Putin i koala

Poštovani čitaoci, neću vas zamarati pričama o tome koliko je otkaz od “poslednjeg doručka” u skladu sa diplomatskim bon-tonom, da li je australijski premijer uspeo da uhvati Putina “za prsa” i javno spekulisati o tome šta je Kremlj hteo da kaže uputivši ka obalama Australije eskadrilu vojnih brodova. Ta nesumnjivo korisna i privlačna zanimanja treba ostaviti žutoj štampi. Susret G 20 uopšte nije za to upriličen.

U međunarodnoj politici postoje dva čelična pravila:

1.    Nije važno o čemu se govori, svejedno se govori o novcu

2.    Politika je koncentrovani izraz ekonomije

Putin je apsolutno tačno identifikovao glavnu i jedinu ozbiljnu temu samita – reforma MMF-a. Za laika, pa čak i za mnoge “eksperte” apsolutno je neshvatljivo zašto Moskva, ili tačnije cela grupa BRIKS-a tako aktivno pokušava da “iscedi” Ameriku po pitanju promene kontrole nad MMF-om, jer po njihovom mišljenju taj čudni relikt devedesetih godina više nikom nije interesantan. U stvari, G 20 kao format komunikacije top zemalja stvoren je da bi se proizvela globalna preraspodela sfera uticaja u kontekstu globalne finansijske krize i promena formata kontrole nad MMF-om – bio je ključni element te preraspodele.

Primite zdravo za gotovo: u narednih godinu-dve svet će pokriti sledeći talas krize, jer strukturni problemi koji su doveli do prvog talasa krize 2008. godine nisu bili uklonjeni. Relativno koordinisana dejstva svetskog društva uspela su da odlože drugi talas – radi toga da deoba post-kriznog sveta ne bi prihvatila nakazne i haotične forme svetskog rata ili serije žestokih regionalnih sukoba. G-20 je zamišljen kao mirna konferencija, ali ne POSLE rata, nego UMESTO rata.

U kontekstu krize postaje očigledno da će spisak lidera svetske privrede i svetske politike ostati manje-više identičan, ali da će se izmeniti odnos njihovih snaga i da će se radikalno promeniti njihove sfere uticaja. Grubo rečeno, svi će osiromašiti, ali će se neke zemlje bolje osećati nego neke druge. I eto, ti osiromašeni lideri mogu “kupiti” drugorazredne igrače bukvalno za kopejku, razmenjujući “kredite” (ili bilo koji oblik finansijsko-ekonomske podrške) za pristup njihovim resursima i političkoj kontroli. Pošto niko od postojeće globalne političke elite nije želeo da radikalno menja globalnu finansijsku strukturu, to je u svojstvu instrumenta usaglašene preraspodele sfere uticaja trebalo da bude iskorišćen MMF. Šema je klasična i potpuno radna, mi smo je na sebi ispitali 90-ih godina, a sasvim odnedavno na sebi je ispituju Grčka i Ukrajina. Potpuno spoljno upravljanje u zamenu za minimalne novčane gotovinske infuzije po drakonskim uslovima. Sa psihološke tačke gledišta tako je čak udobnije – na primer zemlje Istočne Evrope i Pribaltika već su se potpuno privikle da se potčinjavaju MMF-u – i to je dobro ukoliko se kolonija ne gica previše prilikom promene gazde.

Kao rezultat toga, u okvirima G-20 je tokom 2010. godine postignut kompromis: SAD zbacuje “kontrolni paket” MMF-a i taj kolonizatorski instrument prelazi pod kolektivno upravljanje pri kome Kina, Rusija, Indija, Brazil, Nemačka, Francuska, Turska i drugi, dobijaju veću ulogu i mogućnost da upravljaju regionalnim operacijama Fonda. Za te ustupke SAD je dobila pravo da sačuva potpunu slobodu da se zabavlja na svom kontinentu – i štaviše, ceo svet se trudi da pomogne američkoj privredi da “učini meko prizemljivanje” u kontekstu krize.

Znatan deo američke elite dočekao je taj dogovor na bajonet. Upravo o tim problemima je govorio Obama kada je molio Medvedeva da “prenese Vladimiru” da će posle izbora on imati više mogućnosti. Ispalo je loše – radikalni deo američke elite organizovao je Obami “tihi puč”, preuzevši kontrolu nad armijom i nad spoljnom politikom. Očigledno, Obamu su mogli “”daviti” i na ličnom nivou – kompromitacijom ili jednostavno pretnjom fizičke likvidacije. Kongres je blokirao odluke Obame po pitanju MMF-a, a Bela kuća je objavila defolt po sporazumima i počela sa pokretanjem masovnih serija regionalnih ratova sa ciljem potpunog očuvanja američke hegemonije u postkriznom periodu. Najzanimljivija stvar je da SAD u toj ravni praktično nemaju saveznika. EU radi samo zbog “straha od batina”, a čak i Kanada otvara of-šor centre sa računima u juanima, radi toga da svoju naftu prodaje u juanima. Slične pokrete čini i Katar.

U aprilu 2014. godine G-19 je postavila ultimatum Americi. Vašington je morao predati kontrolu nad MMF-om do kraja godine inače svi dogovori idu u prah i pepeo. Ultimatum je čak bio izražen u zvaničnim izjavama za medije. BRIKS je počeo sa pripremom paralelne finansijske strukture: Razvojna banka BRIKSA i pul deviznih rezervi u zamenu za MMF. Odgovor SAD vidimo u Ukrajini, Siriji i u delovanju Islamske države Iraka i Levanta.

Putin je na samit G-20 došao ne samo u svojstvu lidera Rusije nego i u svojstvu neformalnog spikera BRIKSA – najžešćeg i uvažavanog političara koji promoviše interese zemalja u razvoju. Upravo u tom svojstvu Putin je direktno izjavio da su SAD prekršile dogovor o MMF-u i da politički faktori utiču na cenu nafte i da je Rusija spremna za svaki scenario razvoja situacije. Nije čudo da je Putin izazvao takvu psihozu kod anglosaksonskih političara i medija. Spokojni i ironični Putinovi maniri dovode ih do besnila.

Rusija sreće novi talas svetske turbulentnosti u veoma dobroj formi – na zavist mnogim drugim zemljama. Rusija se može pohvaliti poztitivnim značenjem po tri važna parametra: 1. Trgovinski bilans – pozitivan, prodajemo svetu više nego što kupujemo; 2. Energetski bilans – pozitivan, imamo više energenata nego što je potrebno našoj privredi. Japad, SAD, cela Evropa i Kina, ne mogu se pohvaliti energetskom nezavisnošću; 3. Prehrambeni bilans – pozitivan. Sa izuzetkom govedine, mi proizvodimo otprilike onoliko koliko je potrebno i čak se možemo baviti i izvozom. Rusija je jedan od najvećih izvoznika žitarica na planeti, čime se nije mogao pohvaliti čak ni SSSR.

Ukoliko bi privodili sasvim grub primer, bez ajfona svet u uslovima krize može spokojo preživeti, ali bez nafte i žitarica ne.

Susret u Australiji bio je poslednja šansa na dogovor pred ukidanje mirnih sporazuma postignutih 2010. godine. Putin je jasno rekao da se nisu uspeli dogovoriti. Obama nije mogao da organizuje dogovor o MMF-u od strane Amerike. Sada nas očekuje epoha turbulentnosti – ekonomske, političke i vojne. BRIKS će se truditi da bude tačka stabilnosti u predstojećem haosu.

Posle toga kad je postalo jasno da neće biti napretka po pitanju MMF-a, ruski lider je zafiksirao planove rada sa kolegama iz BRIKSA i otputovao. A o čemu dalje govoriti? Nužno je pripremati se za masovni ekonomski rat.

Samit u Aistraliji ostaće u istoriji zabeležen po samoj jednom značajnom događaju: Putin je zagrlio koalu. Ništa više ekstraordinarno se nije dogodilo. Sve ide svojim tokom: “Rat niko nije hteo. Rat je bio neizbežan”.

Izvor: Fond Strateške Kulture