Mračna prošlost i neizvesna budućnost BIS

Breton-Vudska konferencija (1. – 22.07.1944) ima isti značaj kao sastanak rukovodilaca antihitlerovske koalicije u Jalti ili Postdamska konferencija. Najveći broj istraživanja koja se odnose na Breton-Vuds sve do sada preskaču pitanje sudbine Banke za međunarodne obračune (BIS), mada je ono u Breton-Vudsu vrlo oštro postavljeno.

Istorija nastanka BIS-a

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji iz 1919.godine doneta je odluka da pobeđena Nemačka treba pobednicima da plaća reparacije. Ukupan iznos reparacija uopšte nije bio za šalu, a rokovi u kojima je isplata trebalo da se izvrši su išli do kraja 20.veka. Prvobitno je Versajski mirovni ugovor kao ukupan iznos reparacija odredio 269 milijardi zlatnih mraka (ekvivalent 100 hiljada tona zlata). Nešto docnije je Reparaciona komisija preispitala taj iznos i smanjila ga na 132 milijarde zlatnih maraka. Nemačka je 20-ih godina prošlog veka počela da plaća reparacije, mada u mnogo manjem iznosu od onog koji je odredila Pariska konferencija.

1924.godine je na inicijativu američkog potpredsednika Dauesa donet plan po kome se, sa jedne strane, Nemačkoj smanjivalo breme reparacija, a sa druge, ekonomski razvoj Nemačke je dobio pomoć englesko-američkog kapitala. To je bio Dauesov plan. U periodu 1924 – 1929. Nemačka je zahvaljujući tom planu od SAD dobila kredite u ukupnom iznosu od 2,5 milijarde, a od Velike Britanije – kredite u iznosu 1,5 milijarda dolara. 1929.godine Dauesov plan je zamenjen Jungovim planom (Jung je bio američki finansijer) koji je predviđao još veće ulaganje američkog kapitala u ekonomiju Nemačke. Jungov plan je, između ostalog, predviđao formiranje Banke za međunarodne obračune (BIS) koje je prema zvaničnim izjavama trebalo da obezbedi prebacivanje reparacionih isplata sa Nemačke na zemlje-pobednike. Tako je 1930.godine rođen BIS, sa sedištem u Bazelu.

Međutim, već 15.jula 1931. Nemačka je samovoljno odlučila da prekine bilo kakvu isplatu reparacija, pri čemu se pozvala na sve jaču ekonomsku krizu. Anglosaksonci, ma koliko to bilo čudno, nemačku izjavu su primili „sa razumevanjem“. Izgledalo je da BISmože da se zatvori, ali je ta banka ipak nastavila da radi, samo što su su njeni finansijski tokovi krenuli u obrnutom pravcu. Radilo se o američkom i engleskom kapitalu (krediti i direktno investiranje), koji je usmeravan u nemačku ekonomiju. Bilo je očigledno da taj kapital nije bio predviđen samo, i ne u potpunosti, za reanimaciju nemačke ekonomije radi obezbeđenja isplate reparacija. A Francuska je, kao glavni beneficiar reparacionih isplata, kao i do tada, dobijala samo mrvice. Anglo-saksonski kapital je počeo da radi za remilitarizaciju Nemačke, mada je to bilo suprotno uslovima Versajskog mirovnog ugovora. Između dva svetska rata BIS je postala deo globalnog anglo-saksonskog projekta obnove vojno-ekonomskog potencijala Nemačke i nemačke pripreme za rat protiv SSSR-a.

Banka za međunarodni obračun se pretvorila u tvrđavu američkog kapitala u Evropi. Mada je formirana kao javna komercijalna banka, posedovala je imunitet u odnosu na uplitanje vlade pa čak i oporezivanje, zahvaljujući međunarodnom ugovoru koji je 1930.godine potpisan u Hagu. Glavni inicijatori formiranja Banke za međunarodne obračune su bili oligarsi svetskog kalibra: bankari Njujorške banke federalnih rezervi iz najbližeg Morganovog okruženja, direktor Banke Engleske Norman Montegju, nemački finansijeri Gelmar Šaht (u to vreme je bio na dužnosti predsednika banke Rajhsbank, a zatim i nacistički ministar ekonomije koji je imao najjače moguće veze sa Vol-stritom), Valter Funk (koji je zamenio G.Šahta na dužnosti predsednika Rajhsbanka) i Emil Pul.

Tako su centralne banke Engleske, Francuske, Italije, Nemačke, Belgije, kao i niz privatnih banki postali osnivači Banke za međunarodne obračune. Za SAD statut BIS-a su potpisale privatne banke: Frst nešnl benk of Njujork, D.P.Morgan end kompani i Frst nešnl benk of Čikago. Sve su predstavljale deo imperije Morgana. I Japan je preko privatnih banaka imao predstavnike u BIS-u. U periodu 1931. – 1932.godine BIS-u se pridružilo 19 centralnih banaka evropskih zemalja.

Prvi predsednik BIS-a je postao bankar iz klana Rokfelera – Gejts Makgara. On je tu dužnost napustio 1933.godine. Zamenio ga je Amerikanac Leon Frezer, Morganov štićenik. U toku 2.svetskog rata predsednik banke je ponovo bio Amerikanac – Tomas Harington Makitrik.

BIS u službi Trećeg rajha

Do stupanja Amerike u 2.svetski rat BIS je vršio funkciju kanala preko koga je američki kapital stizao ekonomiji Trećeg rajha. Ta banka je za vreme rata vršila obračun Nemačke u vezi sa isporukama roba različitim zemljama, između ostalog i onim, kojima je Nemačka u ratu bila protivnik. Posle Perl-Harbura, sve do kraja rata, BIS je u svim zvaničnim priručnicima navođen kao banka-korespondent Njujorške banke federalnih rezervi. Ona je predstavljala mesto gde se sticalo zlato koje je Nemačka pljačkala po evropskim zemljama.

U martu 1938.godine, pošto su hitlerovci ušli u Beč, veliki deo austrijskog zlata koji su oni oteli pretovareno je u sefove Banke za međunarodne obračune. Ista sudbina je snašla i zlatne rezerve Češke nacionalne banke – 48 miliona dolara.

Posle početka 2.svetskog rata u BIS je poteklo zlato koje je Treći rajh „prikupljao“ u koncentracionim logorima i otimačinom od mirnog stanovništva po okupiranim zemljama (nakit, zlatne zubne krunice, muštikle, posuđe i sl.). To zlato je dobilo naziv „nacističko“. Ono je uglavnom prerađivano u standardne poluge i slato BIS-u, drugim švajcarskim bankama ili izvan Evrope. Na nalog Rajhsbanke BIS je zlatne poluge mogao da prebacuje i u trezore drugih zemalja, a mogao je i da ga prodaje. Posle stupanja SAD u rat u BIS je na čuvanje od nacista stiglo novo zlato u iznosu od 378 miliona dolara. Dok je rat trajao nacisti su bili ti koji su kontrolisali BIS, a predsednik banke je bio Amerikanac Tomas Harington Makitrik. Dok su po frontovima ginuli vojnici i oficirski kadar neprijateljskih armija, u Bazelu su održana četiri zasedanja rukovodstva BIS-a na kojima su učestvovali bankari Nemačke, Japana, Italije, Belgije, Engleske i SAD. Na tim sastancima je vladalo potpuno međusobno razumevanje predstavnika zemalja, mada su one u tom ratu bile na suprotnim stranama.

Treba da se kaže i nekoliko reči o tome kako je Treći rajh uz pomoć BIS-a odneo češko zlato. Hitlerove jedinice su u martu 1939.godine zauzele Prag. Pohapšeni su članovi uprave Češke nacionalne banke. Nacisti su, preteći oružjem, zahtevali da im se predaju državne rezerve zlata. Isprepadani članovi Uprave banke su saopštili da je zlato već predato BIS-u. Kako se docnije ispostavilo – zlato je iz Bazela prebačeno u trezore Banke Engleske. Međutim, na komandu iz Berlina zlato je zatim prebačeno na račun Rajhsbanke u BIS-u, ali je fizički ostalo u Banci Engleske. Zatim je Banka Engleske počela da sa njim vrši različite operacije onako, kako je Rajhsbanka komandovala BIS-u. Očigledan je bio zlikovački dogovor tri strane – Rajhsbanke, BIS-a i Banke Engleske. U vezi s tim u Engleskoj je 1939.godine došlo do skandala, jer je Banka Engleske operisala sa češkim zlatom preko komandi koje su umesto od češke vlade stizale iz Berlina i Bazela. Konkretno, u junu1939.godine, tri meseca pre nago što je objavljen rat između Velike Britanije i Nemačke, Banka Engleske je pomogla Nemcima da realizuju zlato za 440 hiljada funti sterlinga i da deo nemačkih zlatnih rezervi prebace u Njujork.

Ispostavilo se da je nezakonite operacije sa češkim zlatom Banka Engleske vršila uz prećutnu saglasnost vlade Velike Britanije. Premijer Nevil Čembrlen, ministar finansija Džon Sajmon i drugi visoki funkcioneri su otvoreni lagali (kao, zlato je vraćeno zakonitom vlasniku ili nije ni bilo predato Rajhsbanci). Koordinaciju zajedničkog prestupničkog poslovanja Banke Engleske i BIS-a omogućavala je i činjenica da je predsednik Banke za međunarodne obračune tokom čitavog rata bio Norman Montegju, direktor Banke Engleske, koji nije krio svoje simpatije za fašizam.

Još je skandaloznije bilo postupanje sa belgijskim zlatom posle početka rata. U junu 1940. saznalo se da je Aleksandar Galopin, koji je u Savetu direktora BIS-a bio predstavnik Banke Belgije, oduzeo 228 miliona dolara u zlatu koje je belgijska vlada doznačila Banci Francuske, i poslao ih preko Dakara Rajhsbanci.

Osuda Banke za međunarodne obračune

Veze BIS-a sa nacistima i Trećim rajhom u toku rata su bile toliko očigledne da to nije moglo da ne uznemiri zemlje koje su ratovale protiv Nemačke, a istovremeno imale svoje interese u BIS-u. Konkretno, radi se o Velikoj Britaniji i SAD. Priča sa češkim zlatom je naterala britanske političare da periodično postavljaju pitanje svrsishodnosti daljeg članstva Banke Engleske u svojstvu akcionara BIS-a. U maju 1942.godine član parlamenta iz laburističke partije Engleske DŽ. Straus poslao je zahtev ministru finansija u vezi sa radom BIS-a, a 26.03.1943. kongresmen D.Vurhiz je predstavničkom domu Kongresa SAD predao nacrt rezolucije koja je pozivala da se obavi istraga o radu te banke. Međutim, obrada te rezolucije je blokirana. Ali nešto docnije, u januaru 1944.godine kongresmen države Vašington Džon Kofi je podneo Kongresu nacrt iste takve rezolucije. On je na zasedanju negodujući izjavio: „Nacistička vlada ima na računu BIS-a 85 miliona švajcarskih zlatnih franaka. Većina članova uprave su nacisti! Kako američki novac može da bude u takvoj banci?“ Kofi je skrenuo pažnju i na činjenicu da američki i engleski akcionari i dalje primaju dividende od Nemaca i Japanaca, a ovi se, sa svoje strane, bogate zahvaljujući kapitalu koji je pametno smešten u Ameriku. Ali, i taj nacrt je ćušnut pod stolnjak. Ali i ministar finansija SAD G.Morgentau je više puta govorio da sumnja u svrsishodnost postojanja američkih banaka kao akcionara BIS-a.

Na konferenciji u Breton-Vudsu pitanje Banke za međunarodne obračune je isplivalo kada je diskutovano o nacrtu osnivanja Međunarodnog monetarnog fonda. Prvo su neki delegati skrenuli pažnju da MMF i BIS u nizu slučajeva mogu da rade isti posao ili da budu konkurencija jedna drugoj. A zatim je razgovor prešao na zločinački karakter rada BIS-a i neophodnost da se ta banka što pre zatvori. Ton diskusiji je dao norveški ekonomista Vilhelm Kejlau. On je izjavio da je uznemiren činjenicom da Vašington nastavlja održavanje odnosa sa BIS-om, te, prema tome, i sa neprijateljima sopstvene zemlje.

Na zasedanju konferencije 10.jula 1944. Kejlau je dao nacrt rezolucije koja je predviđala raspuštanje BIS-a u najkraćem roku. Kejlau je pripremio i nacrt još jedne rezolucije u kojoj se predlagalo da se izvrši dopunska istraga uz pregled izveštaja i dokumenata BIS-a u ratnom periodu. Odmah je počeo da se vrši vrlo jak pritisak na norveškog diplomatu, zbog čega je on povukao nacrt svoje druge rezolucije. Njegova izlaganja su stigla i do Vašingtona i Vol-strita, i tamo izazvala nemir.

Najviše truda da se već predati Kejlauov nacrt ukloni su uložili bankari Vintrop Oldrič i Edvard Braun, članovi američke delegacije, koji su predstavljali Čejz nešnl bank i Frst nešnl bank of Njujork. Podržala ih je holandska delegacija i DŽ.Bejen, bivši predsednik BIS-a i posrednik u predavanju češkog zlata koje su hitlerovci opljačkali BIS-u. Pridružio im se i Leon Frezer koji je zastupao Frst nešnl bank of Njujork. Istu poziciju je zauzela i britanska delegacija uz punu podršku Antoni Idna i Forin-ofisa.

Zamenik državnog sekretara SAD Din Ačeson je u američkoj delegaciji zastupao Stejt-department. Kao bivši pravnik kompanije „Standard-ojl“ on je pripadao grupi Vintropa Oldriča. Zapisnici sastanaka Morgentaua sa Edvardom Braunom, Ačesonom i ostalim članovima delegacije, koji je održan 18. i 19. jula 1944.godine u hotelu „Maunt Vašington“ u Breton-Vudsu potvrđuju da se Ačeson borio za očuvanje BIS-a sve do kraja rata i da je pokušavao da dokaže da će banka-kosmopolit poslužiti kao zgodna finansijska poluga uticaja SAD na proces obnove industrije u posleratnoj Nemačkoj. Treba priznati da je u vezi sa tim on bio sasvim u pravu.

Senator Čarls Tobi iz Nju-Hempšira je, prema zapisnicima savetovanja u „Maunt Vašingtonu“ zauzimao patriotsku poziciju. Na zasedanju održanom 18.jula on je u besu dobacio skupu: „Vaše ćutanje i ravnodušnost pomažu neprijatelju.“ Morgentau se složio. Smatrao je da bi raspuštanje BIS-a predstavljalo važan propagandni korak i da bi išlo u korist SAD-a. Ačeson, koji bio van sebe, dodao je da BIS mora da se sačuva „kao oruđe spoljne politike“. Diskusija je bila užarena, ali je na kraju krajeva konferencija u Breton-Vudsu 10.jula 1944.godine donela odluku da se BIS likvidira.

Život BIS-a pošto je banka osuđena na smrt

Međutim, izvršenje te odluke je bilo torpedovano od strane englesko-američkih bankara koji su se plašili ne samo zatvaranja BIS-a, već i moguće istrage koja bi otkrila njihovu nezavidnu ulogu u pripremi Drugog svetskog rata, kao i njihovu saradnju sa nacistima. Osim toga, mnogi političari su smatrali da će u zakulisnim igrama u posleratnom svetu BIS ipak još biti potreban.

Stvarno, Banka je učestvovala u operacijama koje su izvođene po Maršalovom planu, pomagala je MMF-u i Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, mnogo puta vršila kliring za Evropski platni savez. BIS je predstavljao finansijskog agenta Evropskog udruženja uglja i čelika, Međunarodnog crvenog krsta, Svetskog poštanskog saveza i drugih međunarodnih organizacija. Kada je 60-h godina prošlog veka došlo do napada na dolar, BIS je priskočio u pomoć američkoj valuti tako što je organizovao svopove novca i zlata.

A najvažnije – postao je klub centralnih banaka. Ponekad ga zovu i „Banka centralnih banaka“. U BIS-u su centralne banke 55 zemalja, kao i Evropska centralna banka (ECB). Banka Rusije je njegov član postala 1996.godine. U Bazelu se rešavaju najvažnija pitanja savremenog svetskog monetarno-finansijskog sistema. Pri tome – rešavaju se operativnije i efikasnije nego u MMF-u, jer MMF je međunarodna organizacija koja je pod kontrolom nacionalnih vlada, makar i samo nominalno. A BIS je nadnacionalna struktura koju vlade ne kontrolišu i kojom direktno upravlja vrlo uska grupa bankara.

Danas, kada MMF preživljava krizu koja može da dovede i do njegovog kraha, BIS može da postane međunarodna finansijska organizacija broj 1. U tom će slučaju prvi put u istoriji svetski finansijski sistem preći na upravu nadnacionalnog lobija.

Izvor: Fond Strateške Kulture