Orbanov eksperiment

Mađarski premijer, Viktor Orban već je izvesno vreme targetiran kao potencijalni neprijatelj Brisela. Prekompozicija Mađarske, kao članice EU preti da pokrene talas „orbanizacije“ širom Starog kontinenta. Pitamo se: da li će Viktor slaviti Victoriu (Boginja pobede kod starih Rimljana) ili će ga potopiti briselski plimski talas? Ne samo da se ovo pitanje postavlja pred nas, već su sve oči EUropskih lobista i arhitekata uprte u dešavanja u Mađarskoj. I ne samo njih: međunarodna zajednica koja se ne broji više i jedino na zapadnoj hemisferi, već sve ozbiljnije na istočnoj, pomno prati promene koje se „odvažio“ da provede (kako ga još nazivaju) konzervativni Prvi ministar Mađarske. O čemu se radi?

Da bi se razumeo Orbanov projekat u potpunosti, treba se vratiti u ne tako daleku mađarsku prošlost i podsetiti na (za temu važnih) nekoliko činjenica: Mađarska je bila među prvim istočnoevropskim zemljama koja je 1988. godine potpisala sa tadašnjom Evropskom zajednicom Ugovor o trgovini i saradnji; godinu dana kasnije EUropska prestonica, Brisel donosi odluku o formiranju fonda PHARE (koji je prethodio IPA fondovima), koji je bio namenjen Mađarskoj i Poljskoj; 1991. godine Mađarska potpisuje i Sporazum o pridruživanju sa EZ (koji je stupio na snagu 1994); šest godina kasnije (1997) , Mađarska dobija datum za otpočinjanje pregovora o članstvu koje otpočinje posle godinu dana (1998). Pregovori se završavaju 2002. godine i godinu dana kasnije (2003) Mađarska potpisuje i Ugovor o pristupanju s Briselom, i 1. maja 2004, postaje članica EU.[1]

Dugo očekivano i planirano članstvo u zajednici evropskih naroda umesto toliko najavljivanog preporoda Mađarskoj je donelo negativan saldo prema svim ekonomskim parametrima. Primera radi: primenjivanjem ekonomskih odredbi iz Sporazuma o pridruživanju dovelo je do ogromnog pada prihoda od carine, pa je tako Mađarska godišnje gubila nekoliko stotina miliona evra, ubrzo su milioni prešli u milijarde: tako je u periodu između 1995 i 2003. godine Mađarska izgubila 29 milijardi evra od carinskih prihoda koji su se slivali u budžet.[2]

To je direktno uticalo na rast deficita.Odatle put je bio očekivan: da bi pokrili budžetske „rupe“ spoljnotrgovinske i uopšte poslovne gubitke nastale kao direktna posledica primene Sporazuma o pridruživanju Vlada i privatni sektor počeli su da se zadužuju: tako je od 1994 do 2005 spoljni dug Mađarske narastao za skoro 50 milijardi dolara: spoljni dug Mađarske je 1994 iznosio 27 milijardi dolara, 2005 dug je dostigao 76 milijardi dolara.[3]

Međunarodne finansijske institucije zagospodarile su Mađarskom; strane banke osvajale su sve veći procenat tržišta i budžeta stanovništva; tržište Mađarske polako je padalo u ruke stranih „investitora“. Od Mađarske kakvu smo nekada znali ostale su samo tužne pripovetke na renesansni period imperijalne tradicije, kao i na period pre pada Berlinskog zida. Standard njenih građana kada bi pogledali malo ili malo više unazad izgledao je kao davno odsanjani san dobrog života i sigurnosti. Mađarska je svakim danom gubila deo po deo svog suvereniteta, identiteta, ponosa i dostojanstva.

Vekovna rasprava, na koju stranu treba više da gleda, da li put zapada ili istoka u poslednjoj deceniji prošlog veka Mađarsku je kao zemlju u kojoj se istok i zapad počesto nesretno susreću odvelo kao nekad ka zapadu. Nekad ka Beču, danas ka Briselu. Istoričari bi ovaj mađarski javni diskurs nazvali kuruc/labanc. Da li put ostvarenja nacionalnih interesa ide ka zapadu ili istoku, ovoj Srednje evropskoj zemlji određivale su kako spoljne okolnosti tako i unutrašnja raspodela snaga. Da bi se jasnije stekla slika mađarskog društva, treba još napomenuti da je kuruc po svojoj etimologiji značio pobunjenika. U kontekstu mađarskih prilika to je bio nacionalista koji se pobunio protiv bečke dominacije.[4]

Nasuprot ovom pojmu je labanc ili u prevodu perika koji označava lojalistu odanog Beču. Kada se ovako sagleda javni diskurs raznih elita koje su trasirale put razvoja Mađarske, onda je i sam uvod u Orbanovu priču mnogo jasniji. Pre i posle Orbanove prve Vlade (1998-2002) Mađarsku su vodili socijalisti u savezu sa liberalima. Spoljni dug je rastao kao i zaduženost pa tako i ovisnost o međunarodnim finansijskim institucijama. Spolja podržana vlast beležila je pad izvoza i proizvodnje, porast duga, nezaposlenost.

Dolaskom Orbana na vlast bilo je jasno da će on pokušati da preokrene kurs i da od loših rezultata pogrešne tranzicije zaokrene ka unutrašnjoj i spoljnoj reformi koja u središte stavlja čoveka koji je prezadužen i osiromašen i poljoprivredu kao osnovu proizvodnje. Usledile su mere koje su imale za cilj da oporave ovu privrednu granu, ali se to direktno suprostavilo interesima i „nemilosrdnoj konkurenciji visoko subvencionisanoj Evropskoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici“.[5]

Samo ove dve tačke Orbanovog programa, bile su dovoljne da Brisel svim silama vrati socijaliste na vlast, što i čini četiri godine kasnije. Socijalisti i Alijansa liberala i formalno uvode Mađarsku u EU. Vladaju narednih osam godina slepo slušajući instrukcije Brisela i međunarodnih finansijskih institucija. Viktor Orban odlučio je (prvenstveno zbog politički nedovoljno jakog kapaciteta) da sačeka da se vlast uruši, znajući da je kurs kojim su krenuli neodrživ.

Ubrzo po formiranju Vlade socijalista i liberala, u javnost „volšebno“ biva pušten audio zapis Đurčanjijevog govora (tadašnji premijer Mađarske) sa zatvorenog sastanka rukovodstva socijalista. U tom govoru, Đurčanji otvoreno govori kako su svakodnevno lagali narod, ali da to više ne mogu da rade jer „zemlja ide ka bankrotu“.[6]

Pored čestih eksplicitnih psovki, Đurčanji je vrlo jasno rekao da je laži koje su plasirali u predizbornoj kampanji potkrepila velika količina gotovog novca u svetskoj ekonomiji i brojni trikovi koji su uspevali da zamagle tako katastrofalno stanje u privredi. Njegov govor koji je između ostalog i razotkrio mrežu stvorenu da „pojede“ sve nacionalne vrednosti poput katastrofalnog mobilisanja elita kroz još gori sistem obrazovanja u kome te iste elite reprodukuju sebe koristeći novac poreskih obveznika klimaks je sažeo samo u jednoj rečenici: ne usuđujemo se da dotaknemo gomilu evidentiranih društvenih laži jer se bojimo političkih posledica koje bi nas pogodile“.[7]

Usledio je talas protesta koji nije uspeo da obori aktuelnu upravu Mađarske. Spekulisalo se da Fides i Orban stoje iza toga kao i iza mnogih daljih akcija koje su imale za cilj da uruše legitimitet Vlade Mađarske. To se na kraju i desilo. Vlast koja je slepo provodila briselska uputstva lagano je (od)umirala. Za to vreme Orban je nastupao više s pozicija populizma kritikujući sve što bi vlast radila-mnogi analitičari spekulisali su da Fides u stvari uspešno krije (od Brisela) svoj pravi program.Godine 2010 na izborima Fides je osvojio 53 osto glasova, socijalisti tek 19,3. Socijalisti su mandat završili sa katastrofalnim rezultatima: „pad privrede bio je 6,3 odsto; nezaposlenost je dostigla 11,4 odsto“[8]

Mađarsku je Orban preuzeo u stanju opustelog polja posle najezde skakavaca. U svom premijerskom ekspozeu, Viktor Orban poseban akcenat stavlja na ekonomiju i identitet. Svima, a posebno Briselu bilo je jasno da ova stara članica EU kreće svojim putem izlaska iz EU. Iako, ne manje značajni zakoni koji su govorili o prekompoziciji Mađarske od Zakona o informisanju kojim je Orban u stvari stavio pod kontrolu medijski prostor do promene Ustava kojim je takođe uspostavio povratak tradicionalnim vrednostima, ovde ćemo se baviti paketom ekonomskih mera kojima je Orban proterao međunarodne finansijske institucije i udario u kamen temeljac briselske uprave tako što je najavio da Mađarska kreće u oporavak sopstvenim snagama. Takoubrzo posle dolaska na vlast, Fides usvaja paket od dvadeset i devet ekonomskih mera: „korporativni porez smanjen je sa 19 na 10 odsto za kompanije čija godišnja dobit ne prelazi 1,75 miliona evra. Time se zaista pomaže poslovanje malih i srednjih mađarskih preduzeća.“[9]

Zatim uvedena je jedinstvena poreska stopa na plate od 16 odsto i postavljen limit za plate u javnom sektoru, državnim institucijama i Centralnoj banci; smanjen je (delimično) porez na alkoholna pića i legalizovana privatna proizvodnja rakije.[10] Za Orbana je bilo vrlo važno, s obzirom da je odlučio da iz krize izađe sopstvenim sredstvima a ne još većim zaduživanjem, da pronađe novce u samoj Mađarskoj: „Da bi sproveo svoj ekonomski paket Orban je krenuo da podriva autonomiju Centralne banke i da je stavlja pod kontrolu svoje vlade. Forinta je dodatno devalvirala, a onda se krenulo na najveće finansijske igrače koje su optužili da profitiraju u vreme krize. Uveden je na rok od tri godine poseban krizni porez za banke i osiguravajuća društva koje je vlada javno oglasila najvećim krivcima za loše ekonomsko stanje u zemlji. Porez za banke je propisan po stopi od 0,45 odsto njihovog ukupnog bilansa, a za osiguravajuća društva na 5,8 odsto od isplaćenih premija. Od ovih poreza se očekuje oko 700 miliona evra godišnje“.[11]

Dakle, više nego jasno je bilo da je Orban odlučio da Mađarsku izvuče iz „smrtonosnog ugriza“ Brisela i svega što Brisel u svom latentnom delu jeste. To što jeste, a što nije baš i najjasnije građanima osiromašene Evrope, je izvanredno ustrojena mašina koja „proždire“ nacionalne suverenitete i sve što uz to ide računajući na korumpirane lokalne elite, s jedne strane. S druge, Brisel kroz koji se prepliću interesi velikih zapadnih zemalja, ima vrlo jasan cilj koji se odnosi na radikalno i vrlo agresivno smanjenje uticaja Ruske Federacije na spoljnopolitičkom planu. Više je nego izvesno da je Orbanovo okretanje ka Moskvi i najveća kost u grlu Brisela:U periodu „kiparske krize“ Viktor Orban je s najvišim počastima dočekao direktora Gasproma Viktora Zubkova i tom prilikom je izjavio „ u vremenima kao što su ova danas, mi ne možemo dozvoliti da sva jaja stavimo u korpu zapada (…) moramo investirati na više strana, ali se i politički angažovati“[12]Istom prilikom mađarski državni sekretar za spoljne i ekonomske odnose rekao je: „Rusija je najveći Mađarski partner izvan granica EU“.[13]

Tek dan posle sastanka Orbana i Zubkova, Gasprom je najavio izgradnju centrale za proizvodnju električne energije u Mađarskoj kao i ulazak u partnerstvo s mađarskom kompanijom Electricityworks. To, konačno znači i povratak Rusije u samo srce Evrope i u srca nekadašnjih članica Varšavskog ugovora koje se ovih godina i dana pod Briselskom okupacijom sa setom sećaju sigurnosti koje im je nudila socijalna država koju je anglosaksonski i germanski deo sveta poništio u pohlepnoj trci za profitom.

Možda je upravo zaokretanje Budimpešte ka Moskvi najveći greh koji Brisel beleži Orbanu…još ukoliko se desi (a sve su prilike da hoće) da Orbanov eksperiment uspe-orbanizacija EUrope biće nezaustavljiv talas koji će potopiti Brisel i sve ono što on jeste.

———————————————————————————-

[1] Detaljnije na: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-je-eu-donela-madjarskoj.html

[2] isto

[3] isto

[4] Miša Đurković, Mađarska: Orbanov netipičan pokušaj izlaska iz krize, 2011, Beograd

[5] isto

[6] http://en.wikipedia.org/wiki/Ferenc_Gyurcsány’s_speech_in_Balatonőszöd_in_May_2006

[7] isto

[8] Miša Đurković, Mađarska: Orbanov netipičan pokušaj izlaska iz krize, 2011, Beograd

[9] isto

[10] isto

[11] isto

[12] http://www.advance.hr/vijesti/madarska-eu-kampanja-protiv-orbana-i-priblizavanje-budimpeste-mosk

[13] isto

Izvor: Fond Strateške Kulture