Šta povezuje Ukrajinu i Kosovo?

Šta će Ukrajina Zapadu? Jedan od najbitnijih argumenata su ukrajinska  prirodna bogatstva. I zato tu, odmah, postaje više nego umesna analogija sa raspadom Jugoslavije, kada je odvajanjem Kosova od Srbije zapadni faktor dobio ne samo „Bondstil“, najveću vojnu bazu SAD, već i dostupnost bazenu uglja, u Evropi trećem po količini rezervi. Količina uglja (lignita)  na Kosovu i Metohiji iznosi 15 milijardi tona, što zapadni stručnjaci procenjuju na 300 – 500 milijardi dolara, a  ima ga toliko da još mnogo  vekova (!) može čitav balkanski  region  da obezbeđuje strujom. Osim toga, kosovski ugalj je pri površini zemlje, u slojevima 30 – 70 metara, što  uz relativno niske troškove  povećava efikasnost  eksploatacije.  Osim uglja na Kosovu, bez američkog odobrenja je nemoguće zaključiti  ni  najbeznačajniji  posao u bilo kojoj važnoj oblasti  – energetici, eksploataciji prirodnih izvorišta ili telekomunikacionoj oblasti. Zato nije čudno što je finansijski magnat Džordž Soroš zaključio sa Šahitom Mujom, kosovskim milijarderom iz Njujorka, ugovor o eksploataciji kosovskih rudnika uglja. Uz nivo nezaposlenosti od 50% i, zahvaljujući tome, jeftinoći radne snage,  Kosovo postaje pravi raj za transnacionalne korporacije. Vesli Klark, bivši komandant snaga NATO-a u vreme bombardovanja Jugoslavije, očekuje dozvole od vlasti iz Prištine da nalazište lignita preda  na eksploataciju  njegovoj ličnoj kompaniji Envidity.  Klark je spreman da uloži 5,5 milijardi dolara u novu tehnologiju – pretvaranje lignita u tečno gorivo, ali bez obzira na to čak i albanski funkcioneri skreću pažnju na „ekološku  problematičnost“  nove tehnologije i za sada ne dozvoljavaju da se taj projekat započne.

I tako, na Kosovu su zbog vojne agresije NATO-a na Jugoslaviju kao  mađioničarskim trikom  vlasnici najbitnijih industrijskih objekata i nalazišta prirodnih dobara postale strane transnacionalne kompanije koje ne nameravaju da, jednostavno, privredu preuzmu u sopstvene ruke, već hoće da u ovom regionu uvedu najprljavije tehnologije. Toliko prljave, da je vreme da se govori  o TEHNOGENOM  GENOCIDU.  A Ukrajina će, ukoliko oružani prevrat uspe, na planu autodestrukcije ekonomije, predajom glavnih privrednih  grana transnacionalnim  korporacijama, zaključivanjem sumnjivih poslova koji prete da se pretvore u ekonomsku katastrofu, ponoviti put „Republike Kosova“.

Da podsetimo da Ukrajina po prirodnim dobrima predstavlja  jednu od najbogatijih zemalja na svetu. Po rezervama mangana ona je prva u svetu, po gvozdenoj rudi   četvrta, na njenoj teritoriji se nalazi jedan od najvećih rudnika urana na svetu (u oblasti Kirovgrada) i najbogatije naslage retkih metala i ugljovodonika.

Početkom januara 2014. Ministarstvo za prirodu Rusije  je saopštilo da Ukrajina planira da eksploatiše škriljčani  gas. Za  dve  plataforme  – Odesku (LJvovska i Ivano-Frankovska oblast) i Juzovsku (Donjecka i Harkovska oblast), na kojima  će eksploataciju vršiti Shell i Chevron,   ukrajinski činovnici su partnere  našli još 2012.godine. Kako bi  Sporazum o eksploataciji škriljčanog gasa u Ukrajini  sa američkom kompanijom Chevron bio zaključen  početkom novembra 2013.godine  prethodno je izvršeno detaljno lobiranje. 2014.godine  kompanija Chevron objavljuje nameru  da  ugljovodonike   traži i u regionima  Donbas  i LJvovščina. Tako se Ukrajina pretvara u poligon ogromnih srazmera na kome međunarodne korporacije mirno mogu da se bave istraživanjima za koja su zainteresovana, a da pri tom nikome ne moraju   da polažu račune. Jedan ukrajinski ekspert je zajedničko mišljenje  svih protivnika eksploatacije škriljčanog gasa uobličio u sledeće reči: „Na vrata nam je zakucala nevolja“.[1]

Stvarno, pri istraživanju i eksploataciji škriljčanog gasa tehnogeni uticaj na prirodnu sredinu je mnogo veći nego pri osvajanju  tradicionalnih ugljovodoničkih  nalazišta. Za eksploataciju škriljčanog gasa se koriste vertikalne sonde iz kojih se dalje unutrašnjost zemlje buši horizontalno,  po nekoliko stotina metara. U jednu takvu bušotinu, čije bušenje košta između 3 i 4 miliona dolara,  upumpavaju se ogromna količina vode (do 19 miliona litara), krupni pesak  (do 200 tona) i opasni   hemijski  reagensi  (do 300 tona). Zatim se (pritiskom između 500 i 1500 atmosfera) izaziva  snažno  hidrauličko rasprskivanje   čitavog sloja, što u unutrašnjosti zemlje stvara mnogobrojne pukotine. Te pukotine  se  konzerviraju peskom koji ne dozvoljava da se strane raskida spoje i kroz njega gas stiže u cev sonde, ali se   širi  i  po debljini sloja što izaziva zatrovanost otrovima onog sloja u kome je voda. Jedna takva  eksplozija  na bušotini SAD košta oko 200 hiljada dolara, a njih ima do deset. Kao rezultat – u blizini nalazišta se sakuplja ogromna količina iskorišćene prljave voda koja se, po pravilu, više ne koristi. Šteta koja je pričinjena ekologiji bazena za eksploataciju škriljčanog gasa u Pensilvaniji je poprimila karakter ekološke katastrofe.

U gusto naseljenoj Ukrajini  je teško naći   teritoriju gde bi  bilo moguće da se bez štete po ekologiju i ljudsko zdravlje  izvode radovi sa bušotinama (stotine i hiljade dubokih bušotina) preko guste mreže od 3 bušotine na 1 km², uz korišćenje ogromne količine vode, peska i štetnih hemijskih reagensa. Samo trećina rastvora iz bušotina  se prečišćava, ali površinski, ali i posle prečišćavanja  voda tih rastvora ostaje opasna po stanovništvo.

Posledice  do kojih dolazi  posle izvlačenja škriljčanog gasa metodom hidrauličkog rasprskivanja sloja  škriljca  obično su sledeće:

1.    Zatrovanost podzemnih voda  hemijskim reagensima za hidrauličko rasprskivanje;

2.    Rušilački procesi u dubini tla i na zemlji, sve do seizmičke nestabilnosti i zemljotresa;

3.    Zatrovanost zemlje od slivanja iskorišćene vode i mnogih drugih usputnih tehnoloških faktora;

4.    Prljanje vazduha  otpadom  ne samo ugljovodonika, već i 369 materija (od njih je preko polovine toksično) koje se nalaze u rastvoru, neophodnom za Fracking-proces, tj. hidraulično rasprskivanje;

5.    Propadanje tla u dubinu na mestima hidrauličnog rasprskivanja.

Pri tom, čak i prečišćen  rastvor za bušenje u kome hemijski dodaci čine samo 1 – 2%  u stanju je da zatruje podzemne vode. Kako bi se postigao potreban viskozitet tečnosti koja se koristi za izazivanje raskidanja sloja škriljca koriste se i komponente koje su kancerogene.[2]

Cena koštanja eksploatacije škriljčanog gasa je bez preuveličavanja  ogromna. Prvo, SAD predstavljaju potpunog monopolistu vrlo skupe istraživačke i eksploatacione opreme i novih tehnologija. Kako bi se ta vrsta radova  razvijala u Evropi  mora sve da se dovlači sa one strane okeana, a to su ogromni troškovi. Drugo, prosečna gustina rezervi koje se eksploatišu  čak i na vrlo velikim nalazištima iznosi svega 3,0 – 10 miliona m³  po 1km². Bušotina običnog gasa takvu količinu dobija  za mesec dana rada i takve bušotine su aktivne između 15 i 50 godina. Bušotine škriljčanog gasa su kratkog veka te zato, da bi se održavao nivo eksploatacije, neophodno je da se  hidrauličke eksplozije  često vrše tako što se postavljaju stalno nove i nove vrlo skupe sonde.  Na primer, bušenje jedne bušotine za škriljčani gas u Poljskoj košta oko 20 miliona dolara. Uzimajući u obzir da se škriljčane naslage u Ukrajini nalaze na većim  dubinama (2 – 4 km i iznad toga) i da ne postoji domaća tehnologija, proizvodna cena škriljčanog gasa  može da bude i 300 – 350 am. dolara,  a u  skladu sa tim  njegova fabrička cena za 1000 m³ iznosi između 600 i 700 am.dolara. To je mnogo više od proizvodne cene   gasa koji se eksploatiše na tradicionalno postojećim bušotinama Ukrajine, koja iznosi 25 – 35 dol. za 1000 m³. Osim toga,  treba da se uzme u obzir i niska kaloričnost škriljčanog gasa. Zato, u najskorijoj perspektivi, sa ekonomskog gledišta bez ikakve sumnje je prioritetna eksploatacija gasa iz tradicionalnih izvora.

Uostalom,  u SAD-u koje imaju svoje velike rezerve, višegodišnje iskustvo i sopstvene tehnologije u skorije vreme eksploatacija škriljčanog gasa neće moći da premaši eksploataciju tradicionalnih izvora. Sada se godišnje proizvodi do 50 milijardi m³. Vrlo su važni statistički podaci koji se odnose na najveće nalazište Barnet:  9.000 bušotina koje su napravljene u periodu od 2003. do 2009. g. pokazuju da se manje od 10%  njih  otplatilo  za 7  godina od početka eksploatacije. Prema podacima geologa Dejvida Hjuza, u 2012.godini troškovi korporacije za bušenje preko 7000 bušotina u SAD  su izneli  42 milijarde dolara.   Od prodaje škriljčanog gasa je dobijeno 32,5 milijarde dolara.  BritishPetroleum  je saopštio da je u minusu 5 milijardi dolara, BG grupa je izgubila 1,3 milijarde, a vođa grane – Chesapeake  Energyje na ivici bankrota. Kao rezultat:  u  2013.god.   ni jedna bušotina za eksploataciju škriljčanog gasa u SAD-u  nije donela dobit.[3]
Zato se postavlja logično pitanje: ako sa ekonomskog stanovišta eksploatacija škriljčanog gasa nema smisla – zašto se  Ukrajini  predlaže bušenje tako skupih sondi „za jednokratnu upotrebu“? Odgovor je očigledan: jedna od glavnih privrednih grana se predaje preduzetničkim američkim šarlatanima  i lokalnim  korumpiranim  funkcionerima. Bez obzira što će ta predaja, sasvim sigurno, za sobom povući  najteže tehnogene posledice ne samo po Ukrajinu, već  i po zemlje koje su u njenoj blizini, uz pretnju po život i zdravlje stanovništva u svima njima.

[3] http://russia.tv/video/show/brand_id/5206/episode_id/331807

Izvor: Fond Strateške Kulture