Šta za svoj spas moraju da učine zemlje na rubovima EU

Kapitalizam je odavno na raskrsnici, što potvrđuju reakcije vodećih kapitalističkih država, koje se sada sve više vraćaju kenzijanizmu. Ali u mnogim zemljama neoliberalni ekonomski koncept još uvek uzima danak. Dosadašnje razvijanje privreda, u kojima se smenjuju periodi prosperiteta i padova, doveli su do konačnog razotkrivanja neoliberalnog koncepta, koji je, po svemu sudeći, u svojoj smrtnoj bolesti pre nego što je završio posao globalizacije.

Pomahnitali neoliberalni model deregulisanih finansijskih tržišta bio je opčinjen širokom primenom novih elektronskih tehnologija, koja je stvorila novi kult i veru u moć trzišta. On je promenio mentalitet građana jer ih je finansijski kapitalizam uvukao u ostvarivanje dela dohotka putem zaduživanja i špekulacije na berzi, privatizacije državne imovine, stvarajući kod pojedinca osećaj lične odgovornosti kao kulturnu normu. Stvorila se situacija u kojoj se za sve što ne valja pojedinac mora osećati krivim i u kojoj izostaje osuda sistema. Eksplozija berzanskog poslovanja uvukla je javnost u špekulacije i očekivanja, što se može tumačiti kao bitan ekonomski faktor. Menadžerski kursevi biznis motivacije i knjige pozitivnog mišljenja odigrali su važnu ulogu u naduvavanju finansijskih balona, koji funkcionišu po uzoru na piramidalne prevare. Što su investitori više verovali u moć tržišta, to se više ljudi priključivalo špekulacijama, a cene sve više rastu.

To su promoteri neoliberlnog modela obilato koristili za stvaranje virtuelnog sveta, u kojem je finansijski kapital stvarao novac iz novca samog. Umesto povećanja proizvodnog profita i upošljavanja radnika, stvorena je situacija u kojoj preduzeće više zarađuje na finansijskim tržištima nego kroz proizvodnju i prodaju roba i usluga, na kojem više vrede akcije nego proizvedena roba na koju se te akcije odnose.

IZVLAČENJE NOVCA

Oslobođen stega regulacije, finansijski kapital je uvukao u ovo špekulativno poslovanje sve oblike svojine: penzije, štednje, kredite, osiguranja, rente i nekretnine. Ovim izmeštanjem akumulacije kapitala u virtuelni svet finansijski kapital više ne mora da traži nova tržišta za višak kapitala. Dovoljno je imati brend koji puca od spoljašnjeg izgleda, bez ijednog zaposlenog, uz mnogo marketinških trikova da bi se stvorio ogroman kapital. Deo toga je i sekuritizacija, kojom se različiti oblici ugovora sakupljaju u obveznice i putem boljeg rejtinga plasiraju na tržište. Posedovanjem takve obveznice finansijski kapital ne mora da ima određenu adekvatnost kapitala po bazelskom ugovoru od osam odsto svog kapitala na odobreni kredit.

Ispisujući ove redove, pitam se da li će i koliko novca u virtuelnoim špekulativnom svetu dobiti, onaj stranac koji je srpskom deregulacijom na bazi usvojenog neoliberalnog koncepta došao u posed srpskih resursa. Za tako nešto, sve je spremno jer se sprema već 12 godina.

Odluku o primeni neoliberalnih mera usvojila je i Evropska komisija 2008. godine. Primena toga najpre je razrodila EU sa samom sobom, odnosno EU nije više ono što je bila s početka devedesetih. Slobodno kretanje ljudi i kapitala ostalo je pusti san, jer je usvojeno samo kretanje kapitala. Umesto socijalno tržišne ekonomije, zemlje koje čine jezgro EU (Nemačka, Francuska, Austrija, Holandija, Danska, Švedska…) najpre su putem svojih banaka preuzele najveći deo finansijskog sektora južnih i istočnih zemalja EU, zatim su, koristeći pogodnosti jeftinog zaduživanja, kreditima upumpavale novac po daleko višim kamatama, pretvarajući ove zemlje u potrošačka društva. Na taj način samo je u bivše socijalističke zemlje današnje članice EU preko kredita ubačeno 450 milijardi evra, a izvučeno do sada 635 milijardi, uz tendenciju sve većeg izvlačenja kapitala. Ove zemlje, ali i ostaje, među kojima je i naša Srbija, pretvorile su se u visoko zadužene sa ogromnim deficitima i visokom stopom nezaposlenosti.

Jasno je u čijim viškovima se nalaze deficiti svih ovih zemlja – u zemljama koje čine jezgro EU.

ZAHTEVI I MERE

Zato su zemlje jezgra EU odbacile bilo kakvu mogućnost izjednačavanja uslova poslovanja, a samim tim i standarda građana među partnerima. Odsustvo pomoći i međudržavne solidarnosti govori da će za otplatu kredita i kamata bankama zemalja jezgra i svim drugim poveriocima biti potrebno prihvatati sve teže uslove. Nemačka, svesna krajnjeg mogućeg epiloga oko vraćanja dugova, zato je tražila da se usvoji postulat prema kome će biti moguća upotreba prinude prema nedisciplinovanim zemljama. Na svu sreću, taj zahtev nije prošao, ali ne znači da u budućnosti i neće.

Šta treba da se dogodi i spreči dalje propadanje Srbije, ali i svih drugih ugroženih zemlja za čiju krizu je odgovoran opisani model?

Pokušajmo da zamislimo kada bi balkanske zemlje jedinstvenu uputile zemljama jezgra EU listu sa predlogom izmena sledećih stavki u uređenju EU, naravno, ukoliko žele nastavak EU partnerstva:

1. Ukidanje člana 63 i 125, Lisabonskog sporazuma kojim se zabranjuje kontrola kretanja kapitala i sve vrste pomoći zemljama u nevolji;
2. Davanje prednosti ljudima u odnosu na novac;
3. Povećanje socijalne zaštite i svake druge;
4. Zasnovanost EU na saradnji među državama i solidarnosti među narodima;
5. Principi teritorijalne celovitosti zemalja članica oko čega ne sme biti pregovora;
6. Smanjenje vojnih angažovanja u navodnim mirovnim operacijama i izalaz iz NATO.

Naravno, bile bi odbijene, i tada bi, da bi se zaštitile, morale da donesu sledeće mere:

1. Koncetrisanje resursa i raspodela javnih investicija u nacionalizovane industrije;
2. Kontrola kretanje kapitala u svakoj od zemalja (kontrola spoljnotrgovinske, monetarne, i fiskalne politike);
3. Osnivanje instituta za razvoj;
4. Supstitucija uvoznih proizvoda, naročito onih koji dolaze iz zemlja jezgra EU;
5. Osnivanje razvojnih depozitnih banaka koje će kreditirati razvojnu privredu sa najnižom kamatnom stopom;
6. Selektivna monetarna politika u funkciji razvojne politike putem emisije umesto dosadašnje zaštitničke prema inostranim bankama;
7. Stabilne valute i strategija povratka finansijskog sektora u nacionalne banke;
8. Najbrže okretanje razvojne politike ka svima na ravnopravnoj osnovi saradnje, pre svega ka istoku i zemljama BRIKS.

Šta je potrebno, da bi se ovo postiglo, imajući u vidu realno stanje na terenu?

Potrebne su političke organizacije, koje će reći, da ovakav kapitalizam treba proterati. To je moguće samo na dva načina, i to unutrašnjom razgradnjom ili na onajk krajnji način. Kako je neoliberalni model rasturio tradicionalna uporišta radničke klase i otežao tradicionalni način povezivanja ljudi, tehnologiju je, najpre internet, moguće iskoristiti kao zamenu. Što više pritisaka i vanparlamentarne politike, sistemskog načina razmišljanja, što više istine, koja mora da se širi.

Izvor: Novi Standard

Izvor: Novi Standard