Iako vrlo bolestan i star, Josip Broz Tito je, nakon dve svoje velike državničke turneje iz druge polovine 1977 (Sovjetski Savez, DNR Koreja i NR Kina u kasno leto, odnosno Francuska, Portugalija i Alžir u jesen 1977), posetio i najjaču kapitalističku silu na svetu – Sjedinjene Američke Države. Kod američkog predsednika Kartera, i njegovih najbližih saradnika, bio je od 7. do 9. marta 1978.
Strane tajne službe dobro su znale da je Tito već pri kraju svog života i da neće još dugo vladati Jugoslavijom. Tadašnji potpredsednik SAD Volter Mondejl ovim se rečima osvrnuo, puno godina kasnije, na tu Titovu posetu Americi: „Tada je bio organizovan veliki prijem, ali se već tada videlo da on više ne vodi zemlju…“
Hrvatska politička emigracija Tita u Americi nije dočekala nimalo prijateljski. Organizovane su anti-jugoslavenske demonstracije u Njujorku i Vašingtonu, a na pola stranice New York Timesa (u broju od 5. marta 1978.) objavljen je i proglas Hrvatskog narodnog veća, koji je sastavio lično Mate Meštrović, tadašnji saradnik, a budući (od 1982. do 1991) predsednik Izvršnog odbora HNV.
No, Meštrović je učinio i nešto mnogo više, i to nepunih mesec dana uoči Titovog dolaska u SAD. Zajedno sa svojim kolegom i prijateljem, istaknutim hrvatskim intelektualcem u emigraciji Bogdanom Radicom, poslao je jedno vrlo poverljivo pismo savetniku za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Kartera, Amerikancu poljskog porekla Zbignjevu Bžežinskom. To je pismo datirano 17. februara 1978, a upućeno je na adresu kancelarije Bžežinskog u Beloj kući u Vašingtonu.
Meštrović je s Bžežinskim bio u dobrim odnosima. Ne bi se moglo reći da su bili prijatelji, no svakako bi se mogli smatrati dobrim poznanicima. Na neki način bili su i kolege, jer su obojica bili univerzitetski profesori, ali s tom razlikom što je Bžežinski predavao na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, a Meštrović na Univerzitetu u Nju Džersiju.
Inače, Meštrović se s Bžežinskim upoznao preko Filipa E. Mozlija, svojevremeno vodećeg američkog stručnjaka za SSSR, koji je, uza sve ostalo, bio i direktor Ruskog instituta na njujorškom univerzitetu Kolumbija, i to još u neposrednim poratnim godinama; kad je Meštrović 1957. doktorirao (na tezi Jugoslavensko ujedinjenje i počeci srpsko-hrvatskog spora 1918.-1923), Mozli mu je bio jedan od dvojice mentora.
Upravo se to, uslovno rečeno, “društvo” – Mate Meštrović, Bogdan Radica, Zbignjev Bžežinski i Filip E. Mozli – sastalo u privatnom Meštrovićevom stanu na Petoj aveniji 1056 u Njujorku 26. oktobra 1968, kada je Meštrovića posetio najpoznatiji jugoslavenski disident (tada upravo pušten iz zatvora) Milovan Đilas. Bio je to zapravo ručak što ga je Meštrović priredio za svog starog poznanika Đilasa i njegovu suprugu Šteficu (koji su tada bili na svojoj velikoj turneji po zemljama Zapada, koja je obuhvatala London, Njujork i Pariz), pa mu se učinilo zgodnim da tom jedinstvenom susretu prisustvuju i njegovi kolege univerzitetski profesori Bžežinski i Mozli. S tim da je Bžežinski već tada bio i “nešto više”: na Univerzitetu Kolumbija vodio je specijalan istraživački Institut za pitanja komunizma, a uz to je, od 1966. do 1969., bio i član Veća za planiranje politike u Stejt Departmentu.
Meštroviću se sa tog njihovog zajedničkog ručka najviše urezalo u pamćenje to što se Bžežinski nikako nije dao uhvatiti na unapred pripremljenu Đilasovu udicu. Đilas je, naime, istupio s tezom (očito su ga za nju dobro preparirali Titovi ljudi, pre nego što je dobio pasoš i krenuo na put) da Rusi, tj. Sovjeti, rade Jugoslaviji o glavi i da je takoreći pitanje trenutka kada će je napasti. Pritom je čak Đilas zatražio i odgovarajuću pomoć od Amerike i Zapada. Bžežinski je, međutim, odlučno otklonio bilo kakvu mogućnost da bi SSSR u dogledno vreme mogao izvršiti invaziju na Jugoslaviju, kazavši da to jednostavno nije logično (i bio je, naravno, u pravu).
Ali šta su sada, nepunih deset godina nakon tog kolektivnog ručka s Đilasom, Mate Meštrović i Bogdan Radica (koji je, isto kao i Meštrović, predavao istoriju na Univerzitetu Firlih Dikinson u Nju Džersiju) napisali u svom upozoravajućem pismu glavnom Karterovom savetniku Bžežinskom – otprilike dve i po nedelje uoči Titovog dolaska u Vašington?
Meštrović mi je, iz svoje lične arhive, dao na uvid dva primerka ili dve verzije tog pisma. Jedna je na engleskom, a druga na hrvatskom. Englesku verziju, koja se ovde smatra originalom, sročio je on lično, jer Radica nije dobro vladao tim jezikom.
Na početku pisma Meštrović i Radica upozoravaju Bžežinskog da “politička situacija u Jugoslaviji nikad nije bila toliko neizvesna kao sada”, pa napominju da čak ni Titovova poseta Vašingtonu “neće umanjiti unutrašnju zbrku u Jugoslaviji, niti će sprečiti eksploziju krize koja preti nakon Titove smrti”.
Onda se američkom predsedniku Karteru i Bžežinskom direktno obraćaju ovim riečima: “…Smatramo da biste predsednik Karter i Vi trebalo da objasnite Titu da je potrebno preduzeti određene inicijative kako bi se sprečila ozbiljna katastrofa u ne tako dalekoj budućnosti.
U nastavku pisma složenu političku i ekonomsku situaciju u Jugoslaviji Meštrović i Radica su raščlanili u ukupno sedam tačaka, od kojih je ipak najvažnija ona prva u kojoj su naglasili da je “Jugoslavija podeljena dubokim sukobima između Srba i Hrvata, i to ne samo u širim slojevima stanovništva nego i unutar same Komunističke partije, jednako kao i u državnoj strukturi”. Tome su još dodali: “Taj sukob je delimično uzrokovan činjenicom da u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj, gde su 80 posto populacije Hrvati, četiri petine policijskih i vojnih službenika čine Srbi. “Takvo stanje”, upozorili su, “stvara velike napetosti koje mogu dovesti do vojnih sukoba u mogućoj krizi.”
Među ostalim, Meštrović i Radica su se osvrnuli i na aktivnosti vodećih hrvatskih opozocionih čelnika, ujedno i političkih disidenata, pa su napisali:
“Mnogi vodeći intelektulci, poput generala dr Franje Tuđmana, dr Šime Đodana, dr Marka Veselice i drugih bivših univerzitetskih profesora, pušteni su iz zatvora, ali im je uskraćena mogućnost zapošljavanja, te oni u tim okolnostima čekaju na konačan obračun.”
Na samom kraju pisma, koje se rasprostire na dve gusto kucane stranice, Mate Meštrović i Bogdan Radica poručuju Bžežinskom da je “u interesu jugoslovenske konsolidacije da Tito postigne iskreno razumevanje između dve dominantne grupe u svojoj zemlji, Srba i Hrvata, umesto da ih koristi jedne protiv drugih i time jača njihovo suparništvo i staro neprijateljstvo”.
U svojim razgovorima što sam ih, proteklih godina, vodio sa Matom Meštrovićem, nekoliko puta sam ga upitao šta je, zapravo, hteo postići tim svojim i Radičinim pismom Zbignjevu Bžežinskom. Jednom mi je prigodom (u februaru 2009) odgovorio:
– Hteli smo ga upozoriti – tada, uoči Titove posete Vašingtonu – da situacija u Jugoslaviji nije onakva kako se to službeno tvrdilo. Jer, u Jugoslaviji nije bilo rešeno hrvatsko, kao ni slovensko, nacionalno pitanje. U SR Hrvatskoj se nešto pokušalo Hrvatskim prolećem, ali je i to propalo. I onda – što je alternativa? Ako ne možete rešiti hrvatski problem u okviru Jugoslavije, onda se ide na raspad! To je ista stvar kao i u prvoj Jugoslaviji, kada se, 1939., pokušao naći neki kompromis s Banovinom Hrvatskom, ali su to onda Srbi srušili…
Meštrović mi je priznao da je u to vreme, krajem 1970-tih, intimno favorizovao koncept Banovine Hrvatske, ali je tome ipak dodao:
– To je, međutim, bio račun bez krčmara, jer su Muslimani u međuvremenu postali poseban narod. Moj je otac, Ivan Meštrović, smatrao da su muslimani zapravo Hrvati. On je mislio da se muslimanski begovi i muslimanski intelektualci osećaju Hrvatima, a muslimanska raja Muslimanima – ali da će ta raja uvijek slediti svoje intelektualno i političko vodstvo.
Na moje pitanje kako je Bžežinski odreagovao na njegovo i Radičino pismo, tj. je li išta konkretno poduzeo, Meštrović je odgovorio:
– Mislim da mi je jednom odgovorio da ga je primio. Ali nije rekao da li se slaže ili ne slaže s našim stavovima…
Ali, onda se Zbignjev Bžežinski, u ulozi Karterovog glavnog savetnika, ipak odlučio na jedan vrlo konkretan i vrlo radikalan potez. Mora mu se priznati da nije puno oklevao. To je učinio samo pola godine kasnije u odnosu na vreme kada je dobio pismo od M.Meštrovića i B. Radice. Sasvim precizno – u avgustu 1978.
Od 14. do 19. avgusta 1978. u švedskom gradu Upsali održavao se 9. susret sociologa na kome je učestvovao veliki broj (više od tri hiljade) sociologa i studenata sociologije iz čitavog sveta, pa tako i iz Jugoslavije. Uoči kongresa Bžežinski je održao jedan poduži brifing američkim učesnicima tog značajnog međunarodnog skupa (među kojima su bili i autori projekta “Stvaratelji javnog mišljenja u savremenom svetu”), kojim ih je detaljno upoznao sa službenim američkim pogledima i strateškim procenama na određena spoljno-politička pitanja. Deo tog njegovog izlaganja odnosio se i na Jugoslaviju.
Taj govor Bžežinskog održan je u SAD-u – pre odlaska američkih sociologa u Švedsku. I o njemu nitko ništa u Jugoslaviji nije znao – sve do 1987, kada je, odjednom, celokupan njegov sadržaj isplivao u javnost.
Objavio ga je, naime, splitski omladinski list “Omladinska iskra”, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Zvonimir Krstulović. “Iskra” je to, štaviše, učinila dvaput: najprije u broju od 15. maja 1987, a drugi put godinu i po dana kasnije – u broju od 28.oktobra 1988.
Po mojim saznanjima, plasiranje tajnog govora Z.Bžežinskog iz 1978. u jugoslavensku javnost išlo je preko dva kraka, a ključni je čovek u oba slučaja bio tadašnji član Predsedništva CK SKJ dr. Stipe Šuvar. On je ujedno bio i nosilac priprema i referent čuvene 7. sednice Centralnog komiteta SKJ (poznatije kao “Idejni plenum”), održane 28. i 29. aprila 1987, na kojoj se vrlo opsežno raspravljalo o unutrašnjim, ali i spoljnim neprijateljima jugoslavenskog političkog i društveno-ekonomskog sistema.
Šuvar je, sigurno, bio prvi koji je taj govor Bžežinskog, okvalifikovan “državnom tajnom”, imao u svojim rukama (može se pretpostaviti da ga je, kao jedan od vodećih partijskih čelnika u Jugoslaviji, dobio od nekih ljudi iz Službe državne bezbednosti; ili barem od ljudi vrlo bliskih toj Službi). A onda je jedan primerak dospeo u ruke i poznatoj novinarki (ujedno i predsednici Odbora za štampu, radio i televiziju Savezne konferencije SSRN i članici Saveznog odbora SUBNOR) Dari Janeković, a drugi – Zoranu Krželju, koji je tada bio predsednik Komisije za informisanje Predsedništva SSOJ-a (kasnije će postati splitski dopisnik beogradskog lista “Borba”).
Dara Janeković je govor Bžežinskog pročitala na jednom zatvorenom sastanku u zgradi CK SKJ, održanom u sklopu priprema za tzv. Idejni plenum (mnogo kasnije, 2003, objaviće ga i u svojoj knjizi “Crni as i dve grlice”). A Krželj ga je dao svom kolegi i prijatelju Zvonimiru Krstuloviću, koji ga je bez mnogo dvoumljenja objavio u svojoj “Iskri”, i to pod provokativnim naslovom “Krajnji cilj USA u Jugoslaviji jeste – uklanjanje komunističke vladavine u bilo kojoj formi”.
A to, zapravo, i jeste bila glavna poruka Bžežinskog u tom njegovom superpoverljivom izlaganju, iz avgusta 1978.
Taj govor iz 1978. u celosti odiše retoričkim pitanjem koje se poput lajt-motiva provlači kroz sve njegove sastavne delove: što će biti s Jugoslavijom kada dođe tzv. “dan D”, tj. kada Tito umre? To je pitanje očito opsedalo i Bžežinskog i celokupni tadašnji američki politički vrh. I koliko god da su se pred Titom, kada ih je u martu 1978. posetio, pretvarali da ga neizmerno poštuju i da silno drže do njega i njegovog dela – zapravo su se, tajno, pripremali za vreme kada njega više ne bude.
U uvodnom delu svog izlaganja američkim sociolozima, Bžežinski je analizirao odnos Josipa Broza Tita prema Sovjetskom Savezu, i to još od Drugog svetskog rata pa nadalje. Rekao je da je Titov sukob sa SSSR 1948. najpre bio njegov “lični sukob sa Staljinom, a ne s ideologijom komunizma” i da je Tito “bez obzira na taj sukob zadržao određenu emocionalnu vezu sa SSSR, u kome je počeo svoju revolucionarnu karijeru”. Međutim, bez obzira na sve to, napomenuo je Bžežinski, Tito ipak “nije nikada zaboravio na potreban oprez prema SSSR i nikada nije ulazio u aranžmane koji bi mogli dovesti u pitanje jugoslavensku nezavisnost i slobodu”.
Bžežinski je ujedno pohvalio Tita zbog njegovog približavanja NR Kini i njenom tadašnjem čelniku Hua Guofengu (tokom 1977. i 1978) – što je ujedno bio i američki interes, na liniji slabljenja Sovjetskog Saveza – te je posebno apostrofirao “da je Tito, prvenstveno svojim ličnim međunarodnim ugledom i iskustvom, uspeo ostvariti ravnotežu u odnosima Jugoslavije prema Istoku, Zapadu i prema ‘trećem svetu’.”
Jedan od najimpresivnijih delova u govoru Z. Bžežinskog svakako je onaj u kome on gotovo proročanski anticipira pojavu jednog novog jakog i moćnog političara, na nivou cele Jugoslavije, u vremenu nakon Titove smrti. U mnogo čemu on kao da je pogodio pojavu Slobodana Miloševića, u drugoj polovini 1980-tih.
Bžežinski je, pre svega, sasvim nedvosmisleno nagovestio krah Titove ideje i Titovog projekta kolektivnog rukovođenja zemljom, istakavši da je “neizbežna sudbina svakog kolektivnog rukovodstva da se u njemu pojavi neko ko svoje nominalno jednakopravne kolege podredi sebi, a zatim počne sprovoditi svoju politiku”. A na retoričko pitanje što ga je sam sebi postavio – “koja će konkretna ličnost, nakon neizbežnog početnog perioda kolektivnog rukovodstva, iskočiti kao ‘primus inter pares’, a zatim i kao stvarni vlastodržac Jugoslavije?” – Bžežinski je, kao iz topa, odgovorio da će to biti “netko iz sadašnje srednje generacije”, pri čemu je on lično tipovao na Staneta Dolanca.
No, pri tome je donekle (ili poprilično) promašio: “novi Tito”, kako se 1980-tih ispostavilo, nije bio političar iz srednje nego iz (relativno) mlađe generacije, i to nije bio Dolanc nego Milošević.
Najveću težinu ipak ima drugi deo govora Z. Bžežinskog, u kome je on vrlo otvoreno izložio američku strategiju prema Jugoslaviji, kako na bliži tako i na dalji rok, kada Tita više ne bude.
U tom je pogledu Bžežinski razlučio dve vrste strategije ili dva strateška cilja SAD-a u odnosu na Jugoslaviju.
Jedan je bio “osnovni strateški cilj”: to je bio onaj cilj koji se mogao ostvariti, najjednostavnije rečeno, “sada i ovde”, dakle u neposrednoj sadašnjosti, tj. u razdoblju dok objektivni uslovi vezani za stanje u Jugoslaviji ili oko Jugoslavije budu takvi kakvi jesu i dok se neke bitne okolnosti radikalno ne promene.
Po Bžežinskom, osnovni je strateški cilj SAD prema Jugoslaviji – “status kvo”. Drugim rečima, “treba ustvari nastojati da se spoljna politika Jugoslavije ne menja”, što je “bitna razlika u odnosu na strategijske ciljeve SSSR-a prema Jugoslaviji, budući da Sovjeti imaju za cilj promenu statusa kvo i vraćanje Jugoslavije u ‘komunistički lager’”.
Drugim rečima, ako Amerikanci već ne mogu – u ovom trenutku – radikalno promeniti stanje u Jugoslaviji i vezati Jugoslaviju striktno za sebe i svoje državne interese, onda barem treba sprečiti njihovog glavnog rivala SSSR da on ne bude taj koji bi Jugoslaviju čvršće približio sebi, odnosno Istočnom bloku.
Bžežinski je priznao da je taj osnovni strategijski cilj SAD prema Jugoslaviji “relativno skroman”, ali je tome dodao da on objektivno i ne može biti drugačiji, budući da se u dogledno vreme “u Jugoslaviji mogu dogoditi samo takve promene koje će ići nauštrb interesa SAD i ‘slobodnog sveta’”. A razlog je tome, po Bžežinskom, taj što su “saveznici na koje se može osloniti politika SAD-a u samoj Jugoslaviji još suviše slabi da bi mogli postojeće stanje okrenuti u korist interesa Sjedinjenih Američkih Država”.
Međutim, onaj “krajnji cilj SAD-a u Jugoslaviji” je, naglasio je Bžežinski, nešto sasvim drugo, tj. nešto kudikamo veće i ambicioznije, a to je, kako se izrazio – “uklanjanje komunističke vladavine u bilo kojoj formi”. Dakle, rušenje komunizma kao ideologije i kao vladajućeg sistema. Ali, po Bžežinskom, “taj se cilj u dogledno vreme ne može ostvariti i njegova realizacija zavisi ne samo od stanja u toj zemlji (tj. u Jugoslaviji) nego i o stanju u globalnim, svetskim odnosima”. Stoga se Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost u nastavku svog izlaganja koncentrisao isključivo na one mere koje je moguće preduzimati “u okviru konkretne strategije statusa kvo”.
Nabrojao je ukupno 10 takvih mera – i one, zapravo, čine suštinu njegovog obraćanja američkim sociolozima uoči njihovog odlaska na kongres u Upsali.
Prva je mera, kako je rekao – “stalno i dosledno ukazivati na staljinističke tendencije u sovjetskoj politici i time zastrašivati jugoslavenske komuniste i druge levičare u zemlji i svetu”.
Druga je mera – “sistematski pomagati i davati publicitet raznim opozicionim grupama u Jugoslaviji”. Bžežinski je kazao da “u vezi s tim treba mnogo više ‘reklamirati’ razne jugoslavenske disidente, na isti način kao što se to čini sa sovjetskim i čehoslovačkim disidentima”, upozorivši pritom da “ti disidenti ne moraju biti izrazito antikomunistički obojeni, možda je čak i bolje da su više humanistički orijentisani”. Kao primer takve orijentacije, Bžežinski je spomenuo “praksiksovce i njima slične”.
Uz to je naglasio: “Te akcije treba maksimalno povezivati s kampanjom ‘o ljudskim pravima’ i s ‘trećom korpom’ iz Helsinkija” – pri čemu je konkretno mislio na slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja na relaciji Istok – Zapad, što je bila jedna od najvažnijih tačaka Završnog dokumenta Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (OEBS), održane u Helsinkiju 1975.
Posebno je zanimljiva mera br. 3 koja u celosti glasi: “U interesu je SAD da pomaže one centralističke snage u Jugoslaviji koje su spremne na otpor SSSR. Istovremeno, jednako je važno pomagati i sve separatističko-nacionalističke snage, jer su one prirodni neprijatelj komunizma kao ideologije.”
Bžežinski nije propustio da kaže kako je “ta taktika istovremenog pomaganja i centralističkih i separatističkih tendencija” – kako se tačno izrazio – “protivrečna”, ali je tome dodao da ona “ima svoje duboko opravdanje, što se već pokazalo i u drugim prilikama (razbijanje komunista u Indoneziji)”.
Pod tačkom 4. Bžežinski je dodatno pojasnio što zapravo misli pod pomaganjem nacionalističko-separatističkih snaga u Jugoslaviji pa je doslovce kazao: “Poslednjih desetak godina (dakle, od 1968. do 1978. – m.o.) čini se da istorija jasno pokazuje kako je ideja nacionalizma jača od ideje komunizma. Za to nisu dokaz samo trvenja unutar pojedinih komunističkih zemalja (Rusi i Ukrajinci u SSSR, Srbi i Hrvati u Jugoslaviji, Česi i Slovaci u ČSSR itd.), nego još više trvenja i sukobi, pa i ratovi, između pojedinih komunističkih zemalja (SSSR – Kina, Vijetnam – Kambodža). Zato na tu kartu treba igrati na dugi rok i kad je Jugoslavija u pitanju kako bi se angažovanjem raznih nacionalističkih tendencija oslabila otpornost komunizma.”
Očigledno je da se svojom trećom i četvrtom merom Bžežinski najviše približio zahtevima iznetim u pismu Mate Meštrovića i Bogdana Radice, što ga je od njih dobio u februaru 1978.
Pod tačkom 5. Bžežinski je eksplicirao: “Izuzetnu važnost u ideološkoj borbi protiv komunizma u Jugoslaviji, i drugde, ima kulturno-ideološka infiltracija putem sredstava masovnih komunikacija: štampa, radio i televizija.” Bžežinski je upozorio da pod tim ne misli samo “na razne emisije upućene jugoslavenskim slušaocima, već pre svega na uticaje putem američkih i uopšte zapadnih filmova, TV-emisija, prevođene literature itd.”.
Taj je svoj stav ovako obrazložio: “Jugoslavija je posebno pogodno tlo za tu vrstu ideološke infiltracije zbog izuzetne otvorenosti svojih granica i zbog velike popularnosti američkih filmova kod jugoslavenske publike, zatim muzike itd. To potvrđuje i analiza jugoslavenskog filmskog repertoara u kome daleko najveći deo čine američki filmovi porekla sa Zapada”.
Bžežinski je bio potpuno u pravu. U drugoj polovini 1970-tih na primer u Zagrebu, tj. u zagrebačkim bioskopima vrteli su se u velikoj većini upravo američki filmovi.
Vezano za meru br. 6, Bžežinski je rekao da je “u ideološkoj borbi protiv komunista značajno podsticati i potrošački mentalitet”, što je ovako argumentovao: “Iskustvo pokazuje da je potrošački mentalitet gotovo nemoguće zaustaviti; kad se jednom pojavi, on probija sve teorije komunističkog egalitarizma bolje nego mnoge političke akcije. Zato u okvirima ekonomske politike prema Jugoslaviji treba pažljivo birati one mere što povećavaju plasman roba koje jačaju potrošački mentalitet i tu izbegavati bilo kakva ograničenja.
Privrednog karaktera je i mera br. 7, koja je glasila ovako: “Veliki su jugoslavenski dugovi zemljama Zapada, naročito onima u Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ). Ti dugovi, kao i oni koje će Jugoslavija i ubuduće uzimati, izuzetno su pogodno sredstvo ekonomskog i političkog pritiska na tu zemlju. Stoga je porast jugoslavenskih dugovanja, dugoročno gledano, koristan za američke interese, i Jugoslaviju ne bi trebalo sprečavati da uzima nove kredite – makar to imalo privremeno i negativne efekte za zajmodavca, jer se to lako kompenzuje ekonomsko-političkim merama.”
– To je zaista cinizam – prokomentarisao mi je petu, šestu i sedmu meru Z. Bžežinskog njegov nekadašnji kolega i poznanik Mate Meštrović. – Dajte im da gledaju kaubojske filmove i prezadužite ih – šta je to nego cinizam? Ali to je, rekao bih, istovremeno i realizam, odnosno, kako bi to rekli Francuzi – raison d’État. Oni rade ono što je u njihovom sadašnjem interesu – a sutra će raditi ono što će biti usklađeno sa njihovim sutrašnjim interesima. Dugoročni je cilj, međutim, bio da se sruši komunizam kao rivalna ideologija.
U sklopu mere br. 8 Bžežinski je istakao: “Veću pažnju valja posvetiti jugoslavenskim građanima koji se vraćaju u zemlju nakon boravka u inostranstvu. To ne znači da ih treba pretvarati u teroriste, čemu teže ekstremne grupacije jugoslavenske fašističke emigracije, nego ih treba koristiti kao nesvesne i svesne propagatore američkog i zapadnog načina života.”
Kao devetu meru Bžežinski je naveo da “na međunarodnom planu treba i dalje cepati Pokret nesvrstanih zemalja”, uz napomenu da bi se “na tom planu još bolje mogao koristiti blok latinsko-američkih zemalja koje su najbolji ‘trojanski konj’ Sjedinjenih Američkih Država unutar Pokreta nesvrstanih – kao što SSSR ima Angolu, Kubu itd.”.
I naposletku, u okviru tačke (ili mere) br. 10 glavni je Karterov savetnik pomenuo da “ovakvi zadaci politike SAD prema Jugoslaviji zahtevaju i određene političke saveznike unutar zemlje”, i na to dodao: “Iskustvo pokazuje da se najbolji saveznici nalaze među imućnijim slojevima jugoslavenskog društva, a to su u prvom redu pripadnici liberalne inteligencije, koji su zainteresovani za individualne slobode, neograničenu slobodu štampe, umetničkog stvaranja itd.”
“Svima njima”, zaključio je Bžežinski, “treba pružiti maksimalnu podršku koja će ohrabriti i njih i njihove potencijalne pristalice, pa makar takva politika izazvala i represalije od strane vladajućih komunista”.
Ovih sam se dana ponovno sastao s Matom Meštrovićem, koji je ovaj nastup Z. Bžežinskog iz 1978., kao i celokupnu američku politiku prema Jugoslaviji u poslednjih nekoliko decenija, prokomentarisao sledećim rečima:
– Gledajući unazad, čini mi se da su Amerikanci imali vrlo razrađenu dugoročnu politiku i da nisu bili baš tako naivni i glupi kako se to možda nekima čini. Još kad sam radio na svom doktoratu, negde oko 1956., upitao sam profesora Filipa Mozlija, koji je tada bio direktor Ruskog instituta na Univerzitetu Kolumbija: “Dobro, zašto vi Amerikanci podržavate komunističku Jugoslaviju, kad istovremeno vodite kampanju protiv komunizma?” Odgovorio mi je, otprilike: “To je trenutno u našem interesu, ali kad dođe vreme, rešićemo se i njih!” Pod rečju “njih” Mozli je, naravno, mislio na jugoslavenski komunizam i Tita.
Međutim, kao svojevrstan kontrapunkt ovome svom tumačenju Meštrović je još dodao:
– U vreme raspada Jugoslavije Amerikanci su smatrali da je to ipak problem koji treba da rešava prvenstveno Evropa. A kada Evropa to nije učinila kako treba, onda su odlučili bombardovati Beograd. Bilo bi puno bolje da su na samom početku dali ultimatum: imate prelazni period da sve svoje nagomilane probleme rešite u idućih 3 ili 5 godina; ako ne možete drugačije, rešite ih voljom naroda. Da su odlučno intervenisali 1990., možda ne bi ni bilo rata. Ovako – bili su to promašaji…
Cela je ova priča, međutim, imala i svoj pomalo neobičan epilog. Negde na prelazu iz 1990. u 1991, kada je u Hrvatskoj već počinjao rat, a time i definitivan (i to krvavi) raspad Jugoslavije, Zvonimir Krstulović, koji je tada pisao za Slobodnu Dalmaciju, odlučio je da intervjuiše Zbignjeva Bžežinskog i tom prilikom ga upita i za njegov govor održan uoči Svetskog kongresa sociologa u Upsali 1978.
Pritom je zamolio Matu Meštrovića za posredovanje. Meštrović mu je rado uskočio u pomoć pa je njegova (kako mi je sâm rekao, vrlo sugestivno postavljena) pitanja preveo na engleski i poslao ih 11. februara 1991. Bžežinskom, koji je tada radio u Centru za strategijske i međunarodne studije u Vašingtonu.
Bžežinski mu je odgovorio već prekosutra, 13. februara 1991 – ali negativno. Odbio je Krstuloviću dati već načelno dogovoreni intervju. Svoje je odbijanje obrazložio ovim rečima:
“S obzirom na osjetljivu prirodu unutrašnjih sukoba u Jugoslaviji i opasnosti sa kojima se Slovenija i Hrvatska trenutno suočavaju, smatram da bi bilo nepromišljeno odgovarati na pitanja kakva sam primio. Moji bi odgovori samo pridoneli daljem zaoštravanju situacije, što bi onemogućilo pravi demokratski rasplet.”
Obrada – CEOPOM
