Vladine ekonomske mere ili korak od najgoreg

Poslednja rešenja koja vlada nudi kao predlog spasonosnih mera za uštedu i krpljenje budžeta mogu se opisati kao kompromis između realnosti i zadovoljenja reakcije prosečnog birača. Predlog ponuđenih mera više izgleda kao solidno upakovana uvertira za mnogo gori scenario koji tek sledi.

Planiranom uštedom od 40 milijardi dinara, koja se želi postići, ništa se ne dobija jer će opet ukupna rupa u budžetu do kraja godine biti, prema vladinom planu, oko 180 milijardi dinara, ako ne i preko tog iznosa. Novokomponovani postulat, prema kome se najveća pažnja poklanja onome koliko se zaradi (uštedi), a ne i koliko se izgubi (troši), u Srbiji je, izgleda, zauzeo svoje najviše postolje. Do sada još nismo videli da je neko proglašen odgovornim za ovakav budžetski debakl niti da je bar dobio običan ukor.

Da se neko bar zapitao nad sudbinom rupe preostalih (po vladinom izboru) oko 180 milijardi dinara. To nikako ne izgleda prihvatljivo, a posebno je pitanje od kojih sredstava će se tako lako prihvaćeni iznos nadomestiti. Da ne pominjemo još vanbudžetske obaveze servisiranja dugova prema stranim poveriocima, što takođe zaslužuje da bude obelodanjeno.

Šta je vlada isplanirala kad je reč o penzijama i platama u javnom sektoru?

Vlada je o tom osetljivom pitanju u nekoliko navrata, u zavisnosti od aktera i trenutka, promenila svoje mišljenje za 180 stepeni. Da bi na kraju jednoglasno odlučila da rast penzija kao i plata u javnom sektoru neće biti zamrznut niti smanjivan, te da će biti u skladu sa realnim rastom privrede.

To je iz ugla prosečnog birača sasvim u redu. Međutim, šta je sa predviđenom inflacijom za taj period? Jer u sasvim predvidivoj situaciji izostanka realanog rasta privrede za deset meseci i realno viđene inflacije za taj period od recimo 10 odsto, dobijamo da će svaki penzioner moći kupiti manje za 10 odsto dobara i usluga. Što na kraju, de facto može da predstavlja zamrzavanje penzija i plata u javnom sektoru.

S druge strane, u slučaju pada vrednosti dinara, što se dogodilo proteklih dana, svima dolazi i do smanjenja plata. Pored toga, svi u javnom i realnom sektoru, koji su kreditno zaduženi u evrima (ili dinarima indeksiranim u evrima) dolaze u veliki problem jer, u slučaju pada vrednosti dinara, njihovi krediti i kamate postaju skuplji.

Zatim, kako je Srbija uvozno zavisna zemlja, to znači, da svako smanjenje vrednosti dinara nosi sa sobom i povećanje inflacije, što dodatno osigurava mogućnost pada kupovne moći svakog pojedinca, ali i bekstva privrede u, nažalost, za nju spasonosnu sivu zonu. Samim tim takva situacija direktno udara na prihodovanu stranu budžeta. Dok, istovremeno, svako smanjenje vrednosti dinara sa sobom, pored ostalog, povećava i otežava servisiranje spoljnog duga koji je svakako u stranoj valuti.

Vlada je možda na najbolji način poreskom tzv. „hiruškom akrobacijom” pokazala kako je zbog slabe prihodovane strane budžeta nastala rupa u količini budžetskog transfera za penzioni fond, te je u jednom danu donela zakon, koji je istog dana primenila (bez uobičajenih osam dana prava tumačenja) da se izdvajanja iz plata radnika za (PIO fond) povećaju za dva odsto. Sa druge strane, smanjila je porez na rad za isto toliko, te je tako ostavila lokalne samouprave bez tih sredstava. Da ne govorimo o vladinoj protivusluzi za ovaj nedostajući iznos lokalnim samoupravama koju je skupština usvojila kroz podizanje poreza na imovinu građana, i izmeni oporezivanja pravnih lica po tom osnovu, što će tek dati negativne rezulatate na osnovu poreskih rešenja koja će svi građani i pravna lica dobiti početkom iduće godine.

Vladin predlog mera govori i o subvencijama i njihovom smanjenju, kako za poljoprivredu tako i za preduzeća u restruktuiranju. Vlada nagoveštava i ubrzanje stečaja za većinu preduzeća u restruktuiranju i pre datog im roka za završetak, do sredine 2014 godine. Dakle, generalno, iz ovog se jasno vidi da će doći do određene budžetske uštede nauštrb povećanja broja nezaposlenih, ali i nedostatku razvoja u poljoiprivredi.

Autor ovog teksta spada među one koji se generalno protive svim vrstama subvencija, a zalaže se za jasne odnose, u kojima država (čitaj poreski obveznici) najviše što treba da uradi jeste da omogući kredite sa najnižom mogućom kamatnom stopom. Naravno, naš bankarski sektor nema razvojnu komponentu, već previsoke kamate, tako da država mora da po tom pitanju preduzme brze i konkretne mere. Kakve mere i na koji način, manje je važno od činjenice da se hitno moraju obezbediti najmanje moguće kamatne stope za razvoj privrede. Jer privreda se neće sama od sebe podići u ovakvim uslovima, tako da država mora to pitanje da reši, bilo osnivanjem javno-privatnih fondova sa profesionalnim menadžmentom, ili naglim zaokretom u vođenju monetarne politike i njenom okretanju razvojnoj umesto dosadašnjoj stabilizacijonoj politici, ili boljom upotrebom deviznih rezervi, svejedno je. Ideja je dakle da se sve buduće subvencije uložite u smanjenje niske kamatne stope uz okretanje razvojnoj politici (stvaranju nove vrednosti), kojoj bi se okrenula i fiskalna politika zemlje.

Da je nagli pad vrednosti dinara uzrokovan negativnim izjavama iz MMF i Fiskalnog saveta – to nije tačno. Reč je o mnogo većem problemu – pristigloj naplati računa za generalno pogrešno vođenu dosadašnju fiskalnu i monetarnu politiku. Kao pokazatelj toga, dovoljna je statistika koja govori o fiskalnim rezultatima prihodovne strane budžeta, dok monetarna politika govori da je nagli pad vrednosti dinara uzdrmao ceo monetarni sistem i poverenje tržišta u njega. Da je taj pad anulirao višemesečni intezivni rast vrednosti dinara. Jer izjave zvaničnika, bilo MMF ili Fiskalnog saveta, mogu poremetiti realno tržište za dan ili dva, ali nikako na nedelju ili dve dana ako su date u suprotnosti sa realnim stanjem na terenu.

Dakle, nema mesta spekulacijama. Pravo stanje vidi se na semaforu budžetske rupe od 80 milijardi dinara za samo četiri meseca, vidi se u svim ekonomskim performansama privrede, zajedno sa visinom ukupnog javnog duga. Vidi se, uostalom, i u panici vlade, koja poseže za nepopularnim potezima do mere čačkanje svog biračkog tela. Međutim, vladin predlog mera samo je ublažena solidno upakovana uvertira za nešto što će ona na kraju, ovakva kakva je i kuda je krenula, morati da učini. Biće dakle više od čačkanja. To se pre svega odnosi na otpuštanje radnika u javnom sektoru, i to najviše u administraciji. Do toga bi možda odavno došlo da nije problema isplate otpremnina po trenutnom zakonu o radu, koji će biti izmenjen da bi sve prošlo na štetu otpuštenih radnika.

Tako da će eventualna prodaja nekog nacionalnog resursa i značajan deo tih sredstava sigurno poslužiti za te umanjene otpremnine.

Na osnovu svega možemo zaključiti da su vladine mere za štednju i krpljenje budžeta samo uvertira za ono što će morati da učini. Likvidnost privrede i odlaganje bankrota ovaj put u izostanku stranih investicija koštaće mnogo sredstava iz deviznih rezervi, ali i sredstava iz prodaje preostalih značajnih nacionalnih resursa, a jedan od njih je i Telekom Srbije.

U svemu tome ne govori se o eventualnom nezadovoljstvu građana i negovom socijalnom buntu jer je auitor priličn siguran na osnovu dosadašnjeg ponašanja našeg naroda da on može mnogo toga da izdrži i svašta da otrpi.

Umesto zaključka, logično se nameću tri ekonomska ali i politička pitanja za vladu, ovu ili neku sutra promenjenu u sastavu:

1. Dokle misli, da kozmetičkim postupcima odlaže konačan duel sa stvaranošću?;

2. Kada će konačno zauzeti stav o srednjoročnoj i dugoročnoj strategiji srpske privrede?;

3. Zašto nema javne debate, bar o ekonomskim pitanjima i suočeljavanja mišljenja o njima?

Izvor: Novi Standard