Osloboditi se zapadnih okova

Mislioci koji su posle Boljševičke revolucije u emigraciji pisali o ruskoj ekonomskoj filosofiji, kao što su bili Pjotr Savicki, Nikolaj Trubeckoj, Pjotr Struve i drugi, i čije ideje su ponovo aktuelne za savremenu rusku i ne samo rusku politiku, navodili su kao neophodnu, vezu zadovoljavanja ekonomskih potreba pojedinca i društva sa opštim principima morala i religije. Smatrali su da je evropska “militantna ekonomija” direktna posledica evropskog ateizma. Zapadnom pojmu biznismena suprotstavljali su ruski pojam “domaćina” i “ličnog-domaćinskog″ načela u privredi koji nije istovetan sa kapitalističkim načelom. Smatrali su da državna politika u ekonomskoj sferi treba da se zasniva na načelu služenja pojedinca svom bližnjem i društvu u celini, ne na pružanju najboljih mogućnosti za bogaćenje, da kapitalistički sistem negira duhovne osnove života iz kojeg proizilazi kulturna dekadencija savremene Evrope i bili uglavnom pristalice širokog državnog regulisanja i kontrole privrednog života, a takođe i pristalice usvajanja najvažnijih privrednih funkcija od strane države. [1]

Ove ideje nisu rođene kao teoretske konstrukcije već prepoznati fenomeni ruske ekonomske filosofije u istoriji. Kao što možemo videti u njima kao da su izmešane ideje koje se danas tradicionalno nazivaju “desnim” i “konzervativnim”, kao što je pozivanje na moral i religiju u svim oblastima života pa i u ekonomiji i tradicionalno državno regulisanje i kontrola privrednog života, što se danas smatra uglavnom “levičarskim” pristupom ekonomiji koji je suprotstavljen ideji “slobodnog tržišta” koje se nalazi u temeljima današnjeg kapitalizma i u kojem zakoni ponude i potražnje formiraju cenu na tržištu bez intervencije države.

U ovom članku ćemo se baviti upravo političkim terminima stvorenim na Zapadu koji nemaju univerzalnu primenu i nisu obavezujući za razvoj politike u njihovim okvirima, iako su široko prihvaćeni i ukorenjeni danas i kao ideološki termini predstavljaju primer robovanja zapadnim idejama koje pretenduju na univerzalnost.

Levica i desnica

Veliku štetu ljudskom rodu je nanela podela na političku levicu i desnicu i još uvek je nanosi. Osim što je štetna ova podela je i lažna. Podsetimo se kako je nastala: u vreme Francuske revolucije u tadašnjem parlamentu na levoj strani su sedele pristalice revolucije dok su na desnoj sedele pristalice kralja. Šta je sve od tada do danas proglašeno za „levicu“ i „desnicu“ stvarno izaziva čuđenje.

U filozofskom, vrednosnom i metafizičkom smislu levica je orjentisana ka zemaljskom i horizontali a desnica ka vertikali. Nekad ova horizontala i vertikala mogu biti lažne, zamišljene na pogrešan način i bez ikakvog oslonca. Ovaj oslonac se ničim ne može dokazati jer je on u veri. Ova vera može pored vere u Boga biti i vera u bilo kakav drugi ideal. Ako narodi i pokreti promene veru i ideal time će se promeniti i njihova vertikala, ta lestvica uzlaženja će stajati na drugom mestu.

Zloupotreba osećanja koje izazivaju određene reči

Samo prihvatanje ovih pojmova predstavlja uključivanje u igru sa negativnim početnim potencijalom u kojoj je „levica“ na Zapadu pre 200 godina odredila pravila igre, termine i zabeležila svoju prvu pobedu koja traje do danas. „Levica“ danas u srpskom narodu, posle decenija socijalističkog vaspitanja ima pozitivan imidž, dok se samo svrstavanje nekoga u „desničare“ već doživljava kao osuda, da ne govorimo o „ekstremnim desničarima“, ma šta to značilo, a ne znači naravno ništa samo po sebi već samo u odnosu na efekat kod slušalaca koji bi taj termin trebalo da izazove. Ovde se radi o zloupotrebi osećanja koje se bude spominjanjem nekih pojmova koje na sebi nose teret istorije i raznih pogrešnih i nedobronamernih tumačenja. Nije li u pitanju zamka koja se uglavnom ne primećuje?

Šta danas većina površno upućenih ljudi u zapadnoj Evropi smatra za desnicu? To je, na primer, kad je neko protiv emigranata čime u očima „normalnih“ samo ispada mrzitelj i rasista, i utvrđuje zabludu da je normalno i široko ono što je u suštini levičarsko a sebično i mrziteljsko ono što je desničarsko. U Americi postoji verovanje da su desničari oni koji mrze crnce, militantni su, pripadnici imućnijeg dela bele protestantske anglosaksonske etničke grupe. U Srbiji su „desničari“ oni koji govore o Srpstvu, Kosovu i Pravoslavlju, a „ekstremni desničari“ oni koji govore to isto samo malo više.

Učestvovanje u raspravi između “levice” i “desnice” je kao da nas neko zove da igramo utakmicu lažnog prvenstva, po pravilima igre koja je sam odredio, na njegovom terenu, sa podmićenim sudijom i publikom na svojoj strani. Kolike su tu šanse za pobedu?

Pravi odgovor na pitanje da li je neko levičar ili desničar je – „nijedan od ponuđenih odgovora“, zato što je dilema u suštini lažna i zlonamerna.

Ovo još manje znači biti „nešto između“ ili pripadnik nekog „centra“. Prosto termini su pogrešni, u te pojmove, koji su stvoreni sa određenim motivima, istorijski opterećene i udaljene od svog izvornog značenja sa teretom raznih slojeva koji su se vremenom na njima zalepili, je nemoguće danas “upakovati” nešto zdravo.

Riti zemlju levo i desno

U prepisci s jednim Italijanom, savremenim „desničarem“ koji je slavio rimske „gvozdene legije“, „silu i moć Rima“, pošto je iz sveg tog „desničarskog“ veličanja Rima izbijala neka hladna bezdušnost i surovost, pitao sam ga u želji da ukažem na prolaznost vrednosti koje on slavi kao najveće: „Gde su sada rimske gvozdene legije koje slaviš? Šta je od njih ostalo?…Prah.“ Odgovorio je: „Ti ništa ne razumeš…Rim je bio primer i šablon za stvaranje svih evropskih nacija, bez njega ničega nebi bilo“…

On je valjda podrazumevao da ne samo Italijani, Francuzi, Španci,Englezi i Nemci, već i Srbi treba prema starom paganskom Rimu da imaju neki odnos zahvalnosti kao prema nečemu, po njegovom mišljenju „što beše u početku“ i „kroz koga je sve postalo što postade“. Zaključak je tužan – mladi zapadni ljudi, kad im se smuči levica oličena u bezbožnom liberalizmu, materijalizmu, potrošačkom društvu, NVO sektoru, ljudskopravaškoj ideologiji okreću se na drugu stranu…Ali gde? Ka famfarama koje slave rimske legije ili ka „nadčoveku-čovekobogu“, ka bogu-naciji, bogu-državi. U nedostatku otvorenog puta ka Nebu, oni riju po zemlji na koju god stranu da se okrenu.

Zapad je svoje samopoštovanje bazirao na spoljašnjim dostignućima kao jedinom merilu vrednosti, umesto samopoštovanja, kao i uvek u sličnim slučajevima stekli su gordost a izgubili sve istinite ideale. Umesto poštovanja stečena gordost traži pokornost, pa prema narodima drugih civilizacija kod kojih tu pokornost ne nalaze nastupaju neprijateljski kao prema dužnicima koji im nisu dali nešto što im pripada. Osim ovoga pripadanje drugom sistemu vrednosti u kojem bi se ova „dostignuća“ sagledala iz drugog ugla i eventualno drugačije vrednovala se ne dopušta.

Srpska narodna desnica i gospodska levica

Ruski konzul u Sarajevu u 19. veku Aleksandar Giljferding u delu „Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji“ smatrao je da je prost srpski narod aristokratski po shvatanjima i težnjama dok je je intelektualna „elita“ malograđanska i površno pozapadnjačena, slično je pisao i dr Arčibald Rajs u svom poznatom delu „Srbi čuvajte se sebe“. I stvarno, ne znamo li svi primere iz svoje okoline, starih ljudi, često nepismenih, koji su imali neku čudnu vrstu gospodstvenosti koja je danas retka. Ova gospodstvenost nije izvirala iz njihovog bogatstva, učenosti, visokog porekla, već je izvirala iz dubokog unutrašnjeg osećanja ljudskog dostojanstva i prizvanja u ovome svetu. Čovek kao Božije stvorenje ima dostojanstvo koje je bezuslovno, ne zavisi od spoljašnjih okolnosti već od toga što on jeste takvo stvorenje takvog Tvorca. Ovo je istina koja se nekad podrazumevala i nije morala da se pretače u reči i dokazuje.

Shvatanje tradicije

Shvatanje tradicije može biti sekularno to jest da je ona samo skup starih formi i običaja a može biti hrišćansko shvatanje tradicije kao projave večnih istina u istoriji, koje čovek ima potrebu pa čak i obavezu da pronađe i da ih se drži, za svoje dobro i zato što je onda to jedini istiniti put za njega.

Tradicija kao apsolutna vrednost se ne može drugačije opravdati nego tako da iza nje stoji Najviši Autoritet koji kaže “ovo su večne vrednosti koje treba tražiti, slediti i braniti”. Gubitkom istinite vere i autoriteta izgubljeno je i znanje gde treba staviti ove lestvice za penjanje, pa su se pojavili lažni desničari koji su svoj ideal usmerili ka „večnim vrednostima“ koje su videli na zemlji. Isto tako i levica je od vere pozajmila svoje ideje: ideju socijalne pravde ovde i sad kao zamenu za Pravdu Božiju, bezličnu „socijalnu pomoć” i „humanitarne akcije” kao „efikasniju“ zamenu za lično milosrđe, ideju okrenutosti ka drugome i njegovim životnim potrebama, ideju opšteljudskog nadnacionalnog bratstva, besklasnog društva i ravnopravnosti polova od jevanđeljskih reči „nema više Grka i Jevrejina, nema roba i slobodnjaka, nema muškog i ženskog“, ali je levica iz tog programa izbacila Boga kao posrednika, i rezultat nije bratstvo već zverinjak na kvadrat, čiji smo svedoci.

Da li je Gospod Isus Hristos levičar ili desničar?

Pitanje je takvo da moramo malo zastati i ne odgovoriti odmah… Zar nije ideja milosrđa i ljubavi ka bližnjem, humanosti, ideja koju je nasledila današnja levica? Jeste. Ali zar nije napredovanje po vertikali, vera u večne vrednosti ideja desnice? Jeste. Ne uči li Hrišćanstvo da se prvo čini zbog drugog? Nije li u nauci Božijoj ovo jedna CELINA?

Zaključak koji se nameće je da je levica proglasila vrlinu koja je sama sebi smisao bez autoriteta koji treba da potvrdi da to zaista i jeste vrlina, dok je desnica „vertikalu“ često postavljala tako da vodi ka nečemu drugom a ne ka Bogu. To je bila ideja države, ili ideja nacije ili prosto očuvanje društvenog poretka kakav jeste i međuljudskih odnosa kakvi jesu u nekom trenutku, ili je desnica ako i jeste štitila hrišćanske vrednosti njih branila kao apstraktne pojmove, ne mareći previše upravo za konkretnog živog čoveka.

Postoje li dve grupe vrednosti – „leve i desne“, ili je to iluzija?

Pitanje koje deli levicu i desnicu je pitanje vrednosti u čovekovom životu. Levica otprilike kaže ovo: „briga o onome od čega se živi, briga o bližnjima i usavršavanje čovekovog načina života je važnija od zatvorenosti u okoštalu tradiciju“, desnica otprilike kaže ovo: „postoje večne vrednosti kao što su moral, religija, porodica, identitet, ljudsko i nacionalno dostojanstvo, duhovni ideali koje čovek nebi trebalo da zaboravi zbog brige o prizemnim materijalnim stvarima“. Ali pogledajmo sad šta o tome kaže Sveto Pismo „Ne mislite šta ćete jesti i piti već mislite prvo o Carstvu Božijem i pravdi Njegovoj a ostalo će vam se dodati“…“Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe i Gospoda Boga svim srcem, dušom i snagom“, „Činite drugima ono što želite da drugi čine vama“ … ovako možemo do u beskraj navoditi citate. I šta možemo zaključiti? Sveto Pismo ne pravi podelu na levicu i desnicu već se oba stava podrazumevaju, s time što je posrednik i onaj koji svemu daje vrednost i smisao – sam Bog.

Ako je ovo otkrivenje večne istine i odnosa čoveka prema svetu oko sebe, a jeste, onda se ljudi ne mogu opredeljivati za jednu od dve grupe vrednosti, dilema je lažna.

Angažovanost oko onoga što levica ceni – briga o zemaljskim čovekovim potrebama i potrebama bližnjeg je inspirisana i osmišljena onim što desnica ceni – verom u vrlinu, moral i duhovno uzrastanje kojim čovek napreduje ka Bogu. Kad je došlo do pucanja na „levicu“ i „desnicu“? Došlo je onda kad su ljudi poverovali da ove “leve” i “desne” vrednosti mogu da postoje više ili manje SAME PO SEBI.

Pitanja za obe strane

Ovde se može obema stranama postaviti pitanje, i to levici: ako Bog nije autoritet ko može da dokaže da je pravedno drugačije raspoređivati materijalna sredstva za život i brinuti o bližnjima i boriti se za „ljudska prava“ ( Ko ih je dao? Ko garantuje da postoje? ), ne važi li u prirodi pravo jačeg?

A desnici se može postaviti pitanje: Ako Bog nije autoritet koji će garantovati vrednost vaših nastojanja, ka čemu vi težite, postoje li uopšte večne vrednosti, moral, ljudsko dostojanstvo i vrlina, nisu li to sve apstraktni pojmovi koji variraju od kulture do kulture?

Brak levice i kapitalizma ili „kako se levica dobro udala“

Danas je na Zapadu u većini zemalja na vlasti neka vrsta takozvane “levice”, ali kakve. Poznate su vođe studentskih protesta iz 1968. godine, socijalisti koji su posle toga bili na čelu vojnih i političkih organizacija koje služe zaštiti i interesima krupnog kapitala. Isto kao što se svašta svrstava u desnicu, tako se svašta svrstava i u levicu. U zapadnim zemljama programi levice se često svode na borbu za nešto manji porez, zaštitu homoseksualaca, izjednačavanje žena s muškarcima, pravo na abortus i eutanaziju i ekologiju. Pri tome ovi levičari ne isključuju mogućnost bombardovanja neke zemlje, nasilno smenjivanje političkih vođa, zauzimanje tuđih prirodnih resursa i upravljanje njima.

Kapitalizam na zapadu kao da je sklopio brak s levicom i rekao “dobro neka bude levica, možemo da živimo zajedno…Levice, imaš slobodu u oblasti tradicionalnog morala, tu menjaj šta hoćeš samo ne diraj u moje interese krupnog kapitala.” Ili drugim rečima bavi se revolucijom u svemu onome što krupnom kapitalu ide u korist.

Dokaz da je ovaj brak levice i kapitalizma nešto stvarno možemo videti ako obratimo pažnju na neke definicije levice iz enciklopedija, koje i većina ljudi danas podrazumeva, na primer:

„Levica je istorijski uvek bila suprotstavljena koncentraciji bogatstva i moći, posebno u institucionalnom obliku, u rukama onih koji su tradicionalno bili vlasnici bogatstva i moći. Levica se, takođe, oštro suprotstavlja oblicima agresivnog nacionalizma, imperijalizma, napadačkog rata, na koje se gledalo kao na sredstva, za unapređenje interesa kapitalizma“…. Može li ova definicija danas da se održi nakon serije ratova od Srbije do Bliskog istoka koju su vodile zapadne zemlje sa uglavnom levičarskim vladama? Pa zar u smenjivanju neposlušnih režima i zauzimanju naftnih bušotina nije bilo „unapređenja interesa kapitalizma“?

Dalje: „U današnje vreme, levica najčešće kritikuje ekonomske efekte globalizacije i zalaže se za fer trgovinu umesto slobodne trgovine“… Levičarske vlade zapadnih zemalja kritikuju globalizaciju i zalažu se za fer trgovinu umesto slobodne trgovine??… Nismo znali.

Dalje: „Zalaganje za državnu intervenciju, za neki oblik kontrolisane privrede, stavlja levičare u određenu vrstu sukoba sa pobornicima slobodnog tržišta i velikim korporacijama“ [2] … Razmislimo da li je naša liberalna levica u sukobu sa velikim korporacijama? Da li je zapadna liberalna levica u sukobu s velikim korporacijama i da li se protivi slobodnom tržištu, ili ga zajedno s ovim korporacijama uvodi u zemlje koje mu se protive?

Falsifikati

U poznatoj knjizi Aleksandra Šmemana „Za život sveta“ on ubedljivo dokazuje da je sekularizam ili posvetovnjačenje savremene Zapadne civilizacije – hrišćanska jeres, da on nebi bio moguć u kulturi koja nema hrišćansko nasleđe, zato što su narodi koji su se vekovima vaspitavali na hrišćanskim pojmovima i vrednostima, nakon gubitka vere nastavili da veruju u spolja i površno gledano slične vrednosti.

Nije li hrišćanska ideja čovekove slobodne volje i slobodnog izbora prisutna danas u obezboženom obliku u liberalizmu?

Nije li hrišćanska ideja brige za bližnjeg ono što je uvezeno u socijalizam?

Nisu li ideja progresa i ideja evolucije ( bez ijednog stvarnog dokaza osim teoretskih pretpostavki ) nastale pod uticajem hrišćanske ideje duhovnog napredovanja koja je nakon gubitka vere u „unutrašnje“ izbačena spolja i postala ideja spoljašnjeg napredovanja i usavršavanja načina života i samih živih bića?

Gde su ove ideje u nehrišćanskim društvima – nema ih kao samostalnih. Nije se sekularizam javio ni u islamskim društvima ni na Dalekom istoku osim kao uvoz sa Zapada.

Ako je ovo tačno za sekularizam, tačno je takođe i za ideje levice i desnice. Ove ideje su nakon slabljenja hrišćanske vere u ljudima „iscurele“ iz hrišćanskog učenja, njih uopšte nebi bilo bez prethodne hrišćanske kulture koja je afirmisala u svesti ljudi one vrednosti koje će kasnije postati „leve“ i „desne“.

Prihvatanje razgovora u okviru levo-desno znači prihvatanje nehrišćanske i ateističke početne pozicije i podele uloga, bez obzira što će se možda braniti suprotni stavovi, i ne samo to već iza ovakve podele leži konkretna ideologija kojoj borba na relaciji levo-desno odgovara. Greška je samo prihvatanje razgovora, filosofske i političke borbe u prostoru „levo ili desno“.

Kad nas neko pita da li smo levičari ili desničari, to je kao pitanje „da li više volite da igrate sa crnim ili belim figurama na našoj šahovskoj tabli?“ Pravi odgovor bi trebalo da bude – „nećemo da igramo ni vašim crnim ni vašim belim figurama a posebno ne na vašoj šahovskoj tabli.“

“Konzervativne vrednosti”

U svakodnevnom životu se konzerviraju na primer umetnička dela ili hrana, znači ono što za čoveka ima neku vrednost i što treba sačuvati od propadanja. Ovo težnja ka očuvanju vrednosti bi trebalo da važi i za duhovne vrednosti i moral za sve koji u njih veruju. Ali mi govorimo o odbrani “konzervativnih vrednosti” u vremenu nakon što su generacije vaspitane ili bolje reći dresirane na zapadnoj ideji progresa, koja tvrdi da ljudsko društvo napreduje i usavršava se uvećavanjem znanja i da je to pravolinijski uzlazni proces, u vremenu nakon raznih „osloboditeljskih“ revolucija među polovima, između roditelja i dece, gde je opšte mesto da sva shvatanja i vrednosti vremenom zastarevaju i da su, kad im istekne rok – „prevaziđene“, te ih tada zamenjuju nove, bolje. Govoriti afirmativno o konzervativizmu mnogim ljudima danas, naročito mladima, zvuči otprilike kao da neko pokušava da proda ustajalu vodu iz bare sa žabokrečinom tvrdeći da je „baš lepo što je žabokrečina gore jer je trebalo puno vremena da se skupi a to je dokaz njene vrednosti“.

Pojam konzervativno, je još jedan pojam kao i pojam levica, desnica, nacionalizam i drugi , čije korišćenje nekome odgovara. Ovi pojmovi su obremenjeni istorijom i iskrivljenim interpretacijama. Istinu je večni protivnik Istine zaključao u pojmove koje je oklevetao i tako je učinio nedostupnom za prenošenje i prihvatanje. Kretanje u tom prostoru doprinosi da je pobednik u igri uvek siguran i unapred poznat.

Dakle, podela na levicu i desnicu je nastala gubitkom vere u konkretnog hrišćanskog Boga i njegovu Objavu ljudskom rodu, zbog toga je to lažna podela i projekat uzidan u temelje Zapadne civilizacije na kojem se ne može zidati drugačija građevina nego više ili manje onakva kakvu žele „arhitekti“ tog modernog sveta. Istočna evroazijska civilizacija ima mogućnost da ponovo ujedini ovo degenerisano dvoglavo tele rođeno u Francuskoj revoluciji i da osmisli zdravije i istinitije pojmove za svoju politiku koja bi bila nezavisna od zapadnih shvatanja, nadzora i uticaja. Tada bi ulazak u ovakav civilizacijski blok omogućio da se vodi nezavisna politika, da se zida državna građevina iz sopstvenog nacionalnog bića a ne po ideologiji spolja. Bez ovoga iluzija je očekivati drugi rezultat u političkoj igri nego što je vladavina jedine dozvoljene ideologije danas – “levičarskog″ svetonazora udruženog s krupnim kapitalom, za koju su pravila igre i smišljena.

Ruski koncept suverene demokratije

Zvanična definicija ovog koncepta glasi: “Oblik političkog života društva, pri kome se vlast, njegovi organi i delovanje biraju i formiraju isključivo od strane naroda ruske države u njegovoj mnogoobraznosti i celini radi dostizanja materijalnog blagostanja, slobode i prava svih građana, socijalnih grupa i naroda”. [3]

Ivan Iljin: “Ruska kultura je spoznaja celog”,

Nikolaj Berđajev: “Rusi su pozvani da daju…filozofiju celine duha… Ako je u Rusiji mogućna velika i izvorna kultura, to je samo kultura religiozno-sintetička, a ne analitički – diferencirana”.

Nikolaj Trubeckoj: “Rusima je svojstvenija spoznaja sveta religioznom intuicijom, kao organski celog, za razliku od Zapada, gde su filosofi proniknuli u tajne sveta, raščlanjujući ga razumom na sastavne delove radi analize…”.

Ovo su citati ruskih mislilaca o ruskoj političkoj kulturi koje je naveo Vladislav Surkov, zvanični tvorac koncepta suverene demokratije na obraćanju u Ruskoj akademiji nauka (“Ruska politička kultura. Pogled iz utopije!”). “Rusko kulturno saznanje očigledno je holističko, intuitivno i – suprotstavljeno mehanicističkom, redukcionističkom…u našoj misaonoj i kulturnoj praksi sinteza prevladava nad analizom, idealizam nad pragmatizmom, živopis nad logikom, intuicija nad razumom, zajedničko nad sopstvenim…ruska politička praksa ima najmanje tri jarke odlike – stremljenje političkoj celovitosti kroz centralizaciju funkcija vlasti, idealizaciju ciljeva političke borbe i personifikaciju političkih institucija… Jaka centralna vlast vekovima je okupljala, jačala i razvijala ogromnu zemlju…postojanje jakog centra, doživljava se kao garancija očuvanja celovitosti Rusije, teritorijalne, duhovne i svake druge..Predsednik je garant demokratskog ustava i uravnotežene podele vlasti bez koga bi, u slučaju neoprezne i nepravovremene decentralizacije nastali haos i degradacija socijalnih institucija u taj prostor kao što je već bilo uplovile bi oligarhijske klike i vannacionalne organizacije… Proizlazi, što je vlast viša i udaljenija, njoj se više veruje. U vlast u susedstvu, blisku i dostupnu, naši ljudi se ne uzdaju mnogo. Možda zbog toga što je bolje poznaju, jer je obična. Naprotiv, vlast visoko i daleko lako se mitologizuje, personifikuje i svrstava se u monocentristički model političkog prostranstva…

U Rusiji ličnost ( vođe, predsednika ) je institucija…ni izdaleka jedina, ali najvažnija. Imaju značaja i doktrine i programi, ali sve se to izražava kroz pojavnost harizmatične ličnosti, a tek posle slovima i silogizmima… Ruski idealizam je ono glavno što je pokretalo, a očigledno će i pokretati, ruski svet u nove orbite razvoja”. Na kritike o razvoju ruskog modela demokratije iz inostranstva odgovoreno je sledećim rečima: “Gunđanja i prekore iz inostranstva povodom ruskih unutrašnjih stvari treba razumeti. Njima je takva demokratija u Rusiji potrebna kako bi oni ( na Zapadu ) bolje živeli.” Na zapadne pohvale o ruskoj demokratiji iz devedesetih moglo se čuti:” Svakako, bodrili su našu tadašnju slabost i haos. Ali, slabost i haos – još nisu demokratija. Priča o tome da je sadašnji pritisak bez presedana na Rusiju izazvan nedostacima njene demokratije je čista glupost. Razlozi i ciljevi takvih razgovora su drugi – kontrola nad prirodnim resursima Rusije, kroz slabljenje njenih državnih institucija, odbrane i samostalnosti.” [4]

Iz svega navedenog možemo zaključiti da Rusija danas zida građevinu sopstvene države na temeljima sopstvene političke kulture, organski iznikle na svom tlu i iz sopstvenog naroda, a ne na obrascima stvorenim na Zapadu.

Kome je danas u svetu dozvoljen ovakav pokušaj gradnje autohtone demokratije bez nadzora i diktata Zapada? Sasvim sigurno nijednoj zemlji koja se nalazi pod uticajem zapadne političke moći.

Pogledajmo sada neke od zakona koji su doneti za vreme postojanja koncepta suverene demokratije u Rusiji:

– Zakon o regulisanju rada nevladinih organizacija koje učestvuju u političkom životu Rusije, finansiranih iz inostranstva, koje se sad u Rusiji nazivaju “nevladine komercijalne organizacije”. One sada moraju da uzmu zvanični status stranog agenta i moraju da daju detaljan izveštaj o izvoru svojih finansija. Konkretne mere su na primer da nevladina organizacija koja bi pozivala na “građansku neposlušnost” može da plati kaznu od oko 5 000 evra ili da odgovorna osoba dobije do tri godine zatvora. ( Vladimir Putin u intervjuu nemačkom TV kanalu ARD je izjavio da je za prva četiri meseca od uvođenja zakona nevladinim organizacijama uplaćeno blizu 1 milijarda dolara, rekavši da je od ukupne sume čak 122 miliona dolara stiglo u NVO sektor preko ambasada stranih država. Putin je u ovom intervjuu naveo da na Zapadu postoje dve organizacije finansirane iz Rusije, jedna u Parizu i druga u Americi, a u Rusiji 654 politički aktivne organizacije finansirane sa Zapada i dodao je još:„To su organizacije koje se bave unutrašnjom politikom. Zar naše društvo ne treba da zna ko i zašto dobija novac? Mi ih samo molimo da kažu: Da, mi se bavimo politikom, a finansiramo se iz inostranstva. Društvo to ima pravo da zna.” )

– Za osnivanje religioznih ili društvenih organizacija čije je delovanje povezano s nasiljem može se dobiti kazna do 7500 evra ili četiri godine zatvora.

– Zakon protiv propagande homoseksualizma maloletnicima. Zakon zabranjuje Rusima, strancima, kao i medijskim organizacijama da “propagiraju netradicionalne seksualne odnose” maloletnicima. Predviđene su i kazne za izjednjačavanje homoseksualnih sa heteroseksualnim odnosima. Ukoliko pojedinci koriste medije ili internet za takvu “propagandu” mogu biti kažnjeni novčanom kaznom do 3.000 dolara, dok organizacije mogu platiti do 30.000 dolara i mogu biti zatvorene do tri meseca. Stranci mogu za kršenje zakona platiti kaznu do 3.000 dolara i provesti u pritvoru do 15 dana ili biti deportovani.

– Zakon o zabrani usvajanja ruske siročadi državljanima dvanaest zemalja u kojima su zakonom dozvoljeni istopolni brakovi.

– Zakon gradskog suda Moskve o zabrani “gej parade” u ovom gradu za sledećih 100 godina.

– Zakon o zabrani vređanja vernika ( donet posle “performansa” grupe Pusi Rajot u crkvi u Moskvi ). Za “javno delovanje kojim se izražava nepoštovanje društva, a u cilju vređanja verskih osećanja” zatvorska kazna biće u trajanju do tri godine, a novčana do 15.000 dolara, a za kršenje ovog zakona propisivaće se i društveno koristan prisilni rad.

– Zakon o zabrani reklamiranja abortusa.

– Zakon o zabrani nadrilekarstva i privatne farmaceutske prakse.

– Zakon o abortusu koji uvodi obavezan period od dva do sedam dana pre abortusa kako bi žena imala mogućnost da preispita svoju odluku. ( Po podacima ruskog ministarstva zdravlja stopa abortusa u Rusiji je jedna od najvećih u svetu sa zvanično oko milion izvođenja godišnje. Podaci ne uključuju privatne klinike, pa se pretpostavlja da je prava cifra oko šest miliona godišnje. Stopa plodnosti po ženi je 1,4 deteta što je ispod neophodnih 2,1 za reprodukciju populacije )

– Nacrt zakona protiv genetski modifikovanih organizama koji predviđa kazne za proizvođače na nivou kazni za terorizam, od 15 godina do doživotne robije. Kiril Čerkasov, član komiteta Državne dume za poljoprivredu rekao je da su posledice GMO štetne za veći broj ljudi od terorističkog akta. Elena Sharoikina, direktor Javnog Udruženja Genetske bezbednosti (GSPA), u intervjuu za “Rusiju danas”, podsetila je na izjavu NATO Komiteta za izazove modernog društva koji se sastao u belgijskom gradu Liježu 2004. godine, na kojem je rečeno da se GMO može koristiti kao genetsko oružje. [5]

– Zakon protiv rehabilitacije i veličanja nacizma i širenja lažnih informacija o ulozi Sovjetskog saveza u Drugom svetskom ratu. Zakonom su predviđene i kazne za skrnavljenje datuma i spomenika ruske vojne pobede. Zakon predviđa do 14 000 dolara ili pet godina zatvora za ovakvo delo.

– Može se kao primer samostalnog razvoja dodati i postojanje više hiljada sportsko – rodoljubivih klubova u celoj Rusiji, često pri crkvama, takođe i kozačkih kampova za decu koji imaju za cilj vaspitavanje dece i omladine u pravoslavnom i patriotskom duhu uz fizičko vežbanje i boravak u prirodi, sa sličnim duhom koji je pre drugog svetskog rata u Srbiji negovao “Sokolski pokret”.

Da li bi mnogi od ovih zakona doprineli regeneraciji Srbije, zaštitili je od pogubnih uticaja i pospešili njen razvoj u sopstvenom kulturnom obrascu? Da. Da li ih sada možemo primeniti? Naravno-ne.

Bez obzira šta mislili konkretno o svakom pojedinačnom od ovih ruskih zakona, možemo postaviti pitanje – u kojoj srednje ili istočnoevropskoj zemlji bi oni mogli još biti doneti? Odgovor je siguran – ni u jednoj. Tamo gde bi se bilo šta slično pokušalo, znamo šta bi se desilo, ubrzo bi bio proglašen diktator, a zemlja bi bila “oslobođena” poznatim ekonomskim i vojnim metodama koje smo imali prilike da upoznamo i na svojoj koži a sada gledamo reprize u raznim delovima sveta. Samostalni politički i kulturni obrazac razvoja nije dozvoljen ni jednoj zemlji u okviru Zapadne civilizacije, očekuje se pokornost i prihvatanje isključivo zapadnih obrazaca i svako suprotno nastojanje je Sizifov posao bez ikakvog izgleda na uspeh.

Diktirana demokratija kao jedina dozvoljena ideologija

U okviru Zapadne civilizacije u skoro svim zemljama postoji isti mehanizam „igranja demokratije“ ili mehanizam „lažne opozicije“ čime se stvara iluzija postojanja izbora u politici. Ako se narod razočara u partiju ili koaliciju A na sledećim izborima glasaće za partiju ili koaliciju B koja se od A razlikuje u onome što nije bitno za osnovni kurs Diktirane demokratije kao jedine dozvoljene ideologije.

Tako je postalo moguće da bivši nacionalisti postanu vatreni pobornici Evropske unije, ili zastupnici ulaska u Nato pakt, odricanja od Kosova, gej parada itd. Nakon novog perioda razočarenja naroda u vlast, autoriteti Zapadne civilizacije koji daju licencu za bavljenje politikom na teritoriji svog uticaja, daju “savet” trenutnim glumcima vlasti da se povuku ili ako neće puste ih „niz vodu“, a nove glumce „brendiraju“ za ovu ulogu.

Ako ekipe psihologa i ispitivača javnog mnjenja nađu da narod očekuje političara koji je „čvrst“ i koji će se obračunati s kriminalom onda se izabere neko ko ima već takav imidž u narodu stečen retorikom i poradi se još malo na njegovom imidžu. Očekivanja naroda u psihološkoj ravni su zadovoljena ali se ništa bitno u kursu jedinodozvoljene Diktirane demokratije ne menja.

Sa strane stoje analitičari, portali na kojima se komentariše, od kojih su mnogi stvarni protivnici Diktirane demokratije, od njih jedni prete, drugi su ogorčeni, treći proklinju, organizuju se i povremeni protesti što sve ima i donekle smisao koristi za Diktiranu demokratiju jer je kao odvrnut ventil na ekspres loncu, malo pare izađe pa je pritisak manji ali sve ostaje po starom, kako kaže narodna poslovica „psi laju a karavani prolaze“.

Za slučaj da neka stranka, pokret ili pojedinac ojača i odmetne se od kursa i kontrole zapadne nadnacionalne vlasti onda se ili diskredituje takva ličnost ili se rastura stranka i slabi njen uticaj tako što se vodećim ličnostima da „ponuda koju ne mogu odbiti“ da osnuju novu stranku i tako za sobom povuku deo članstva, kako bi se ostatak stranke “sasušio” i kako nedozvoljeni pravac nebi bio zastupan u parlamentu.

Zašto partije ne čine ono što su govorile kad dođu na vlast

U tekstu Vladimira Dobrosavljevića „Između načela i prakse“ u tematu „Nova srpska desnica“nalazimo sledeći deo: “Svaki pokušaj da se objektivno izvrši pozicioniranje političkih stranaka u Srbiji, po ideološkoj skali, suočava se sa neumitnom realnošću života. Ona se ogleda , pre svega, u činjenicama da same partije malo drže do sopstvenih programa i ideja, a mnogo više do ostvarivanja principa korisnosti za vlastite nomenklature. Tako je i postalo moguće , da u ekonomski, sve devastiranijoj Srbiji , stranke postanu najbolje agencije za zapošljavanje članova i bogaćenje rukovodstava. U takvom ambijentu , ne treba da čudi zašto se sve manje građana učlanjuje u ove organizacije iz političkih razloga , a više radi rešavanja egzistencijalnih pitanja , kao i zašto naše stranke tako lako odustaju od proklamovanih načela. “

Amerikanci imaju poslovicu:“Ako nešto izgleda, pliva i kvače kao patka – onda je patka“. To u Srbiji ne važi. Političar-nacionalista koji izgleda i govori kao nacionalista može posle nekoliko godina da postane pro-zapadni političar, ništa čudno. Srpski političari kao i oni iz drugih zemalja u sferi uticaja Zapadne civilizacije i njene centralne naddržavne vlasti odustaju od proklamovanih načela jer u njih nisu bili ubeđeni ( oni su postavljeni da igraju uloge a ne da budu ubeđeni ) i jer imaju svest o postojanju naddržavne vlasti iznad sebe kojoj se pokoravaju u pragmatičnoj težnji za vlašću i ličnim koristima.

Iz svega navedenog možemo zaključiti da je danas u zemljama u sferi političkog uticaja Zapadne civilizacije na vlasti jedna ideologija, ideologija saveza krupnog kapitala udruženog sa liberalnim levičarskim „svetonazorom“. Ova jedna ideologija može imati različita imena ali ona nigde ne odstupa od svog osnovnog kursa, razlike su samo u onim oblastima koje nisu bitne za osnovnu ideju “kapitalističke levice” – jedine ideologije kojoj je dozvoljeno da vlada u sferi uticaja Zapadne civilizacije.

Padom socijalizma i vladavine marksističke ideologije nije nastao „prazan prostor“ u ideološkom smislu, već je u njemu danas vladavina Jedine Dozvoljene Ideologije – spoja kapitalizma s liberalnom levicom, marksizam nije nestao već se „osavremenio“. Vaspitavši generacije u svom krilu, ideologija „naučnog materijalizma“ Karla Marksa se pomirila se sa svojim najvećim neprijateljem – kapitalizmom, nakon čega su se zajediničkim snagama obrušili i to: izvan sfere svog uticaja – na sve one države i narode koji Jedinu Dozvoljenu Ideologiju još nisu prihvatili, a unutar sfere svog uticaja – na svakog pojedinca koji više nema čemu da se nada.

Osim ovoga bitna je institucija sa zapada osnovanih i finansiranih nevladinih organizacija koje po pravilu zastupaju uvek iste ideološke principe neo-liberalizma u zemljama u kojima se nalaze. Ove nevladine organizacije su kao što je poznato, finansirane od zapadnih fondova za “razvoj demokratije”, stvaranje “otvorenog društva” i slično. Njihov ideološki program je uvek isti a bilo kakva akcija protiv njih kao protiv zastupnika interesa stranog centra moći je auto-gol koji je čak i poželjan da bi se onda na tome dodatno bazirala priča o ugroženosti demokratije. Današnji zapadni projekat je mnogo širi nego što se obično misli, on obuhvata i promenu morala, shvatanja vrednosti, nivelisanje na istu meru u svim državama a onda i iste trgovačke zakone i potrošačke navike koje bi stvorile idealno tržište u celom svetu.

Bitno mesto u konceptu Diktirane demokratije igraju naravno i takozvani “nezavisni mediji” koji imaju sličnu ulogu glasnogovornika zapadne ideologije i često iste finansijere kao nevladine organizacije.

Ovo nije srpska specifičnost, tako izgleda „demokratija“ u Zapadnoj civilizaciji, s tim što u njenim „novim teritorijama“ ovi mehanizmi izgledaju grublje i očiglednije nego u starim. Pri tome se priča da su demokratiju izmislili Stari Grci. Ništa od navedenog od početka teksta do sad naravno nisu izmislili Stari Grci već pripadnici elita Zapadne ili Romanogermanske civilizacije.

Danas je bitno da razumemo da je demokratija kakvu je trenutno poznajemo LAŽNA DEMOKRATIJA i da zbog toga mora biti ODBAČENA, kada se uzmu svi uticaji i poluge moći koji regulišu njeno funkcionisanje, shvata se da je takva demokratija modifikovana i udaljena od klasičnog značenja tog pojma. Ostalo je ime a sadržaj je izmenjen. Demokratija na grčkom jeziku znači vlast naroda. Narod “demokratske” države više nema tu vlast i ne odlučuje o svojoj sudbini. Njime se upravlja spolja.

Neophodnost nove istočne politike u novom civilizacijskom savezu

U savremenom svetu u situaciji u koju ga je dovela između ostalog i lažna podela na levicu i desnicu kao i sa zapada diktirana “demokratija”, imperativ je opstanka stvaranje nove politike i ideologije koja bi bila bliža istini života i čoveka kakav on jeste. Ovu ideologiju nije moguće stvoriti na većem delu današnjeg sveta jer na njemu u većini vlada koncept Diktirane demokratije.

Da bi se razvijala bilo kakva politika oslobođena od ovih na zapadu utvrđenih i nadziranih pravila igre potrebno je ukloniti se izvan domašaja zapadne ideologije i njenih poluga moći. Potrebno je ući u državni i civilizacijski savez vođen istom idejom koji može da obezbedi nesmetan razvoj demokratije bazirane na stvarnim željama i potrebama naroda države u kojoj se primenjuje a ne spoljašnjih centara moći i koji može da spreči pokušaje ometanja tog puta spolja. Ulazak u ovaj državni i civilizacijski savez podrazumeva i mogućnost podmirenja svih ekonomskih potreba bez dotadašnjeg podrazmevajućeg podaničkog položaja, a ovo sve znači što puniju ekonomsku, političku, kulturnu i vojnu integrisanost. Bez ovoga je potpuno besmislena priča zašto ova a ne neka druga partija na vlasti dok je država u sferi uticaja Zapadne civilizacije jer se metodama koje su opisane opet sve svodi na isto, osnovni kurs je siguran a odstupanja su moguća samo u onim oblastima koje nisu bitne.

_____________________________________

[1] Savka A.V., d. filos. n., professor RANH i GS, Kučukov R.A., d.э.n., professor Finansovogo universiteta “Evroazijska koncepcija kulture i ekonomske filosofije”

[2]Milan Kangrga: “Etika” (Tehnička knjiga Zagreb, 2004), Naomi Klajn: “Ne logo” (Samizdat, 2003), Noam Čomski: “Svetski poredak stari i novi” (SKC, 1996), Karl Marks: “Kapital”, “Manifest komunističke partije”.

[3] «Эkspert» № 43(537), 20noяbrя 2006 goda, «Nacionalizaciя buduщego» (“Nacionalizacija budućnosti”) http://expert.ru/expert/2006/43/nacionalizaciya_buduschego/

[4] http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8895

[5] Russia Today http://rt.com/news/159188-russia-gmo-terrorist-bill/

Izvor: EKCS