Nemačka i Francuska kao glavne ličnosti grče drame

Duskusije do kojih opet dolazi, a koje se odnose   na rešavanje problema Grčke sve očiglednije stiču „geografsku meru“, a podela interesa se polarizuje   oko dva osnovna centra – sredozemnog koji vodi Francuska i severnog na čelu sa Nemačkom. Argumentacija i zaključci njihovih predstavnika su dijametralno suprotni, a sve dublja sukobljenost  direktno preti moći Evropske unije da deluje kao jedinstven ekonomski i politički organizam.

Za one koji podržavaju „nemački“ prilaz rešavanju problema grčkih dugova za programski se smatra članak koji je ovih dana u američkom internet-izdanju Project Syndicate  objavio predsednik Nemačkog saveta ekonomskih eksperata Kristof Šmit. Taj analitičar i njegova organizacija su poznati zbog tesnih veza sa krupnim nemačkim biznisom, a njihove preporuke stižu direktno na sto Angele Merkel, federalnog kancelara.

Pa onda – kakvu politiku predlaže Kristof Šmit  prema Grčkoj?  Njena suština je u zabrani ne samo otpisa grčkih dugova, već čak i njihove restrukturizacije.

Restrukturizacija Grčkog duga  će zapretiti „Dugoročnoj stabilnosti čitave evrozone“ – tvrdi predsednik Nemačkog saveta ekonomskih eksperata. Priznajući  činjenicu da visoka zaduženost smeta rastu ekonomije Šmit je uporan u tvrdnji da „Grčka ima mnogo ozbiljnije  smetnje, na primer strukturne mane i političke igre na granici faula“ i predlaže da se „pre svega pažnja obrati na to“.

Osim toga, po njegovim rečima, restrukturizacija zvaničnog dugovanja Grčke predstavlja presedan – izuzetak od pravila. Ostale zemlje evrozone će ranije ili kasnije da zahtevaju potpuno iste ustupke.   2013.godine, pošto je Grčkoj produžen rok za vraćanje dužničkih obaveza,  Irska i Portugalija su zahtevale – i dobile – isto produženje, mada su njihove potrebe bile manje vidljive – potseća Šmit.

Umesto da se ide na ustupke koji bi mogli da dovedu do dugoročne nestabilnosti   evrozone, lideri Evrope treba da se zalažu za mere koje  aktivno stimulišu zemlje-učesnice da vode pametniju budžetsku politiku – ubeđen je K.Šmit. On, dalje, smatra da će Grčka da zavisi od povlašćenog finansiranja  iz netržišnih izvora, po svemu sudeći, još vrlo dugo. Ovakav način finansiranja se pruža uz uslov izvođenja reformi, a ne promene dužničkih koeficijenata. „Nominalna veličina grčke zaduženosti  će početi da bude važna tek kada ta zemlja ponovo stane na dužnička tržišta i počne da vodi računa ne o povlašćenim, već o tržišnim  uslovima pozajmljivanja. Dok je situacija takva, zemlja mora da sprovede strukturne reforme koje su neophodne kako bi se obnovile perspektive dugoročnog ekonomskog rasta i  tako   ojačale i njene mogućnosti da se dug isplaćuje bez značajnog smanjenja njegove nominale“ – konstatuje nemački ekspert i zaključuje: „Nemoguće je   negirati da  kratkoročne odluke o velikim problemima, naprimer, ublažavanje dužničkog bremena Grčke, preti gugoročnoj stabilnosti evrozone. Da bi se opstalo, i uostalom i da bi Evropski monetarni savez jačao, njegove vođe ne treba da prihvataju iskušenje da postoje laka rešenja“.

Analiza postulata šefa Nemačkog saveta ekonomskih eksperata nas primorava da  zaključimo da su oni u osnovi  potpuno suprotni ocenama analitičara koji predstavljaju nezavisne finansijske centre i institucije. Jer oni većinom, naprotiv, podvlače da je neophodno da se odmah otpišu grčka dugovanja, ili da se izvrši njihova kardinalna restrukturizacija, konstatujući da će u suprotnom tu zemlju i celu evrozonu već sledećih meseci čekati novi još jači potresi. Tako anketa najvećih svetskih ekonomista, koju je sprovela Agencije za poslovne novosti Bloomberg , pokazuje da krajem 2016. mogu ponovo da se steknu uslovi da Grčka ostane izvan zone evra.

Skoro polovina anketiranih ekonomista je izjavila da je treći paket finansijske pomoći od 86 milijardi evra, koji je dogovoren u julu, premali da bi Grčka izašla iz krize. Pri tom, u opasnost da će Grčka biti prinuđena da krajem 2016.godine napusti evrozonu veruje 71% ekonomista koje je anketirao Bloomberg.

Većina eksperata smatra i da je neophodno da se Grčkoj olakšaju uslovi vraćanja dugova. Kako je to primetio glavni ekonomista kompanije Merrion Capital Group iz Dablina, Alen MekVejd, Grčkoj je neophodno da joj se smanji dužničko opterećenje. Ukoliko se to ne učini, on smatra, ta zemlja teško da će preživeti u evrozoni. S tim se slažu svi, po rečima tog eksperta, osim Nemačke.

U nastaloj situaciji postaje još aktuelnija priča koju je u julu ispričao predsednik Saveta EU Donald Tusk. On je priznao da se dok su trajali pregovori, koji su održani odmah posle grčkog referenduma o  odnosima Atine i međunarodnih kreditora, evropska ekonomija zbog nekonstruktivne pozicije nemačke kancelarke Angele Merkel prema grčkom premijeru Aleksisu Ciprasu, našla na ivici „katastrofe“.

Prema rečima Tuska koji je i sam učestvovao u diskusijama, evropski lideri su se „cenjkali“ o veličini grčkog privatizacionog fonda, čije osnivanje je predstavljalo jedan od uslova međunarodnih kreditora da bi se Atini odobrio novi paket finansijske pomoći. „U toku pregovora, oko 7 sati  jutra,  Cipras i Merkel su zamolili za prekid i ja sam  osetio da su pregovori vrlo blizu propasti. Dotle je razlika u proceni iznosila samo 2,5 milijarde evra. Rekao sam im da ukoliko se pregovori završe bez dogovora ja sam spreman da vrlo glasno objavim da se Evropa našla na ivici katastrofe zbog 2,5 milijardi evra“ – to je saopštio predsednik Saveta EU.

U vezi s tim značajan je i bitan detalj iz navedenih pregovora, koje je predsednik Saveta EU faktički „spasao“.  Osnovni kamen spoticanja u pregovorima je postao upravo zahtev spoljnih kreditora da se u Luksemburgu formira fond za privatizaciju državnih aktiva. Atina se na kraju složila da tamo preda državne aktive u vrednosti  50 milijardi evra na upravljanje međunarodnim kreditorima, zbog čega je docnije premijer Cipras u svojoj koaliciji levih radikala – Sirizi – pretrpeo oštru kritiku. Po našim informacijama navedeni zahtev o formiranju fonda je vanredno uneo  na dnevni red   nemački ministar finansija Volfang Šojble, odmah pošto  se u Berlinu saznalo da je došlo do zbližavanja pozicija MMNF-a, Evropske Centralne banke i Evropske komisije, sa jedne strane, i grčke vlade, sa druge. Pri tom, do ovog zbliženja je došlo zahvaljujući naporima Francuske  koja je faktički svim učesnicima pregovora pružala odlučujuću ekspertsku i tehničku podršku. Berlin je ultimativno izjavio da ne prihvata već skoro završen sporazum, obzirom da u njemu nema „garancija“ da će Atina ispuniti svoje obaveze, i zahtevao je formiranje fonda, pripretivši da će u suprotnom da postavi pitanje isključenja Grčke iz zone evra na minimalno 5 godina.

Kako svedoči već pominjano internet-izdanje Projekt Syndicate, scenario za privremeno odbijanje Grčke da se služi valutom Evropske unije osmislio je već pominjani Volfang Šojble koji je svoju poziciju objasnio nemogućnošću čak i delimičnog otpisa dugova u okviru struktura i institucija evrozone. „Mada su pravni argumenti, verovatno, vrlo nategnuti, otvoreno smanjenje dugovanja za zemlju evrozone ostaje nemoguće iz političkih razloga“ – u vezi s tim konstatuje analitičar Project Syndicate-a  Danijel Gros.

Na kraju, postignuti dogovor je ispao povoljan za Nemačku. Evrozona je sačuvana u obliku u kome je bila i do sada, grčka dugovanja nisu otpisana,  Nemačka je učvrstila svoju ulogu finansijsko-političkog lidera u Evropskoj uniji, a privatizacioni  fond, koji je formiran  u EU se našao pod kontrolom u prvom redu – nemačkog biznisa. Međutim, protivurečnosti u samoj EU od toga su samo pojačane, jer Francuska i njeni saveznici pokazuju sve manje želje da igraju onako kako Nemačka svira.

Sa druge strane, želja Nemačke da igra odlučujuću ulogu u finansijsko-ekonomskim poslovima ne samo Grčke, već i drugih država evrozone – između ostalog i u istočnoevropskom regionu – direktno je povezana sa interesima krupnog nemačkog biznisa. Nemački kapital koristi evropsku dužničku krizu kako bi u zemljama regiona povećavao sopstvene aktive. Međutim, to je u svoje vreme skrenulo pažnju Evropske komisije – jedinog organa u Evropskoj uniji – koja je u izvesnoj meri u stanju da se suprotstavi pritisku Berlina.

Još u novembru 2013. Evropska komisija je objavila izveštaj u kome je zvanično Nemačku postavila „pod stalnu prismotru“. Dokument je upozoravao da ona ima „sumnjivo visok nivo trgovinskog profita“. U septembru 2013. godine navedeni pokazatelj je dostigao rekordni nivo od 18,9 milijardi evra, i tendencija rasta je nastavljena i sledećih meseci.Prema podacima Evropske komisije taj rezultat je mogao da bude postignut samo zahvaljujući veštačkom rastu izvoza u uslovima ekonomskih problema glavnih trgovinskih partnera Nemačke, odnosno, zemalja Centralne i Istočne Evrope. Eto, to je bio razlog zbog koga takva politika ne samo da nije doprinosila prevazilaženju opšteevropske finansijske krize, već je, nasuprot tome, vodila daljem pogoršanju evropske ekonomije.

Pitanje je da li je Nemačka u stanju da u sličnim uslovima „pomaže obnovi izbalansiranosti ekonomije Evropske unije“, razmišljao je tadašnji rukovodilac Evropske komisije Žoze Manuel Barozo: „Moramo da saznamo“ da li visoki profit Nemačke podriva „funkcionisanje kompletne evropske ekonomije“.

U Nemačkoj je izveštaj naišao na nož. Vladin savetnik za ekonomska pitanja Volker Viland je trgovinske uspehe svoje zemlje objasnio kao „rezultat delovanja tržišta“, a njegov kolega Lars Feld je čak počeo da razmišlja o „uspešnoj zakletvi“ vlade Angele Merkel.

Otada je politika Berlina prema drugim zemljama evrozone stekla još agresivniji nastup. Samo kriza u Grčkoj je Nemačkoj donela preko 100 milijardi evra – to su cifre koje su navedene ne u izveštaju Evropske komisije, već Instituta za ekonomsko istraživanje iz nemačkog grada Halea (IWH). A datum na njemu je avgust ove godine, odnosno, on je objavljen posle uplitanja nemačkog ministra finansija, koje je bilo bez presedana, u pregovore Atine sa „trojkom“ kreditora.

U izveštaju se kaže da su počev od 2010.godine nemačke vlasti uštedele 100 milijardi evra ili preko 3% BDP-a zahvaljujući smanjenju gubitaka sa zajmova tako što su investitori zbog nestabilnosti u evrozoni pokriće za svoje uštede tražili preko nemačkih obveznica spuštanjem kamate. Eksperti su izračunali da taj iznos prevazilazi učešće Nemačke u paketima pomoći Grčkoj: navedeno učešće se procenjuje na oko 90 milijardi evra. Sredstva su doznačena direktno i preko MMF-a i Evropskog stabilizacionog mehanizma.

U istraživanju IWH konstatuje se da je u periodima kada je grčka kriza dostigla vrhunac i kada su počeli pregovori o neminovnom izlasku Grčke iz evrozone, rentabilnost državnih obveznica Nemačke dnevno smanjivana između 20 i 30 baznih poena. Čim bi kriza prolazila i razgovori o povratku drahme se utišavali, rentabilnost nemačkih obveznica je rasla. Nemački eksperti su čak izračunali da ukoliko se situacija sa Grčkom iznenada smiri, Nemačka će bez obzira na to da dobija, zato što još nije vreme za isplatu srednjeročnih i dugoročnih obveznica. Prema podacima analitičara IWH Nemačka je bila ta koja je u najvećoj meri iskoristila i nastavila da koristi grčku krizu za svoje interese, daleko prevazilazeći po srazmerama dobijene dobiti druge kolege iz Evropske unije, među kojima su i Holandija i Francuska.

Uopšte nije čudno što Berlin kategorično odbija da inicijativu preda nekom drugom – tako što istovremeno pojačava pritisak na Atinu i ucenjuje drugi deo Evrope krahom grčke ekonomije do koga će doći ukoliko se Grčkoj daju olakšice. Kao primer iz udžbenika može da posluži sledeći odlomak iz komentara radio-stanice Deutsche Welle: „Aleksis Cipras će ući u istoriju kao još jedan grčki premijer koji se pokazao kao potpuno neupotrebljiv na toj dužnosti, na kraju čak još gori nego njegovi prethodnici. Ukoliko se ne desi pravo čudo, Grčka će da potone u haos i bankrotstvo. Grci moraju što pre da se oslobode Ciprasa i njegove vlade.“

Insistiranje Nemačke na maksimalnom zaoštravanju pozicije prema Atini tako da se pokuša pobeda bez obzira na to kako će snage biti raspoređene, poprimilo je tako opasne srazmere da počinje da izaziva strepnje od strane ne samo njenih partnera iz Evropske unije, već i SAD-a. Informacije kojim raspolažemo nam omogućuju da govorimo o „savezu“ koji je ojačao poslednjih nedelja, a koji je stvoren između Pariza i Vašingtona, koji nezavisno jedan od drugog dolaze do zaključka da postoji realna pretnja „germanizacije“ rukovodećih organa i odluka Evropske unije. Pri tom francuske vlasti sve aktivnije prate koncepciju koju iznose američki ekonomisti Pol Krugman i Kenet Rogof. Oni se, bez obzira na sve individualne razlike u prilazu, solidarno suprotstavljaju poziciji Nemačke i nemačkih biznis-krugova smatrajući da oni treba da preuzmu glavno breme pri rešavanju dužničkih problema u evrozoni tako što bi, konkretno, izdali evroobveznice za obezbeđenje dugova Grčke, ali ne samo nje, već i Irske, Španije i Portugalije, koje bi platili poreski obveznici čitave Evrope. Kako kaže Rogof: „S obzirom na masovnu finansijsku krizu, evropski dužnički problemi treba da se dijagnostifikuju kao problem nesposobnosti da se od samog početka plaća i to treba da se leči restrukturizacijom dugova i opraštanjem, uz umereno povećanu inflaciju i strukturne reforme“. Pri tome je u Grčkoj „trebalo da bude više brzih dužničkih otpisa“, a za rekapitalizaciju nemačkih banaka trebalo je da se iskoriste sredstva nemačkih poreskih obveznika.

Ni analitičari kompanije IceCap Asset management ne sumnjaju da Grčka nikada neće moći da otplati sva svoja dugovanja koja su se, kada se uzme u obzir novi program pomoći, približila cifri od 400 milijardi evra. Po njihovom mišljenju, zajedno sa poslednjim događajima (bankarski odmor i ograničenja u kretanju kapitala) grčka ekonomija izgleda lošije nego ikada do sada.

Nastala situacija omogućuje da se pretpostavi da kompromis u vezi sa Grčkom, koji su postigle Francuska i Nemačka, može da bude poslednji u uzajamnim odnosima Pariza i Berlina. Francuski predsednik Fransoa Oland je kategorično protiv diskusija koje je inicirao ministar Šojble, a koje se odnose na privremeno isključenje Grčke iz evrozone: „Ne može da bude nikakvog Grexit-a. Grexit ili postoji, ili ga nema, Grčka je ili u evrozoni, ili uopšte nije u evrozoni“. Pri tom su i Pariz i Berlin već uspeli da se snabdeju podrškom najbližih saveznika. Francusku su u njenom sukobu sa Nemačkom podržale ne samo zemlje Sredozemlja, već i Holandija i, što je vrlo značajno – Austrija. Austrijski kancelar Verner Fajman je predlog Nemačke otvoreno nazvao „ponižavajući“. Osim toga, po njegovim rečima, ukoliko bi došlo do realizacije nemačkog scenarija: „mnoge zemlje mogu da počnu da izlaze iz evrozone i da se u nju vraćaju, govoreći `dajte da odahnemo od jedinstvene valute`. To će da uništi duh evrozone.“

Ali, ni Nemačka nije ostala bez podrške, nemački prilaz su pozdravili Finska i Slovačka. Premijer Slovačke, Robert Fico, bukvalno je izjavio: „Najbolje bi bilo kada bi Grci evrozonu napustili sami, odradili svoj domaći zadatak i zatim pokušali da se vrate“.

Pitanje sledećih koraka Evropske unije prema Grčkoj može da se pojavi u najskorije vreme. Evrogrupa je preliminarno odobrila treći paket pomoći Grčkoj. Ali, iako usaglašen sa kreditorima i podržan od strane grčkog parlamenta, paket finansijske pomoći zahteva i odobrenje država evrozone. Ukoliko dođe do novih sukobljavanja mišljenja, Evropska unija će da razmotri mogućnost da se Grčkoj odobri bridž-kredit („međukredit“) od šest milijardi evra sa rokom vraćanja od maksimalno tri meseca. Po informacijama nemačkog lista Bild, taj korak ministri finansija evrozone razmatraju kao alternativu trećem paketu finansijske pomoći Atini od 85 milijardi evra.

Takođe treba da se ima u vidu da diskusije o Grčkoj u Evropskoj uniji nailaze na opšte negativno mišljenje. Program količinskog olakšavanja koji važi u zoni evra ne donosi nikakav uspeh. To je zaključak iz protokola poslednjeg zasedanja Evropske centralne banke (ECB).

ECB je tempo obnove ekonomije evrozone nazvala „razočaravajućim“. Osim toga, inflacija u evrozoni ostaje na izuzetno niskom nivou, bez obzira na njen manji rast od početka godine, kaže se u protokolu zasedanja. I to koči ekonomski rast. Prema mišljenju ECB, stvarna inflacija može da bude negativna, a tekući niski tempo inflacije – samo rezultat statističkih grešaka.

Bez obzira na to, Nemačka odbija da ublaži svoju poziciju. U intervjuu nemačkom televizijskom kanalu ZDF od 16. avgusta kancelarka Merkel je ko zna koji put odbacila mogućnost da se spasavanju Grčke priključi MMF, koji, sa svoje strane, insistira na otpisu dela dugovanja i smatra da bez toga Grčka nije u stanju da se izbori sa krizom. „Ja sam, kao i do sada, potpuno sigurna da je grčki dug izgubio stabilnost i da ta zemlja ne može da ga sama stabilizuje. Evropski partneri Grčke treba da preduzmu korake kako bi se dužničko breme Grčke olakšalo“, ubeđena je izvršna direktorka MMF-a Kristin Lagard. Prema svemu, suprotstavljenost u redovima EU može da postane još opasnija ne samo sa gledišta rešavanja ekonomskih problema, već i na planu pitanja ko politički vodi tu organizaciju.

Izvor: Fond Strateške Kulture