioda oktobar 2014. godine – mart 2015. godine, Izjave.srb)

Knjige su za studente, a farsa za politiku

„Ministar (finansija) Vujović je predlagao tzv. programski budžet (…) i napisao je knjigu o tome. Zasniva se na tome da je ministar menadžer, koji delegira projekat, skupština mu odobrava, on ima monitoring nad izvršenjem i pravda uložena sredstva. Nikome ne pada na pamet da bude kontrolisan, mi bismo ostali bez političara. Kada smo mu sugerisali da uvede programski budžet, kazao je da nije još vreme za to. Hoću da kažem da se zbir improvizacija pretvara u metafizičku farsu.“

(Milan Knežević, kao privrednik i predsednik Privredne komore malih i srednjih preduzeća, emisija „Peščanik“ od 31. oktobra 2014. godine)

Komentar 2

Dušan Vujović je još kao ministar privrede u kontekstu privatizacije „Telekoma Srbija”, „Aerodroma” i EPS-a poručio da je „sve na prodaju, samo neka ponude cenu koju ne možemo da odbijemo“ („Politika“, 27. jun 2014. godine). Nekoliko meseci kasnije, kao ministar finansija, potcrtao je kako je smisao sadašnjeg vladinog programa da se dobiju „prave investicije“ koje podrazumevaju izvoznu orjentaciju, novo zapošljavanje i visoke zarade zaposlenih (emisija „Stav Srbije“ na TV PRVA, 21. decembar 2014. godine).

Te „prave investicije“ bi se, prema Vujoviću, razlikovale od najvećeg broja dosadašnjih – domaćih i stranih – kojima je, zapravo, kupovano tržište Srbije. U tom kontekstu, ministar je kao slikovite primere istakao duvansku industriju i industriju cementa.

Naposletku je poentirao kako će „čitava operacija boleti“, ali da će na kraju „biti uspešna“.[3]

Belodani dokazi da je Dušan Vujović sâmom sebi skočio u usta predstavljaju najave prodaje „Aerodroma“ i EPS-a, i gotovo sigurna prodaja srpskog „Telekoma“ (sa sve infrastrukturom) u 2015. godini. Tako, već u 2015. odlukom Vlade Srbije monopol u fiksnoj telefoniji bi prešao u ruke stranaca, dok bi se u mobilnoj telefoniji uspostavio oligopol tri inostrane kompanije (slično oligopolu koji već postoji u domaćem bankarskom sektoru u kojem dominira inostrani kapital). Treba li reći kako će, stoga, cene usluga u domaćoj telefoniji rasti, ali i da će Srbija (p)ostati „lider u regionu po direktnim stranim investicijama“? Zašto ministar nije govorio o „benefitima“ koje su uknjižile Mađarska, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija koje su prodale državne telekomunikacione kompanije „Dojče telekomu“?

Da se glasno razmišlja o nekom obliku privatizacije EPS-a, posvedočio je i veoma upućeni privrednik Milan Knežević u emisiji „Rečeno i prećutano“ Radio Beograda 2 od 10. marta 2015. godine – kada je naznačio da strani ambasadori već lobiraju u korist povećanja cene električne energije i priprema za privatizaciju EPS-a.

Pomenuto poskupljenje će nas uistinu zadesiti u ovoj godini – kroz jedan ili dva koraka. Ostaje samo da Vlada Srbije izabere model povećanja: kroz akcize, cene kilovat-časa (niža i viša tarifa), cenu obračunske snage, korekciju granica zona potrošnje (zelena, plava i crvena zona), ili kroz kombinaciju pomenutih pristupa.

Zasigurno, stranci bi kao vlasnici efikasnije upravljali i „Telekomom Srbija“ (koji je vlasnik 65 procenata akcija „Telekom Srpska“ i većinski vlasnik crnogorskog M:TEL-a) i EPS-om, ali plodove te efikasnosti bi ubirale strane kompanije-matice prema kojima bi se legalno selio gro profita preko transfernih cena i (precenjenih) konsultantskih usluga.

Džentlmeni koji pucaju u centar

„Porodični prijatelj je u socijalističko vreme bio direktor firme u Srbiji. Ranih sedamdesetih otišao je u jednu zapadnu zemlju da kupi industrijske mašine. Zapadna kompanija mu je prilikom kupovine postavila uslov da mu se uplati novac (provizija) na privatni račun u Švajcarskoj. On je dva-tri dana odbijao ponudu, ali je na kraju odlučio da prihvati. Po povratku u zemlju (nadležnim organima) je prijavio svoj račun. On mi je (kasnije) rekao – vidiš, to sam ja uradio, a koliko je bilo onih koji to nisu.

Transnacionalne kompanije su (posle Hladnog rata) potpisivale veliki broj džentlmenskih sporazuma o nepodmićivanju, jer su (prethodno) te iste kompanije kroz podmićivanje pripremale pad istočnog bloka i socijalizma, kao što su dovodile do neokolonijalizma u Africi i Latinskoj Americi. Odnosno, ,gađali su pravo u glavu‘, podmićujući ključne političare i direktore.

Mislim da su i danas glavni nosioci korupcije velike strane kompanije.“

(Miroslav Zdravković, ekonomista, „Ćirilica“ na TV Hepi od 26. avgusta 2013. godine)

Dopisni i zaslužni građani Francuske i Nemačke

„Državni službenici (u Srbiji) ne žive od plata koje javnosti prikazuju. Jedni primaju naknade od članstva u upravnim odborima, a drugi od projekata i drugih čuda. To se više puta pokazalo.

Kada je formirana prva vlada posle 2000. godine, objavljeno je da ministri imaju plate od 21 do 27 hiljada dinara. Novinari i ekonomisti su se na to zgražavali – kako to nema smisla i da ministre treba platiti na odgovarajući način. Posle nekoliko godina ispostavilo se da je većina naših ministara primala dotacije iz inostranstva – neko od Francuske, neko od Nemačke…“

(Ruža Ćirković, ekonomski novinar lista „Danas“, emisija „Rečeno i prećutano“ Radio Beograda 2 od 9. oktobra 2013. godine)

Komentar 3

Međunarodni monetarni fond (MMF) nije finansijska institucija koja brine o razvoju zemalja, već nastupa kao zastupnik poverilaca – krupnog kapitala. Zli i manje zli jezici bi poručili da se MMF, spoljnim i unutrašnjim delovanjem, „potrudi“ da dovede zemlju-žrtvu u veoma tešku situaciju, a zatim prvi priskoči kao spasilac i savetodavac. Otuda, svaka država koja pretenduje da na nešto liči grebe i nogama i rukama ne bi li izbegla „zagrljaj“ MMF-a, a samim tim i sudbine Argentine i Grčke.

Ono što izmiče pameti je činjenica da premijer Vučić, ministar finansija Vujović i dobar deo domaće ekonomske elite isijavaju neskriveno zadovoljstvo zbog aranžmana iz predostrožnosti sa fondom. To se da uporediti sa situacijom u kojoj biste se proglasili nesposobnim da upravljate sopstvenim imanjem, zatim ga stavili na raspolaganje „velikom gazdi“, a onda na sva zvona razglašavali kako ste srećni što živite na tom istom imanju pod kirijom.

Jednostavno test pitanje za domaće i inostrane glasnogovornike i „vojnike“ ove institucije glasi: Da li znate (finansijski) sređenu državu koja ima neki aranžman sa MMF-om?

Kako je Srbija visokozadužena zemlja (po nivou i strukturi javnog i spoljnog duga), najkorisnija usluga koju bi MMF mogao da ponudi našoj vladi je reprogram dugova. To će se uistinu dogoditi, ali tek kroz nekoliko godina kada stranci temeljno (za)posednu sve one grane domaće ekonomije koje nose velike prinose. Ako hoćemo iskreno, „veliki“ i ne dozvoljavaju „malima“ da zadrže strateške sektore koji su veoma rentabilni.

Spisak javnih ličnosti koji će zagalamiti i upaliti svetlo je mršav, dok je kolona onih koji, uz blagoslov MMF-a, obećavaju narodu reform tortu – gotovo nepregledna. Sva je prilika, međutim, da će čitava gozba da se završi kusanjem doboš torte na više spratova.

____________________________________________________

[1]  Ovaj nastavak se nadovezuje na članak „Ekonomsko ogledalo premijera srpskog u 14 slika,“ Stanje stvari, 23. decembar 2014. godine,

http://wp.me/p3RqN8-2Ws

Gotovo svi citati i naslovi u članku su pozajmljeni sa sajta Izjave.srb i korespondirajućeg kanala https://www.youtube.com/user/izjavenet/videos.

[2]  Republic of Serbia: 2014 Article IV Consultation and Request for Stand-By Arrangement-Staff Report; Press Release; and Statement by the Executive Director for the Republic of Serbia,

Publication Date: February 26, 2015,

http://www.imf.org/external/pubs/cat/longres.aspx?sk=42741.0

[3]  http://www.prva.rs/web-tv/info/stav-srbije/15927/stav-srbije—godina-teskog-zivota.html (period 17:25-18:45)

Izvor: Stanje stvari