Četvrti stalež

Vreme koje dolazi, obesmišljava sve razvijene oblike ljudske misli, od filosofije, do geopolitike; veokvne težnje „višeg“ čoveka da u haos ljudskog življenja unese sistem, da ovlada tim haosom i usmerava ga u ma kom pravcu, da od darvinističke džungle napravi podnošljivo mesto za život, poražene su i polako se, od ozbiljnih nauka, pretvaraju u fine, za probrane umove upotrebljive, teorijske discipline, u jednu vrstu mentalne rekreacije, koja odbija da vidi da je vreme velikih sistema prošlo.

Život jeste slučaj i haos, strepnja i očaj, radost i nada, ali svakako nije sistem. Sistem je, u osnovi svojoj, volja da se ubije ono što je živo, što je nepredvidljivo, ono što pripada sudbini, a ne kauzalistici. Sistem je život onako ga umni ljudi hoće, a ne kakav on jeste. Sve, zapravo, proističe iz usrdne zablude svih mislećih ljudi, kako oni vole sebe da zovu, da je mišljenje izvor života, a ne obrnuto.

Isto tako, svi mudroseri se slažu da je život predmet najoštrijeg mišljenja, ali on ide dalje i ne haje za teoretičare. Život je, dakle, prvo i poslednje; dva veka pošto je treći stalež, građanstvo, postavio život, aktom volje i snagom novca, na temelje kauzalistike i na načelima razuma, čitava građevina se raspada i sile haosa i slučaja uveliko probijaju ponovo upravo u dane našeg življenja.

Za ne mnogo godina od danas, glavnu reč će voditi Četvrti stalež, čiji obrisi se već vide na horizontu istorije. Ako su prva dva staleža (plemstvo i sveštenstvo) bili nosioci visokih simbola ljudskog postojanja (čovek kao vojnik i čovek kao čisti duh), a Treći stalež je, u stvari, bio protivstalež, pobuna protiv svakog simboličnog života, protiv života koji ima rang i zadatak, pobuna, dakle, protiv simbola plemstva i sveštenstva, Četvrti stalež, koji se već uveliko odgaja po neboderima i metropolama, biće pobuna ne protiv ovog, ili onog simbola, nego protiv simboličkog života uopšte.

Četvrti stalež je, u biti svojoj, gomila, rulja, koja ustaje protiv svega što nije džungla i što ima smer i cilj. To su slučajni ljudi, ljudi trenutka i dnevnih raspoloženja i neposredni su i nužni proizvod građanskog društva, odnosno neurotične potrebe da se čovek demokratije učini odanim i lako kontrolisanim podanikom. Poteba za poslušništvom i podaništvom demokratskog društva, potreba za superkontrolom, stvarala je, kao poželjan društveni tip, mediokriteta i oportunistu.

Što narod kaže, ko ga tera, taj ga i pretera, pa se zloupotreba psihologije i masovnih medija, otrgla kontroli. Za potrebe podaništva, proizvođen je sve gori, sve isprazniji tip građanina, koji se lako mogao kontrolisati i čijim se emocijama i raspoloženjima moglo upravljati. Stvar se, međutim, otrgla kontroli; na kraju je dobijen do te mere prazan preovlađujući društveni tip, toliko veštački zaglupljena jedinka, da se ona više ne može ni kontrolisati. Masovna psihologija, koja je vešto i umešno, tokom mnogih decenija, proizvodila roba demokratije i potrošača, doživela je poraz usled banalne stvari: opšteg opadanja ekonomije i privrede u evroatlantskim razmerama.

Nekada fine, filigranske tehnike manipulacije, opale su do nivoa stvaranja uslovnog refleksa; moderan podanik je doteran dotle da se golom hranom, ili sve manje dostupnim radnim mestom, uslovljava poslušnost sistemu. Za onoga ko ume da vidi, regresija je očigledna.Masovna psihologija, koja je vešto i umešno, tokom mnogih decenija, proizvodila roba demokratije i potrošača, doživela je poraz Time se moderan čovek, pre svega čovek Zapada, dovodi u položaj onog Pavlovljevog psa, što vodi njegovom daljem poživotinjenju. Svaka simbolika, čak i ona veoma rudimentarna, potrošačka, gubi smisao u svetu u kome se odvija biološka, darvinsitička borba za hleb.

Sve se ovo, u istoriji, dogodilo više puta i nije ništa novo, izuzev što su tehnika i tehnologija dale drugu boju i dubinu događajima. Vreme u kome živimo, analogno je vremenu 18-te dinastije u Egiptu (od 1580-te do 1350-te pne.), vremenu kad je Tutmes Treći postao Cezar svoje epohe, odnsono vremenu od Sule i Marija, do Cezara i njegovih naslednika u Rimu u Rimu (100-ta pne. do 100 ne.), ili dobu „Sabljaške“, Makedonske dinastije u Vizantiji, odnosno dobu njihovog Cezara, Vasilija Drugog. Anlogne su i epohe u Kini, (negde od 200-te godine pne. do 50-te godine ne. ), gde su kuća Van Džong i Han dinastija davale kineske Cezare.

U političkoj teoriji, vreme u koje smo ušli se i naziva „Cezarizmom“, odnosno vremenom u kome diktatura krvi i volje za moći, slama sile novca. Ova epoha znači i unutrašnje slamanje i raspad nacija i njihovo pretvaranje u stanovništvo, odnosno Četvrti stalež, odnsono rulju, koja od života očekuje samo još hleba i igara.

Te mase, oslobođene svake simbolike i vraćena na čisto biološke pozicije, oslobođene čak i kulture (jer sa nestankom nacija nestaju i njihove eminentno nacionalne tvorevine-kulture), stapaju se u imperije, koje dobijaju primitivno-despotski karakter. Vladajući slojevi se pretvaraju u kaste, odnosno okamenjuje se društvena podela i prestaje svaka društvena prohodnost. S vremena na vreme, pojavljuju se slučajni, talentovani ljudi, koji, nakratko, uspevaju da se popnu na vlast, ali brzo i odlaze s nje (u Rimu je, u 2. veku, promenjeno 60 careva za manje od sto godina).

Kultura, ili ono što je od nje ostalo, postaće, za samo vek od danas, posed beskrajno malog broja rafiniranih duhova, koji će se kreteti u moru debilizovanih stanovnika. Oni će biti „savremenici“, u smislu epohe, a ne bukvalno, Petronija Arbitra, koji je glavom platio što se nije uklopio u „u se, na se i poda se“ Rim svoga doba.

Za nepuna dva veka od danas, nekad moćno, zapadnjačko telo, osetiće sebe kao grob i počeće moderni, zapadni stoicizam, neka vrsta religije, koja će nastati usled rezignacije i fine odvratnosti prema besimboličnom životu, religije koja će iz poslednjih ostataka rafiniranih slojeva, prodreti u mase. Oko 2300-te godine, zapadna civilizacija će biti okončana i implodiraće, jer više ni gola sila, ni diktatura, neće biti dovoljne da, u odsustvu simbolike, drže na okupu državni organizam. Evropom će, ponovo, posle hiljadu i po godina života na visokom stepenu civilizacije, lutati male skupine nomadskih ratnika.

Mi, danas, živimo u doba kad ne samo novac, već i visoka tehnologija, biju svoje poslednje bitke. Za pedesetak godina, a najviše za vek od danas, i sama struja će postati privilegija, a kompjuteri i informatičko doba postaće samo bajkovito sećanje, baš kao što su za Egipćane, posle Tutmesa Trećeg, sva kulturna dobra Egipta (uključujući i piramide), koja su bila grandiozna, postati besmislena i nejasna. Kad se uruši čovek, uruše se i sve njegove tvorevine. Posle Cezara, rimske kulture više nema, kao ni posle Vasilija Drugog u Vizantiji. Ono što ostaje, kao privid kulture, jeste prežvakavanje jedne iste misaone sadržine prethodnih epoha, koja tim premetanjem ne postaje dublja, već samo dosadnija.

Srećom, ova slika sveta, slika propasti velike zapadne civilizacije, nije slika propasti Srbije. Ta propast, kao ni današnja kulturna i tehnološka dobra Zapada, ne spadaju u unutrašnji razvoj Srbije i Srba. Naš unutrašnji razvoj je zastao, negde, oko 1830-te, kad je zapadni politički oblik prodro u feudalnu Srbiju i presekao autentične tvorevine našeg naroda. Mi smo, kao i svi Sloveni, još uvek „prednarod“, odnosno narod koji još nije doživeo svoj kulturni polet i autentični razvoj.

Tek iza 2200-te godine, Sloveni će doživeti svoju Gotiku, odnosno buđenje slovenske civilizacije, civilizacije koja će biti oslobođena pritiska tuđih kulturnih modela (vizantijskog, turskog i zapadnjačkog) i koja će, umesto da bude oblikovana od drugih, sama oblikovati neku novu Evropu i Aziju. Rodiće se jedno novo hrišćanstvo, o kome mi, danas, nikakvu zamisao ne možemo imati i na čijem temelju će se roditi jedna nova, samosvojna i veličanstvena civilizacija.

Nama, danas, promiče, jer živimo u doba hladnog žara gradske religioznosti, da se na metafizici, odnosno na proosećanoj, a ne ukočenoj, gradskoj veri, dižu sve tvorevine ljudskog duha, od kulture i umetnosti, do matematike i tehnologije. Kad se domisli vera, domišljava se i tehnologija. Poslednji veliki naučnici epohe bili su Ajnštajn i Tesla, a ni oni nisu Zapadnjaci, već ljudi Istoka, na kome živa vera još nije domišljena do kraja.

Zapad danas uveliko pati od nedostatka metafizike i smešna je, barem za poznavaoca, ideja da će tehnologija nastaviti da se razvija u uslovima opadanja duha. Ostaje nešto drugo, pa i to ne za mnogo vremena, a to je tehnološko iskustvo, odnsono znanje da se već davno pronađenim tehnologijama da drugačija i savršenija primena. Novih principa nema, novi pogoni su se preselili u daleku budućnost, koja za Zapad neće ni doći, a misao o društvu je ispoštena do nivoa potpune kreativne impotencije.

Za nas je važno samo jedno: na vreme otplivati na bezbednu udaljenost od broda koji tone, da nas vir potonuća ne povuče sa sobom. Naše je da gledamo da, u tom otplivavanju, ne dozvolimo da, kao mnogo puta do sada, nama gospodari slučaj, već da plivamo organizovano, sa ciljem i smislom.

Istina, takva jedna organizacija ni ne liči na Srbe, ali je nužno makar pokušati, pogotovu u vreme kad ans remoker evroatlantske marionetske vlasti, vuče u smeru potonuća. Ovde se uopšte ne radi o političkim pitanjima, o birkanju ove, ili one budućnosti, već je pitanje golog biološkog preživljavanja. Ili ćemo naći snage da se odupremo i raskinemo ovu nekrofilsku ljubav sa Zapadom, ili ćemo propasti. Trećeg nema.

Izvor: Prevrat