Trepča kao volja i predstava

Svakako da su nedavne demonstracije albanskih nacionalista u Prištini imale dublje političke motive od onih javno proklamovanih (neoprezna Jablanovićeva izjava i borba za kontrolu nad „Trepčom“) ali svakako ne treba sumnjati da će ih albanski pregovarači na predstojećem susretu u Briselu iskoristiti kao adut za ostvarivanje dodatnog pritiska na srpsku stranu radi dobijanja što većih ustupaka u zaokruženju ekonomske suverenosti svoje paradržave. Jer, nakon što su od tandema Dačić-Vučić isposlovali (u pravom smislu reči!!) ustanovljavanje graničnih i carinskih prelaza, predavanje zemljišnjih knjiga, povlačenje zvaničnih državnih institucija R.Srbije i uterivanje Srba u okvire paradržavne šiptarske tvorevine zasnovane na Ahtisarijevoj nebulozi, nema nikakvog razloga da se, po njih, povoljan trend ne nastavi.

Sa druge strane, pak, podgrevanje teme statusa “Trepče” na srpskoj političkoj sceni koje izgleda kao logičan odgovor na dešavanja u Prištini, nažalost ne proističe iz stvarne brige naših vlastodržaca za sudbinu jednog od najvećih privrednih sistema Srbije već, sa jedne strane, predstavlja dimnu zavesu domaćoj javnosti za nove ustupke i odricanja u tzv. Briselskom procesu, a sa druge dizanje sopstvene cene “pregovarača” u očima njihovih zapadnih mentora kako bi se izvukla što veća lična, politička ili materijalna, korist. Pored opšte poznate činjenice da srpska vlast, kao najstrašniji oblik svoje nacionalne izdaje, dosledno sprovodi strateški zadatak predavanja svih poljoprivrednih, rudnih, industrijskih i vodenih resursa u vlasništvo stranog korporativnog kapitala, svoju tvrdnju temeljim i na tri bitne činjenice koje su specifikum za kosmetske procese:

–   besmisleno je verovati da se onaj ko se već odrekao suvereniteta nad celinom  može i hoće iskreno boriti za suverenitet nad bilo kojim njenim delom
–   “kosovizacija” Trepče može biti samo međufaza u njenom vraćanju na korišćenje Englezima od kojih ju je Tito nacionalizovao, a shodno koncesiji koju poseduju
–   Srbija je sama, namerno i svesno, uništila mehanizme kojima se mogla uspešno boriti za Trepču

Obradićemo svaku navedenu tvrdnju sa naglaskom na ovu poslednju koja se (kao najbitnija) i najviše skriva od javnosti.

Briselski sporazum kao izdaja celine

Samo onima koji to ne žele da vide još uvek nije jasno da je potpisivanjem tzv. “Briselskog sporazuma” Srbija verifikovala odricanje od Kosmeta kao svoje državne teritorije i ušla u proces koji treba da se završi formalnim priznanjem šiptarske paradržave. Ali, onima koji ne žele da vide Aleksandar Vučić je omogućio da to i čuju kroz njegovu nedavnu izjavu švajcarskom Bliku datu prilikom boravka na Davosu: „ …u ovom trenutku ne možemo da pristanemo na nezavisno Kosovo…“

Nakon ove izjave suvišan je svaki dalji komentar o namerama koje sadašnji srpski vlastodršci imaju prema Kosmetu i još jednom se potvrđuje da se u Briselu ne vode nikakvi pregovori već je čitava ta farsa zbir manipulativnih tehnika (kičma procesa je tzv. “tehnika odloženog dejstva”) koje treba da Srbe suoče sa “novom realnošću” zapisanoj u tzv. Ahtisarijevom planu, dokumentu koji je zahvaljujući Rusiji odbačen u UN. Pri tome, oni ne samo da na te procese pristaju već u njima i aktivno učestvuju, svesno prihvatajući Ahtisarijeva rešenja koja omogućavaju fazno ostvarivanje pune kosovske državnosti. U takvim okolnostima verovati da će se Beograd iskreno otimati sa Prištinom oko privrednih resursa, pa i Trepče, bilo bi previše naivno.

Otuda ćemo se, po svoj prilici, suočiti sa još jednom Vučićevom demagoško-manipulativnom tragikomedijom. Nakon odgovarajuće tabloidne pripreme i formalnog “praćakanja” u Briselu on će nam namrštenog lica sa Pinka ili RTS-a saopštiti da su prethodnici sve upropastili, ali da je on uspeo svojim autoritetom i zalaganjem ubediti “naše zapadne prijatelje” da Srbija bude obeštećena za svoja ulaganja u Trepču i da zbog toga treba da budemo presrećni. To će prosečnom čoveku možda i zazvučati razumno tim pre što će (po razrađenoj metodologiji) biti praćeno i nekom “dobrom” vešću (recimo da ove godine neće biti daljeg smanjenja plata i penzija) …

… Ali tu se, dabome, otvaraju mnoga pitanja: Šta su ulaganja Srbije u Trepču? Kako se dokazuju? Kakva im je struktura? Koja će se metodologija utvrđivanja koristiti? Ko će biti medijatori između dve strane? …

Dakle, ulazi se u proces koji može ne samo trajati beskonačno, nego se čak i završiti time što će Srbija morati da plati nekome odštetu zbog Titove nacionalizacije Trepče, ili poznatog Miloševićevog “zauzimanja” Starog trga. Oprez!

Englesko polaganje prava na eksploataciju Trepče

Bez obzira na ishod međusobnog prepucavanja Beograda i Prištine oko vlasništva nad Trepčom koje, dok je ove vlasti, može imati samo jedan (gore opisani) ishod, pred državu vlasnika Englezi će izneti određene papire i s tim u vezi i zahteve. A evo i kakve.

Dve godine nakon početka ispitivanja trepčinog rudnog blaga (1924.) engleska kompanija Selection Trust potpisala je 1926. godine Ugovor o koncesiji zemljišta sa Radomirom Pašićem (sinom Nikole Pašića), koji je inače bio poznat po velikim privrednim malverzacijama (nešto kao Dinkić onog vremena). Već decembra 1927. godine osnovana je firma Trepca Mines Limited sa sedištem u Londonu, a Generalnom direkcijom u Zvečanu. Firma je brojala 2.400 radnika, imala 55 inžinjera i početni kapital od 300.000 tadašnjih funti. Tri godine kasnije 1930. otvoren je rudnik Stari trg sa probnom proizvodnjom od 500 tona dnevno, da bi se od 1932. godine proizvodnja ustalila na oko 2.000 tona rude dnevno. Tokom 1940 otvorena je i sopstvena topionica olova. (1) A onda je došao rat u kome su trepčine resurse koristili Nemci, a iza njega Tito, koji je izvršio nacionalizaciju neba i zemlje, pa naravno i Trepče…

Teško je verovati da se u sadašnjoj situaciji Englezi neće prisetiti svoje neiskorišćene a plaćene koncesije. Budući da i Beograd i Priština o ekonomskom suverenitetu mogu govoriti samo kao jedni u odnosu na druge, ali nikako i u odnosu na Zapad, to je posve jasno kako će biti konačno rešenje problema Trepče, kao i koliko će Vučić ozbiljno zastupati srpske interese u ovom slučaju. Isto važi i za šiptarsku stranu, ali oni će imati bar satisfakciju političke pobede u smislu dokazivanja svoje državnosti. I to je sva igra.

Trepča i propuštene prilike u borbi za kosmetske privredne subjekte

Naravno, ako izuzmemo englesku dimenziju problema, svi modaliteti koji će u briselskim “pregovorima” biti dogovoreni vezano za status Trepče važiće i za ostale privredne subjekte na KiM. U tom smislu postoje tri bitna momenta koja su šiptarskoj paradržavi i njenim zapadnim mentorima uopšte pružila priliku da otimaju Trepču i ostale srpske privredne resurse na Kosmetu.

1. napuštanje koncepta deoničarstva i uvođenje državne svojine
2. likvidacija srpskih poslovnih banaka
3. Napuštanje Rezolucije 1244 SB UN kao osnove za rešavanje konačnog statusa Kosmeta.1. Nakon ukidanja privremenih mera koje je omogućilo očuvanje privredne i državne imovine od destruktivnog delovanja šiptarskih separatista, u većini kosmetskih privrednih subjekata bilo je jasno da se mora napraviti korak ka čvršćem povezivanju privrede Kosmeta sa privredom Srbije, jer se pod šiptarskom vlašću vodila dijametralno suprotna politika. Deklarativno za to su se zalagali svi – i narod, i privrednici i novoformirana politička elita oličena u kosovopoljskim “revolucionarima” i njihovim odabranicima iz drugih kosmetskih sredina. Administracija Slobodana Miloševića odgovorila je sjajnom idejom – uvođenja deoničarstva po osnovi povezanosti u privrednom procesu. Suština koncepta ogledala se u tome da su određene firme iz Srbije državnom odlukom dobile najmanje 51 % deonica firmi na Kosmetu sa kojima su bile horizontalno ili vertikalno povezane u privrednom procesu i sa kojima su mogle razvijati poslovne odnose. Svaka od njih imala je obavezu da aktivno pomogne u razvoju preduzeća kome je bila deoničar i da vrednost dobijenog kapitala vremenom zaista uloži na neki način (nabvka sirovina, remont, proširenje kapaciteta itd). Naravno, imala je i koristi u čvršćem povezivanju poslovnih procesa. Primera radi, u građevinskom kombinatu Šar iz Đeneral Jankovića, gde je autor ovog teksta tada radio, deoničari su bili: “Termo-elektro” – Beograd, “Dunav-Tisa-Dunav” – Novi Sad, “Institut za ekonomska istraživanja” – Beograd, “Beo-banka ad” – Beograd i “Južna Morava” – Niš. Ukupan procenat njihovih deonica bio je 51 %, a preostalih 49 % ostalo je društveno vlasništvo (kao vlasništvo same firme) koje je u narednim koracima trebalo podeliti radnicima.

Slična situacija bila je i u Trepči, gde su deoničari bili “Inos”-Beograd, “Termo-elektro” – Beograd, “Jedinstvo” – Kumane, “DDOR Novi Sad”, “Jugobanka-Kosovska Mitrovica” i drugi. Ovaj sjajan koncept naglo je pokrenuo posustalu kosmetsku privredu, stvorio jake upravne odbore (UO) u kojima su sedeli iskusni privrednici, profesori fakulteta i bankari, a što je takođe veoma važno isključio je privredno nepismene političare iz upravljanja privrednim procesima.

No, njima se to nije dopalo. Udaljeni od tokova realnog novca i plaćenih upravnih odbora realno privredno nepismeni, politički SPS mitingaši i njihovi štićenici počeli su da, koristeći političku moć, miniraju ovaj koncept tvrdnjama koje se suštinski nisu razlikovale od  čuvene šiptarske parole iz 1968 “Trepča radi – Beograd se gradi”, koju je lansirao Veli Deva (2).  Zloupotrebljavajući direktne kontakte sa Slobodanom Miloševićem ova grupa ljudi koja se dočepala vlasti po nekakvim mitingaškim zaslugama lansirala je priče da firme iz Srbije koriste deoničarstvo za pljačku kosovske imovine. Nakon podmetnutog procesa direktoru Bambija Peri Tutavcu, da je hteo da u korist svoje firme otuđi dve mašine za preradu kikirija fabrike “Mineks” – Uroševac (čiji je “Bambi” bio deoničar), oni uspevaju u svojoj nameri da ponište čitav proces i ubede Miloševića da celokupnu imovinu kosmetske privrede dekretom prebaci na Fond za razvoj kao većinskog vlasnika (preko 51 %). Naravno, kao predstavnici Fonda u UO tih preduzeća bili su oni sami. Nema potrebe da ih imenujem, jer se lako mogu identifikovati uvidom u UO kosmetskih preduzeća iz tog vremena. Slobini ljudi od poverenja! Članovi SPS-a, a kasnije i JUL-a.

Oni su dobili plaćena mesta u UO, i pravo da se pitaju o onome o čemu ništa nisu znali a kosmetska privreda je krenula u ambis u svakom smislu. Nijedan od njih danas nije na Kosmetu, mnogi su još uvek kao Dačićevi kadrovi dobro uhlebljeni nastavljajući da ubijaju srpsku privredu.

Da se ovo nije dogodilo teško da bi iko mogao da razmišlja o otimanju bilo kog kosovskog privrednog subjekta jer bi zaokruživanje zamišljene vlasničke transformacije kroz deoničarstvo izbacilo državu iz vlasništva, što je danas glavna smetnja za realno dokazivanje poseda nad privrednim resursima Kosmeta. Jer čime Fond za razvoj može dokazati realno vlasništvo nad onim što mu je dekretom dodeljeno u svojinu? Deoničari bi mogli! A otimati deonice, proces je koji podleže strogim i realnim međunarodnim arbitražama.

Međunarodna zajednica nikada nije imala razumevanja za takve oblike veštačkog državnog vlasništva. U tom smislu jedna od prvih, ako ne i prva Uredba UMNIK-a na Kosmetu bila je da sva imovina čiji je vlasnik, kroz Fond za razvoj, država Srbija prelazi pod ingerenciju UMNIK administracije, a da upravljanje nad imovinom čiji je vlasnik Vojska Jugoslavije prelazi na Misiju KFOR.

Istina, jasno sagledavajući postojeće opasnosti, iskusni privrednik Novak Bjelić, poslednji srpski direktor Trepče, pokušao je da vlasništvo prebaci u Srbiju i da barem na delu firme sačuva kontrolu, ali je Kušner, koristeći pravo civilnog administratora i vreme odvijanja tog pokušaja vlasničke transformacije, sve to poništio i preoteo upravljanje gde god je mogao (praktično u svim sredinama gde su većinu činili Albanci).

Ostaje nam da se pitamo šta je navelo Slobodana Miloševića da u ranoj fazi napusti jedan zreo ekonomski koncept stvoren od njegovih ekonomskih savetnika, kako bi zadovoljio grupu kosovskih kvazi-patriota željnih da naplate svoje učešće na mitinzima. Uostalom, nije tajna da je loše kadriranje bilo njegov najveći promašaj na Kosmetu.

2. Drugi bitan momenat je likvidacija nacionalnih poslovnih banaka koju su po zadatku MMF-a i Svetske banke izvršili Miroljub Labus kao ideolog i Mlađan Dinkić kao neposredni izvršilac ove operacije rušenja ekonomskog suvereniteta zemlje. Celokupna imovina većine kosmetskih privrednih subjekata, pa i Trepče, bila je založena mrežom realnih kredita i međusobnih hipoteka i garancija kod srpskih poslovnih banaka i kao takva lako branjiva finansijskim jezikom koji svi razumeju i poštuju. Posebno “naši zapadni prijatelji”. Uništavanjem ovih banaka, odnosno njihovom likvidacijom bez ikakvog realnog razloga, izgubljena je moćna poluga kojom je država Srbija mogla braniti ili bar realno naplatiti svoje vlasništvo i ulaganja na Kosmetu.

Odbijanje zvaničnih organa da, uprkos desetinama prijava, otvore istragu o stvarnim namerama i posledicama Dinkićeve operacije uništavanja srpskog nacionalnog bankarskog sistema, kao i stvarnoj ulozi koju je u tome imala „Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka“, čini ih saučesnicima u ovom činu najviše privredne i državne izdaje.

3. I na kraju, mada ne i najmanje važno, imamo napuštanje Rezolucije 1244 kao osnove za rešavanje statusa Kosmeta. Ova Rezolucija priznaje suverenitet Srbije nad svojom južnom pokrajinom pa bi morala biti logična polazna osnova za svaki razgovor ove vrste. Da su zaista želeli da sačuvaju privredne resurse Srbije na Kosmetu, računajući i Trepču, srpski pregovarači ne bi ni potpisivali Briselski sporazum već bi se držali okvira Rezolucije 1244 UN, dokumenta koji Srbiji garantuje vlasništvo nad teritorijom, pa samim tim i nad privrednim resursima i subjektima koji se na njoj nalaze!

Zaključak

Iako startna pozicija Srbije u pregovorima oko statusa privrednih subjekata na Kosmetu nije sjajna radi se o takvoj oblasti gde bi se stručnim i iskreno patriotskim nastupom moglo dosta toga postići. Ali, glavni problem su naši “pregovarači” koji praktično i ne pregovaraju već samo, fazno, ispunjavaju postavljene zadatke. A zadaci im proističu iz Ahtisarijevog plana. U tom kontekstu Trepča i Gazivode su sledeće na meniju, pozivni telefonski broj je Ljajić već dogovorio. Ostalo sledi …

____________________________

Pojašnjenja:

• – Vikipedija
• – Kosovski političar, u jednom periodu direktor Trepče

Izvor: Fond Strateške Kulture