Sartid – primer predatorske privatizacije

Kada smo pre izvesnog vremena uveli temu sistem(at)skog uništavanja Srbije¹ namera nam je bila da na jasan i detaljan način (koliko to prostor dozvoljava) predstavimo metodologiju okupacije neoliberalnog kartela koji je opustošio Srbiju. Pritom, nije nevažno reći, istom metodologijom osiromašene su skoro sve zemlje jugoistoka Evrope. Ovaj tekst, kao i neke naredne, treba čitati kroz taj kontekst.

Iako ćemo predstaviti model privatizacione pljačke na nekoliko odabranih primera sa spiska dvadesetčetiri sporne privatizacije (koji je srpskoj javnosti svojevremeno predstavila Verica Barać, predsednica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije), skoro identičnom metodologijom privatizovana su i ostala brojna preduzeća. Primera radi, 25. decembra 2003. godine, Zagorka Golubović je na uvid javnosti predstavila Izveštaj o politici i procesu privatizacije²u kome je „Savet za borbu protiv korupcije postavio kao jedan od svojih zadataka da analizira politiku i proces privatizacije uzimajući u obzir brojne prigovore u kojima se izražava sumnja da se iza prekršaja u postupku privatizacije kriju mogućnosti korupcije.“³ Tako je Savet uradio analizu tadašnjeg zakona o privatizaciji, obavio više razgovora sa institucijama koje se bave praćenjem procesa privatizacije, a sve to na osnovu analize provedene po prijemu obimnih materijala, odnosno predstavki koje su Savetu dostavili predstavnici preduzeća (radnici) ukazujući na promašaje i evidentne zloupotrebe kojima su tražili poništenje kupoprodajnih ugovora. Na spisku Zagorke Golubović, pored analize najkarakterističnijih primera kršenja zakona u postupku privatizacije nalazi se još 88 preduzeća za koje je Savet dobio obimnu dokumentaciju o kršenju odredbi zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ovaj izveštaj bio je dostavljen: Vladi Republike Srbije (tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici); Ministarstvu za privredu (Dragan Maršićanin, ministar), Narodnoj skupštini Srbije; Odboru za privredu, (predsedniku Milku Štimcu), Agenciji za privatizaciju, (direktoru Branku Pavloviću).

Do danas javnost ne raspolaže precizno utvrđenim činjenicama koje bi, da su pravovremeno definisane, sasvim smo sigurni, dovele do: 1) poništenja spornih privatizacija; 2) pokretanja krivičnih postupaka za sve aktere pljačkaških privatizacija i 3) konačno, resetovanja odnosa i prilika u (inače devastiranoj) srpskoj privredi. Zašto to nije urađeno, iako su pravovremeno reagovala nezavisna tela i deo intelektualne zajednice? Kada budemo predstavili prvu žrtvu predatorskih elita (kako ih naziva Ivan Krastev)⁴ – Sartid, verujemo odgovor će biti jasan.

„Antiliberalni kartel“: je pojam koji prof dr Slobodan Antonić u svom ogledu⁵ uvodi kao strukturu koju čine: „četiri interesne grupe, ovde nazvane: evaluatori, reformatori, biznismeni i misionari.“⁶ I delovanje ovog kartela profesor Antonić opisuje upravo kroz rad američke kompanije Ju Es Stil (USSteel) u Srbiji. Odnosno kroz privatizaciju Sartida. Ovaj Ogled iz 2005, postao je delom knjige⁷ koja je dodatno uzburkala kako javnost u Srbiji, tako i određeni deo javnosti van granica Srbije jer je uz Izveštaj Saveta za borbu protiv korpucije to bila celina koja je otklanjala svaku sumnju u liderstvo u korpciji, kakva je bila privatizacija; kao i u čudovišan primer krupne korupcije kakav je privatizacija Sartida.

Dakle, da predstavimo „antiliberalni kartel“ koji je poništio Srbiju:

1) evaluatori – prema profesoru Antoniću „To su činovnici-političari, iz Brisela ili Vašingtona svejedno, zaduženi za “restrukturaciju” i “integraciju” istočnoevropskih društava. Ova je grupacija odsečak globalne političke klase. U njenu srpsku podružnicu, osim političara-službenika koji rade na “evroatlantskim integracijama” (…), svakako spadaju i ovdašnji ambasadori velikih država (SAD, Nemačka, Britanija itd). Tu su i službenici različitih evropskih i američkih “agencija” za “rekonstrukciju”, “reformu” i “razvoj” (USAID, European Agencyfor Reconstruction, TheEuropeanCommission’sDelegation, Stability Pact, itd), potom mesni predstavnici velikih međunarodnih nevladinih organizacija (FreedomHouse, Amnesty International,Transparency International, TheInternational Crisis Group (ICG), The International Republican Institute, NDI- National Democratic Institute, Friedrich Ebert Stiftung, Konrad-Adenauer-Stiftung, itd), kao i mesni predstavnici međunarodnih finansijskih ustanova (Svetska banka, MMF, STO i druge). Svi su oni neposredno prikopčani na glavne društvene ustanove zemlje-domaćina: od vlade, preko državne uprave, do školstva (naravno, svako prema svom rangu). Nalaze “partnere” u državnom aparatu, daju im novac za reforme i “usklađivanje sa standarima”, i na kraju ocenjuju “postignuća” i “domašaje reformi”.⁸

Osnovni zadatak ove interesne grupe kao dela kartela, prema Antoniću, jeste da procenjuje, pa tako i rangira „uspešnost tranzicije“ u lokalnim zajednicama. Otuda evaluatori;

2) reformatori -„ Druga interesna grupacija mogla bi biti zavisna domaća politička elita. To je svojevrsni “reformsko-modernizacijski” i “evroatlantsko-integrativistički” stalež stranačkih političara i državnih administratora. Oni su u tzv. dinamičnom odnosu spram evaluatora. To zapravo znači da je njihov zadatak da strogo sprovode uputstva evaluatora i drže “tranzicione procese” pod nadzorom – čak i kada je to nauštrb demokratskog poretka. Za to su, zauzvrat, nagrađeni mogućnošću nesmetanog pretvaranja vlastitog političkog kapitala u ekonomski (tokom postupka privatizacije). To će reći – nagrađeni su mogućnošću neograničene pljačke (naravno, samo vlastite države i vlastitog naroda)“⁹ zaključuje Antonić;

3) biznismeni: Treću interesnu grupaciju mogla bi činiti mesna podružnica transnacionalne vlasničke klase u Srbiji. To su, najpre, domaći tajkuni spregnuti poslovnim vezama sa međunarodnim kapitalom (Milorad Mišković, Stanko Subotić, Filip Cepter i dr). Tu su, zatim i zastupnici ili čelnici ovdašnjih ogranaka stranih (transnacionalnih) kompanija, kao što su U.S. Steel (Železara Smederevo), Philip-Morris (Duvanska industrija Niš), British-AmericanTobacco (Duvanska industrija Vranje), itd. Njihov zadatak je da obrazuju kartel koji će obezbediti “otvoreno” i “stabilno” tržište. Prvo zapravo znači da se mora ukloniti država kao konkurentni vlasnik ili preduzetnik čak i u strateškim granama. Drugo znači da se domaće stanovništvo mora isključiti iz vlasništva ili upravljanja. Ali, najvažniji zadatak ove frakcije jeste obezbeđenje novčanih nagrada reformatorima (ali vrlo često i evaluatorima), kroz sistemsku korupciju¹⁰ kako navodi profesor Slobodan Antonić. I

4) misionari – koje čine: mesna podružnica transnacionalne opslužujuće klase (ServiceClass). To je domaća akademska, medijska i kulturna elita koja propoveda i održava ideologiju “reforme”, “modernizacije” i “evroatlantske integracije”. U jednom ranijem radu nazvao sam je “misionarskom inteligencijom” (…). Osnovni zadatak ove frakcije jeste da opravda starateljstvo reformatora (a u krajnjoj liniji i evaluatora) nad ovdašnjim društvima. Otuda njeno stalno ukazivanje na “nezrelost”, “deformisanost” i “primitivnost” mesnog društva.¹¹ Kada se ima u vidu ova matrica koju je postavio kao „antiliberalni kartel“, profesor Antonić onda će sledstvena pravna i političko- finansijska analiza koju je ne tako davne 2004. godine uradio Savet za borbu protiv korupcije vrlo jasno da pokaže delovanje kartela na pokaznom primeru kakva je privatizacija Sartida „u kome se angažovao sam društveni vrh – premijeri i ministri iz srpske vlade, američki biznismeni, američki ambasadori, ali i novinari, pa i uredništva, ovdašnjih uglednih listova. Videćemo da ovde nije reč o imenima, koliko o funkcijama¹², piše Antonić ilustrujući za početak delovanje „stvarnog guvernera Srbije“ tadašnjeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija: Evo šta o tome kaže (u trenucima ljutnje) jedan od ovdašnjih reformatora – Vladimir Beba Popović. “Svu unutrašnju i spoljnu politiku Srbije vodila je, preko nesrećnog Živkovića, grupa ambasadora na čelu sa Mongtomerijem. Sve odluke donosili su oni, ili su bar bili konsultovani. (…) Stanovali su (Živković i Montgomeri – A. S) u blizini, na Dedinju, privatno se družili, pili francuska vina. To je trebalo da znači da su prijatelji. Koliki je bio Montgomerijev uticaj znaju svi članovi vlade, novinari, ljudi koji su odlazili u američku rezidenciju. Živković je dozvolio da za vreme njegove vladavine, žena američkog ambasadora u zgradi republičke Vlade, ispod znaka Vlade Republike Srbije drži pres konferenciju! Dozvolio je da američki ambasador dolazi u zgradu vlade kada god je hteo, dozvolio da nezakonito otvara medije po Srbiji, da naručuje tekstove od ovih jadnih srpskih novinarčića, da se sam hvali da se političke prilike u Beogradu menjaju u zavisnosti od njegovog raspoloženja” (tzv. necenzurisana verzija intrevjua za Playboy, martovski broj 2004; skinuto sa sajta www.cedomirjovanovic.com).¹³

Iako, je intervju jednog od „reformatora“ pa, tako, i aktera tadašnjih „dešavanja“ Vladimira Bebe Popovića, autoru već pomenutog ogleda poslužio kao izvanredan prikaz odnosa u petooktobarskoj Srbiji, Antonić ide i korak dalje te konstatuje „Montgomeri je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj. Tamo je navikao da sva unutrašnja pitanja zemlje domaćina uzima kao da neposredno dotiču američke interese. Sa takvim pristupom Montgomeri se u Srbiji, još za vreme Zorana Đinđića – koji nikako nije bio mlak kancelar – nametnuo kao politički ortak ravan premijeru. Kada je pak Đinđić ubijen, a na njegovo mesto došao slabi Živković, Montgomeri je odmah postao stariji partner u tom političkom preduzeću. Popović mnogo ne greši kada veli da su on i britanski poslanik Kraford zapravo gospodarili Srbijom. To je moglo jer je zemlja bila privredno i politički slaba, a njene ustanove same slabašne. Koliko je pak Montgomeri bio jak vidi se i iz dalje sudbine ovog preduzimljivog Amerikanca. Nakon isteka njegovog ambasadorskog postavljenja, on se nije mogao vratiti u uobičajenu diplomatsku hijerarhiju. Posle mesta faktičkog guverenera Srbije, za njega više nije bilo odgovarajućeg diplomatskog položaja. Stoga je istupio iz službe i ostao na Balkanu, postavši zastupnik američkih privrednika u ovim zemljama. Kada je, u maju 2004. godine, UBPOK poslao dvojicu islednika u U.S. SteelSrbiju, kompanija je angažovala upravo Montgomerija da lobira kod srpskih političara, radi zaštite interesa Ju Es Stila (Nedeljni telegraf, 26. maj 2004).¹⁴

Ovde možemo samo dodati, da se lobiranje V. Montgomerija po raznim osnovama i za razne druge interesne grupe nastavilo i traje do danas. Podjednako kao i delovanje kako Antonić naziva „antiliberalnog kartela“. Za nas to je u potpunosti „neoliberalni kartel“ koji ima osnovni zadatak (i ne samo u Srbiji) da poništi državu-naciju (jer je ona jedina prepreka neoliberalnim aspiracijama interesnih grupa svetske kapitalističke klase), obezvredi državne resurse (kako bi ih što jeftinije kupila), derogira prava radničke klase (tako što će ih u velikoj meri otpustiti, a preostalima dati robovske nadnice ni približno onima u maticama njihovih zemalja), konačno tržište i privredu prilagoditi isključivo sopstvenim lukrativnim interesima, ili pomahnitaloj pohlepi! Tako će predatorska privatizacija Sartida biti, tek, prva u nizu primera sistem(at)skog uništavanja Srbije, (ponovo) predstavljena da se ne ponovi. Što je važnije, sve ovo pišemo upravo u momentima kada Srbiju očekuju izmene u radnom zakonodavstvu. Zakoni o: radu, privatizaciji i stečaju o kojima javnost ne zna dovoljno da bi mogla da „uđe“ u objektivnu analizu, međutim, sledstveno pojedinim medijskim najavama, predlog Zakona o radu već okuplja sindikate i najavljuje proteste. Ipak, reklo bi se, neko nešto zna o pomenutim zakonskim predlozima.

Upravo iz tog razloga, podsećamo da Srbija još nije razrešila sporne privatizacije pa stoga nije ni jasno kako će se „ući“ u nove; iznad svega, šta je s izneverenim i opljačkanim radnicima, državnim resursima, odgovornošću aktera koji su potpisali sistemsku pljačku Srbije? Pre bilo kakvih reformi, a u cilju dokazivanja (koje je očito vrlo važno političkoj eliti) da Srbija stremi pravno definisanoj i uređenoj „demokratiji“, uslov svih uslova je potpuno utvrđivanje prethodno navedenih činjenica. To je to potrebno resetovanje posle koga Srbija (možda) ima šansi da krene iz dobrog početka. Bez toga, ostaviće se značajni prostor za osnovane sumnje da „neoliberalni kartel“ u Srbiji nikada nije ni prestajao sa svojim radom.

Kupoprodajna cena Sartida na opšte zaprepašćenje dela upućene javnosti, podjednako kao i stranih poverilaca, bila je 21,3 miliona dolara. Sartid je, suprotno tadašnjim zakonskim pravilima, prodat direktnom pogodbom očigledno privilegovanom kupcu, dok je dug (koji, uzgred nikada nije precizno utvrđen, ali se u medijima spekulisalo o 1,7 milijardi dolara) prebačen na državu Srbiju. Godinu dana po prodaji Sartida (10. maja 2004) Savet za borbu protiv korupcije objavljuje detaljan izveštaj o slučaju krupne korupcije koju je proveo tadašnji vrh države uz „svesno ulaženje u igru“ američke kompanije US Steel, na štetu svih građana Srbije. Kako se navodi u delu Političko-ekonomska naliza, pomenutog Izveštaja: Prodaja „Sartida“ AD i zavisnih preduzeća u postupku stečaja izaziva osnovanu sumnju da je u pitanju klasičan slučaj korupcije u koju su uključeni najviši organi izvršne i sudske vlasti, koji su zloupotrebili svoj položaj. Oni su omogućili jednoj stranoj firmi da stekne privilegovan položaj i time ostvari veliku protivpravnu dobit. Ta firma je svesno ušla u igru, što se vidi iz sukcesivnih koraka, izražavajući navodnu želju da se pomogne preduzeću koje se nalazi u velikim teškoćama, a u stvari tražeći privilegovan položaj čime bi ostvarila ključnu prednost u odnosu na potencijalne takmace u procesu privatizacije (…)Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem, u koji je bio sve vreme uključen premijer, i koji je dobio potvrdu cele Vlade i Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo (…), izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje.

Prema svim indikacijama prodajna cena od 21,3 miliona dolara je veoma niska. Ekonomski institut je procenio vrednost samo investiranog kapitala matičnog preduzeća SARTID A.D. na 57.645.000 dolara, SARTID Beli limovi na 960.000 dolara i SARTID Luka Smederevo na 930.000 dolara, pri vrlo restriktivnim pretpostavkama (…). S obzirom na veliku zainteresovanost drugog po redu proizvođača čelika u svetu (…) moglo se očekivati da se u konkurenciji barem ova dva, mada ne i jedino zainteresovana kupca, postigne znatno viša cena od one koju je procenio Ekonomski institut. Time je propušteno ostvarivanje budžetskih prihoda, što građani moraju osetiti kroz povećanje poreskih opterećenja. S druge strane, kupac je oslobođen plaćanja zaostalih dugova (…), što će morati građani da isplate, uz dodatnu naknadu sudskih i ostalih troškova koji neće biti zanemarivi.¹⁵ Pritom, pored nanete ogromne štete svim građanima Srbije, naneta je (kasnije će se pokazati) i nenadoknadiva šteta reputaciji same države. Tu reputacionu štetu potvrdila je i Evropska komisija koja je na zahtev velikih evropskih firmi u smislu zaštite vlasničkih prava, zatražila da se preispitaju sporne privatizacije s posebnim akcentom na Sartid. Do 2012, Evropski parlament usvojio je Rezoluciju kojom se traži preispitivanje spornih 24 privatizacije. Srbiji je tako, kada je reč o poslovnom ambijentu, pa tako i investicionoj klimi naneta nenadoknadiva višestruka šteta.

Da nije bilo stranih poverilaca, pitanje je da li bi se ikada pokrenulo pitanje čiste pljačke Srbije kroz predatorske privatizacije. Pitanje Sartida, s obzirom da je reč o američkoj kompaniji čiji je osnivač DŽ.P.Morgan, do danas nije rešeno. Neizvesno je kako će se nadalje rešavati. Radi se o visokoj korupciji u kojoj su učestvovali domaći politički akteri. Što je važnije, i vrlo svesno američka kompanija, toliko moćna, da je u svom podkontekstu imala i neizostavnu podršku SAD. Uostalom, agresivni angažman diplomatskih predstavnika ove države samo potvrđuje prethodno rečeno.

Kada bi se, kojim slučajem, detaljno bavili svim aspektima pripreme „rasprodaje“ Sartida bilo bi potpuno jasno da klimu kao i konstrukcije (skoro identične) možemo uočiti i u narednim godinama. Zapravo, kadgod je interes velikog kapitala bio u pitanju. Analizom sadržaja medijske kampanje koja je imala za ciljeve: 1) snižavanje (do nepodnošljivosti) vrednosti Sartida i 2) izbacivanje konkurencije iz „igre“ bavio se i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Slobodan Antonić, prvo u ogledu iz 2005, godine Evaluatori, reformatori i slaba država: slučaj Srbije. Godinu dana kasnije u knjizi Elita, građanstvo i slaba država: Srbija posle 2000¹⁶. Na osnovu pažljive i detaljne analize sadržaja štampanih medija o Sartidu, Antonić zaključuje da su ovu kompaniju pratili „rđavi stereotipi“ koje su uz dodatak novih iskoristili članovi „antiliberalnog kartela“. Od, navodnog lošeg mesta na kome je sagrađena železara, preko Sartidovog duga i tehnološko-poslovnog promašaja, do „beskorisne gomile gvožđa“, Sartidova se „sudbina“ pekla u kuhinji Morganovog carstva. Četiri pomenuta stereotipa poslužili su američkoj kompaniji da obezvredi srpsku železeru i potpuno istisne konkurenciju. Primera radi, da se pozabavimo sa tek dva stereotipa: sartidovim navodnim dugom od 1,7 milijardi dolara i „beskorisnom gomilom gvožđa“.

„Činjenice u vezi porekla, kao i u vezi visine duga, U.S. Steel i kartel su namerno iskrivljivali. Tako je javnost stekla utisak da je Sartidov dug nastao kao proizvodni gubitak ovog suštinski “nerentabilnog” preduzeća. I iznos duga je namerno povećavan. Tokom devedesetih, smatralo se da dug iznosi oko 500 miliona dolara. Ali, kao što ćemo videti, predstavnici Ju Es Stila su, odmah po dolasku u Srbiju, započeli snažnu propagandu o “1,7 milijardi dolara duga”. Tako je Srbija jedva dočekala da se reši tog “večitog gubitaša i “bureta bez dna”“¹⁷. Zvuči poznato, zar ne? Međutim, kako nas iskustvo uči, najčešće vrlo daleko od istine. Sartidov dug, prvo, nije nastao kao proizvodni gubitak već kao posledica investicionog zaduživanja. Drugo, bez ulaženja u daleku istoriju koja seže do komunističkog perioda i nemogućnosti Srbije da za svoju železeru dobija sredstva iz tadašnjeg Centralnog investicionog fonda (najviše novca otišlo je slovanačkim i hrvatskim železarama. Kad je Srbija došla na red, fond je bio ukinut), Sartid je morao da se zadužuje kod domaćih i stranih banaka kako bi održao proizvodnju. Da li je utvrđena precizna cifra ulaganja? Nije. I to je Ju Es Stil iskoristio tokom svoje kampanje. Međutim, okvirne vrednosti itekako su bile poznate:

„Procenjivalo se da je u izgradnju MKS-a uloženo 3 milijarde dolara (Ekspres, 14. novembar 1986), 3,5 milijardi (Poslovni krug, 12/1995; NIN, 10. maj 2001), 4 milijarde (Naša borba i Politika, 30. oktobar 1997), pa čak i 4,5 milijardi dolara (Ekspres, 11. decembar 1994). Ako su poslednje cifre i bile preterivanje, prva brojka je verovatno stvarni iznos novca uložen u izgradnju i opremanje Sartida. Dakle, Srbija je u Sartid uložila bar 3 milijarde dolara.“ Dok je prodajom dobila 21.3 miliona dolara plus dug koji Ju Es Stil nije hteo da preuzme na sebe!

Koliko je zaista „vredeo“ Sartidov dug? Stereotip o 1,7 milijardi dolara duga potpuna je laž koju je prvi put u srpskoj javnosti plasirao, niko drugi do, izvršni potpredsednik Ju Es Stila Džon Gudiš u intervjuu Blicu (6.april 2002. godine): „U tom razgovoru on je izjavio da njegova kompanija “upravo analizira strukturu tog duga koji je veći od 1,7 milijardi dolara”. Gudiš je tu cifru, narednih dana, još nekoliko puta pomenuo (Blic, 18. april 2002; NIN, 18. april 2002). Nakon toga je “dug od 1,7 milijardi” postao opšte mesto kada se god govorilo o privatizaciji Sartida. Ali, brojka od 1,7 milijardi dolara bila je najviša granica duga. Ona je dobijena tako što je u Sartidov dug uračunato sve: i puna glavnica od 800 miliona, i 400 miliona kamata, i 400 miliona već uglavnom otpisanog Sartidovog duga ugašenim srpskim bankama (Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci), i 120 miliona duga ino-dobavljačima, i 65 miliona duga Jugometala (koji je, tokom devedesetih, ušao u Sartid, ali nije prodat Ju Es Stilu) i 50 miliona poslovnog duga javnim preduzećima (EPS, NIS, ŽTP) i ratna šteta nastala bombardovanjem itd. Međutim, već u tom trenutku bilo je jasno da je tolika cifra nerealna. Već se 2002. znalo da će strane kamate sigurno biti otpisane. Već se onda znalo da će jednako tome biti otpisana i sva domaća dugovanja. Konačno, već se onda znalo da se može računati čak i na otpis dela strane glavnice – što se ubrzo i dogodilo.“¹⁸

Koliko je Sartid na kraju, zaista, dugovao? Pažljivim analiziranjem izvora profesor Antonić, pokazuje da je dobar deo duga otpisan posle 2000. godine. Naime, prema izjavi tadašnjeg direktora Sartida Živomira Novakovića koga je postavila „revolucionarna“ DOS-ova uprava glavnica duga prema Londonskom i Parsikom klubu nije prelazila 800 miliona dolara: „Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević posle toga je izjavio da dug Sartida, zajedno sa svim kamatama, “nakon otpisa od strane Pariskog kluba iznosi oko 900 miliona dolara” (Blic, 5. jun 2004, str. 8). Zatim je, 1. jula 2004, i Londonski klub otpisao Srbiji 1,6 milijardi dolara duga. Bar polovina toga duga odnosila se na Sartid. Da će Londonski klub Srbiji otpisati najveći deo dugova, a sa time i one Sartidove, moglo se opravdano pretpostaviti i te 2002. ili 2003. godine, kada je U.S. Steel preuzimao Sartid. Ali, Pariski klub već je 2001. godine otpisao deo srpskih drugova. Otuda, priča o “1,7 milijadi dolara duga” od samog početka nije bila istinita.“¹⁹

Uostalom, kao i stereotip da je Sartid: „beskorisna gomila gvožđa“, da su radnici teret, da ih ima previše i da ne rade ništa i šta sve ne… Već pomenuti Gudiš, kako ističe Antonić, u intervjuu NIN-u (18. april 2002) tvrdio je da je proizvodnja u Sartidu opadala deceniju ipo odnosno da je gotovo „uopšte nema“. Još jedna laž tokom kartelske kampanje. Naime, proizvodnja jeste imala svoje padove. U jednom periodu sankcija ( ali kada bi one „popustile proizvodnja bi se uspešno obnavljala. Tako je recimo, krajem 1996, „dostignuta proizvodnja od 80 000 tona čelika mesečno, a godišnji izvoz iznosio 85 miliona dolara(…)U 1997. godini proizvedeno je 840 hiljada tona čelika, a vrednost izvoza je dostigla 192 miliona dolara (Politika, 29. decembar 1997). Početkom 1998. mesečno se proizvodilo već 100 hiljada tona čelika.“²⁰) i tokom NATO agresije, ali je ona obnovljena 1999. godine. I, do kraja 2000, dostiže 50 000 tona čelika mesečno. Iako je menadžment SPS (Dušan Matković, generalni direktor) bio satanizovan (što je Ju ES Stil, takođe obilato koristio) pokazalo se da nova „revolucionarna“ uprava nad Sartidom potpisuje značajan pad proizvodnje, i ona samo u godinu dana beleži pad od 61 odsto. Otprilike, baš tada u Srbiju stižu i korporativni predstavnici Ju Es Stila. Kartelska kampanja dobija na zamajcu i ostatak znamo. Javnost je bila podeljena: deo je jedva čekao „spas“ iz inostranstva za „gubitaša“, dok je drugi deo (nažalost, bez jačeg uticaja) itekako znao da je reč o čistoj prevari. Po preuzimanju, Ju Es Stil, pomenuti Gudiš hvalisavo govori o obnovi proizvodnje, i taj američki „spasilac“ Sartida proizvodi 10 000 tona čelika (jul 2002) uz najavu od „fantastičnih“ 15 000 tona čelika! Poredite onda taj „trijumf“ srpske privrede u američkim rukama sa periodom pod sankcijama (100 000 tona čelika) pa čak i pod „sposobnom“ upravom DOS-a (50 000 tona iz aprila 2001). Zaključak ostavljamo vama.

Posle agresivne kartelske kampanje srpski radnik u Sartidu prodat je za cenu rada od 0, 30 dolara po satu. Dok su radnici Ju Es Stila u Pitsburgu bili plaćeni 16, 98 dolara na sat. Gudišova priča o brojnosti radnika (pominjao je oko 10 000, dok je u železari radilo 6 500 radnika) kao i „izvanrednom“ trošku za plate tako brojnih „neradnika“ (videli smo da je naših 6 500 radnika značilo trošak koliko i 115 radnika iz Pitsburga (!)) bila je, uostalom kao i sve ostalo kartelska kampanja nimalo različita od sličnih situacija širom jugoistočne Evrope za koju je tranzicija značila rasprodaju javnih dobara, uništavanje tržišta i privrede i konačno porobljavanje.

U slučaju Srbije, a na primeru Sartida sama akcija „preuzimanja“ ličila je na film o kartelskim poslovima. Prvo, trebalo je srozati vrednost Sartida- pokazali smo kako je to urađeno! Drugo, bilo je nužno ukloniti konkurenciju u ovom slučaju jedan od boljih predloga dolazio je od LNM, drugog po redu svetskog proizvođljča čelika u svetu: „od 10. maja 2002. do 10. marta 2003. godine LNM je uputio ukupno pet pisama o namerama da kupi Sartid i to: premijeru Zoranu Đinđiću, ministru Aleksandru Vlahoviću, ministru Goranu Pitiću, direktoru Agencije za privatizaciju Vladimiru Čupiću i Branislavu Ignjatoviću, stečajnom upravniku Sartida. U svim ovim pismima, LNM je nudio sledeće: da kupi većinski udeo deonica Sartida; da investira novac u inovacije, trening i tržište; da preuzme jedan deo dugova Sartida; da razvije tržište i uveća izvoz; da ponudi socijalni program za zaposlene; da preduzme sve neophodne mere za finansijsko oživaljavanje; da preuzme postojeće stečajne troškove. Sve u svemu, LNM je nudio najmanje dve stvari koje od Ju Es Stila nikad niko nije zahtevao: socijalni progam i preuzimanje dugova. Takođe, u svojim pismima LNM je predlagao: a) tendersku prodaju većinskog paketa deonica Sartida; b) tendersku prodaju Sartida unutar stečajnog postupka; v) izmirenje dugova ili restrukturisanje dugova.“²¹ Ova se ponuda, naravno, krila od javnosti. Neoliberalnom kartelu to apsolutno nije odgovaralo.

Naravno, izvršna vlast „branila“ je buduću odluku (a u tome je prema analizi štampanih medija prednjačio tadašnji resorni ministar Aleksandar Vlahović) prethodno pomenutim stereotipima. Sartid se „gura“ u stečaj, za stečajnog upravnika postavlja Branislav Ignjatović „Za njega se znalo samo da je mlad, da je ekonomista i da je “jedan od 200 odabranih koji su završili kurs Vlade Srbije za stečajne upravnike” (Danas, 2. avgust 2002, str. 7). Kasnije će se otkriti da mlađani Ignjatović u tom trenutku nema ni dan radnog staža (Balkan, 29. juli 2003, str. 2). Takođe će se otkriti da mu je glavna zasluga bila samo to što je venčani kum Nemanje Kolesara. U to vreme Kolesar je bio premijerov šef kabineta i veoma zainteresovan za Sartid.“²² Tako Ignjatović stečajnom veću predlaže da se Sartid proda direktnom pogodbom Ju Es Stilu, što je isključivalo konkurenciju. Pošto je ona „zbrisana“, drugi korak bila je procena vrednosti Sartida. Nju su „odradili“ ljudi iz kartela: „poslužile (su) dve revizorske kuće, koje su procenjivale vrednost Sartida: Ekonomski institut iz Beograda, kao vladin izbor, i Diloit i Tuš (Deloitte & Touche) za Srbiju, kao “suparnička kuća” koju poziva U.S. Steel. Obe revizorske kuće ne samo da se nalaze u istoj zgradi, već je Danko Đunić, predsednik UO Diloit i Tuša istovremeno i “najveći privatni vlasnik Ekonomskog instituta” (Inter-Nacional, 7. juni 2004). Sa druge strane, Aleksandar Vlahović je, pre nego što je postao ministar, radio u Diloit i Tušu kao izvršni direktor, nakon čegao je ostao jedan od najvažnijih deoničara Diloit i Tuša za Srbiju… obe kuće procenu vrednosti Sartida uradile istom metodom, koja je i najnepovoljnija po Sartid – tzv. metodom diskontovanja novčanih tokova, a ne metodom procene likvidacione vrednosti. Ovom drugom metodom, naime, procenjuje se stvarna vrednost imovine, a prvom samo trenutna poslovna sposobnost. Procenjujući poslovnu sposobnost tada posustalog Sartida, a ne njegovu stvarnu imovinu, obe kuće su došle i do istovetno niske vrednosti Sartida – ispod 60 miliona dolara“²³

Treći korak, naravno, odnosio se na prebacivanje dugova na državu kako bi američka kompanija dobila kompaniju bez tereta: „Kada su stari dugovi u pitanju (tj. oni od pre 1991), nije bilo većih teškoća osloboditi ih se. Velike domaće banke su u međuvremenu propale, a svi strani poverioci prebačeni u Pariski i Londonski klub. Problem su, međutim, predstavljali novi strani dugovi, nastali 1997. godine. U to doba dignut je deo sankcija Srbiji, pa je Konzorcijum od devet evropskih banaka dao pozajmicu Sartidu od 80 miliona dolara, radi oživljavanja proizvodnje. Sa kamatama, uz dva reprogramiranja, dug je do 2003. narastao na 110 miliona. Ovaj dug se nikako nije mogao prebaciti u Pariski i Londonski klub, a strane banke su (…) uporno zahtevale svoj novac. Stoga je preduzeta pravna gimnastika kojom je, tokom postupka stečaja, glavni strani poverilac onemogućen da se naplati iz stečajne mase.“²⁴

Kako je agresivna medijska kampanja kartela pripremila teren za prodaju Sartida američkom Ju Es Stilu, ostao je još jedan korak kojim je trebalo Sartid osloboditi obaveza prema stranim poveriocima. Radilo se o Konzorcijumu sedam evropskih banaka koje su od smederevskog Sartida potraživale 100 miliona dolara na ime kredita iz 1997. godine. Naime, KBC (Belgija), Standard banka (Velika Britanija), Bank Austrija Kreditanštalt (Austrija), Vest LB (nemačka) i BNP Paribas (Švajcarska) neke su od članica Konzorcijuma koje su Sartidu dale 1997, kredit od 76 miliona dolara s rokom otplate dve godine. Zbog sankcija i otežanog izvoza čelika, Sartid je morao da restruktuira dug i on je, u međuvremenu, narastao na 100 miliona dolara.[25] Kartel je pribegao pravnoj gimnastici, kako bi se rešio poverilaca.

U iscrpnoj pravnoj analizi Saveta za borbu protiv korupcije (Savet) tačno se vide postupci kojima su flagrantno prekršene odredbe Zakona o stečaju (Zakon), međunarodnih konvencija, a iznad svega Srbiji je napravljena značajna reputaciona šteta.

Pravna analiza stečajnog postupka Sartida: Na osnovu uvida u sudska dokumenta i na osnovu komunikacije sa Sudom, Savet je u svom Izveštaju u deset tačaka konstatovao sledeće:

1.     Trgovinski sud u Beogradu vodio je 6 predmeta stečaja i to nad preduzećem „Sartid 1913“  i njegovih pet zavisnih preduzeća i to: „Sartid stara železara“ Smederevo, „Sartid beli limovi“ Šabac, „Sartid – Veljko Dugošević“ Kučevo, „Sartid slobodna zona“ Smederevo, „Sartid luka“ Smederevo;

2.     Viši trgovinski sud u Beogradu doneo je  samo jedno rešenje o delegaciji nadležnosti i (VII Su 17/02-46 od 25.07.2002. godine)kojim je izvršio delegaciju Trgovinskog suda u Beogradu za postupanje u postupku stečaja nad „Sartid 1913“Smederevo . Za ostala  preduzeća, Viši trgovinski sud i Trgovinski sud u Beogradu nisu dostavili niti su  u svojim izveštajima naveli da su doneta rešenja o delegaciji što znači da je u stečajnom postupku nad preduzećima „Stara železara“, „Beli limovi“, „Veljko Dugošević“,  „Slobodna zona“, „Luka“postupao Trgovinski sud u Beogradu, koji nije nadležan. Premačlanu8 Zakona, stečajni postupak sprovodi sud na čijem je području sedište dužnika. Trgovinski sud u Beogradu nije bio nadležan, jer se sedišta navedenih preduzeća ne nalaze na području ovog suda;

3.      Viši trgovinski sud nije jasno dao razloge zbog kojih je izvršena delegacija Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu „Sartid 1913“. Ovo je trebalo obrazložiti kako bi se isključila mogućnost da je predmet „namešten“Trgovinskom sudu u Beogradu, ovo tim pre što za ostala preduzeća nisu urađena rešenja o delegaciji pa nije jasno kako je stečaj sproveden od strane Trgovinskog suda u Beogradu.

4.      U stečajnom postupku zakonski je regulisan redosled radnji koje se preduzimaju od strane organa stečaja, (jer određene radnje ne mogu se preduzeti dok se ne preduzmu prethodne radnje iz tog redosleda). Tako se nakon otvaranja stečajnog postupka prvo preduzima radnja uvođenja stečajnog upravnika u dužnost (član96)Zakona. Jedna od prvih obaveza stečajnog upravnika je da se izvrši inventarisanje,odnosno da se utvrdi imovina stečajnog dužnika (član  61)Zakona. Zbog toga se odmah nakon otvaranja stečaja vrši popis celokupne imovine i sačinjava  završni bilans dužnika sa danom otvaranja stečaja i taj završni bilans ustvari predstavlja početni stečajni bilans. Na taj način se dobija potpuna finansijska slika dužnika ali se na taj način takođe  štiti popisana imovina od krađa u stečaju. Sud  je  pre prodaje dužnika, dužan da utvrdi ko su poverioci, jer svrha stečajnog postupka je što povoljnije namirenje poverilaca koji moraju biti utvrđeni (imenovani rešenjem) i koji imaju prava učešća u stečajnom postupku preko Odbora poverilaca. Trgovinski sud nije dao podatke da je sud u svihšest predmeta izvršio sve navedene radnje pre  izvršene prodaje (naprotiv sud je u izveštaju naveo da u predmetu „Sartid 1913“nije mogao da uradi rešenja o  potraživanjima, zbog nedostatka vremena – strana 7 izveštaja suda). Međutim prema datumima otvaranja stečaja i datumu izvršene prodaje jasno je da te radnje u svih šest preduzeća nisu mogle biti izvršene (u pet preduzeća to je vreme od četiri  dana do četiri meseca). Iz ovoga proizilazi da je za vreme vođenja stečajnog postupka moglo doći do otuđenja imovine, do krađa, do prisvajanja, do poklanjanja, zbog čega se u javnosti pojavljuju spiskovi nepokretne i pokretne imovine koja nije bila predmet prodaje i predaje kupcu. Sud je imenovao Odbor poverilaca rešenjem od 27.03.2003. godine, međutim ovaj organ do prodaje dužnika nije se konstituisao, niti je zasedao (član 68)Zakona.

5.     Pre prodaje dužnika sud je morao da u Službenom glasniku objavi oglas o otvaranju stečaja (član  89) Zakona i da u oglasu pozove poverioce da u roku od 60 dana prijave svoje potraživanje (član 90) Zakona i da prijavljena potraživanja  ispita na ročištu  za ispitivanje potraživanja (član124) Zakona. Tek nakon održavanja ročišta za ispitivanje potraživanja sud utvrđuje ko su poverioci stečajnog dužnika, čije interese sud mora da štiti, jer to je svrha vođenja stečajnog postupka. I z predmeta stečaja utvrđeno je da su  stečajevi  nad „Sartid stara železara“i „Sartid beli limovi“, otvoreni dana 27.11.2002. godine i da su oglasi o otvaranju stečaja objavljeni u „Službenom glasniku“ 19.12.2002. godine, da je stečaj nad preduzećem „Sartid Veljko Dugošević“otvoren dana 19.12.2002. godine, a da je objavljen dana 3.01.2003. godine, da su stečajevi nad „Sartid luka“i „Sartid slobodna zona“otvoreni 24.03.2003. godine, a da su objavljeni dana 4.04.2003. Ovi datumi su dati samo kao ilustracija da za vreme od dana otvaranja stečaja pa do dana prodaje, fizički  nisu  mogle  da se obave sve radnje iz navednog redosleda radova koje je sud bio dužan da izvrši da bi mogao da oceni koji način formiranja stečajne mase je najpovoljniji za poverioce;

6.     Prema članu 129 Zakona da bi sud mogao da donese odluku o prodaji dužnika moraju se ispuniti kumulativno sledeći uslovi:  – da stečajno veće pribavi prethodno mišljenje poverilaca: da stečajno veće pribavi prethodno mišljenje stečajnog upravnika: da se izvrši procena stečajnog dužnika. Od svih gore navedenih uslova, Sud je pribavio samo mišljenje stečajnog upravnika..

Sud nije izvršio ni pravilnu procenu imovine dužnika. U svom odgovoru na pitanje zašto je vršena procena po metodi diskontovanja novčanih tokova, sud je naveo  da je imenovao veštaka i da je dao nalog da se proceni imovina dužnika jer da sud nema znanja potrebna za procenu.  Međutim Ekonomski institut (EI) nije vršio procenu imovine jedinim mogućim metodom u stečaju – procenom likvidacione vrednosti – nego je izvršio procenu diskonta novčanih tokova,  što je neprimeren metod kod procene imovine stečaju.Prema tome sud nije mogao da izvrši prodaju dužnika, a da ne izvrši sve gore navedene radnje jer bez tih radnji sud nije  mogao da proceni, odnosno utvrdi, da li će poverioci prodajom dužnika kao pravnog lica biti povoljnije namireni.

7.     Sud nije odgovorio šta su bila merila upravnika i suda da (ionako veoma malu procenu vrednosti kapitala) umanji prodajnu cenu skoro na trećinu i da ugovor zaključi na taj iznos bez ikakve neposredne pogodbe. Neposredna pogodba (član129) Zakona, ne znači da je sud ograničen na pogodbu samo sa jednim potencijalnim kupcem. Cilj stečajnog postupka je postizanje što veće cene dužnika, radi povoljnijeg namirenja poverilaca te bez obzira što u navednom članu nije izričito predviđeno da se prodaja javno objavi, bilo je neophodno izvršiti javno oglašavanje prodaje i nakon prikupupljanja ponuda u ostavljenom roku, pristupiti neposrednoj pogodbi. Stečajni sud nije oglasio nameravanu prodaju, niti je uzeo u obzir sva pristigla pisma o namerama, nego je izvršio prodaju privilegovnom kupcu.

8.     Na pitanje da li je stečajni sudija učestvovao u prodaji, Sud je odgovorio da stečajni sudija nije trebalo da učestvuje u prodaji dužnika.

Prema članu 56 Zakona, stečajni sudija je nadležan po svim pitanjima u vezi sprovođenja stečajnog postupka, jer stečajni sudija vrši nadzor nad radom stečajnog upravnika i daje mu obavezna uputstva, zbog čega je upravnik dužan da obaveštava sudiju o svojim radnjama koje se tiču postupka i namirenja poverilaca…Očigledno je da stečajni sudija nije učestvovao ni u jednom od gore navedenih stečajnih postupaka.

9.     Iz izveštaja suda proizilazi da je Tužilaštvo  tražilo da sud dostavi predmet stečaja kako bi se odlučilo o podizanju zahteva za zaštitu zakonitosti koji su inicirali mnogi poverioci. Po zahtevu Javnog tužilaštva, sud nije dostavio stečajni predmet. Sud je dostavio samo rešenje, iako je znao da mora da dostavi predmet.

10.  Svakom sudiji je poznato da za šest premeta, uz sav drugi posao u stečaju, nije moguće za samo jedan dan i to 28.03.2003. godine (petak) pročitati mišljenje i predloge stečajnog upravnika da se stečajni dužnici prodaju kao pravna lica, da se istog dana uporedi procena EI i predlog upravnika u odnosu na cenu, da se istog dana  pronađu merila po kojim je  je upravnik umanjio izvršenu procenu od strane EI , da se istog dana donese odluka u Veću da se stečajni dužnici prodaju i da se istog dana zaključe ugovori o prodaji.odnosno dva dana kasnije (vreme vikenda). Kako je moguće da se u dva preduzeća otvori stečaj dana 24.03.2003. godine,  a da se prodaja stečajnih dužnika izvrši 28.03.2003. godine?[26]

Na ovaj način poverioci su bili izbačeni iz potraživanja prema Sartidu, privilegovani kupac (JU Es Stil) oslobođen tereta, Sartid rasprodat, dok je kartel protivpravno ostvario višestruku dobit i sve to na ogromnu štetu nanetu građanima Srbije. Pored toga što su pojedini mediji godinama posle pisali o predatorskom otimanju Sartida[27]; Konzorcijum stranih banaka izlazio u javnost preko konferencija za novinare…epilog povodom frapantne pljačke srpskog metalurškog giganta još uvek nije jasan: „Baš me zanima ko je kriv za Sartid i koliko će daleko ta istraga ići. Baš me zanima da li će doći do SAD. Sartid je prodat za 20 i nešto miliona dolara. Da li je to pljačkaška privatizacija ili nije? Gde je najmanje sto miliona? Mora da se utvrdi ko je kriv i očekujem da će vrlo brzo biti poznati rezultati istrage“ rekao je tadašnji premijer Vlade Srbije Ivica Dačić (4. septembar 2012) kao najavu ponovnog „češljanja“ slučaja Sartid.

I „češljanje“ Sartida po nalogu Brisela (2011) se desilo (kao i u svim spornim privatizacijama koje su bile na spisku Saveta za borbu protiv korupcije). Tako je javnost 28. decembra pretprošle godine i saznala da je država podnela krivične prijave protiv četiri osobe: Gorana Kljajevića, Branislava Ignjatovića, Dušana Marčićeva i  Nemanje Kolesara. Za resornog ministra u vreme stečaja Sartida, Aleksandra Vlahovića dokaza nije bilo iako je Savet podneo detaljan izveštaj koji nedvosmisleno govori o „krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit“.[28]

Za istragu nije bilo od značaja ni to što su strani poverioci još 2003. godine otvoreno javnosti predočili kako ih je tadašnja Vlada Srbije (i pored pisane garancije premijera Z. Đinđića iz 2001, da će učestvovati u Odboru poverilaca) protivpravno lišila potraživanja dugova Sartida. Naime na tadašnje tvrdnje resornog ministra Vlahovića da Konzorcijum banaka nije hteo da finansira Sartid, Anđelo Rizuti je na konferenciji za novinare (2003) demantovao navode ministra: „ Prošle jeseni smo, nakon zahteva Vlade Srbije, zatražili da daju predlog za finansiranje Sartida, ali ona to nije učinila i od tada nismo imali kontakt“[29], rekao je Rizuti. Ni pisanje uticajnog nemačkog lista Špigl o korupciji koja je odzvanjala evropskim koridorima po pitanju Sartida, pozivanjem tadašnjeg američkog ambasadora Montgomerija bar“ jednom nedeljno kako bi se dogovor utvrdio“[30] nije bilo od značaja za istragu. Međutim, ono što je bilo od eksplozivnog značaja jeste da svaki put kada bi se tragom otimanja srpskog Sartida išlo sve do SAD, korporativna Amerika našla bi načina kako da razvodni priču: tako je jedna od njihovih omiljenih batina bila i priča o „korpucionaškoj“ proviziji vrednoj šest miliona dolara [31] (ako ne i više). Naime, „Ivan Vujačić, (nekadašnji ambasador u Vašingtonu, prim aut)rekao je za list „Pitsburg post – Gazete” 2004. godine da je „Sartid” kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije – provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Navodi njegove izjave nikada nisu demantovani“[32].Ali su zato oni koji bi možda mogli da se okuraže i idu do kraja u istrazi vrlo jasno shvatili poruku…

Iako bez direktne veze sa slučajem „Sartid“,( međutim, indirektno dodaje novo svetlo na pojedine aktere i u pomenutom slučaju) 12. avgusta tekuće godine austrijski „Prese“ objavio je interesantan članak u kom (između ostalog) navodi: Austrijsko-srpski investitori pod kiparskom firmom „Enthusa Ltd.“, među kojima su nekadašnji menadžeri RBI (Herbert) Stepić(bivši šef Rajfajzenbank internacional) i Martis Švedler uzeli su 2006., za kupovinu zemljišta, 145 hektara, uz autoput Beograd-Zagreb, samo četiri kilometara od beogradskog aerodroma, kredit u visini od 18,88 miliona evra kod Hipo Alpe Adria banke u Klagenfurtu.Osam godina kasnije Hipo nije videla povratak niti jednog jedinog evra, naglašava „Prese“, čija istraga u Srbiji je pokazala da su investitori samo mali deo tih sredstava iskoristili za kupovinu zemljišta. „Konkreno je svega 31 odsto dato na kupovinu zemljišta, kako proizilazi iz srpskih dokumenata u koje je list imao uvid. Ostale dve trećine, 12 miliona evra, su, suprotno svrsi kredita, transferisani u of-šor zemlje ili korišćene za povratak kredita kod Rajfajzenbanke u visini od milion evra.Svota od 2,2 miliona evra prebačena je na privatni račun Miloša Cicmila (vlasnika beogradskog hotela „Evropa“, odakle su potom nestala“, tvrdi „Prese“….Stepić je, u međuvremenu, istupio iz firme „Enthusa“, a i ranije nije držao direktno udeo u tom preduzeći, već preko kiparskog „Forceteh-a“, čiji je bio 50-odsto vlasnik.Druga polovina „Enthusa“ bila je u vlasništvu srpske „Eki Properties“, iza koje su stajali, naglašava „Prese“, nekadašnji ministar privatizacije Srbije Aleksandar Vlahović, kao i Danko Đunić.

„Prese“ ukazuje da vlasnici „Eki Properties“ nisu poznati Hipo banci samo iz ovog slučaja, već drže i 50 odsto „Euro Mall GmbH“, koja je uzela kredit u dvocifrenoj milionskoj visini. Što se tiče „Enthusa“ upada u oči, naglašava „Prese“, što je od kupljenih 145 hektara zemljišta u Srbiji samo oko 70 odsto uknjiženo, a i teška promena u građevinsko zemljište u toku je od pre dve godine.“[33]

Rekli bismo da je ledeni breg počeo ozbiljno da se otapa i ko zna koga će (kada naraste) ta voda da izbaci na površinu a koga da potopi. Bojimo se da će i međunarodna arbitraža imati pune ruke posla i da jedna od posledica, kao i u slučaju poverilaca „Sartida“, građane Srbije ubuduće može da sačeka sa povećim računom u vidu novih nameta. Jer neko to sve mora da plati…

Stoga, sve su prilike da će Sartid ostati neistražen, Srbija pokradena i izmanipulisana po ko zna koji put, strani poverioci kartelski odstranjeni…Upravo zbog toga smo pred vas izneli hronologiju kartelskog delovanja u Srbiji koji kontinuirano deluje u korist štete svih nas. Da li je Sartid s namerom odveden u stečaj i tako opet s namerom prodat direktnom pogodbom privilegovanom kupcu u korist ostvarivanja političkog uticaja i za pozamašnu korupcionašku proviziju, verujemo da posle svega i ne treba puno dokazivati. Kao ni ekonomsku „opravdanost“ rasprodaje nekadašnjeg srpskog metalurškog giganta. Nama je bilo važno da postavimo matricu prema kojoj je Srbija sistematski i kontinuirano (o)pljačkana. Eksperimenta radi, probajte da metodologiju povodom rasprodaje Sartida dislocirate i primenite i na druge srpske privredne subjekte -videćete zavidnu sličnost. I, danas-sutra kad umesto političara ugledate „uspešne“ biznismene nemojte ih pitati za „prve pare“…sve ostalo je biznis…

_______________________________

Odrednice:
1 http://srb.fondsk.ru/news/2014/01/09/sistem-at-sko-unishtavane-srbiie-1.html
2 antikorupcija-savet.gov.rs
3 isto
4 Krastev Ivan (2004), Zamka nefleksibilnosti, strana 31, Beogradski fond za političku izuzetnost,
5 EVALUATORI, REFORMATORI I SLABA DRŽAVA: SLUČAJ SRBIJE (2005)
6 isto
7 Elita, građanstvo i slaba država: Srbija posle 2000, Službeni glasnik, Beograd, 2006
8 EVALUATORI, REFORMATORI I SLABA DRŽAVA: SLUČAJ SRBIJE (2005
9 isto
10 isto
11 isto
12 isto
13 isto
14 isto
15 http://www.antikorupcija-savet.gov.rs. Izveštaj o stečaju Sartida, strana 6
16 Službeni glasnik, Beograd, 2006
17 Prof Dr Slobodan Antonić: EVALUATORI, REFORMATORI I SLABA DRŽAVA: SLUČAJ SRBIJE (2005)
18 isto
19 isto
20 isto
21 isto
22 isto
23 isto
24 isto
[25] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/06/26/srpski/E03062506.shtml
[26] Iz Izveštaja o stečaju Sartida (strane 2-5), Saveta za borbu protiv korupcije: http://www.antikorupcija-savet.gov.rs.
[27] http://www.svedok.rs/index.asp?show=84805;  http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=09&dd=04&nav_category=206&nav_id=640020; http://www.nin.co.rs/2003-06/19/29412.html; i mnogi drugi već naznačeni kao izvori u prethodnim nastavcima.
[28] Iz Izveštaja o stečaju Sartida, http://www.antikorupcija-savet.gov.rs.
[29] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/06/26/srpski/E03062506.shtml
[30] http://www.spiegel.de/international/spiegel/the-balkans-a-paradise-for-american-investors-a-336144.html
[31] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Kako-je-prodat-Sartid.sr.html
[32] isto
[33] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%

Izvor: Fond Strateške Kulture