Antiglobalisti svih zemalja, ujedinite se !

Spoljno politički deo obraćanja predsednika se deli na dva dela: ocenu pojedinih, za nas ključnih pravaca međunarodnog delovanja i konceptualni pogled na našu ulogu i položaj u svetu. Počnimo od pojedinosti – takođe značajnih. Praktično ima ih dve – Sirija i Ukrajina.

Govoreći o veoma značajnom doprinosu koji je Rusija dala procesu sprečavanja spoljnog vojnog mešanja u sirijski problem i širenja talasa konflikta daleko van granica regiona, Putin nije ponavljao direktnu kritiku delovanja SAD, koje su dovele svet na ivicu velikog sukoba sa nepredvidivim posledicama, ali je podvukao, da je međunarodna zajednica stajala pred sudbonosnom odlukom: „Ili srljati u dalje osipanje temelja svetskog poretka i stabilnosti, ka trijumfu prava sile, ka pravu jačega, ka stvaranju haosa, ili zajednički donositi odgovorne odluke“.

Predsednik je rekao, da izbor u korist diplomatskog rešenja smatra „našim zajedničkim uspehom“, to jest ponudio je Obami da podele pobedničke lovorike. Ali je pri tom postupke Rusije u trenucima krize nazvao tvrdim, promišljenim i odmerenim, podvukavši, da mi nijednog trenutka nismo stavili u opasnost niti svoje sopstvene interese i bezbednost niti globalnu stabilnost. Glavni zaključak koji je Putin izvukao iz iskustava rešavanja sirijske krize i situacije oko Irana: „Svaki međunarodni problem može i mora da se rešava isključivo političkim sredstvima, ne pribegavajući nasilnim akcijama, koje nemaju budućnost i izazivaju odbojnost kod većine država u svetu“.

Stav jasan i otvoren: SAD i Zapad nemaju pravo da deluju metodama sile, da nameću svoju volju. Reči o tome da takve akcije nemaju perspektivu i da se odbacuju od strane većine međunarodne zajednice – nisu jednostavno Putinove lepe želje, već konstatacija realnosti, u kojoj Amerikanci neće moći da nateraju većinu država sveta ne samo da aktivno podržavaju njihova nasilna dejstva (kao što je bio slučaj sa stvaranjem međunarodne koalicije u Avganistanu), već ni da ih barem ćutke odobravaju.

Odnos prema SAD u svetu postaje sve više negativan – neuspešni pokušaji primene sile, kao i skandali izazvani razotkrivanjem totalne američke špijunaže, kako je pokazala odlazeća godina, ne samo da pogoršavaju i bez toga negativan imidž SAD (a da se i ne govori o krahu dolarske piramide koji se neumitno približava), već i oslobađaju narode i njihove elite od straha pred američkom svemoći.

Mada je, i u samoj Rusiji, još uvek jak kompleks niže vrednosti – kao, gde mi sa Amerikom da se nosimo (zato je takav šok za mnoge bio uspeh Putinove politike povodom Sirije). Ovo je izazvano kako objektivnim problemima obnavljanja odbrambene sposobnosti koja je oslabila 90-tih godina (u svakom smislu), tako i subjektivnim problemima velikog dela naše elite, koja tako i nije uspela da se oslobodi kompleksa niže vrednosti dobijenog u vreme raspada države. Zato su tako važne Putinove reči: „Niko ne treba da ima iluziju da može postići vojnu nadmoć nad Rusijom. Mi to nikada nećemo dopustiti. Rusija će odgovoriti na sve izazove: i političke i tehnološke“. Ta uverenost u sopstvenu snagu – uz istovremeno shvatanje svih problema i prepreka – baš i jeste ono što razlikuje državnika od privremenog, nervoznog političara.

Stavove o Ukrajini Putin je svesno upakovao u opšti kontekst razmišljanja o evroazijskoj integraciji – i to je ispravno, imajući u vidu da je pitanje orijentacije Ukrajine deo šireg problema. Pitanja o ponovnom zbližavanju postsovjetskog prostora, to jest, nesumnjivo glavne teme za Rusiju u bližoj perspektivi.

Putin je podsetio, da će već u maju ugovor o Evroazijskom ekonomskom savezu, biti na dnevnom redu parlamenata, spomenuo je „trasiranje puta“ za prisajedinjenje Carinskom savezu Kirgizije i Jermenije i dodao da je „uveren da će realna dostignuća evroazijskih integracija samo povećati interes za njih od strane ostalih naših suseda, između ostalih i od strane ukrajinskih partnera“.

A o samim događajima koji se odvijaju u Ukrajini, Putin se izrazio vrlo diplomatski – kao da naročito želi da još više naglasi ogromni kontrast između toga kako se ponašaju i šta govore američki i evropski političari i pozicije Rusije: „Pre svih ovih događaja, koje mi sada gledamo u Kijevu, a ja se veoma nadam da će sve političke snage u toj državi uspeti da se dogovore u interesu ukrajinskog naroda i uspeti da reše nagomilane probleme, ali pre svih ovih problema, počevši od maja ove godine, Ukrajina je izjavila želju i već prisustvuje na svim sastancima „trojke“ u statusu posmatrača i ne jednom je već ranije davala izjave o svojoj zainteresovanosti za pridruživanje pojedinim ugovorima Carinskog saveza. Mi nikome ništa ne namećemo. Ali ako naši prijatelji imaju želju da zajedno radimo, mi smo spremni da nastavimo tu saradnju na nivou eksperata“.

To, što će Rusija dosledno nastavljati evroazijski proces, ne znači, po rečima Putina, sukobljenost ovog procesa drugim integracionim procesima – „i tako zrelom integracionom procesu kao što je evropski“. Oba projekta su „uzajamno-dopunjujući“, to jest Rusiji i Evropi je potrebno da se jednostavno dogovaraju o korisnoj saradnji. A da bi se dogovarale, potrebno je da nauče da poštuju interese jedna druge – i da prestanu da plasiraju geopolitički interes kao ekonomsku celishodnost. Jer Ukrajina je ekonomski i istorijski tako jako vezana za Rusiju, što Putin odlično shvata, da Evropu brine ne poboljšanje života Ukrajinaca, već raskidanje naših veza, to jest slabljenje Rusije.

Konceptualne ocene u spoljnopolitičkom delu obraćanja Putina, bile su jedna od najvažnijih izjava predsednikovog izlaganja. Faktički Putin je označio novu formulu globalne koncepcije naše spoljne politike – čak ne ni spoljnopolitičkog kursa, već toga kakvu ulogu će naša država igrati u svetu.

Mi ne pretendujemo na zvanje super države, rekao je Putin. U toj izjavi nema nikakvog samoponiženja ili odbacivanja istorijske misije Rusije, jer predsednik je objasnio, da ima u vidu, da mi nemamo „pretenzije na svetsku ili regionalnu hegemoniju, mi ne napadamo ni na čije interese, nikome ne namećemo svoje pokroviteljstvo, nikoga ne pokušavamo da učimo kako da živi“. Ali ćemo pri tom stremiti da budemo lideri, štititi međunarodno pravo, boreći se za poštovanje nacionalnog suvereniteta, samostalnosti i samobitnosti naroda, formulisao je Putin.

U ovoj formuli principijalan je akcenat ne prosto na međunarodno pravo, već na samobitnost naroda. To jest pravo nacija na sopstveni put, na ono što je čak i više nego formalni suverenitet, zato što mi znamo za mnogo primera kako su narodi očuvali svoj identitet čak i pod tuđinskom vlašću, a i naprotiv, danas možemo da vidimo nemalo slučajeva gubitka nacionalnih crta u formalno potpuno nezavisnim državama a pod pritiskom globalističke propagande. Nacija je živa, dokle je živa ne samo njena država, već i njena kultura i vrednosti. Ako ih izgubi ona je osuđena na nestajanje.

Sem toga, danas nije reč samo o nametanju tuđeg šablona, tuđeg sistema, već o tome da su globalističke vrednosti u svojoj suštini antisistem, koji ljude oslobađa ne samo od Boga, već i uopšte od bilo kakvih moralnih tačaka oslonca i da su zato opasnost ne za pojedine civilizacije već za čovečanstvo u celini.

„Danas se u mnogim državama revidiraju norme morala i pristojnosti, brišu se nacionalne tradicije i različitosti nacija i kultura. Od društva se sada zahteva ne samo zdravo priznavanje prava svakoga na slobodu savesti, političkih pogleda i privatnog života, već i obavezno priznavanje jednake vrednosti, ma kako to izgledalo čudno, dobra i zla, suprotnih po smislu pojmova“, – i ovom, reklo bi se, jednostavnom konstatacijom realnog stanja stvari, Putin faktički baca izazov globalističkom projektu, govoreći o tome da će se suprotstavljanje ovom projektu, oslanjati na volju narodne većine ne samo u Rusiji već i u celom svetu.

„Ovakvo rušenje tradicionalnih vrednosti „odozgo“ ne samo da za sobom vuče negativne posledice za društvo, već je i u korenu antidemokratsko, pošto se sprovodi u život, ishodeći iz apstraktnih, dalekih ideja, uprkos volji narodne većine, koja ne prihvata nametnute promene i predložene revizije.

I mi znamo da je u svetu sve više ljudi, koji podržavaju našu poziciju za zaštitu tradicionalnih vrednosti, koje su hiljadama godina predstavljale duhovnu, moralnu osnovu civilizacije, svakog naroda: vrednosti tradicionalne porodice, istinskog ljudskog života, između ostalog i religioznog života, života ne samo materijalnog već i duhovnog, vrednosti humanizma i različitosti sveta“.

To vam nije rat za finansije ili teritorije, to je rat za smisaonost, ideologiju i veru, to jest za to što i pokreće svet. I to je apsolutno suprotstavljeno onom kursu koji sprovode evroatlanski globalizatori – svet postaje sve više jedinstven, granice među državama i kulturama se brišu, sve ide ka stvaranju nadnacionalnih organa upravljanja i pretvaranju sveta u svojevrsni analog SAD, gde predstavnici svih naroda žive u jednom kotlu za topljenje pod rukovodstvom najprogresivnije i predvodničke zapadne civilizacije, a tačnije čak i njene mesijansko-protestantske esencije, koja je u svom „razvoju“ došla do odricanja fundamentalnih ljudskih vrednosti.

Principi i nazori ove nove „civilizacije“, izazivačke, obezduhovljene i materijalističke, postaju obavezni orijentir za sve – ovo se tiče svih strana života čoveka i države: organizacije porodice, ekonomije, vlasti, religije, obrazovanja i kulture. Prigovori o tome da vaš put nama ne odgovara ili da je uopšte nepravilan i da vodi u nigdinu, ne prihvataju se, zato što se odmah nazivaju glasom divljaka, budala, predstavnika zaostale civilizacije.

Podsećanje Kineza ili Indusa na to da su za vreme trajanja njihovih civilizacija oni već videli kako se na Zapadu podižu a potom i ginu imperije koje su pretendovale na globalizam, jednostavno se ne prihvataju od strane pristalica univerzalnih ljudskih vrednosti. Proces univerzalizacije, po njihovom mišljenju, nema alternativu – i sem paranoidne uverenosti u svoju ispravnost, njima pomaže i njihova ozbiljna informaciona, finansijska i vojna nadmoć.

Ali Rusija je uvek imala naročitu, jedinstvenu poziciju – i zato kada Putin danas suprotstavlja naše „mnogovekovno iskustvo zajedničkog, složnog života raznih naroda u okviru jedne jedinstvene države“, takozvanoj tolerantnosti, bespolnoj i besplodnoj, on je potpuno u pravu. Bez obzira na sve današnje teške probleme u međunacionalnim odnosima, hiljadugodišnje iskustvo života u Rusiji, ruskog i drugih naroda, zaista nema analoga u svetu. Niko nije bio ponižen, nikog nisu prisilno rusifikovali, skoro da nikog nisu ni prevodili u svoju veru, svi narodi su se očuvali, bez obzira na promene društvenog poretka i formalne državne ideologije.

Čak je i internacionalni, po suštini, komunizam u Rusiji dosta brzo odustao od svog u početku antinarodnog duha i počeo da naglašava važnost očuvanja svake nacije i male narodnosti, odgurnuvši u stranu „sovjetskog čoveka“.

Tako da ruska civilizacija već nosi u sebi taj obraz i ideal svetskog ustrojstva, u čiju zaštitu je u okvirima celog sveta, istupio Putin u svom obraćanju. Uostalom, u suštini, takva je bila i naša spoljna politika i u XIX veku i u XX veku. Ona se bazirala ne na osvajanju kolonijalnih teritorija ili zadobijanju kontrole nad resursima ili elitom ove ili one države, to jest ne na geopolitičkim interesima, već u prvom redu, na zajedništvu ideala i vrednosti. Ako smo u XIX veku mi pomagali Crnogorcima – kao Slovenima i pravoslavnima, – nemajući od toga uopšte nikakve koristi, onda smo i u XX veku podržavali Vijetnamce uopšte ne zbog ekonomskog ili vojnog interesa, već iz razloga solidarnosti sa njihovom u početku antikolonijalnom a kasnije antiimperijalističkom borbom. Možemo se podsetiti da je SSSR na sopstvenu inicijativu, pre roka vratio Kini Port-Artur i KVŽD , – upitajmo se da li neko može da zamisli da se SAD dobrovoljno odreknu baza u Nemačkoj ili na Kubi?

Da li su vlasti u državama koje su ustale protiv zapadnog diktata, bile komunističke ili ne, za nas nije ni bilo baš toliko važno – ako su one istupale protiv imperijalizma (a to je u stvari samo naziv tadašnjeg stadijuma globalizma), mi smo bili spremni da im pomognemo u njihovoj borbi. Zašto? Pa za to samo pravo svakog naroda da sam određuje svoju sudbinu, koje sada Putin određuje kao jednu od temeljnih vrednosti naše politike.

„Poslednjih godina mi smo videli kako se pokušaji da se drugim državama nametne, navodno progresivni model razvoja, u stvari prometne u regres, varvarstvo, veliko krvoproliće“, – rekao je Putin. Predsednik se više ne pravi da veruje da se to desilo zbog neke greške, zbog neznanja ili idealističkih iluzija elite zapadnih država – „tobože, šta da se radi, mi smo hteli da bude bolje, doneli smo im našu visoku civilizaciju (to jest tako su govorili u XIX veku a danas kažu: oslobodili od tiranina), a kod tih divljaka ništa ne uspeva, sve se raspada“. U realnosti predvodnici globalizacije svesno ruše te snage i države koje pokušaju da se suprotstave ili jednostavno smetaju pobedonosnom maršu „sve-svetske demokratije“. Ovo odlično shvata ne samo naš predsednik već i mnogi lideri raznih država sveta. A tim pre ovo znaju i osećaju narodi celog sveta.

Tako da su reči Putina da će Rusija biti lider u zaštiti prava svake države na svoju samobitnost, otvoreni izazov celoj mašineriji globalizacije. To nije jednostavno konzervativna ili tradicionalistička internacionala – to je poziv svima koji su protiv toga da u skoroj budućnosti svetska vlada svima diktira u šta da veruju i kako da žive. Svima ko ne želi da svetom vlada ni sadašnji hegemon, koji diktira svoju volju, niti njegov još opasniji budući globalni naslednik. Od postojećih svetskih civilizacija ni u jednoj sem evropske, virus globalizma još nije uspeo da načini veću štetu – i one nisu spremne da se odreknu svojih nazora o dobru i zlu. Ako Rusija bude sabirala one koji su protiv diktata, naš potencijalni saveznik može postati praktično ceo svet. To nije nikakva konzervativna kontra-revolucija, nije pokušaj da se zaustavi progres, već borba sa onime što ruši civilizacije i rascvetalu raznolikost ljudskog postojanja. Zato je Putin i podsetio na reči Berđajeva: „Smisao konzervatizma nije u tome da sprečava pomeranje napred i na gore, već u tome da sprečava pomeranje unazad i dole, ka haotičnoj tami, povratku u prvobitno stanje“.

Izvor: Dveri