Ivanov o Engleskoj kao večnom neprijatelju Rusije

U Podmoskovlju se nastavlja rad seminara na kojem učestvuju rukovodioci regiona. Jedno od predavanja koje je izazvalo odjek bilo je predavanje sa osvrtom na tajne operacije Londona protiv Rusije. Sudeći po zbunjenoj reakciji nekih učesnika, mnogima nije lako da se rastanu od lagodne slike ruske istorije u kojoj su uvek u svemu krivi sami Rusi.

Na seminaru u Anosinu u četvrtak je govorio predsednik Putin, a pre njega govorio je i odgovarao na pitanja šef administracije Kremlja. A posle Sergeja Ivanova, istoričar Aleksandar Mjasnikov, jedan od autora izložbe „Romanovi. Moja istorija“, koja je otvorena u Manježu, održao je predavanje o domu Romanovih.

Tekst govora Mjasnikova nije direktno dostupan, ali evo kako ga prikazuje list RBK:

„Njegovo predavanje potpuno se uklapalo u „konzervativni“ trend: mnogi uspešni ruski carevi stradali su u zagonetnim okolnostima zbog toga što nisu odgovarali zemljama Zapada, opozicionari su finansirani iz inostranstva, a Novorosiju uopšte nisu osnovali Ukrajinci.

Boris Godunov bio je prvi izabrani car i genijalni vladar, istakao je Mjasnikov. Međutim, nastali su glad i „otpor spolja“. Godunov je iznenada umro, a iz simptoma njegove bolesti nedvosmisleno sledi da su „čoveku sleđa iz sve snage razbili glavu“. Nikolaj Prvi navodno nije izdržao patnje zbog poraza u krimskoj kampanji. Ali, mi nismo izgubili ni jedan metar u Krimskom ratu“ – primetio je Mjasnikov i pretpostavio da su o teškim posledicama kampanje počeli da govore „sa strane Zapada“.

Mjasnikov nije propustio da doda da je Hercenov časopis „Kolokol“, koji je kritikovao Rusiju, finansirao Rotšild. „To je prvi ,Vikiliks’, – rekao je on i ispričao da su u časopisu štampani izveštaji o zatvorenim zasedanjima Državnog saveta“.

Prema izveštaju RBK, predavanje istoričara razbesnelo je kirovskog gubernatora Nikitu Beliha koji je čak upitao Sergeja Ivanova: „Da li mi dobro razumemo da ovo predavanje treba smatrati za zvaničnu istoriju? Predavanje se većim delom sastojalo od priča i anegdota“. Beliha je posebno revoltiralo saopštenje o Krimskom ratu u kojem je Rusija imala 150 hiljada poginulih, a takođe i o Hercenu.

„Meni se dopalo predavanje“ – odgovorio je Ivanov i istakao daje predavanje istoričara Mjasnikova bilo zanimljivo i da bi bilo dosadno slušati samo činjenice iz udžbenika.

„Što se tiče Hercena. Naš večni protivnik je – Engleska, koja je prema nama uvek loše postupala i to će i dalje činiti“ – dodao je šef predsedničke administracije.

U ovoj priči sve je vredno pažnje – i reakcija Ivanova na pitanje Beliha i to kako liberalna štampa podrugljivo izlaže govor Mjasnikova, naravno, i sam revolt gubernatora zbog „priča i anegdota“.

Reči Ivanova izuzetno su značajne zbog toga što čovek koji je po liniji Spoljne obaveštajne službe proveo mnogo godina u Londonu i koji je najbliži predsednikov saradnik, bez ikakvih ograda govori ono što nikako ne ulazi u glavu naših zapadnjaka – istinu.

Rusija ima istorijskog geopolitičkog protivnika koji tokom mnogih vekova gleda na našu zemlju kao na pretnju svojim planovima o globalnoj dominaciji i čini sve da bi nam naškodio. I dalje će to činiti zato što je takav anglosaksonski stil postupanja sa protivnicima, takva je sama suština anglosaksonskog odnosa prema Rusiji, prema sili koja je pre dva veka smetala planovima svetske dominacije Londona i danas smeta globalnom projektu Vašingtona i Londona.

U tome nema ničeg čudnog, takav je karakter konfrontacije dve civilizacije različitog pravca (i duhovno i geopolitički) – čudno je nešto drugo, da tu jednostavnu istinu ne želi da prizna značajan deo naše postsovjetske „elite“. Da li ih, možda, zbog toga sve češće i nazivaju „petom kolonom“?

Ne, naravno.

Većina onih koji kategorično ne prihvataju tvrdnju o tome da su Anglosaksi istorijski geopolitički protivnik Rusije nisu uopšte nikakvi nacional-izdajnici, oni iskreno smatraju da Rusija nema večne neprijatelje, i da su, zapravo, sve naše nevolje zbog našeg nemara, zbog toga što imamo „premalo Evrope“. Tako su ih učili.

Čak i kada oni priznaju da Rusija ima neprijatelje – kao sada, kad jednostavno nemaju kud, onda tu činjenicu objašnjavaju time da smo mi sami krivi, preterali smo svaku meru u odbrani nacionalnih interesa (ova sintagma se morala naučiti), a inače može se sa svima na lep način dogovoriti. Međutim, ruska istorija je pored ostalog lepa i zbog toga što nam daje mnogobrojne primere svih formi i metoda, od tajnih do javnih, pomoću kojih su Anglosaksi sprovodili politiku obuzdavanja Rusije.

Kad je došao na vlast, Putin je na prvo mesto stavio nacionalne interese, ali dugo vremena radije nije pokazivao spoljnom svetu da mi znamo kako se Anglosaksonci u stvarnosti odnose prema nama. Želja da se glasno ne govori o tome da znaš kako se prema tebi odnosi protivnik i uporno korišćenje termina „partneri“, bili su ne samo izraz dobre volje (Rusija uistinu nije nameravala ni sa kim da se sukobljava), nego i nastojanje da se dobije vreme za sakupljanje snaga, za obnavljanje odbrambene i ekonomske moći zemlje.

Sada kad smo se suočili sa pokušajem odsecanja Ukrajine od Rusije, našli smo se u situaciji geopolitičkog rata i više ne treba da se pretvaramo da verujemo u dobar odnos prema nama, već da stvari nazivamo pravim imenom, što i čini Vladimir Putin govoreći o politici obuzdavanja koja se vekovima sprovodi, i Sergej Ivanov govoreći o večnom protivniku.

Ovo je važno ne samo radi jasnoće u odnosima sa Zapadom, nego i za unutrašnju političku situaciju. Ne radi toga da bismo, kako vole da ponavljaju naše kosmopolite, stvorili lik neprijatelja i spustili gvozdenu zavesu, već da bismo pokrenuli proces preformatiranja „elite“ u pravcu formiranja uistinu nacionalno mislećeg rukovodećeg sloja.

Zato što kroz iskušenja zemlju mogu da vode samo ljudi koji čvrsto stoje na nacionalnoj osnovi, dakle, oni koji vole i znaju istoriju svoje zemlje, zato što samo to daje mogućnost da se definišu ciljevi i grade realni planovi za budućnost, da se razumno procenjuju pretnje i problemi kako unutrašnji, tako i spoljni.

Zato oni koji se smeju poznatom „Engleskinja pakosti“, nazivajući to konspirologijom i praznim pričama, postaju opasni za sopstveni narod.

Ignorisanje istorijskog iskustva Rusije, uključujući i istoriju naših odnosa sa Engleskom, znači namerno ili nenamerno pripremati tla za ponavljanje onih istih tragedija koje su se već desile u našoj istoriji.

Apsurdno je misliti da protivnik deluje protiv nas samo na spoljnom geopolitičkom frontu (u regionima koje je već uračunao u svoj plen posle 1991., ili u bilo kojoj tački sveta), ili na ekonomskom i ideološkom planu. On isto tako pokušava da iskoristi naše unutrašnje protivrečnosti i osetljiva mesta za slabljenje Rusije, za stvaranje problema i teškoća u njoj, za promenu vlasti i njenog kursa.

Odnosno, on deluje isto onako kako je postupao tokom svih poslednjih vekova kada nije imao mogućnosti da obuzdava Rusiju direktnom silom, kao što je to bilo 1853.

Podržavanje antivladinih emigranata ili intenzivne kampanje demonizacije naših vladara i zemlje u celini u očima zapadne javnosti, subverzivno delovanje u „vrućim“ regionima poput Kavkaza ili korišćenje kosmopolitski raspoloženih snaga unutar ruske elite – sve to se više puta ponavljalo tokom duge istorije rada Anglosaksonaca protiv Rusije. Ipak, bilo je i akcija mnogo većih razmera.

Ubistvo Pavla Prvog 1801. (zavera je pripremljena uz aktivno učešće Engleza) sprečilo je savez Petrograda i Pariza, koji je pretio engleskoj imperiji, ubistvo Grigorija Rasputina (u kojem je učestvovao engleski obaveštajac), bio je finalni akord pre februarskog prevrata 1917., koji je pripremljen uz neposredno učešće anglofilske partije i britanske ambasade.

Čak su i dva rata između Nemačke i Rusije u prethodnom veku u znatnoj meri isprovocirani igrom Londona u podsticanju Berlina na rat na istoku (1914. brižljivo su ubedili kajzera da Engleska neće ući u rat, a napadu Hitlera na SSSR prethodio je dolazak Hesea na Ostrvo, posle kojeg se drugi front nije otvarao do 1944.)

Više nisu tajna Čerčilov plan o nanošenju udara na SSSR uz korišćenje snaga Vermahta u maju 1945. i godinu dana kasnije njegov predlog Amerikancima da nanesu nuklearni udar po Rusiji.

Prema tome, današnji predlozi Kamerona da se Rusija isključi iz međunarodnog platnog sistema – samo su dečje šale u poređenju sa onim što su Anglosaksi spremni da zgodnom prilikom učine sa nama.

A to što oni sada nemaju takve mogućnosti na vojnom planu, znači samo jedno: u svim drugim pravcima njihovi napori za destabilizaciju Rusije samo će se pojačavati. To nije razlog za zabrinutost, zato što upozoren – znači naoružan.

Nas ne upozorava obaveštajna služba, ni Putinovo iskustvo, već naša sopstvena istorija.

I njeno poznavanje je – naše glavno oružje zato što su sve naše glavne nevolje počinjale onda kad smo zaboravljali njene lekcije.

Hvala Bogu, sada nam zaborav sigurno ne preti.

Izvor: Fakti

Komentari

Jedan komentar na Ivanov o Engleskoj kao večnom neprijatelju Rusije