MMF kao simbol uništenja nacionalnih privreda

Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade Srbije, izjavio je 6. oktobra tekuće godine da se Srbija nalazi na ivici bankrota u “bukvalnom značenju te reči”. Po njegovom mišljenju, izlaz se nalazi u smanjenju javnog sektora u ekonomiji: „Kapitalizam znači da nije posao države da nalazi posao, nego da to ne onemogući onom ko može da nađe posao…”.[1] Za asistente u daljem praćenju kursa razdržavljenja ekonomije Srbije predviđeni su inostrani savetnici koji su uključeni u rad vlade Srbije – bivši šef MMF-a Dominik Stros Kan, bivši austrijski kancelar Alfred Guzenbauer, a ovih dana njima će se priključiti i bivši predsednik Evropske komisije Franko Fratini. On će svoju delatnost ostvarivati u neprekidnom ličnom kontaktu sa prvim potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem.

Slični ideološki aspekti i sredstva za njihovo sprovođenje više su nego poznati u Rusiji. Prošle, 2012. godine, napunilo se 20 godina od trenutka stupanja Rusije u MMF. Tada je vlada Jeljcin-Gajdara, pristupivši u MMF, sa njim potpisala “Pismo o namerama” i tako se obavezala da će sprovoditi programe “prelaznog perioda”, a zakone, propise, ustav – razradili su stručnjaci fonda. Odgovornost za uspostavljanje institucije “tržišne ekonomije”, za njene rezultate, prešli su u ruke MMF-a, koji u suštini ne zastupa ništa drugo nego ekonomske interese SAD. Početkom devedesetih godina, političkom rukovodstvu Rusije je od strane zapadnih stručnjaka bio predložen najradikalniji model neoliberalizma. Motive dejstava “zapadnog faktora” najilustrativnije odslikava nastup Margaret Tačer 1991. godine, na sastanku Američkog instituta za naftu: “SSSR predstavlja veoma ozbiljnu pretnju za zapadni svet. Ja ovde ne govorim o vojnoj pretnji, pošto su naše zemlje takođe veoma dobro vojno naoružane, uključujući i nuklearno oružje. Imam u vidu čisto ekonomsku pretnju. Zahvaljujući planskoj ekonomiji i neobičnoj kombinaciji moralno-materijalnih stimulacija, SSSR je uspeo da dostigne visoke ekonomske pokazatelje. Procenat rasta bruto nacionalnog proizvoda bio je dva puta veći nego u našim zemljama. Ako uzmemo u obzir i ogromne prirodne resurse SSSR-a, tada je pri racionalnom vođenju ekonomije Sovjetski Savez imao potpuno realne šanse da nas istisne sa svetskih tržišta.[2]

Ova pretnja za “zapadni faktor” je bila eliminisana zajedno sa eliminisanjem Sovjetskog Saveza. Međutim, ostala je Rusija sa još uvek moćnom industrijskom bazom i tada je – kako ističe M. Poltoranin,[3] smišljena strategija deindustrijalizacije Rusije, to jest, demontaža ruske privrede. Jeljcinu je predložen plan pod nazivom “Kontrolisani tornado”. On je podrazumevao slom zemlje preko kolena: svođenje uloge države u vođenju ekonomije na nulu, nikakva ograničenja – samo slobodno tržište, koje će, po rečima Jeljcina “uz pomoć stihije tržišta samo konkurentno sposobne ostaviti na površini”. Stoga je bilo neophodno osloboditi se “udvorništva prema narodu”, “moliti se za narod i sprovoditi radikalne reforme – dve nespojive stvari, narodu je potreban dobar potres i tad će on početi da radi”. Rezultat primene “tržišnih reformi” bio je katastrofalan porast siromašnih: od 1,5% građana koji su živeli ispod granice siromaštva, broj je munjevito dostigao nivo od 49%.[4] Da podvučemo: osiromašenje stanovništva izazvale su upravo neoliberalne reforme. “Šok terapijom”, “protresanjem naroda” i “progresivnim reformama” bavio se tim ekonomista koje su preporučili “prijatelji Rusije”. Tim je bio dobro odabran – oni su pod plaštom kvazi-naučnih formulacija (na primer “mi nismo za postepenost, mi smo za heterodoksnu varijantu) po definiciji Poltoranina počeli “nemilosrdno gušiti zemlju”. Kako “ugušiti zemlju stvarajući iluziju reanimacije” – ukazali su savetnici iz SAD. Za glavnog savetnika određen je Džefri Saks, američki ekonomista, profesor sa Harvarda – autor politike šok-terapija, koji je dobio mandat MMF-a da je testira na petrohemijskoj industriji Bolivije. Pod njegovim rukovodstvom, bogatstva Bolivije su bila preraspodeljena na takav način da su se očas posla našla u rukama skupine transnacionalnih oligarha, a više od 70% stanovništva se našlo ispod granice siromaštva. Od novembra 1991 do janura 1994. godine, direktive Saksa i drugih “instruktora” (zajedno sa Saksom u Rusiju je stiglo još dvadesetak američkih savetnika) ispunjavali su Gajdar, Čubajs, Černomirdin i drugi, kojima je preostalo samo da prevode uputstva sa engleskog jezika dajući im izgled ukaza vlade, predsedničkih ukaza ili federalnih zakona. Tako je pokrenut “privatizacioni tornado” – drobljenje krupne proizvodnje, ali sa zadatim vektorom kretanja.

U prvom redu je predmet uništavanja predstavljalo sve ono što je moglo kasnije poslužiti kao baza za preporod Rusije – vojno-industrijski kompleks, elektronska i radio industrija, mašinogradnja, civilna avio-industrija i brodogradnja – drugim rečima, sve ono što je predstavljalo visokotehnološke grane u ruskoj privredi. Veliki proizvodni sistemi podeljeni su na mnoštvo sitnih fabričica i firmica i ubrzano su predavani u privatne ruke. Državni elektro-energetski i naftni kompleksi dovedeni su do bankrota – veštačkim kidanjem veza, neplaćanjem, blokiranjem izlaska na tržište. A potom je to sve za male pare prelazilo u privatne ruke – neka novi vlasnici proizvode po svom nahođenju i “neka u konkurentnoj borbi skaču jedni drugima za vrat”. Gubici koji su naneseni Rusiji od privatizacije, od delovanja “inozemnih instruktora” su kolosalni[5] – za izlazak iz “mrtvog ugla” devedesetih zaista su bili potrebni nadljudski napori.

Već decenijama MMF (koji po pitanju obaveza ima prioritet i u nacionalnom i međunarodnom pravu) primenjuje jedan te isti recept: maksimalno otvaranje zemlje za strane investitore, potpuna privatizacija, skraćenje socijalnih programa i finansiranje zdravstva i obrazovanja. Rezultati nastali usled primene politike MMF-a takođe su jednolični – pustoš i osiromašenje stanovništva, gubljenje suvereniteta zemlje. Tako je, na primer u Grčkoj, samo za poslednju godinu reformi koje se sprovode po receptima MMF-a još 10% stanovništva bilo bačeno ispod linije siromaštva i u principu je 3 miliona Grka ostalo bez zdravstvenog osiguranja. Važno je istaći da je na primeru Grčke MMF primenio nov metod – prenos odgovornosti na lokalne vlasti, od koje se očekuje da sprovede eksperimentalne projekte nad sopstvenim stanovništvom – skraćenje uloge države i socijalnog sektora u zemlji. MMF je na Kipru našao za shodno da se umeša tek kada je spoljni dug dostigao 550% bruto nacionalnog dohotka, a mešanje je između ostalog predstavljalo puštanje u pogon programa totalne privatizacije i “strategije korišćenja prirodnog gasa”. U skladu sa tim programom, Kipar je bio primoran da svoj energetski sektor prilagodi Trećem energetskom paketu Evropske komisije, izgubivši suverenitet nad rezervama prirodnog gasa u Istočnom Sredozemnom moru.[6] U Španiji je za poslednje dve godine nivo plata i socijalnih davanja opao za više od 10%. Prema predviđanjima stručnjaka, ukoliko zemlja nastavi da sledi uputstva MMF-a, stopa onih koji žive ispod linije siromaštva spustiće se sa sadašnjih 27% na katastrofalnih 40%.[7]

Što se tiče Rumunije, predstavnici MMF-a su u decembru prošle godine izneli izveštaj u kome je od vlade zatraženo da nastavi sa “strukturnim reformama”. Državi je predloženo da sprovede privatizaciju preduzeća koja se nalaze u državnom vlasništvu – onih koji imaju značajnu ulogu u privredi Rumunije. Radi se o preduzećima koja zapošljavaju po 30 hiljada ljudi – navodno su plate u ovim preduzećima nedopustivo veće nego u privatnom sektoru. Predlaže se samo jedan izlaz – prodaja tih kompanija, to jest, njihova suštinska likvidacija. MMF se u Rumuniji “proslavio” još i reformom zdravstvenog osiguranja pa se na osnovu njega za neophodnu oblast izdvaja 5,6% bruto-nacionalnog dohotka – najniži pokazatelj u Evropi. Danas se u zemlji oseća jak deficit lekova, a samo od 2007. godine do danas, Rumuniju je napustilo 11 000 lekara.[8]

Arapskom svetu su ponuđene dve vrste pomoći: krediti i investicije u vidu privatnog partnerstva. Oba vida pomoći takođe zahtevaju sprovođenje strukturnih reformi. U prvom slučaju kao neophodan uslov se javljaju “nepopularne mere” koje umesto obećanog “prosperiteta i blagostanja” vode do osiromašenja stanovništva i ekonomske propasti. U drugom su preduzeća, državni sektor i slično, predaje u koncesiju privatnim kompanijama koje iznose dobit izvan zemlje. Tako je 1996. godine MMF predložio Egiptu “agresivnu privatizaciju” što je podrazumevalo privatizaciju i prodaju 345 egipatskih društvenih preduzeća do 2011. godine. Većina privatizovanih preduzeća jednostavno rečeno, bila su likvidirana – uz aplaudiranje MMF-a. Sprovođenje privatizacije po receptima MMF-a i uz pomoć organizacije USAID, dovelo je do toga da je privatizacija u suštini urušila privredu zemlje, popločavši put za pandemiju korupcije i neviđeni izvoz kapitala. Mašta o “povećanoj efektivnosti i produktivnosti” pretvorila se u golu iluziju. Sada Egipat, bez obzira na pogodnu za poljoprivredu klimu, postaje najveći uvoznik žita u svetu, a deficit za tekuću fiskalnu godinu iznosi 24 milijarde dolara, dok gubici deviznih rezervi u državnoj banci iznose oko 2 milijarde dolara svakog meseca. Sada Egiptu preostaje samo da se uzaludno žali na strane investitore, a “zapadni faktor” ga u to vreme naziva “bliskoistočnim čudom” i “primerom uspešne tranzicije”. Pri tom je potpuno nebitno ko stoji iza upravljača – vojna hunta, islamisti ili bilo koja druga politička nomenklatura. Najvažnije je da se “strukturne reforme” ostvaruju punom parom… U Tunisu se situacija razvija u još ubrzanijem tempu: strani investitori su pristupili osvajanju državnog sektora, uključujući i kontrolu nad bolnicama, školama i infrastrukturnim projektima. Vlada Tunisa je 31. marta odlučila da preda upravu nad ekonomskim resursima u ruke MMF-u i Svetske Banke. U zamenu za zajam od 2,7 milijardi dolara, Tunis je preuzeo obavezu – bez rasprave u nacionalnom parlamentu – da u roku od 24 meseca sprovede “strukturne reforme”, usled kojih će međunarodne finansijske institucije dobiti mogućnost da upravljaju nacionalnom ekonomijom, što dovodi u pitanje suverenitet zemlje.[9]

Međutim, ima i drugačijih primera. Predsednik Ekvadora R. Korea odbio je 2007. godine da sluša diktat MMF-a i Svetske banke, time postavši “olicotvorenje zla” u očima SAD. Nije se moralo dugo čekati na rezultat: tokom 2012. godine zabeležen je rast bruto-nacionalnog dohotka za 5% u odnosu na 2011. godinu – što predstavlja najveći pokazatelj u zemljama Latinske Amerike. Nezaposlenost je pala na stopu od 4,2% (dostignuvši istorijski minimum), srednja plata je samo tokom 2012. godine porasla sa 264$ na 292$, a pokazatelj onih koji žive ispod ivice siromaštva u periodu od 2007 – 2012. godine opao je sa 16,9% na 9,4%. Pri tom je potpuno iskorenjen dečiji rad (do 2007. godine uveliko se primenjivao i dečiji rad koji je dostigao parametar “zaposlenosti dece” u iznosu od 450 hiljada).[10]

Tako se kombinacijom propagande, falsifikovanja i zastrašivanja od strane međunarodnih finansijskih institucija, u raznim zemljama primenjivala “šok terapija”, koja je rušila suverenitet i na njegovim razvalinama stvarala “patološku privredu” (u kojoj se odigrava istinsko mrcvarenje realnog sektora ekonomije i usmeravanje finansijskih tokova isključivo u smeru podrške međunarodnom finansijskom sektoru) nesposobnu za strukturno prestrojavanje i ekonomski rast.

Izvor: Fond Strateške Kulture