Poljoprivreda Srbije u svetlu nove ruske ponude

Ko ne drži brata za brata, on će tuđina za gospodara.
— Srpska poslovica

Nova srpska geoekonomija, a posebno geopolitika hrane može zaustaviti dalje propadanje i omogućiti Srbiji svekoliki razvoj. Umesto sirovinskog prirepka EU bez suštinske razvojne budućnosti, Srbija može postati oaza za investiranje i zapošljavanje.

Ovo zaključujemo na osnovu spremnosti Rusije da masivno investira u ključne sektore srpske privrede i kreditira srpsku poljoprivredu, kako nam je nedavno u Beogradu poručio predsednik Rusije V. V. Putin. On je uveren da bi proizvođači iz evropskih zemalja došli u Srbiju i zajedno sa Rusima ulagali u proizvodnju za ogromno rusko tržište.

Po našem mišljenju, neprihvatanje ovakve ponude graničilo bi se sa veleizdajom.

Srbija raspravlja, vreme odmiče

Istovremeno sa ruskom ponudom, u Srbiji je održan poljoprivredni forum „Hrana za Evropu“ koji zaslužuje podrobnu javnu analizu, jer mu je ovogodišnja tema bila „Kako realizovati Strategiju ruralnog razvoja i poljoprivrede Republike Srbije 2014–2024“ (Subotica, 22-23. oktobar).

Na forumu je učestvovalo 50 predstavnika međunarodnih, regionalnih i nacionalnih institucija, agrarnih kompanija i udruženja.

Treba reći da je Strategijom realno određena problematika postojećeg stanja u agrosektoru. Naznačena su i slaba mesta u reproduktivnim lancima koja treba ojačati — investiranjem i/ili promenom postojećeg odnosa snaga, a u korist primarnih proizvođača. Ključne dileme se odnose na izvore finansiranja za ostvarenje Strategije i problematiku privatizacije u agrosektoru.

Predsednik Društva agroekonomista Srbije, prof. dr Miladin Ševarlić, izrazio je sumnju u smislenost privatizacije predviđene Strategijom. Za primer je uzeo Poljoprivredni kombinat Beograd u vlasništvu Grada Beograda, kao i PIK Bečej.

Izvesno je da profesor zna istoriju Srbije koja je uvek imala izvestan oblik kolektivne svojine (pogotovu u oblasti hrane), nužan za sigurnost i bezbednost stanovništva.

Profesor je ponudio iideološku odstupnicu režimu od suludog nauma da privatizuje kombinate. Izneo je činjenicu da već 200 godina u SAD dobro funkcioniše sistem po čijem naravoučeniju bi kombinate ovakve veličine, značaja i uloge trebalo integrisati sa poljoprivrednim i veterinarskim fakultetom, kao i naučnim institutima. U Slučaju Srbije, ovakav sistem bi bio državni, a istovremeno bi služio i kao proizvodni i kao naučno-razvojni centar. Isto važi i za nacionalno strateške kompanije kao što je „Porečje Vučje“.

Teško da će režim poslušati ovaj više puta ponovljen savet, jer je cilj „reformatora“ rasprodaja, to jest — uništenje svakog oblika kolektivne svojine. Na ovaj način se upravo poništava životna i ekonomska mudrost, sigurnost i mir življenja i preživljavanja pravoslavnog srpskog naroda — opisana u delima vladike Nikolaja Velimirovića, u poglavlju „Srednji sistem kod Srba“. U gradovima su Srednji sistem činili esnafi i zadruge, a u selima seoske zadruge i utrine.

Vladika kaže:„Ovakav ekonomski stroj kod Srba bio je prožet skroz duhom hrišćanske čovečnosti i uzajamne ljudske odgovornosti, po savesti a ne po spoljašnjoj sili i pritisku. I pri takvom stroju svaki čovek se osećao slobodnim čovekom a ne robom. Jer je postojala individualna i kolektivna svojina. Onaj ko je izgubio svu ličnu svojinu, bilo zbog nekog svog poroka ili neveštine, ipak je imao oslonca u kolektivnoj svojini. Nije otsecan od ljudskog društva, niti se osećao bespomoćan i izlišan. Pomognut kolektivnom imovinom, on je uvek živeo nadom da će moći doći i do lične imovine. Za kartele bogataša se nije znalo, niti za glad siromaha.“

Oni koji traže promenu svesti u Srba upravo traže promenu „jedinstvenih odlika pravde i čovečnosti u pogledu unutarnjih odnosa čoveka prema čoveku“ . Ova promena za sada traje bez otpora. Još uvek nema ozbiljne opomene režimu na činjenicu da Srbija klizi ka društvu najveće socijalne nejednakosti u Evropi. Zaboravlja se ona narodna da čoveku nije žao na malo, nego na nepravo i da ničija nije gorela do zore.

Ključ je u zadrugama

Profesor Ševarlić je izričit u tvrdnji da se 630.000 porodičnih gazdinstava ne može uključiti u program proizvodnje bez vraćanja u život seoskog zadrugarstva. Ovo je nesumnjivo tačno. Bez ostvarivanja ovog uslova, a zbog praktične nezamenljivosti dragocenih i raznovrsnih usluga seoskih zadruga, ciljevi iz Strategije su neostvarivi — bez obzira na novac koji stoji na raspolaganju.

I sada smo svedoci da subvencionisane kredite seljaci neće da uzmu u meri koja je moguća i koja se od njih očekuje. Država poklanja ogroman novac lihvarima kako bi premostila jaz između komercijalnih kamatnih stopa (12 do 16%) i onih koje može da podnese poljoprivredna proizvodnja (do 3%).

U ovoj godini kada se obeležava 120 godina od osnivanja prve moderne zemljoradničke zadruge u nas, Srbija nema razloga da slavi jer se čeka novi (proevropski) Zakon o zadrugarstvu. Poljoprivrednici su u međuvremenu postali nepoverljivi i teško se udružuju. Nije čudno ako se zna da je tranzicionim Zakonom o stečaju, koji je posle „tranzicionisanja“ proglašen neustavnim, bukvalno izbrisano 900 zadruga. Demokratski, zar ne?

Stručnjaci uviđaju da se sa vraćanjem zadružnog udruživanja već kasni, jer je po našim selima smena generacija. Da bi mladi ljudi ostali na selu i uključili se u proizvodnju hrane, od presudnog je značaja da ih dočeka zadruga i njen sistem poslovanja.

Da je ova tvrdnja nesporna, upotpunjuje i podatak da je samo u zadnjih godinu dana čak 40 sela ostalo bez osnovnih škola. Učitelji i nastavnici trajno ostaju bez posla zbog bele kuge i napuštanja sela. Iskustvo pokazuje da posle gašenja seoske škole ubrzo nestaje i selo.

Zdravo seme naspram semena zla

Stav struke, koji zastupa i prof. Ševarlić jeste da Strategija poljoprivrede treba da se zasniva na integralno upravljanoj konvencionalnoj i organskoj poljoprivrednoj proizvodnji, kako bi se iskoristile sve konkurentske prednosti Srbije. On je protiv uvođenja, proizvodnje, prerade i prometa genetski modifikovanih proizvoda, iako nas na to prisiljavaju zakonodavci EU.

Ako popustimo, gubimo prepoznatljivost i ugled proizvođača zdrave hrane — a samim tim i nama najperspektivnije tržište poljoprivrednih proizvoda, rusko tržište.

Imperativ struke je da se sačuva domaća industrija semena, sadnog materijala i obnove reproduktivni centri u stočarstvu, bez čijeg razvoja nema dugoročno održive poljoprivredne proizvodnje. Osim što je čuvar nacionalne prehrambene bezbednosti, domaća industrija semena je i najprofitabilniji deo agroprivrede.

Pokrajinski sekretar za poljoprivredu je izneo niz pozitivnih primera saradnje svih nivoa vlasti sa poljoprivrednicima. Od udruživanja sredstava za nabavku poljoprivredne opreme do otvaranja Referentne nacionalne laboratorije, promocije izvoza svežeg svinjskog mesa, pomoć ovčarima i kozarima. Očišćena je dobrim delom i mreža kanala za odvodnjavanje. Praksu dobrog i efikasnog organizovanja on vidi i kao razlog da se zemlja ne daje u zakup Arapima

Ko je izbačen iz Strategije?

Agroekonomski analitičar Milan Prostran smatra da su crne tačke srpske poljoprivrede stočarstvo i finansiranje, odnosno kreditiranje poljoprivrede.

Što se tiče stočarstva — struka zna odgovor. Pored pomenute revitalizacije reproduktivnih centara za određene vrste stoke, to su i davanja državne zemlje u zakup iznad određene površine, uslovljeno uzgojem određenog broja grla stoke. Tu su i davanje subvencija za svako umatičeno grlo stoke bez obzira na njihov broj, nabavka kvalitetnih priplodnih grla, subvencionisanje tova junadi, svinja i jagnjadi, opremanje objekata za uzgoj stoke itd.

Pomenimo i nastojanje da sitnija seljačka domaćinstava dođu do umatičenih grla stoke, kako bi se stanovništvo zadržalo na selu i dobio izbalansiran odnos ratarske i stočarske proizvodnje uz najbrže povećanje broja grla.

Zanimljiva je i ideja da se premije za mleko povećaju, naročito za ovčije i kozje, i da država plaća za genetski materijal autohtonih rasa. Samo tako će i strane firme ovde kupovati kvalitetan priplodni podmladak.

Trenutno za tov najviše uvozimo hrvatske i nemačke svinje. Na blagi nagoveštaj da će nam za tov doći 500.000 nemačkih svinja kompanije „Tenis“, u Ministarstvu poljoprivrede obećavaju da će se potruditi da na najbolji način urade preraspodelu budžetskih sredstava za 2015. godinu. Inače, u 2014. godini srpska poljoprivreda nije dobila obećanih 5% budžeta. Tim više čudi izjava ljudi iz Ministarstva da su izdvojena sredstva za sve što treba za unapređenje stočarstva.

Prostran smatra da je ono što se predlaže novim zakonima gore od postojećeg, koje ionako nije dobro. Zašto? U novim predlozima delovanje je usmereno ka velikim kompanijskim farmama, koje mogu da dobiju državnu zemlju u zakup, i malim poljoprivrednicima do 20 hektara, kojima nude subvencije po hektaru.

Očigledno, iz agrarne politike isključena je grupa koja najviše treba da bude podržana i pripremljena za EU utakmicu, a to su porodična gazdinstva srednje veličine — umesto da im se pomogne da postanu veći i ulažu u skladištenje i preradu.

Golub u ruci, gavran na grani: Odakle novac?

Da li to znači da je utakmica nameštena i unapred izgubljena? Ili jednostavno nema novca za sve? Ako Srbija ne prihvati ponudu Rusije — svejedno je. Rezultat će biti isti u obe varijante.

Ukoliko Srbija prihvati ponudu Rusije novca može biti za sve. Uz to, prvo poluvreme se igra na domaćem terenu, a drugo poluvreme na prijateljskom terenu, sa koga su udaljeni najjači igrači konkurentskog tima.

Ulog u ovoj utakmici nije mali. Ostvarenjem Strategije ruralnog razvoja i poljoprivrede Republike Srbije 2014–2024, srpska agroprivreda bi dala višestruko veći rezultat. Prihod bi se povećao sa sadašnjih 3,5 milijardi na 12 milijardi evra. Postoje i procene da je potencijal srpske agroprivrede i celih 30 milijardi evra, koliko danas iznosi celokupni BDP Srbije.

Razmislimo dobro o onome što nam je ponuđeno na godišnjicu slobode.

Izvor: Fond Strateške Kulture