Republika Srpska kao simbol antiglobalizma

Nakon dve decenije teških patnji i satanizacije polako dolazimo u poziciju da ostatku čovečanstva predstavimo istinu o Republici Srpskoj – primeru slobodarstva.

Dve i po decenije čovečanstvo živi u mraku, besmislu i modernom obliku ropstva, kakvo nam je donela globalizacija. No, istini za volju, retki i gotovo stidljivi otpori globalizaciji daju nam nadu kako i ova mračna epoha ljudske istorije hodi ka svom okončanju. Da li će ideja globalne hegemonije biti okončana prevazilaženjem, kako je to nazivao Karl Marks, ili novim svetskim ratom, u biti je irelevantno obzirom da će u svakom slučaju nestati ili prestati bitisati.

Pre nego razjasnim kakav je globalni značaj Republike Srpske moram se dotaći globalizacije kao svojevrsnog društvenog fenomena (ukoliko se ova pojava uopšte može nazvati fenomenom). Brojni geopolitičari ukazuju kako globalizacija počiva na principu deteritorijalizacije. Da bi shvatili o čemu je reč prethodno moramo objasniti princip teritorijalizacije. Dakle, proces teritorijalizacije započinje Vestfalskim sporazumom iz 1648. godine, a okončava se nakon Drugog svetskog rata kada nacionalne države i NACIJE postaju dominantni oblili kolektiviteta (čak zaštićeni međunarodnim pravom). U prvoj fazi ovog procesa stvorene su nacionalne države, a potom je između istih došlo do teritorijalnih podela. Poveljom UN nacionalne države pozicionirane su kao najviši objekti zaštite međunarodnog prava. Time i nacije postaju objekat pravne zaštite, odnosno dominantan oblik kolektiviteta.

No, zapitajmo se šta su to nacionalne države i nacije? Nepobitno je da prve nacionalne države nastaju unutar kategorije kolonijalnih sila. Pojedini narodi širom sveta činili su besomučnu pljačku, trgovinu i eksploataciju roblja, pa sve do stravičnih genocida (nepobitno!). Bogatstvo stvoreno pljačkom i eksploatacijom roblja gomilali su na prostoru svog porekla. Time je na pojedinim prostorima stvaran kvalitet življenja kakav je uveliko doprinosio homogenizaciji populacije oko društva u kakvom bitiše. U takvim okolnostima nastupa period imperijalnog kapitalizma. Po mom ubeđenju nacionalne države upravo ciljno i planski stvorene su za potrebe razvoja imperijalnog kapitalizma. Jednostavno, prvo su stvorene nacionalne države, a iz te društvene pojave proizašle su nacije.

Nacije u suštini ne predstavljaju ništa drugo do poistovećivanje populacije sa državom u kakvoj živi. Svi drugi oblici kolektiviteta (etnički, verski i drugi) postaju sekundarni, a primarni kolektivni identitet počiva na samoidentifikovanju sa državom. Unutrašnji kvalitet življenja kakav su nacionalne države obezbeđivale populaciji bio je dovoljan da građani „zaborave“ sve druge oblike kolektiviteta i poistovete se sa izvorištem sopstvenog boljitka. No, to je potrajalo taman koliko su trajale koristi od kolonijalne i neokolonijalne (imperijalno-kapitalističke) pljačke. Čim su ovi izvori kvaliteta življenja presahli dolazi do prvih kriza kolektivnih identiteta. Nacije su manipulativno i ciljno interesno stvoreni oblici kolektiviteta i kao takvi održivi su samo do trenutka u kom je država mogućna obezbeđivati opšti prosperitet. Svedoci smo kako u Velikoj Britaniji, Španiji, Portugalu, pojedinim skandinavskim zemljama i uopšte širom sveta postoje ozbiljne krize identiteta, te raskoli i težnje ka podelama. Sredinom prošlog veka izgubljene su kolonije i benefiti ostvarivani iz istih, i već nakon par decenija kao mehurić od sapunice raspada se koncept nacionalnih država i nacija.

Elem, nosioci moći unutar imperijalnog kapitalizma nisu naivni i odlično su prepoznali opasnost kakva proizilazi iz prevazilaženja koncepta nacija. Zbog toga jednu manipulaciju zamenjuju drugom! Pred kraj prošlog veka započinju mantre tipa Novog svetskog poretka, globalizacije, „građanina sveta“ (ma šta im to značilo!). Kolonijalizam i neokolonijalizam zamenjuju novim konceptom vladanja – globalnog samoporobljavanja! Upravo kod fenomena samoporobljavanja dolazimo do značaja Republike Srpske.

SLOBODARSKA REPUBLIKA SRPSKA

Na prvom koraku moramo razjasniti pitanje: po čemu se Srbi razlikuju od modernih oblika kolektiviteta? Jednostavno: Srbi nisu nacija, nego NAROD ili etnička zajednica. Tridesetih godina prošlog veka Hegel je govorio kako Slaveni nisu razvili oblik samospoznaje potreban za stvaranje nacija. Cinično moram primetiti kako Slaveni nisu bili kolonijalna sila, niti su pljačkali širom sveta, a ponajmanje su eksploatisali roblje. Time nisu mogli stvoriti unutrašnje blagostanje potrebno za identifikovanje sa državom i nastanak nacije. Mnoge slavenske etničke zajednice kasnije su stvorile nacionalne države i nacije, ali tu jedino možemo govoriti o „kopiranju“ zapadnoevropskih država ili o veštački stvorenim državama kao proizvodima raznih međunarodnih sporazuma.

Upravo Jugoslavija je kao država stvorena pod uticajem velikih sila i zarad njihovih hegemonističkih interesa. Postojali su brojni pokreti južnoslovenske provenijencije, ali bi to ostalo pusto nadanje da nije bilo uticaja velikih sila. Pa, prisetimo se da su Sjedinjene Države priznale Kraljevinu SHS dve godine prije njenog ustavotvornog proglašenja. No, Jugoslavija nikada nije uspela stvoriti jugoslavensku naciju, nego su kao glavni konstituensi države ostali njeni narodi. Sledeća ravan problema ogledala se u tome što jugoslavenska država nikada nije uspostavila paralelu između etničkog i teritorijalnog. Jednostavno, svi su bili konstitutivni svuda.

U takvim haotičnim uslovima Jugoslavija dočekuje proces globalizacije, kakav počiva na principima nadnacionalnog i nad-državog. SFRJ se upravo pokazala kao idealan „primer“ preko kog će idejni kreatori globalizacije ostatku čovečanstva pokazati šta ih čeka u slučaju otpora. Svestan sam brojnih problema kakve je Jugoslavija imala na unutrašnjem planu, no, istovremeno uzimam u obzir činjenicu da države povremeno zapadaju u probleme, ali ih prevazilaze ili rešavaju. U slučaju SFRJ ključno je bilo inostrano uplitanje u unutrašnju krizu. I to kakvo uplitanje? Naoružavanjem, finansiranjem i političkom podrškom secesionističkim elementima strani faktori su stvorili pretpostavke za rat, bez kojih bi se sve završilo kratkoročnim neredima i/ili dogovorom.

U datim okolnostima srpski narod na prostoru današnih Hrvatske i BiH pozvao se na pravo na samoopredeljenje prema tada važećim principima nacionalnog zakonodavstva i međunarodnog prava. Srbi su konkretno zauzeli stav da republike nisu nacionalne države i da njihova populacije ne predstavlja nacije (suprotno stavu globalista). Srbi su kao jedinstvena etnička zajednica nastupili prema domaćim i ino subjektima tražeći da ostanu u dotadašnjoj i zajedničkoj državi. No, to nije odgovaralo globalistima i odlučeno je da se ide na nasilno razbijanje države. Narod (srpski) koji je najviše uložio u tu državu (dva miliona žrtava) 52222374teško je oštećen, a ponajviše u domenu prava na samopredeljenje. Kada pravo na samoopredeljenje posmatramo kroz njegovu esenciju onda govorimo o PRAVU NA SLOBODU. Srpski narod zagovarao je pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, a u daljem na slobodu odlučivanja u kakvoj će državi živeti. No, to pravo je pogaženo brutalnom silom i krvoprolićem (i otimačinom).

Srpski narod je vodio devetogodišnji rat protiv udruženih „domaćih“ i ino neprijatelja, da bi u konačnici ostvario Republiku Srpsku i sačuvao „osakaćenu“ Srbiju. Mnogi danas šire mantre prema kojima su Srbi izgubili „sve ratove“ 90-ih, kako je Slobodan Milošević najveći gubitnik ovih prostora i slično. Pogrešno! Srbi su potpisali DVA MIROVNA SPORAZUMA (Dejton i Kumanovo). Strane gubitnice u ratu potpisuju kapitulacije, a nepobeđene strane potpisuju mirovne sporazume. To je naprosto jedan od osnovnih postulata bezbednosnih i pravnih doktrina.

Dakle, ni intervencija najvećih sila svijeta nije uspela promeniti odluku srpskog naroda da brani svoje pravo na samoopredeljenje. Nismo ostvarili svoju prvobitnu nameru u vidu ostanka u „krnjoj Jugoslaviji“, no odbranili smo državotvorni entitet u BiH. Podsetiću da je u dejtonskom mirovnom ugovoru decidno stajalo kako je u Republici Srpskoj jedino konstitutivan srpski narod, dok su Hrvati i Bošnjaci bili konstitutivni u Federaciji BiH. I ovde se ponovio naš usud prema kom pobeđujemo u ratu, a gubimo u miru, pa su naše političke kvazielite pristale da implementiraju odluku Ustavnog suda BiH o konstitutivnosti sva tri naroda na celokupnoj teritoriji države. Ovde se inače mnogo „maše“ referendumom, a propušteno je da se referendumom (kao volja konstitutivnog naroda i entiteta) poništi takva odluka. Faktički, u današnjoj BiH konstitutivnost naroda obesmišljena je kao i u prethodnoj SFRJ. Danas nam ta pogreška razgrađuje Republiku Srpsku, no, za ovaj tekst je važno reći da je se srpski narod suprotstavio globalizaciji i iz tog sukoba izašao kao neporažen.

Time Republika Srpska postaje PRVI DOKAZ (i simbol!) da je bilo moguće suprotstaviti se globalizaciji i globalistima, te sačuvati pravo na samoopredeljenje. Pravo na SLOBODU!

Danas je to važno znati u odnosu na npr. rusko-ukrajinski sukob. Čak i kod nas prihvaćena je nametnuta manipulacija kako u Ukrajini ratuju nekakve „proruske snage“. Ništa od toga! U Ukrajini ratuju ETNIČKI RUSI i etnički Ukrajinci (ili bar onaj radikalni dio Ukrajinaca). Rusi kao narod materijalizuju svoje pravo na samoopredeljenje i u odnosu na Krim su to već ostvarili. I u odnosu na druge delove Ukrajine već su stvoreni ruski državotvorni entiteti, kakve je nemoguće zaobići u odluci o budućnosti Ukrajine. Republika Srpska je upravo primer kako u odnosu na Ukrajinu treba štititi pravo na slobodu i kakvim političko-pravnim sredstvima se to može činiti.

Dakle, da rezimiram. Republika Srpska Krajina bila je taj izvorišni i fenomenološki simbol kako treba materijalizovati pravo NARODA na samoopredeljenje. No, kako nije „preživela“ ostaje nam Republika Srpska kao i danas živući simbol. Milion stanovnika suprotstavilo se najvećim silama sveta i odbranio svoje pravo. To što su mnogo veće države i „nacije“ odlučile se na samopokoravanje i samoporobljavanje u biti je njihov problem. Danas grcaju u problemima baš kao što i mi grcamo, ali njihov problem leži i u samoponiženju. Dobrovoljno su se odrekli prava na slobodu i načinili svojevrsno SAMOPOROBLJAVANJE, odnosno postali tek puko roblje. Žalosno je to u odnosu na nekada slavne i silne Poljake, Mađare ili Bugare. Elem, ukoliko jednog dana odluče da prekinu samonipodaštavanje eto im Republike Srpske kao primera slobodarstva! Na prvom koraku treba da se odreknu mantri tipa nacija ili „građana sveta“, odnosno da se prepoznaju kao NARODI (kakve ih i istorija pamti). Zatim, treba da kažu: „Mi imamo pravo na slobodu i to pravo smo spremni braniti!“. Suveren je samo onaj ko je slobodan,a sloboda se nikada ne poklanja (ima svoju cenu).

Vezani tekst „Globalizacija u našim njvama“ na: http://borislavradovanovic.blogspot.ba/2014/08/blog-post_1.html

Izvor: CEOPOM-Istina