Štete od stranih investicija su nenadoknadive

Strane investicije su stvarni, realni problemi savremene Srbije i celog sveta. Mit – reč koju upotrebi gospodin Siniša Ljepojević, za strane investicije je blaga, dok definicija «kolosalna obmana» odgovara njihovim pravim namerama.

Ne bih se složio da politički lideri ne razumeju kako savremeni svet funkcioniše. Razumeju to oni dobro i predobro – razume Dinkić zašto on, mimo ikakvih ekonomskih kriterijuma, forsira Fijat, Beneton, a Vučić – Šeike, ministri druge lične prijatelje. Naš narod nije na nivou znanja koja su potrebna da se shvati uloga finansijskog kapitala, uloga lihvara i stranih upravljača.

Kada bi građani shvatili poruke Dačića da neće biti stranih investicija, ako Srbija ne krene put Evrope, radovali bi se da ih ne bude. Stranih investicija nema, niti će ih biti. To je bacanje prašine u oči, dimna zavesa. Stranci ne ulažu u Srbiju, oni ulažu u sebe i svoj posao. Oni ne znaju gde je Srbija, gde Ukrajina. Sve što je prodato ili predato strancima na upravu, tamo gde su oni većinski vlasnici kapitala, sve je pod stranom kapom i upravom. Te strance prati njihova država, njihova osiguravajuća društva, oni moraju da dobiju političku dozvolu kao kada je Srbija bila pod sankcijama. Ništa se nije izmenilo, sada je lošije neko kada su ih uveli.

Navešću primer iz Rusije. Kada je krenula, kod njih se zvala vaučerska, privatizacija, radnici i poštena ruska inteligencija iz grada Ust Ilimska u Sibiru nasela je na strane investicije. Tamo se nalazio ogromni celulozni kombinat. Ceo grad je od njega živeo, na njemu je izgrađen. Par «sposobnih Dinkića» našao je način da za «butiljku votke» pokupuje sve vaučere od radnika, da oni postanu vlasnici tog kombinata. Šta su zatim uradili? Nisu bili iz struke, jednostavno su ga zatvorili. Kombinat sa više hiljada radnika prestao je da funcioniše. Iza kupaca su stajale «pare» nekog kome je smetala visokokvalifikovana radna snaga, proizvod visokog kvaliteta. Zatvaranjem fabrike celuloze grad je faktički umro. Skok cene celuloze na svetskom tržištu, zbog ubijanja konkurencije, za nekoliko dana pokrio je sve troškove «stranog» partnera.

Isti je slučaj sa indusima, «Mital»ima. Oni su kupili ukrajinski metalurški kombinat «Krivoj Rog» za 5 milijardi dolara. Pošto Mital kontroliše više metalurških kombinata u svetu (kupio je i Zenicu?) smanjio je proizvodnju u Krivom Rogu, otpustio radnike, za zaposlene uveo strogu «radnu» disciplinu. Radnici su sami napuštali posao, nisu izdržali tempo, uz smanjene zarade. Ako vas danas put navede u Krivoj Rog, umesto industrijskog grada, uplašićete se od pustinje, razrušenih i napuštenih pogona. Šta je bio cilj strane investicije? Isti – kao i svuda gde se pojavi. Smanjenjem konkurencije – cena građevinske armature i celog paketa metalurških proizvoda je duplirana. Za par meseci cene su udvostručene, tako da su «Mitali» iz te razlike naplatili plaćenih 5 milijardi za vrlo kratko vreme. A Ukrajina potrošila onih 5 milijardi za «razvoj demokratije». Iz tih para nijedan pogon nije izgrađen. Čekaju se «nove» strane investicije. Isti slučaj kao u Srbiji. Cilj domaćih «eksperata» tipa srpskih G17 je uništenje domaće industrije, veliko zaduženje države, približavanje Evropskoj uniji i nezaposlenost.

Nije potrebno navoditi primer srpskog metalurškog kombinata «Sartid». Njega su «kupili» za 23 miliona dolara neki «američki prijatelji» gospodina Vlahovića. Samo izgradnja jedne stambene zgrade u Beogradu košta više. Sve obaveze «Sartida» preuzela je Srbija. Srpske banke koje su imale svoj udeo u Sartridu, su osakaćene, njihova potraživanja su otpisana, sve je oprošteno «američkom» prijatelju.

A danas? Danas je privatizacija u Srbiji još tragičnija. «Prvi čovek Srbije» pronašao je prijatelja u Emiratima. Bez tendera, bez znanja javnosti, taj prijatelj investira tj «ulaže» 100 miliona u JAT, koji menja naziv u Er Srbija. Postaje upravljač bez ijednog aviona u vlasništvu? Er Srbija će flotu da obnovi tuđim avionima, uzeće u lizing od nekog ko ima avione. Možda je vlasnik «koji daje avione u lizing» prijatelj «Drugog» čoveka Srbije? Možda bi taj lizingaš kupio JAT i pustio svoje avione da lete. Koliko se iz medija može saznati, nije jasno ko je vlasnik Er Srbija, ko mu je ime nadenuo, ko ga je krstio, kada će prvi avioni Er Srbija da polete i na kojim linijama. Prvi let verovatno treba da pokupi celu vladu, da je na par sati povede u Emirate na teferič.

S druge, ozbiljnije strane, niko u Srbiji ne zna da li bi taj «prijatelj» ispunio «uslove» neraspisanog tendera, u kome bi verovatno pisalo da «kupac» ima flotu od najmanje 100 aviona tipa Boing, Tupoljev ili Iljušin, da se kompanija najmanje 50 godina bavi avioprevozom, da ima 10.000 zaposlenih, da već ima koridore prema svim kontinentima, da uloži u flotu i infrastrukturu bar 2-3 milijarde evra. Možda je i uložio, ugovor nije objavljen. Čeka se senzacija. Konačno, ako je Er Srbija srpska kompanija, ako u njoj rade građani Srbije, ako organizuju posao kao u Lufthanzi, Aeroflotu ili Turskoj aviokompaniji, zar «Prvi čovek Srbije» nije mogao da iskamči 100 miliona od njih. Na poklon. Zašto domaći investitori nisu prijatelji «Prvog čoveka»? Da se naš prevoznik zove na pr. «Er Srbija Bogi», ili «Vozi Miško» (po nazivu heroja filma, kojga su na ruskoj televiziji pokazali desetinu puta).

Ima Srbija dovoljno resursa, samo štednja u devizama, prema medijima, iznosi 9 milijardi evra. Ali – ti evri nisu u srpskim bankama, o njima odlučuje «strani» bankarski investitor. I toga su se setili G17-ovci na čelu sa Dinkićem i Vlahovićem, da ne pominjemo «tetkin kauč». Strane banke su zaposlile G17-ovce u upravne odbore, tako da znaju kome da daju kredite iz svojih centrala u Evropi, uatvari pare srpskih štediša.

Pre par godina srpski mediji su objavili da je neki strani «poljoprivrednik» kupio Poljoprivredni kombinat «Vajska» u Bačkoj, neki drugi «kupac» kupio zadružnu ili državnu zemlju u Banatu, da nije obezbedio sredstva za rad, da nije uzeo u «lizing» radnike, da su polja ostala neobrađena. Žetve nije ni bilo jer «kakva setva, takva žetva». Sada se jure po sudovima.

Nema dobrobiti građana i države dovođenjem «stranih» investitora. Ni jedan strani, posebno zapadni investitor ili banka, neće voditi računa ni o kakvoj Srbiji niti o dobrobiti građana Srbije. Oni imaju drugi cilj koji se zove – oplodnja kapitala. Čim se kapital ne oplođuje, strani investitor pobeže, a građani ostadoše na virtualnoj dobrobiti eksperata sa tetkinim kaučem.

Ko su ozbiljni investitori i šta oni misle? Šta je to pravna stabilnost i zemlji koja je od vrha do dna korumpirana? Gde se sudski sporovi oko beznačajne stvari vode deceniju i više. Gde su pravne procedure u sudstvu takve da suđenjima nema kraja. Gde se ne proverava ništa. U Srbiji, koliko sam upoznat, lice koje ne postoji može da preda na šalteru suda tužbu protiv lica koje ne postoji. Mislite da ne može? Probajte. U Rusiji i Ukrajini onaj koji predaje tužbu mora da se legitimiše, mora da je ovlašćeni advokat ili da lično preda dokumenat na šalteru.

O kakvoj stabilnosti može biti reč, kada je u privatizaciji radnicima oduzeta imovina koju su stvarali ceo život i ostali na ulici. Imovina je pripala nekome iz vlasti, bliskom Vlahoviću i Agenciji za privatizaciju. Retki su slučajevi da je radnicima omogućeno da oni otkupe svoje preduzeće, da nastave da rade. Važno je bilo da se neki dinar zalegne u budžet, a veći deo u džepove organizatora privatizacije i njima približenih ljudi. Ako «Prvi čovek Srbije» može da ima «stranog prijatelja» zašto okupljeni oko Agencije za privatizaciju nebi mogli da imaju svoje «domaće prijatelje», da im nameste teren za igru?

Braćo Srbi, braćo Rusi, Ukrajinci i Belorusi. Ne nadajte se ni u kakve strane investicije. Ako stranci daju nove tehnologije – to je druga stvar. Ali, njihovi neobjavljeni zakoni to ne dozvoljavaju, znači da neće da daju – ne verujte ako obećaju. Stranci kupovinom «starih tehnologija» kupuju nas, da im budemo radna snaga, da proizvodi budu njihovi, da njima raspolažu, a mi kao narodi da budemo u «njihovom lizingu» i to na rok koji se njima sviđa, koji im odgovara. Biće po onom srpskom «moja roba, moj dućan, kome hoću – tome ću da dam».

Upamtimo još nešto. Zapadne «strane investicije» čuva sila koja se zove NATO. Neće propustiti priliku da zaštite imovinu svojih članica i građane svoji zemalja, gde god se nalazili. Nas treba da čuvamo mi sami, da se udružimo i da se zaštitimo od svih «stranih investicija».

Zamislite «stranu» investiciju ili namešten tender za izvođenje kapitalnih radova na koridorima kroz Srbiju, na mostovima Ada – Beška? Zašto je «Država» odn. Đilas – dozvolila da poslove dobiju Alpine Alpininih Alpina, Slovenački SCT pod stečajem, druga građevinsko – finansijska mafija sa prijateljskog zapada? Zašto poslove finansira strani ucenjivački kapital, kada u bankama postoji štednja građana koja delimčno može da se koristi? Strani «pobednici» na tenderima zaposle svojih desetak ljudi, a sav posao urade naši građevinari, oni koji nisu «ispunjavali uslove» da učestvuju. Izbačeni su, konkurencije nije bilo, isti slučaj kao kod JATovog Šeika. Ne samo da nisu ispunili, nego je na takav način država uništila sva srpska građevinska preduzeća, oduzela im reference za učešće na nekim drugim tenderima u Srbiji i u svetu. Drugog izraza nema nego – uništili.

Umesto da kupe savremenu «japansku» građevinsku opremu, da uzmu kredite za plaćanje lokalne radne snage, da angažuje domaću nezaposlenu operativu, oni biraju put desetorostruko većeg zaduženja države uz male zarade radnika i ogroman odliv sredstava stranom poslodavcu.

Ima još jedan prljav razlog takvog ponašanja «Prvih ljudi i eksperata G17-ovaca». Procenat, %%. Od naših siromaha, koji ne mogu da ispune %% uslov, ne može ništa da se uzme. Bolje da rade za siću kod izabranih stranaca, A od raznih Alpina i Šeika može – zato što kajmak treba da se namaže na svim hlebovima koji su učestvovali u pljački.

Obećanje, naročito na rečima, naročito od onih koji su Srbima bili i ostali večiti neprijatelji, je srljanje u potpunu neizvesnost. Šta obećavaju evropski političari? Ništa određeno. To što obećavaju – sigurno će da ispune. Bla – bla. Ništa. Obećavaju snandarde, demokratiju, razvoj civilnog društva, zaštitu ljudska prava. Gospodo – mi treba da živimo od rada, a oni neće da rade umesto nas. Pitanje snandarda, demokratije, razvoja civilnog društva, pravih vrednosti, ljudskih prava – možemo da rešimo sami. Zašto i kako da nam oni pomognu? Ucenama, pretnjama, batinom, «evropskim vrednostima».

Bezbedna je ona država koja ima svoju poljoprivrednu proizvodnju da prehrani svoje građane. Neće valjda Evropa da nas hrani sa svojim GMO produktima. Imamo svoje zdravstvo, naši lekari su stručni. Voda i vazduh još nam nisu u toj meri zagadili, još uvek normalno dišemo. Ako njih budemo slušali – sve će nam to uzeti, dobaciti ovde prljave inveticije, prljave tehnologije i otpad svojih atomskih kompleksa.

Ako poljoprivreda i industrija ostanu srpsko dobro, sve što god prijateljima bude trebalo, a nemaju, kupiće od nas, a mi ćemo da im prodamo po cenama koje nama odgovaraju. Koristimo domaće. Pravimo za sebe. Zamislimo na časak da tih prijatelja nema, da ne postoje, da smo sami na zemlji, da sami sebe treba da obučimo, prosvetimo, odenemo i nahranimo. Da li smo na to sposobni – ili moramo da se pokorimo da radimo po njihovim «demokratskim evropskim vrednostima». Zamislimo se malo, ako nam je mozak ispravan?

Da se još nešto razumemo. U Evropskoj Uniji, posbno u Americi – sva ljudska prava su ograničena. Nema mogućnosti da se iskaže bilo kakva sloboda. Sve je pokriveno ograničenjima. Narod se informiše kroz medije. Medijima se veruje. Oni su zbog tih ograničenja srećni. Ta ograničenja nazivaju demokratijom. Njihov narod u tim ograničenjima nije učestvovao. Na taj način njihova vrhuška se obezbedila kod sopstvenih građana, zabranjeno je da se misli van tih standarda. Svoje slobode oni izražavaju u inostranstvu, rugajući se svima nama. Oni slobodu primenjuju prema drugima. Kakvo je to poniženje da američka ambasada u Kijevu izjavi da «njihovi pop muzičari izražavaju svoju slobodu na način da popiške zastavu države u kojoj se nalaze u gostima». Kada bi to uradio neki Srbin ili Ukrajinac u Americi, sa američkom zastavom, pojela bi ga noć ili Gvantanamo.

Svaka «pomoć» neprijateljski raspoloženih fondova nije slučajna. Ona je namenska služi za finansiranje nevladinih organizacija, svojih promotera i agenata, najvećim delom nije namenjena investicijama u privredu, nego u određena ljudska prava, u medije, u političke časopise kroz koje se vrši promocija latinskog odn engleskog pisma, na uštrb ćirilice. Sve su oni planirali, a mi… Mi kao stado, krenuli za šargarepom, koja je sve dalje.

Gospodin Ljepojević korektno je  predstavio strane investicije. Stranih investicija na Istoku nema, države nemaju sistem da ih mogu kontrolisati. Štete od inostranih investicija i inostranih banaka ne mogu se izmeriti. Mit o stranim investicijama je srušen. Gde god se ulaže strani kapital, ta preduzeća više nisu srpska ili ukrajinska nego strana, njihova produkcija nije naša, nego strana. Strani je i profit. Naši su radnici, rizik i gubitak koji te investicije ostvare. Kao kod Sartida, koga su srbi prodali za 23 miliona, a vratili ga državi za 1 (jedan) dinar. Izračunajte zaradu!

Izvor: Vidovdan