Srpska državna preduzeća na londonskom ruletu

U epicentru finansijskog totalitarizma i špekulativnog kapitala sveta, Premijer Srbije Ivica Dačić je 31. oktobra 2013. obećao svome domaćinu, direktoru Londonske berze Aleksandru Džastamu — dublju reformu srpskog tržišta kapitala. Da je pokojni Marks mogao čuti prvog socijalistu Srbije, okrenuo bi se u grobu. Dačić je istom prilikom izjavio da Vlada Srbije namerava da sistemski promeni ekonomiju Srbije.

Kako i zašto, i to još „sistemski“, menjati nešto što već u sebi sadrži elemente svih sistema od prvobitne ljudske zajednice, robovlasništva, feudalizma, pa do razularenog kapitalizma?

„Svesni smo da bez tržišta kapitala to ne možemo da sprovedemo“, rekao je Dačić („Dačić u Londonskoj berzi najavio reformu tržišta kapitala“, Tanjug, 31. 10. 2013.)

Neupućen čitalac bi pomislio da Srbija nema tržište kapitala, pa ni Zakon o tržištu kapitala, što nije tačno. Tačno je da je to tržište plitko. Plitkim je održavano zbog preuzete obaveze obezbeđenja bogaćenja zapadnih banaka, davalaca kredita, tj. obaveze da se pre njegovog produbljivanja postigne prezaduženost države, privrede i stanovništva. Ovim „sistemskim“ konceptom, zacrtani ciljevi su u dobroj meri ispunjeni.

Prema podacima Ministarstva finansija, javni dug Srbije na kraju oktobra iznosi 19,3 milijarde evra, što je 65% prošlogodišnjeg BDP. Kako Mastrihtski kriterijum za učlanjenje u EU iznosi 60% BDP–a to je svako naklapanje o EU gubljenje vremena. Na ovo treba dodati i dug od milijardu dolara od nedavno prodatih evroobveznica. Građani bankama samo po kreditima duguju na kraju oktobra 611,47 milijardi dinara. Pesimisti tvrde da je kreditni dužnički model iscrpljen. Optimisti kažu da nije, i navode primer Mađarske, koja je uporediva sa Srbijom i koja duguje preko 200 milijardi dolara. Ovaj dug je bio i veći, ali se Mađarska otreznila i okrenula saradnji sa Rusijom i Kinom.

Učešće loših kredita privredi je od početka 2013. do oktobra povećano sa 19,1% na 31,5%. Preduzeća ne mogu bankama da vrate oko 300 milijardi dinara, a građani, preduzetnici i poljoprivrednici ne mogu da otplate oko 67 milijardi dinara. Ovi postoci rastu.

Podatke je na centralnom samitu guvernera, bankara i privrednika u Beogradu 8. novembra izneo generalni sekretar UBS, Veroljub Dugalić. Priznao je da kompanije u privredi nisu nelikvidne, već nesolventne, što znači da ne mogu uopšte da plaćaju obaveze. Ono što nije priznao je to da su banke odrale privredu.

Guverneri centralnih banaka Balkana jednodušno su ocenili da je najveći problemi banaka u regionu — opadanje kreditne aktivnosti i dalje povlačenje novca iz banaka čije su matične banke u inostranstvu. Najveće povlačenje sredstava dogodilo se u Mađarskoj gde je dostiglo 23% BDP–a, a zatim u Sloveniji — 17 odsto. Banke u Sloveniji su odbile 58,3 % molbi za kredite za investicije, 30,6 % molbi za kreditiranje tekućeg poslovanja i 7,4 % molbi za restruktuiranje poslovanja. Pri tom banke u stranom vlasništvu koje deluju u Sloveniji odbacuju 50,7% molbi za kreditiranje. U Bugarskoj su prepolovljene investicije. Toliko o solidarnosti u EU.

Stalni i bespovratni odliv bankarskog kapitala, skoro da i nije vest. Ovakva „razvojna politika“ je Jugoistočnoj Evropi odavno zvanično najavljena. Drugi zajednički zaključak svih učesnika skupa je da je rast privrede slab. Guverner Hrvatske narodne banke je priznao da ipak ne postoji utvrđena veza između privrednog rasta i zaduženosti, što je bilo opšte prihvaćeno mišljenje političara u Evropi.

Guverneru centralne banke Albanije, Adrijanu Fulaniju, pripala je čast da upali svetlo na kraju tunela. U regionu treba razvijati tržište kapitala i banke treba da budu glavni nosilac finansijskog uticaja, ocenio je on. Na državama regiona je samo da obezbede ambijent. Što bi se reklo, da širom otvore sve kapije i ukolenče radnike.

Kako je ova ingeniozna zamisao Fulanija stigla do srpskog Premijera osam dana pre nego što je objavljena, nije utvrđeno, ali on je na Londonskoj berzi upravo obećao stvaranje ključnog ambijenta za nastupanje fondova. Produbljivanje tržišta kapitala. Obespravljivanje radnika se podrazumeva i ono je u toku.

Fulaniju poručujemo da banke već jesu nosilac finansijskog uticaja za dolazak fondova. Odlivom svog kreditnog kapitala ostavljaju prazan prostor za dolazak nekreditnog kapitala — kapitala fondova. Fondovi ulažu i postaju trajni vlasnici delova ili celih preduzeća. Njima zauvek odlazi profit, što dodatno slabi ulogu države u svim vitalnim sektorima.

Dosadašnji srpski „sistem“ izvan zone prezaduženosti ostavio je opštine, gradove, vojno neokupiranu pokrajinu i državna preduzeća. To praktično znači da država nije zadužena na svim mogućim nivoima i da se to „mora ispraviti“. Ostalo je mnogo plena za finansijske lešinare — fondove. Kako izgleda kraj ovog modela za gradove, ilustruje nam slučaj Detroita, koji nije usamljen, ali o kojem se ovih dana više piše. Nekadašnji simbol istinske moći nema novca ni za ulično svetlo.

Pripremanje državnih preduzeća za gozbu finansijskih lešinara je već počelo. Ministar privredni je naredio popunjavanja „ličnih karata“ javnih preduzeća . Nakon toga će biti sastavljen jelovnik za finansijske lešinare. Strani mediji u Srbiji ova preduzeća neprestano pogrdno opisuju i otpisuju. Jednom rečju, blago državi koja ih prepusti lešinarima i tako ih se elegantno oslobodi. O tome koliko su delatnosti ovih preduzeća važne za svakodnevni život građana, bezbednost građana i države, faktički suverenitet države, nema ni reči.

Nedavna dešavanja sa „Južnim tokom“ su pokazala da postoje i drugi razlozi za tumbanje, organizaciono, kadrovsko i svojinsko prekomponovanje javnih preduzeća. Ometati krupne igrače sa Istoka. U plitkom tržištu kapitala, Ministarki energetike Srbije i istovremeno guvernerki EBRD za Balkan, jedino je preostao pokušaj da u plinovod, kao kreditora, ugura mutanta između guje–prisojkinje i pantljičare srpske privrede — Evropsku banku za rekonstrukciju i razvoj. I to pored živih, zdravih i daleko moćnijih, prisutnih ruskih banaka. Potez je naravno, bio očekivan i sprečen. Spremnost Rusije i Kine da značajna sredstva ulože u region i to putem finansijskih modela koji istinski i višestruko odgovaraju domaćinu, primaocu kapitala, ubrzava ono što je lucidna Ivona Živković još 2006. nazvala Drugi hladni rat — oružana i finansijska trka Istoka i Zapada.

Sudeći po tome što u Srbiji nema razvoja, moglo bi se zaključiti da EBRD u Srbiji ima isključivu ulogu da rekonstruiše, a da je funkciju razvoja ta banka rezervisala za neku drugu državu. Da rekonstruiše i transformiše, sve dok finansijski lešinari ne postanu narodu poželjni za prekraćivanje ekonomske agonije.

Dosadašnji upravljači javnim preduzećima oglašeni su kao nemoralni na svaki mogući način. Kao da nisu deo ovog naroda, deo režima, kao da ne postoje zakoni, regulatori, sudovi, zatvori. Ali, lešinari imaju rešenje kako da poprave i stimulišu baš ovakav menadžment. Poklone im deo preduzeća kojim upravljaju, kako ne bi krali sami od sebe. I to nije loše.

I mudri srpski knjaz Miloš Obrenović je znao kako da se narodski novac namenski upotrebi. Na gradilištu neke državne ustanove prvo se podignu vešala za one koji kasne sa radovima ili traže od države dodatni novac da bi ih završili. Ali to je istorija Srbije — u usponu.

Srpski Premijer je u Londonu tvrdio da će biti doneti i novi zakoni (npr. o terminskoj berzi) kojima će srpsko tržište kapitala dobiti najveći potencijal rasta u regionu. To praktično znači da će Srbija prednjačiti u rasprodaji svega postojećeg. Pominjao je i čuvene finansijske derivate. Očigledno nije pratio noviju ekonomsku istoriju sunovrata Islanda i EU (bez Nemačke). Dati moć berzama i fondovima u zemlji koja ne može i ne sme da se suprotstavi čak ni nemoralnim bankama, u državi čiji je aparat neomeđeno koruptivan, gde je tranzicija obična pljačka — zaista je ravno ekonomskom samoubistvu.

Da je buđenje moćnih fondova počelo govori i podatak od pre par nedelja da su američki investicioni fondovi ušli u posed deset najvećih evropskih banaka i da su taj posed od juna ove godine povećali za 40%, na 33 milijarde evra (prenosi Bizlife).

Da li je vreme da se zazivaju fondovi kada i ruski i američki (Katasonov, Rubini) eksperti govore da finansijsko tržište počinje da puca. V. Katasonov zaključuje da novčana masa, uvećana radom štamparija, nije usmerena na prihranu realnog sektora ekonomije. Cene hartija od vrednosti kompanija nemaju mnogo veze sa stvarnošću. Zašto mi mislimo da će fondovi kod nas uraditi nešto dobro ako to nisu uradili u svom dvorištu?

I toliki je medijski muk da skoro samo beogradski Tabloid piše da investicioni kriminal već odavno hara Srbijom; da se plan pljačke „Telekoma“ nazire  novonajavljenom sistemskom inovacijom — izlaskom na berzu; ili da srpski političari sve češće idu baš u zavetrinu Londona po svoje mišljenje…

Istina, prvi policajac jedne države ne mora se razumeti u kockarske poslove berzanskih mešetara. Ali, predsednik vlade jedne države mora znati da restrukturiranju javnog sektora prethode demokratski usvojeni ciljevi privrednog i društvenog razvoja države; usvajanje politika i redosleda ostvarivanja ciljeva, kao i procena sredstava potrebnih za njihovo ostvarenje.

Niko nam nije rekao šta je cilj najavljenih sistemskih promena privrede Srbije. Standard građana, profit preduzetnika, nulti deficit, grabež… Ima li država Srbija još neku ulogu osim da ostvari ono što joj se izdiktira u Londonu i Briselu?

I hoće li neko narodu otvoreno reći suštinsku razliku između državnih preduzeća i korporacija? Na ovom nivou razvoja i zaduženosti Srbije radi se o najprostijoj rasprodaji javnih preduzećima strancima. U nedostatku domaćeg kapitala, izlazak na berzu podrazumeva neprijateljsko preuzimanje.

Kuda posle toga?

Izvor: Fond Strateške kulture