Nova karta Rusije

Godina 2013.* ne postoji sama za sebe. Ona je upisana između 2012. i 2014. Same po sebi 2012. i 2014. godina nisu prosto brojke, to su smislovi smešteni u kontekst ruske istorije. Putin je sasvim ispravno rekao da naša istorija nije počela 1991. godine niti će se završiti 2013. A to znači da ruski narod i ruska istorija predstavljaju izvesno uzastopno odvijanje određenih tendencija, iskaza, smislova. I da bi se određivali planovi za doglednu budućnost, da bi se govorilo o dnevnom redu za 2013. godinu, da bi se zavirilo sto godina unapred, neophodno je držati u svesti svu punoću ruske istorije. Za početak, treba uopštiti razdoblje od 1913. do 2013. godine.

Nemački filosof Edmund Huserl govorio je da je vreme poput muzike. Mi shvatamo sadašnjost samo kao muzičku frazu – pojedinačna nota, uzeta bez prethodnog i sledećeg muzičkog fragmenta, ne nosi nikakav smisao. Ona stiče smisao kada melodija počne da zvuči. Tako i godinu dana života zemlje, razdoblje života naroda – to je izvesna muzička fraza koja ima značenje samo u kontekstu čitave istorije u celini, kao u muzičkom delu.

U suprotnom ćemo slušati kakofoniju.

Sadašnja 2013. godina je pojedinačna nota. Deo kakve melodije ona predstavlja? Da bi se o tome govorilo, treba pojmiti istoriju. Pojmiti istoriju kao istoriju naroda, države, politike, društva, spoljne politike, unutrašnje politike.

Tada će i godina steći svoje značenje, tada se može predviđati i, polazeći od zadate melodije, početi improvizovanje. Pošto se nota, koju uzimamo u datom konkretnom trenutku, pre toga rađa u svesti muzičara, a ne usled toga što on pritiska ovu ili onu dirku. On pritiska dirku zato što svira melodiju, zato što za njega postoji celina, postoji muzika. Te zato i za nas 2013. godina mora da postane deo celine.

U KOJOJ TAČKI ISTORIJE SE NALAZI SAVREMENO ČOVEČANSTVO?

Mi živimo u doba temeljne krize koja će svakog časa prerasti u planetarnu katastrofu. Dalji razvoj po inerciji onih procesa koji se sada odvijaju, neminovno će i jamačno dovesti ljude u propast. U čemu je smisao te katastrofe koja nam se sasvim približila?

Čovečanstvo je dostiglo krajnji domet društvenog kretanja putanjom zacrtanom u Novo doba: tehnički i materijalni progres, individualizam, demontaža tradicionalnog društva i svetskih religija, liberalizam, buržoaska svest, industrijalizacija, modernizacija. Evropa i Amerika dovele su tu liniju do logičke krajnosti, iza koje više ne sledi moderna, već postmoderna. Mi živimo u uslovima postmoderne. Šta to znači? Za razne zone Zemlje smisao se takođe razlikuje.

Za Zapad postmoderna označava da su svi glavni zadaci, koje je postavilo Novo doba, ispunjeni. Razmotrimo u šta se to pretvorilo.

Tehnika je postala autonomna i oslobođena stega, i kroz izvesno vreme biće stvoreni savršeniji mehanizmi i automati (kiborzi, mutanti, klonovi) kojima ljudi više neće biti potrebni.

Individua se sasvim otrgla od društva i stala u središte postsocijalnog sistema: sada svako može da misli šta hoće, radi šta hoće, veruje u šta hoće, živi gde hoće, ponaša se kako hoće, bira pol, zemlju boravka, zanimanje i identitet po sopstvenom nahođenju. Na mesto društva došlo je postdruštvo koje se sastoji iz individua. Ideologija ljudskih prava zamenila je sve pređašnje oblike kolektivnog identiteta.

Sve političko-ekonomske alternative kapitalizmu skinute su sa dnevnog reda, buržoasko tržišno društvo, gde sve vrednosti imaju finansijski monetaristički ekvivalent, konačno se učvrstilo kao jedino moguće. U tom društvu sve ima cenu izraženu u brojkama, sve se prodaje i sve se kupuje. Taj poredak novca postao je totalan.

Industrija je razvijena gotovo do potpune automatizacije glavnih proizvodnih procesa, i središte ekonomije izmešteno je u finansijski sektor i sektor usluga. Projekti i razrade znače i koštaju znatno više od same proizvodnje realnih roba. Ekonomija visokih tehnologija – informacionih, komunikacionih itd. – učinila je industrijsku oblast drugostepenom (zato su glavni industrijski kapaciteti izmešteni iz visokorazvijenih zemalja na periferiju – fenomen delokalizacije).

Tradicionalno društvo i sve njegove ustanove – religija, staleži, porodica, pa čak i polna strogo fiksirana pripadnost – ukinuti su i demontirani. Modernizovano čovečanstvo konačno je raskinulo sa Tradicijom u svim oblastima ljudskog života, stvorivši novog čoveka, apsolutno slobodnog od bilo kakvih vanindividualnih (socijalnih) ograničenja. Modernizacija je završila svoj program, i Zapad je stupio u postmodernu.

U „drugom svetu“ (zemlje BRIKS i druga društva koja se aktivno modernizuju, podražavajući Zapad) prilike su kvalitetno drugačije. Tu se još uvek odvija burna, silovita modernizacija i prelazak u postmodernu još nije izveden. To znači sledeće.

Odvija se buran razvoj tehnike i visokih tehnologija s ciljem da se dostigne Zapad u toj oblasti. Pošto nisu u stanju da razviju sopstvene obrasce, obaveštajne službe tih zemalja usredsredile su glavnu pažnju na pribavljanje visokih tehnologija i tehnoloških tajni radi njihove imitacije u sopstvenim industrijskim pogonima. Ipak se u svim ključnim oblastima zapaža kvalitetno zaostajanje za Zapadom.

Strukture tradicionalnog društva ostaju vrlo snažne i stabilne u glavnini stanovništva. Sačuvani su patrijarhalni, paternalistički modeli, snažne su javne verske ustanove, porodica i polni identitet ne dovode se u pitanje. Tek pojedinačan neznatan postotak prozapadnih kosmopolitski orijentisanih žitelja velikih gradova (najčešće omladina) teži oponašanju kulturnih klišea individualizma.

Buržoaski odnosi tek prodiru u socijalne strukture i ostaju podređeni nacionalnim ili socijalno orijentisanim modelima ekonomije, a takođe se kombinuju sa širokim ekonomskim paternalizmom. Zasad ni izdaleka nemaju sve vrednosti finansijski izraz. Kapitalizam tek prodire u dubinu tih društava, izazivajući postojani uzvratni otpor.

Industrija se burno razvija (izuzev Rusije), i te zemlje postaju oblasti silovitog industrijskog rasta. Glavni segment svetske industrije premešta se upravo u njih, dok asortiman, ekonomske tehnologije i finansijske poluge ostaju u rukama Zapada. Ta zona postaje prioritetan prostor sekundarnog sektora proizvodnje u svetskim razmerama. Modernizacija se nalazi u ranom stadijumu, a ne u kasnom, kao u zemljama Zapada. Tu se odigrava prelazak iz tradicionalnog društva u savremeno društvo, a na Zapadu – iz savremenog u društvo postmoderne.

Postoji i treća kategorija zemalja, gde je modernizacija u zametku i gde su strukture tradicionalnog društva i dalje preovlađujuće. U njih spada većina zemalja Afrike, mnoge zemlje Latinske Amerike, Dalekog Istoka, Srednje Azije i Tihookeanskog regiona. Tu socijalne promene imaju spoljno (kolonijalno) obeležje i dotiču tek neznatan deo stanovništva, integrisan (neposredno ili posredno) u sistem „kolonijalnog“ upravljanja.

Čitav taj sistem sa više stupnjeva doživljava krizu. Zapadni sektor – krizu postmoderne, iscrpljenosti procesa modernizacije. Dalji izgledi socijalnih, kulturnih, ekonomskih, tehničkih i političkih preobražaja nisu više očigledni, i Zapad se sve više pita: da nije bio lažan čitav put zapadne civilizacije u Novo doba, da nije bio greška i početak „sumraka Evrope“, o kome je pisao Špengler? Tehnika je istisnula kulturu, a skupa sa njom i sâm ljudski duh.

To je jako važno: sve do juče Zapad nije sumnjao u to da upravo njegov istorijski put predstavlja uzor za sve ostale narode Zemlje, dok je danas, u uslovima postmoderne dalek od takve uverenosti, i suočava se sa pitanjem opravdanosti svoga kursa, sumnjom u njegovu istinitost, univerzalnost i neminovnost. Na tome se zasniva čitava filosofija i kultura postmodernizma, koja je na Zapadu postala pretežna. To je kultura razočarenja, sumnje, nesigurnosti, kolebanja, pa čak i očajanja.

Društvo „drugog sveta“ doživljava krizu sasvim druge vrste. Modernizacija pokreće mase tradicionalnog društva, što lomi uobičajene strukture, ali zajedno s tim iznedruje talas protesta i svesnog fundamentalizma, konzervativizma i integrizma. Pojava u tim društvima velikog broja suvišnih građana usled visokog tempa demografskog rasta, siloviti slom uobičajenog uređenja i širenje informacionih interaktivnih tehnologija otvara mogućnost za opsežno izražavanje ne samo modernizacionih nego i protivmodernizacionih strategija. Ogroman talas migranata iz tih zemalja obrušava se na zemlje Zapada, naočigled menjajući etnokulturnu ravnotežu. Pri tome migranti tek delimično usvajaju kulturni kôd Zapada, u koji ni on sam više nije siguran, rađajući nove traumatične socijalne tipove – često skopčane s radikalnim tendencijama (uključujući fundamentalizam i terorizam).

U isti proces uvlače se i zemlje najdalje periferije, koje takođe dodatno napajaju talase migranata kako u zemljama Zapada tako i u zemljama „drugog sveta“.

Opšti demografski uspon naočigled menja strukture planete, a nikakve razumljive matrice za sređivanje tih procesa, u svetlu smanjenja prirodnih resursa u globalnim razmerama, naglog pogoršanja ekoloških prilika i sve većih zahteva širokih masa modernizovanog čovečanstva – nema, što stvara kritičnu situaciju u svim zonama.

U doglednoj budućnosti međusobno preklapanje tih dvaju katastrofalnih procesa neminovno će dovesti do rezonancije katastrofa. Zato se ljudi sve češće obraćaju apokaliptičkim scenarijima, predviđajući „smak sveta“, „svetski rat“ ili još neku neviđenu istorijsku katastrofu. Ljudska istorija zapala je u ćorsokak, i niko ne zna kako iz njega izaći. U takvoj situacii nesmotreno je i čak nedopustivo praviti se da je „sve u redu“ i „sve se odvija po planu“. Mi živimo, balansirajući na ivici…

ISTORIJSKI TRENUTAK RUSKE ISTORIJE

U svetlu opšte svetske krize i katastrofalnih predosećanja treba ukratko obuhvatiti pogledom logiku ruske istorije.

Rusija se od davnine do savremenosti uvek trudila da učvrsti i sačuva svoju jedinstvenost, nađe sopstveni put razvoja. Rusija je u početku bila deo Pravoslavnog sveta, zatim je integrisana u mongolsku velesilu Džingis-kana i posle XV veka konačno stekla nezavisnost, postavši samostalna državna, socijalno-politička i kulturna tvorevina, pojedinačna posebna civilizacija koja spaja kako zapadne tako i istočne crte. U ruskom narodu je odvajkada živela vera u sopstvenu vaseljensku misiju, a od kraja XV veka ona stiče status zvanične političke teorije „Moskva – Treći Rim“. Kasnije, posle reformi Petra I, ta misija je preispitana u svetovnom, evropskom ključu – kao jačanje velike kontinentalne hrišćanske sile sposobne da konkuriše s evropskimi državama i imperijama Istoka za uticaj na svetsku politiku.

U HH veku ta ruska misija posle revolucije iz 1917. godine uobličena je u ideju svetske revolucije, gde je Sovjetski Savez ponovo zamišljan kao štab vaseljenskih preobražaja čovečanstva posredstvom izgradnje pravednog i slobodnog društva, „raja na zemlji“.

Pri tome je u svim etapama Rusija uvek isticala svoju principijelnu različitost od Zapada, Evrope. U početku je to imalo versko obeležje (pravoslavlje – nasuprot katolicizmu), kasnije – suparništvo s evropskim silama za politički uticaj, i najzad, poimano kao konkurencija dvaju ideoloških lagera – socijalističkog i kapitalističkog.

Postojanje posebne misije i opozicija Zapadu bili su neoduzimive konstante čitave ruske istorije, njen osovinski vektor.

Kriza savremene civilizacije, u čijem središtu nesumnjivo stoji kriza samog Zapada i opšteljudskog modela koji on nameće u planetarnim razmerama, po logici ruske istorije predstavalja sasvim očekivan i predvidiv događaj, a takođe stanje istorijskog procesa, jer je upravo tome uvek bila suprotstavljena Ruska (stari naziv Rusije – prim. prev.), na različite načine izražavajući svoje neslaganje u ovoj ili onoj etapi. To znači da se ruska istorija uvek zasnivala na intuitivnom osećanju da Rusi nose u sebi alternativni plan civilizacije, spasenje i izbavljenje od onih katastrofa kojima je Evropa bremenita.

Zato se u sadašnjoj etapi istorija Rusije ponovo obraća principijelnoj temi: odbacivanju Zapada s njegovom pretenzijom na univerzalnost (a u našim uslovima to znači izbegavanje one katastrofe kojoj se Zapad sasvim približio) i formulisanju alternativnog kursa svetske istorije, zasnovanog na osmišljavanju istorijskog ruskog iskustva i uzimajući u obzir intuitivnu rusku misiju koja oživljava tu istoriju.

Rusi su predosećali da su stvoreni za to da u kritičnom trenutku spasu svet od neminovne propasti i pokažu narodima put ka ideji i duhu koji izbavljaju od sloma.

Sa tog stanovišta čitava ruska istorija dovodi upravo do našeg doba, kada kriza postaje globalna i zahteva radikalno rešenje. Prema tome, sadašnje vreme i jeste rusko vreme. Vreme da se kaže svoja ubedljiva, glavna reč u svetskoj istoriji.

Nastupa onaj trenutak kada Rusi moraju da spasu svet. Čim mi postanemo svesni toga, pred nama će logički početi da se razvija akcioni plan za preporod Rusije, koji odražava osnovne strane ruske misije i daje odgovor na katastrofalne izazove vremena i uslove globalne krize.

Ruska istorija nam ukazuje da je danas došlo vreme za proglašavanje ruske ideologije, konačne formulacije Ruske ideje.

POLITIČKI BLOK

Koji su principi ruske ideologije?

Rusija je sve, ostalo je ništa. Nema ničega višeg od Rusije. To je apsolutna vrednost. Za nju se može biti spreman na sve.

Sve snage koje dovode u pitanje tu glavnu tezu moraju biti ili marginalizovane ili uništene. U svakom slučaju, radikalno uklonjene sa vlasti u svim oblastima – političkoj, idejnoj, ekonomskoj, kulturnoj. Svi moraju proći test lojalnosti Rusiji.

Kakva mora da bude vlast u Rusiji?

Vlast u Rusiji mora da bude ruska, jaka, pametna i delotvorna.

Ruska – znači da se zasniva na logici ruske istorije, da je ukorenjena u ljubavi prema ruskom društvu, ruskom identitetu, religiji, kulturi, psihologiji. Bez ljubavi prema Rusiji vlast će biti neruska.

Jaka – znači da mora biti suverena i ne sme dopuštati nikakve kompromise ni polumere u odnosima s opozicionim snagama i kršenjima uspostavljenog ruskog poretka.

Pametna – znači da se mora zasnivati na ruskoj filosofiji, mora stalno intelektualno da raste, da bude kompetentna u onoj meri u kojoj to zahtevaju odgovori na izazove savremenosti.

Delotvorna – znači da mora da postavlja sebi zadatke, označava ih razumljivo, a zatim da se zalaže za njihovo sprovođenje.

Kakav mora biti politički sistem Rusije?

U kritičnim uslovima neophodna je nacionalna diktatura sa potčinjavanjem svih grana vlasti jednom središtu upravljanja. Može se sačuvati postojeći format predsedničke republike. Za vršenje autoritarnog upravljanja taj model odgovara.

U dalekoj perspektivi celishodno je razmotriti pitanje obnove monarhije.

Autoritarizam u strateškim pitanjima mora biti kompenzovan proširenjem ovlašćenja u pitanjima lokalne samouprave, zemski princip (zemstvo – lokalna samouprava u carskoj Rusiji – prim. prev.). Vlast mora da nemilosrdno uništava korupcione segmente elite, počev od samog vrha. Ona mora biti idejna.

Pri tome vlast mora da polazi od prioriteta ruskog naroda kao glavnog subjekta istorije. Zato ona mora biti narodna i u određenom smislu demokratska.

Ruska revolucija

Do ruske vlasti može se doći kako evolucionim (konzervativnim) tako i revolucionarnim putem. Ne treba da isključujemo ni jedno ni drugo. Najvažniji je rezultat.

Kakva treba da bude ruska država?

To mora biti država imperijskog tipa – koja je centralizovana u strateškoj sferi i dopušta široku raznovrsnost oblika samouprave na donjem, regionalnom, opštinskom stupnju. Razni regioni mogu se razlikovati u normativima lokalnog života, uzimajući u obzir regionalne, istorijske, kulturne, etničke i konfesionalne osobenosti. Najbolji predstavnici svih regionalnih društava moraju da se slobodno integrišu u opštu državnu elitu ako dokažu svoju lojalnost državi, visok kulturni stupanj, odanost Rusiji i delotvornost.

SOCIJALNI BLOK

Koje su osnovne crte budućeg ruskog društva?

Društvo mora biti kolektivističko, opšta dobrobit mora biti postavljena radikalno iznad individualnog blagostanja.

Društvo mora biti duhovno i idealno orijentisano, a ne materijalističko niti potrošačko.

Društvo mora biti solidarno, a ne otuđeno. Društvo mora biti pošteno, a ne lažljivo niti korumpirano.

Društvo mora biti takvo da u njemu jedni druge uzdižu, a ne ponižavaju.

Društvo se mora razvijati u skladu sa tradicijom, a ne uprkos njoj.

Društvo mora biti rusko, a ne zapadno ni globalističko.

Društvo mora biti zdravo i prirodno, a ne bolesno ni izopačeno.

Kako treba da bude organizovana informaciona sfera?

Mora se organizovati ruska informaciona sredina koja ograničava pristup zapadnih i globalističkih uticaja. Na granicama Rusije moraju stajati mrežni filteri koji sprečavaju prodor zapadnih i globalističkih informacionih tokova u informaciono polje.

U pogledu teme pola Rusi moraju biti heteroseksualci i suprotstavljati se svim oblicima rodnih izopačenosti. Zdrava porodica, rađanje dece i ljubav muškaraca i žena moraju biti neprikosnoveni osnov polnog morala. Abortusi se moraju zabraniti.

EKONOMSKI BLOK

Ruska ekonomija

Ekonomija mora biti ne samo delotvorna nego i pravedna. Najbolje odgovaraju recepti socijalističke organizacije zasnovane makar na progresivnom porezu i pravednoj raspodeli radom stečenog među svim članovima društva.

Oligarhat podleže uništavanju. Državni sektor mora da kontroliše strateške oblasti ekonomije, ostalo treba prepustiti privatnicima, uz zahtev rigoroznog pridržavanja socijalne orijentacije preduzetničke delatnosti.

Protiv kapitalizma

Kapitalizam je zapadnoevropska pojava, sasvim strana ruskoj istoriji i ruskom društvu. Kapitalističke modele Rusi su preuzimali i oni su izazivali masovno odbacivanje. Liberalizam i kapitalizam moraju se odbaciti pošto uopšte ne odgovaraju ruskim vrednostima.

KULTURNO-FILOZOFSKI BLOK

Odnos Rusa prema Bogu

Ruski čovek mora biti prvo Rus i tek potom čovek. On mora da saodnosi sebe sa Bogom, Tvorcem neba i zemlje, i da gradi svoj život na osnovu Božjih zapovesti. Pokušaj oslobađanja od Boga doveo je Zapad do smrti sâmog čeloveka. Mi ne treba da idemo tim putem. Mi treba da oživimo Boga, vratimo se Njemu, živimo pred licem Boga Živoga.

Humanizam i dehumanizacija

I humanizam, i dehumanizacija koja je došla posle njega – pojave su zapadne kulture, zasnovane na bogoborstvu i težnji za oslobođenjem čoveka od duhovne dimenzije i lišavanjem Vaseljene njenog Tvorca. I jedno i drugo nama je neprihvatljivo. Rusa čini čovekom pripadnost narodu i vera u Tvorca.

Tehnika

Tehnika danas zamenjuje čoveka na Zapadu i u globalnim projektima. Razvoj tehnike ne pruža odgovor ni na jedno uistinu važno pitanje ljudskog bitka; bitak, ljubav, život, smrt, vera, moralnost, lepota – sve to nisu tehničke već metafizičke pojave. Tehnika mora biti spuštena s njenog postolja na drugostepeno mesto. To nije idol niti cilj, to je samo sredstvo. Nekritička vera u tehnički progres – to je oblik ludila. Sem toga, tehnika uništava okolni svet, pa čak i samog čoveka. Nju je nužno zauzdati.

Postčovek

U zapadnom društvu na čovekovo mesto postepeno dolazi postčovek, mutant, klon, kiborg. Mi moramo da objavimo sveti rat toj izrođenosti.

Religija i njen simulakrum

Danas vraćanje religiji često dovodi do parodijskih kičastih oblika. Umesto izvornog otkrivanja Tradicije, uzimaju samo pojedine njene fragmente i teže da ih kombinuju s elementima savremenosti i čak postmoderne. Ta parodija je opasna. Potrebno je probiti se do izvorne i čiste Tradicije bez primesa duha savremenosti.

Kako izgraditi rusku filosofiju?

Rusku filosofiju treba graditi polazeći od ruskog Logosa. Ruski Logos spava u dubini ruske duše. On zasad nije ispoljen, a na mestu ruskog Logosa stoji nezgrapna i besmislena parodija, nekritički kopirana sa zapadnoevropskih uzora.

Nama je potrebna sopstvena ruska filosofija. Prvi pokušaj takve filosofije preduzet je krajem XIX veka, ali je prekinut 20-tih godina XX veka posle uspostavljanja boljševičke diktature. Mi moramo da započnemo drugu etapu oblikovanja samobitne ruske filosofije.

Kako Rusi treba da shvataju smrt?

Ruska smrt mora biti u središtu pažnje ruske kulture. Smrt nije ni pad, ni potpuni nebitak. Smrt je drugačija dimenzija života, ono što život čini oporim. Rus preživljava smrt u svom narodu, državi, kulturi i istoriji. Ali je smrtan, i to je njegova cena za to da bude Rus.

Osnovi ruske kulture budućnosti

Ruska kultura mora biti mesijanska. Rusi moraju da otkriju narodima sveta istinu, koja je njima samima neočevidna. To je mesijanstvo upitanosti, a ne univerzalnog nametanog odgovora. Ruska kultura – to je kultura zagonetke.

SPOLJNO POLITIČKI BLOK I ODNOS PREMA ZAPADU

Zapad treba odbacivati kao katastrofu. To je dekadentna civilizacija koja je razorila osnove normalnog i zdravog društva. Zapad je, počev od Novog doba, poludeo. On svoje bezumlje, svoje napade gramzivog osvajanja i duhovnog izrođavanja, praćene paklom tehnike oslobođene stega i dekadencijom individualizma, širi na čitav svet. To se zove „globalizacija“. Radikalno odricanje od Zapada – to i jeste ruski odgovor.

Kriza Zapada

Zapad je danas u najdubljoj krizi. Njegov sistem vrednosti se rastvara, proždire ga tehnika i potresa ekonomska kriza. Mi živimo u doba kraja Zapada, i taj kraj predstavlja zakonomerni rezultat njegovog sasvim pogrešnog puta razvoja, koji je odabrao u Novo doba. Naš zadatak sastoji se u tome da po mogućnosti ostanemo nezahvaćeni posledicama njegovog neminovnog sloma.

Evropa i SAD

Najužasniju pojavu zapadne kulture predstavljaju SAD, svetska imperija zla. Evropa očajnički pokušava da sačuva makar mrve svog drevnog kulturnog nasleđa. U SAD nema se šta spasavati, i ta đavolska zemlja osuđena je na propast. Ako se postavlja pitanje o izboru između SAD i Evrope, Rusiji je bliža Evropa. Njoj je spasenje potrebno, ali je mi možemo spasiti tek pošto spasemo sebe same od Zapada, što između ostalog znači i od sâme Evrope.

Kako graditi Evroazijski savez?

Narodi i društva postsovjetskog prostora pripadaju istoj kulturnoj matrici, istom kôdu. Sličnost je u svemu: u ekonomiji, demografiji, istoriji, običajima. U osnov Evroazijskog saveza treba staviti principe geopolitičkog kulturnog, strateškog i ekonomskog jedinstva.

Geopolitika pretpostavlja jedinstvo civilizacijskog i vojno-političkog upravljanja Evroazijskim savezom.

Kultura – otkrivanje zajedničkog kulturnog kôda svih društava koja ulaze u Evroazijski savez. Ekonomija mora biti zasnovana na opštem Carinskom savezu i jedinstvenoj valutnoj zoni (evroazijska rublja). Sâm Evroazijski savez moguć je samo u opštoj strukturi višepolarnog sveta.

Višepolarni svet

Radi stvaranja višepolarnog sveta treba se objediniti sa svim zemljama koje odbacuju jednopolarnost, hegemoniju SAD i globalizaciju.

Višepolarni svet treba da se sastoji iz nekolikih civilizacija: severnoameričke, evropske, južnoameričke, evroazijske, arapsko-muslimanske, kontinentalno-muslimanske, afričke, indijske, kineske. Civilizacije obrazuju polove ili „Velike prostore“.

Kakav mora biti odnos prema Istoku?

Problemi zemalja Istoka umnogome su slični onima sa kojima se suočava Rusija. Ali postoje i razlike. Odgovori na te izazove u Rusiji i zemljama Istoka mogu biti slični, ali se mogu i razlikovati, kao što se razlikuju naše kulture i religije. S Istokom je neophodan sadržajan i dobronameran dijalog.

Istok danas unekoliko ide putem Zapada i modernizacije, unekoliko sve jasnije uviđa sopstvene kulturne osobenosti. Taj dvojaki proces u svakoj zemlji Istoka se odvija u raznim srazmerama. Za Rusiju su bliža ona društva Istoka gde Tradicija igra vodeću ulogu i podređuje sebi modernizaciju.

V L A S T

Vlast i istorija

Vlast je žiža ostvarivanja istorije. Kroz tačku vlasti prolazi nit istorije kao bitka društva, naroda, države. Vlast je zato sveta.

Vlast i geopolitika

Rusija je Hartlend, središnja zemlja, i mora da zasniva svoju geopolitiku na principima Kopna. Zadatak Kopna (Evroazije) u geopolitici predstavlja oslobođenje od kontrole neprijateljske civilizacije Mora (danas su to SAD i zemlje bloka NATO) nad obalskom zonom i izbijanje na prostore Svetskog okeana, krećući se ka obalama konkurentskog geopolitičkog bloka – to jest ka SAD.

Rusija je svojim geografskim položajem i veličinom svojih teritorija osuđena na to da nezavisno od bilo čega vodi „veliki rat kontinenata“.

Vlast i društvo

Vlast mora biti ona koja uspostavlja poredak i učestvuje u ozdravljenju društva, zadajući kriterijume socijalnih normi. Vlast, budući narodna i istorijski zasnovana, mora da diktira društvu kakvo treba da bude. A ono treba da bude rusko, moralno, zdravo i pravedno.

IDEOLOGIJA

Liberalizam

Liberalizam je kvintesencija Zapada. Ta ideologija sasvim protivreči ruskom društvu i ruskoj istoriji. Ta ideologija mora biti odlučno odbačena.

Socijalizam

Socijalizam znatno preciznije odgovara ruskom društvu od liberalizma. Ipak se u zapadnim verzijama on se često razilazi sa ruskim vrednostima (ateizam, materijalizam, slepa vera u progres). Mora biti izgrađen ruski socijalizam.

Nacionalizam

Klasičan buržoaski nacionalizam i tim pre nacionalizam rasističkog tipa sasvim su strani ruskoj istoriji i ruskom društvu. On će dovesti do razaranja etničkog identiteta kako ruskog naroda tako i drugih etničkih grupa. Nacionalizam je opasan za Rusiju.

4PT

Neophodno je razviti Četvrtu političku teoriju s one strane liberalizma, klasičnog socijalizma (komunizma) i nacionalizma (rasizma). To je izazov za intelektualnu avangardu nove Rusije.

D R Ž A V A

Rastvaranje države

Postoje u Rusiji snage koje pozivaju na rastvaranje država u globalnom svetu i na prepuštanje pozicija nadirućoj američkoj imperiji. Te snage moraju se uništiti.

Nacija

Rusija nikada nije bila nacija. Nemoguće je izgraditi naciju bez uništavanja ruskog kulturnog jezgra i otcepljenja etničkih zona od Rusije. Nacionalizam treba odbaciti.

Imperija, monarhija, demokratija

Rusija mora biti imperija, to jest spajati strateški centralizam i regionalni pluralizam.

U budućnosti se moramo orijentisati na obnovu ruske monarhije.

Demokratija mora biti organska i zemska. Narod mora da saučestvuje u određivanju sopstvene sudbine.

D R U Š T V O

Stratifikacija

Stratifikacija društva po vertikali neminovna je u svim političkim sistemima. Važno je da gore budu oni zaista najbolji, najčistiji, najduhovniji, najodvažniji, najiskreniji i najpošteniji, a ne oni najbogatiji, najpodliji, najlažljiviji i najpokvareniji.

Etnosi i geosocijalnost

Svi etnosi moraju da sačuvaju i steknu pravo na slobodan razvoj. U prvom redu – ruski narod. U raznim geografskim segmentima Rusije žive razni tipovi stanovništva. To treba da nađe odraz u raznovrsnosti modela organizovanja sistema života u zajednici na opštinskom stupnju.

K U L T U R A

Postmoderna

Postmoderna je onaj kulturni oblik koji zamenjuje Modernu u zapadnim društvima. Njen smisao je u raspadu individualnosti na delove i pojavi postljudskih tipova (rizoma, klonova, kiborga). Taj pravac mora biti sa korenom iščupan iz ruske kulture.

Moderna

Kultura Moderne u ruskoj istoriji bila je imitacija zapadnog iskustva i nije proisticala iz unutrašnjih uslova ruskog života. Modernizacija je vesternizacija, pozapadnjačenje, i u Rusiji se odvijala nedosledno i nije dovedena do kraja. Nikakvu modernizaciju života ne treba sprovoditi (izuzev čisto tehnoloških i odbrambeniih sfera). Moderna je oblik zapadne bolesti. Treba ga odbaciti.

Tradicija

U Tradiciji – narodnoj, verskoj, kulturnoj, jezičkoj, etničkoj – sadržani su odgovori na sva temeljna pitanja sa kojima se čovek suočava. Tradicija nije nešto skamenjeno, ona se razvija kao što se razvija organska celina – kao što raste drvo. Tradiciju je moderna oklevetala a postmoderna ismejala. Odbacivši njih, otkrićemo pravo duhovno i socijalno, kulturno filosofsko blago. Tradicija je naše sve.

Arhaični slojevi kulture njeni su koreni. Treba ih brižljivo kultivisati i čuvati.

Srozavanje

Danas se odigrava potpuno srozavanje kulture u Rusiji, kome doprinose njeni socijalni neprijatelji-provokatori. Srozavanje kulturnog stupnja stanovništva mora biti zaustavljeno, a neprijatelji ruske kulture uništeni.

INFORMACIJE

Funkcija javnih glasila i demokratija

Javna glasila su oruđe izrođavanja zapadnog društva, rasipanja njegovog poretka i stvaranja sistema spretno organizovanih laži. U buržoaskim sistemima novinari pod maskom nezavisnog stanovišta izražavaju smernice socijalnih elita u senci, koje diktiraju vlasti svoj dnevni red i kodiraju mase koje im veruju. Ruska javna glasila moraju da se oslanjaju na volju ruskog naroda i prenose društvu normativne, pozitivne afirmativne smernice ruske vlasti. Informaciono polje mora postati polje konsenzusa vlasti i društva, a ne zona manipulacija provokatora iz senke i oligaraha.

Mediokratija

Vlast javnih glasila mora biti ograničena putem jačanja njihove zavisnosti od političke vlasti i izražavanja istinskih narodnih potreba. Nezavisna javna glasila ne postoje. Ona moraju biti ili državna, ili podruštvljena, ali u svakom slučaju njihova pripadnost mora biti prozračna. Javna glasila je neophodno isterati na čistac.

Nacionalna, globalna i civilizacijska javna glasila

Javna glasila mogu biti opštinska (narodno vlasništvo), regionalna (mešovit oblik svojine) i opštedržavna (državno vlasništvo). U Rusiji ne treba da se široko rasturaju globalna javna glasila.

Interaktiv i mreža

Mrežni oblici komunikacija predstavljaju najveću opasnost za suverenitet Rusije pošto ih u potpunosti kontrolišu Zapad i njegove tehnologije, imaju transnacionalnu prirodu. Neophodno je graditi sopstvenu mrežnu zonu, tehnološki sasvim nezavisnu od Zapada.

Prevod – Sava Rosić

* Tekst objavljen 28.01.2013. u moskovskom časopisu Geopolitika

Izvor: Novi Standard