Rusija kao globalna alternativa

Uticajni moskovski list Stoletije objavio je široki razgovor sa direktorom Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) general-potpukovnikom i doktorom istorijskih nauka Leonidom Petrovičem Rešetnjikovom.

Ustanove slične vašem RISI postoje u raznim zemljama. U SAD ih ima mnogo. Uporedite vaš institut, na primer, sa poznatim američkim strateškim istraživačkim centrom Rend korporejšn.

Po karakteru i ciljevima vi ste prilično tačno naveli Rend korporejšn. Mi smo čak proučavali kako taj centar radi. Mogu da kažem da, kada bi se mi finansirali makar petinom onoga kako se finansira Rend korporejšn da bi nam to značajno olakšalo posao. Ali sa toliko novca svako bi mogao… Mada, greh je da se žalimo. U državnom budžetu mi smo u posebnom redu. Smatram da federalne vlasti časno plaćaju rad naših saradnika.

Pre dolaska u institut bio sam šef informativno-analitičke uprave za spoljnu obaveštajnu službu. To je težak posao. Kad sam krenuo u RISI, mislio sam da ću možda malo predahnuti. Ma kakvi, i ovde se oseća napetost. Kad pozivaš na rad neke stručnjake koji su „slobodni”, a zarada nije loša, oni često odbijaju, i to iz jednog razloga – mora se svakodnevno raditi od jutra do večeri, pa i posle večeri…

Svakodnevno mora da se prouči i potpiše 3-4 dokumenta, a svaki je oko 40 stranica. Radimo i obične beleške sa hitnom analizom, to je 5-6 stranica o najaktuelnijim procesima, koji se odvijaju u svetu i u Rusiji. A sva dokumenta izlaze sa jednim potpisom – direktora.

Na primer, treba proučiti situaciju u Siriji, uvideti tendencije?

Da, i naše mogućnosti za uticanje na situaciju. To je standardno. Veoma komplikovan posao… Inače, ne vredimo ni prebijene pare ako samo opisujemo ono što se već desilo.

Želeli bismo da čujemo i vašu procenu spoljnih pretnji.

Pre svega treba imati u vidu da se nalazimo u stalnom rivalstvu sa SAD i njihovim saveznicima. Postoji objektivna realnost: Ameriku ne interesuje kakvo je kod nas uređenje – monarhističko, komunističko ili kapitalističko – glavno je da Rusija ne bude jaka. To nije zato što oni ne vole Ruse. Po njihovom mišljenju, sav svet je jednostavno – biznis-projekat. U tom biznisu postoji ekonomija, postoji ideologija, a konkurent je suvišan. Slaba Rusija – to je dobro. Podela Rusije – još bolje. Eto, posle 1991. „obrezali” su nas, to je divno, ali ipak Rusi se opet ponašaju kako ne treba – pokušavaju da igraju ulogu velike sile. Ako se ne budemo ozbiljno odnosile prema svemu tome, možemo se naći podeljenim još nekoliko puta.

Predstavlja li vojnu pretnju pre svega NATO?

Naravno. Sećate li se koliko je razgovora bilo o tome da će se NATO transformirati u nekakvu vojno-političku organizaciju i da se neće širiti na Istok? Međutim, u praksi se ništa nije promenilo. A tek ideja o PRO? Danas je to najrealnija opasnost.

U štampi se pojavljuju mračna upozorenja eksperata – američki sistem PRO prelazi iz odbrambenog u ofanzivni, u instrument prvog razornog udara. To se radi tajno, čak i u odnosu na saveznike NATO. A po mišljenju nekih stručnjaka, situacija je gora nego 1941.

U svakom slučaju, zalažući se za dijalog sa SAD i njihovim saveznicima mi uvek treba da imamo na umu: oni su zainteresovani za to da Rusija bude slaba. A, ako se još i rasparča na nekoliko delova, na primer, na republiku Sibir, Povoložje itd., to je odlično. Biće vam lepo, kažu oni…

Dok je postojao Varšavski sporazum, NATO nikada nije pomišljao da napadne. Slažete li se s tim?

Da.

Sad je Rusija u poređenju sa NATO mnogo slabija. Šta zadržava Alijansu? Naš nuklearni štit?

Naravno. Mi imamo štit, i to u veoma dobrom stanju.

Ali uporno hoće da nas primoraju da smanjimo svoje nuklearne potencijale.

I pritom nas opet uveravaju „da će nam biti lepo”. Uz to neki ruski politikolozi pričaju bajke o tome kako ćemo mi sa Amerikancima da se „pomirimo” i kako će nam to ići na ruku. Oni ne žele da shvate ili ne žele da priznaju da se, ponavljam još jednom, mi kao velika sila nalazimo u konstantnoj konkurenciji i suparništvu sa SAD. A u određenom momentu to može da pređe u oružanu konfrontaciju. Zato je svaki pokušaj smanjivanja našeg nuklearnog potencijala veoma opasan.

Ministar odbrane Sergej Šojgu energično uspostavlja i povećava odbrambenu sposobnost oružanih snaga. Dmitrij Rogozin takođe svom snagom rešava taj zadatak. I jedan i drugi vide budućnost. Kažu da Rogozin ipak nije stručnjak za odbrambenu industriju, on je političar, diplomata, doktor filozofskih nauka…

Ima mnogo stručnjaka, glavno je da postoji „motor”. Ja sam direktor instituta, ali stručnjak samo za dve-tri oblasti. Rogozin je taj „motor”. Izdvojena su ogromna sredstva za pokretanje vojno-industrijskog sistema i treba ih realizovati.

Ima li vremena?

Da, ima. Nuklearni potencijali nam omogućavaju modernizaciju.

A Kina? Vaš kolega iz spoljne obaveštajne službe, poznati ekspert Nikolaj Sergejevič Leonov, smatra da je Kina nama okrenuta leđima, a ne licem. A ne predstavlja pretnju kakvu neki liberalni stručnjaci, čak i vojni, pokušavaju da „nacrtaju”. Slažete li se sa tom tvrdnjom?

U potpunosti. Osnovni interesi Pekinga ipak su na jugu i jugoistoku. U kom pravcu će se razvijati ta zemlja teško je predvideti, ali sada – to kažem sa punom odgovornošću – Kinezi su tolerantni i moralni u svim svojim postupcima koji se tiču Rusije. Oni su zaista naši partneri. Mi možemo zajedno da radimo mnoge poslove: i ekonomske i vojne i vojno-političke.

A BRIKS – da li je dovoljno moćna i vitalna struktura?

Pa teško ga je nazvati strukturom. To je za sada „organizacija iz interesa”. Međutim, veoma perspektivna, mada je svetska kriza, naravno, prilično „pokosila” članove BRIKS. Oni koji su naši konkurenti, takođe u BRIKS vide perspektivu, razume se, za sebe nepovoljnu, i rade sa određenim zemljama, smetaju nekim našim integracionim naporima. BRIKS se sada nalazi u takvoj fazi da iz „organizacije iz interesa” može da se pretvori u organizaciju uzajamnog delovanja zemalja subjekata.

Postoje razne geopolitičke teorije, čiji je smisao puna planetarna integracija, prelazak iz mnoštva država, naroda, nacija i kultura u uniformni svet (One World). Prema tim teorijama, na kraju i Rusija, navodno, treba da nestane. Da li se na tom planu pojavilo nešto novo ili je sve po starom?

Dobro kažete – teorija je mnogo, a suština je stara i cilj isti: slabljenje Rusije. Šta je još indikativno? Eto, ja sam član Naučnog saveta pri Ministarstvu inostranih poslova, Naučnog saveta pri Savetu za bezbednost Ruske Federacije, Javnog saveta Ministarstva odbrane, i, neverovatno, čak se i tu nalaze kolege koje često govore – želeo bih da to naglasim – da se na Rusiju niko ne obazire. Rusija odavno nije velika sila, čak ni regionalna. Nas jednostavno hoće da naviknu na misao da smo slabi, nikakvi, siromašni. Na zasedanju jednog od saveta nedavno nisam izdržao i rekao sam da je obrnuto, da svi žele da razgovaraju sa Rusijom, svi uzimaju u obzir faktor Rusije i tako će se nastaviti. Pritom, postoje u svetu snage, čak i u Evropi, koje žele dalje jačanje Rusije.

Uz to smo i peta ekonomija u svetu.

Uzmimo Siriju. Da Rusija nije zauzela principijelan stav, Amerikanci bi već sad „obrađivali” Teheran. Rusija je rekla mašini „Stani!”, i dve godine ne mogu ništa da urade.

Ali sirijsko pitanje nikud nije otišlo. Situacija je komplikovana.

To je rezultat mešanja spolja. Posebno američkog, i na Bliskom Istoku i na Severu Afrike. Tamo se dešava kriza islamske civilizacije, pojavile su se svetovne snage koje teže potrošačkom društvu Zapada (posebno u glavnim gradovima), a istovremeno islam doživljava ne baš dobra vremena. A zapadnjaci su posegnuli u ta „osinja gnezda”.

Mislili su: oslabićemo jednu zemlju, drugu i mi ćemo upravljati. A tamo je, umesto demokratske opozicije, samo Al Kaida. Oni samo pojačavaju haos. Nadali su se da će i Tursku da oslabe. Tamo ćemo takođe organizovati demonstracije inače se Erdogan veoma zaneo. Turska je saveznik SAD, ali je suviše samostalno počela da se ponaša, pa hajde da joj malo stanemo na rep! U Istanbulu su počele demonstracije koje su objedinile i anarhiste i komuniste i homoseksualce. Sve se okupilo da sruši islamski režim. Ja ne istupam u odbranu nekog režima, govorim samo o tome kako se takva geopolitika proizvodi. U svetu je situacija veoma komplikovana, a, kao što vidimo, Rusija sada ima ulogu u stabilizaciji.

U svakom slučaju „kraja istorije” po Fukujami za sada nema?

Kao što je poznato, Fukujama se lično odrekao „kraja” koji je opisao. Zašto? Pa video je da se Kina uzdigla, a Rusija nije umrla. Kod nas se mnogi nisu zamislili nad tim zašto je Fukujama tako napisao. On je video u Rusiji ono o čemu mi sada govorimo: ruska civilizacija je – alternativa. Ako nema alternative, nema istorije. Mi, Rusi, moramo konačno da shvatimo da nemamo drugu ulogu osim da budemo alternativa.

Sem nabrojanih, koje uticajne centre vidite još u svetu?

Postoje jedan-dva zakulisna centra, koji se ne vide dobro, ali su prisutni.

„Svetska vlada”?

U izvesnom smislu.

Očigledno pod pritiskom tih zakulisnih centara SAD ponekad sprovode politiku nepovoljnu i za sebe kao državu?

Da, pritom sa svojim najbližim saveznikom Velikom Britanijom.

Deluje li neka nadnacionalna svetska struktura?

Ona postoji, mada se ja kategorički ne slažem da ona upravlja svetom. Ali vi ste u pravu – deluje. Ona pored ostalog savetuje i kako da se bira predsednik SAD. Inače, Nemačka ima šansu da postane centar svetskog uticaja ako prevlada svoj nacionalni prelom.

Pored ostalog, to je treća ekonomija u svetu…

Ekonomija da, ali ostaje prelom – to je rezultat poraza u Drugom svetskom ratu.

Kao što je poznato, Nemačka je još 1949. potpisala sa Vašingtonom „kancelar akt”, i Amerikanci im ne daju ni da pisnu. Prema tom tajnom sporazumu, svaki novi kancelar Nemačke sve do 2099. obavezan je da potpisuje takozvani kancelar akt sa predsednikom SAD, u kojem se utvrđuje unutrašnja i spoljna politika Nemačke, čak i kontrola nemačkih sredstava javnog informisanja od SAD.

Ako Nemci budu umeli da prevaziđu ove i druge posledice poraza u prošlom ratu, moći će uz pomoć Rusije da postanu još jedan od uticajnih centara. Za nas je to povoljno. Nama je teško da sami konkurišemo Americi, Velikoj Britaniji i još nekom tajnom i skrivenom…

Ima li, po vašem mišljenju, Latinska Amerika šansu da postane svetski centar? Ili je ona osuđena da igra sporedne uloge?

U sovjetsko vreme su se nadali da će se Latinska Amerika uzdići, ali ne uspeva. U svetskoj geopolitici zemlje Latinske Amerike igraće primetnu ulogu, ali teško da će postati centar. Ipak, tamo je znatno manje marioneta nego što je bilo u nedavnoj prošlosti.

Poslednje inicijative i zalaganje našeg predsednika za Siriju ponovo su pokrenule saopštenja o njemu, o nezavisnoj i alternativnoj poziciji Rusije.

Želim da kažem potpuno iskreno: takvih političara kao što je Putin sada uopšte nema u svetu. Ne ubrajam Kineze, njih je teško razumeti. Takvog političara sada nema ni u Evropi ni u Americi. Mnogi savremeni „plastični” političari ponekad liče na šoumene, naprosto su smešni. I oni ga se plaše, plaše se da razgovaraju s njim.

Moram da kažem: kada sam radio u inostranoj obaveštajnoj službi, imao sam prilike da bliže vidim delatnost predsednika. Takvog čoveka, koji tako argumentovano, jasno i istovremeno suptilno štiti interese svoje zemlje – takvog nema, a ja sam radio i u vreme Brežnjeva, Andropova i Černjenka.

Obama me podseća na nekog „neoboljševika”, koji svečano objavljuje ideološke klišee: „demokratija”, „ljudska prava”… I ništa više. A u Evropi koga ima? Poslednji stvarni lider nacije bio je Žak Širak. Intelektualac, znao je strane jezike, Puškina čitao u originalu.

Putin je verovatno moćan i zato što je prošao školu obaveštajne službe – niko ga do kraja ne može razumeti. Neki mu pripisuju jedno, drugi drugo, a on, kako kažu filozofi, ostaje „pojava za sebe”.

Putina treba pažljivo čitati. Ponekad on iskazuje jake sudove koji treba da se razvijaju, da ih mi razvijamo. Ali mi ih naročito i ne razvijamo. Treba shvatiti da se naše društvo, nažalost, veoma demoralisalo, pritom ne od 1991, već znatno ranije. Putin je dobio najteže nasleđe. Neću da kažem da je naš predsednik idealan, ali u ovom momentu u savremenom svetu on je najjači političar državnik. To je moje nepokolebljivo mišljenje. A zatim, kad jak muškarac plače, ja verujem takvom čoveku. Kad u trenutku jakog emotivnog poleta, oduševljenja, koji je povezan sa samilošću ili patriotizmom vidiš suze u očima, znači, njegovo srce radi. Spreman sam da glavu dam da naš predsednik radi i srcem, a ne samo glavom.

Kako se snaći sa ovom gromadom – Rusijom? Ona je još 1917. zapala u veliku nepriliku…

Vi izlažete svoj stav prema istoriji naše zemlje i njenoj misiji u knjizi koja je nedavno objavljena Vratiti se u Rusiju. Treći put ili ćorsokak beznađa. O sadržaju i suštini knjige jezgrovito govore nazivi tri poglavlja: Sveta Rusija: naš dom, koji smo napustili; Slom ruskog nacionalnog koda 1917. godine i Ćorsokaci beznađa: staljinizam, liberalizam, nacionalizam. Vi pišete da je Rusija u punoj meri ispunjavala svoju misiju do februara 1917, do sloma pravoslavne imperije.

Da, mi smo bili alternativna civilizacija. Zatim se desio slom i zbog unutrašnjih i spoljnih razloga. Spoljni faktor je takođe aktiviran: trebalo je našu civilizaciju ukloniti – ona je konkurent i nije potrebna. Spreman sam da dokazujem da je Zapad već u leto 1918. odlučio da ne ulaže u bele, već u crvene. Zašto? Znali su da će crveni sprovoditi neki varvarski eksperiment, a Rusija treba da nestane u tom eksperimentu. Ali jedno nisu uzeli u obzir – oni to nikada ne uzimaju u obzir – narod. U vreme tog eksperimenta narod je gradio, stvarao i na kraju krajeva stvorio sovjetsku državu.

Mi smo postepeno stvorili novu alternativu, mada mislim da je to bila pseudocivilizacijska alternativa. Ja posebno cenim stvaralaštvo Valentina Grigorjeviča Rasputina, i na mene je veoma uticao svojim delima. On je jednom lepo rekao da je ruski narod svario komunizam. Komunizam koji su hteli i Lenjin, i Trocki, i Sverdlov, i Đeržinski, i ostali, nije uspeo. Mi smo se naprosto otrovali, a onda posle trovanja – sve to svarili. Staljin je govorio da je Lenjin njegov učitelj, ali je bio primoran da više puta svraća na put kojim se podsvesno kretao naš narod.

I sada pred nama stoji strateški zadatak – da se vratimo onoj misiji koju ima ruski narod. Ja kao verujući čovek reći ću da je to Božanska misija, radi toga smo i dobili tako ogromnu teritoriju.

Mi ne živimo u Africi, koja ima svoj odnos prema radu. Ne živimo u Bugarskoj, gde je blaga klima i ne živimo u SAD. Mi živimo u teškim uslovima, zima traje pet meseci. U uslovima surovog pritiska spolja. Ali to je naš narod vaspitalo. Neki poslenici tipa Androna Končalovskog mnogo vole da „šutiraju“ ruski narod, da govore da je on ovakav i onakav, zaostao. A on je upravo veoma moćan i snažan. Da, u nekim situacijama se ispoljavaju i loše crte kao kod svakog naroda. Međutim, mi moramo da se vratimo onome što nam je od Boga dato, hiljadu godina smo se tako razvijali dok nismo poverovali našim zapadnim neprijateljima da sve može da se promeni i da će biti bolje.

A da li smo, po vašem mišljenju, 1991. imali neke druge varijante razvoja, tipa kineskog, na primer? Da li je, makar, postojao neki stvaralački trenutak? Bez pada i sloma, drugog u 20. veku?

Ja sam u obaveštajnoj službi imao velike učitelje – generale Nikolaja Sergejeviča Leonova i Leonida Vladimiroviča Šebaršina. Oni i drugi, čija imena sada ne mogu da otkrijem, još su početkom 80-tih dobro shvatali da je došao kraj Sovjetskog Saveza. Upozoravali su rukovodstvo zemlje koje ih nije slušalo. Uzgred, tada me je Šerbašin poslao na službeni put u inostranstvo znajući već da sve ide upravo prema tom kraju i takođe znajući koje pozicije ja zastupam.

A koje ste pozicije tada imali?

Iste kao i sada: sistem nije bio reformisan.

I nije bilo nikakve mogućnosti da se sačuva zemlja? Ni kadrova na vrhu, ni ideja?

Sistem je bio vojno-mobilizacioni i mogao je da funkcioniše u kritičnim situacijama ili kada se takva situacija namerno stvara i ljudi se mobilišu radi savladanja problema.

Naš poznati filozof Aleksandar Zinovjev govorio je već posle sloma SSSR i svog povratka u Rusiju: Sovjetski Savez je doživljavao krizu, ali povremeno svi doživljavaju krizu, bilo je moguće i tu krizu preživeti da nije bilo izdaje na vrhu. A vi šta mislite?

Pa kriza nije došla 1991. Naš sistem je sve vreme bio u krizi. Nekako smo se održavali do sredine 70-tih. Mi nismo samo u ekonomskom pogledu zaostajali, mi smo se ideološki razoružavali. Kada me je 1982. godine jedan strani političar pitao koliko će izdržati komunistička vlast u SSSR, odgovorio sam: desetak godina. Zar sam samo ja tako mislio? Ja sam video da komunista nema. Radio sam u ambasadi u Beogradu, bio sam izabran za člana partijskog komiteta, a nikoga ne možeš da okupiš, ne možeš da organizuješ. Kad nema komunista, nema ni komunističkog sistema.

Ja uvek navodim ovaj primer – kad je pala samodržavna Rusija, Vasilij Vasiljevič Rozanov je napisao: olinjala se za tri dana. To nije istina: otvoreni građanski rat trajao je do decembra 1922, a onda se otezao lukavi, potajni. Još i pobune. Sve se otezalo decenijama. A pogledajte: kad je pala sovjetska vlast 1991, nije bilo čak ni demonstracija. Samo su se članovi Saveza pisaca Rusije zabarikadirali i nisu dali svoju zgradu na Komsomolskom bulevaru, koju su pokušali da im otmu. Niko ništa nije branio, da li to nešto govori? Da, ona Rusija se neosporno takođe demoralisala, ali u njoj je bilo još žive snage koja je pružala otpor. Neko je bio protiv Nikolaja Drugog, ali za monarhiju. Neko za republiku, neko za ustavnu monarhiju. Oni su se još za tu Rusiju zalagali. A ovde je bila potpuna frustracija.

Dakle, ja sam već u drugoj polovini 80-tih imao te iste stavove koje sam u knjizi izložio. Šef naše obaveštajne službe Leonid Vladimirovič Šebaršin bio je moj istomišljenik. On je inače bio uzdržan čovek i nastojao je da javno ne iskazuje svoje mišljenje. Ali je bio ruski patriota. Sećam se kada su prvi put 1990. u časopisu Naš savremenik pod naslovom Duh naroda objavljena poglavlja iz knjige Ivana Soloneviča Narodna monarhija – to je bio događaj. Ja sam bio šef sektora u upravi. Zove me preko operativne linije lično Šebaršin: Leonide, jesi li ti pročitao to? Kažem, da. Eto, šta je nama potrebno. Razumete?

Znači, u partijskim vrhovima poznog SSSR nije bilo nikakvih stvaralačkih snaga.

Nije. Da, taj sistem je čupao same korene. A tokom 1970-tih, kada su se možda još jednom određivali putevi Rusije, predsednik KGB Andropov u svojim poverljivim memorandumima za Politbiro nazivao je upravo „rusiste“ koji su prigrlili liberale skoro glavnom pretnjom za sovjetsku državu. Upravo na insistiranje Andropova 1980. godine svedene su gotovo do ničega sve manifestacije povodom obeležavanja 600. godišnjice Kulikovske bitke. Vlastima nije bio potreban talas ruske nacionalne samosvesti. Kao što se sećamo, prozapadni disidenti zatvarani su na po 3-4 godine Ili – u avion i na Zapad. A Ruse Ogurcova, Borodina po 15-17 godina. Sećate li se Dva puta – prema istom ponoru Igora Šafaroviča iz 1989? Divan rad, pročitajte. Postoje samo dva puta u propast, trećeg nije bilo.

Danas se mnogo govori: Staljin, Staljin, Staljin… Evo, kažu, pravog puta. Pitam: hoćete li još jednom da probate? Pritom, ja se negativno odnosim prema Staljinu, ali mogu da priznam da je tada bilo ilegalaca, revolucionara, fanatika ideje, žrtvovali su svoj život. Oni su mogli da grade taj sistem. A vi sad galamite „Staljin“ – ko će to da radi? Koji ilegalci? Gde su revolucionari? Tada su postojali kadrovi – ja sam njihov protivnik, ali ja shvatam da su i oni bili idejni. Oni su gradili ono što su hteli da izgrade. A kasnije su se posvađali i potukli, kako to obično biva. I šta sad predlažete? Vi hoćete da Putin postane Staljin? A na koga ćete se vi oslanjati?

Putin a priori ne može biti Staljin.

Kažem, dobro, vi hoćete Staljina, ali on je izrastao iz odgovarajuće sredine. Lenjin takođe, kako je on pisao o boljševicima? Borbeni odred. A Staljin je pisao “Borbeni orden“. I sad, o čemu govorimo?

Vi pišete: Nikolaj Drugi je centar katastrofe 1917. Verovatno se može reći da je Staljin centar sovjetske katastrofe. Pisac Rasputin govorio je da je Rusija svarila komunizam, ali u izvesnom stepenu ona je očigledno „svarila“ i Staljina. On je u mnogo čemu postao drugačiji, posebno u godinama rata. Patrijarh Gruzijske pravoslavne crkve Kalistrat seća se za njega iznenađujućeg Staljinovog susreta sa sveštenstvom, vođa im se pokazao kao čovek kojeg je mučio osećaj krivice. Pa i u partiji je tokom svih 70 godina postojala određena konfrontacija između nacional-boljševika i fanatika svetske revolucije. Vi ste u svojoj knjizi njegovu fotografiju stavili pored Trockog i Radeka – „Oni su uništili Rusiju“. Ipak, nije li to preterano?

Ne, nije preterano jer oni su radili isti posao. Svi oni, i Lenjin, i Trocki, i Radek, i Đeržinski i Staljin rušili su istorijsku Rusiju. Eto, nedavno sam pročitao knjigu spremnu za štampu, sa izvornim dokumentima, o kolektivizaciji. Potresna je iako sam mnogo toga znao. Čitaš ta pisma, te Staljinove rezolucije i razmišljaš – pa mi smo ruske ljude uništavali, čitav način njihovog života! Tokom svih 20-tih i 30-tih godina. Staljin je sklonio Trockog iz zemlje, ali je trockistički ekonomski program još dugo sprovodio u život. Što se tiče unutarpartijske borbe, krajem 40-tih, posle Pobede, kao što znate, usledio je „Lenjingradski slučaj“ – to je uništavanje Rusa u partijskoj eliti. Sada objavljujemo knjigu o „Lenjingradskom slučaju“ – isključivo samo Rusi, najmanje 30.000 represiranih.

Da, nije trebalo od početka ni izdavati cara, posle čega je i krenulo rušenje obezglavljene Rusije. Je li samo Staljin za to kriv? Budući maršal Žukov kao komandir eskadrona takođe je 1921. sasecao ruske seljake antonovce. To je logika građanskog rata. Kasnije je počelo otrežnjenje, a kod nekog i pokajanje.

Šta god govorili, cilj opravdava sredstva – to je Staljinova ideologija do poslednjih dana. Za Nikolaja Drugog cilj nije opravdavao sredstva. Koju ideologiju mi treba da usvojimo? Uništenja naroda? Radi čega? Radi države, odgovaraju staljinisti. A šta će nam onda takva država? Narod ne samo da strada, nego istovremeno i degradira.

Razmotrimo ko je od boljševičkog rukovodstva kriv više, a ko manje? Da li je Staljin bio takav ili ovakav? Smatram da takve diskusije zaobilaze suštinu problema. Za mene je glavno da se taj sistem, koji je prolio more krvi, pričinio neverovatna stradanja milionima običnih ljudi i nasilno nametnuo narodu, pokazao nesposobnim za život. On je trajao svega 73 godine, odnosno jedan ljudski život. Pritom, da bi se taj sistem održao na vodi – primenjivana su najsurovija sredstva i metodi.

Kao ličnost, Staljin je neosporno izuzetan, a pošto je krajem 20-tih godina postao jedini gospodar SSSR, svake godine je shvatao da je sistem osuđen i radi njegovog spasenja, radi produženja života svoje veštački izgrađene imperije, bio je spreman da pozajmi neke elemente iz Ruske imperije, u čijem je rušenju sam aktivno učestvovao.

I šta nam danas nudi neostaljinizam? Staljin se ne može vaskrsnuti, dakle, da obnovimo sistem? Sa Gulazima, barakama, bodljikavom žicom, crnim jamama? Zar to želimo sebi i svojoj deci? Konstantnim nametanjem našem društvu beskrajnih diskusija o Staljinovoj ličnosti mi odvodimo naš narod od istinskog razumevanja onoga šta se sa nama desilo i kuda treba da idemo. U svojoj knjizi pišem da je opasnost od mitologizacije Staljina, „crvenog cara“, u tome što samo njegov lik neprijatelji Rusije mogu sa nekom nadom u uspeh iskoristiti u borbi sa idejom Svete Rusije, Belog Cara. A mi treba da se probijemo na svoj, treći put Rusije, kojim smo išli do 1917. To je bio naš put. Naravno, on nije posut ružama. On nije bio svuda pravilan, ali to je bio naš put razvoja u ruskom pravcu.

Leonide Petroviču, hvala vam na zanimljivom razgovoru. Mada u jednom razgovoru se, naravno, ne može obuhvatiti neobuhvatno. Recite, da li bar ponekad pogledate naše Stoletije? Čitate li?

— Naravno. Po mom mišljenju vi imate veoma uspešne, po nečemu, čak jedinstvene novine. Vi ste umeli da stvorite izdanje koje dotiče mnogo najkritičnijih problema. Vi se ne ograničavate problematikom i, mada ste računali na široku čitalačku publiku, istovremeno održavate intelektualni nivo. To je najbolje što postoji među sličnim izdanjima. U inostranstvu znaju za Stoletije. U svakom slučaju tamo gde ja često odlazim – u Srbiji, Bugarskoj, Češkoj. I govori se o publikacijama Stoletija.

Ipak, u komentarima naših čitalaca ima dosta pesimizma. Ponekad, gledajući na sve što se dešava u zemlji i u svetu, uistinu nadjačava zabrinutost. Ne vidimo li mi kod nas, u Rusiji, više malodušnosti nego preporoda?

— Reći ću vam. Nedeljom idem u crkvu. Gledam, mlade devojke s momcima od jutra piju pivo, puše, govore skaredne reči. Pa razmišljam: gotovo je, Rusija je propala. Dolazim u hram pun ljudi. Kakva lica! Dece i omladine puno! I, ne, ne – ima budućnosti. Izlazim, neki beskućnici strašnog izgleda – opet crne misli. Zato je ponekad teško reći čega ima više. Moj duhovnik, arhiepiskop kostromski i galički Aleksej, kaže: „Nije neprijatelj jak, nego smo mi slabi“. Slabi svojom nesvesnošću, svojim odsustvom želje da se potrudimo u duhovnom smislu, da postavimo sebi više ciljeve od onog „da svega ima u izobilju“.

Ipak, ja vidim po našim teorijskim radovima, istraživanjima, putovanjima i živoj komunikaciji sa ljudima da Rusija ima važnu manjinu, jezgro naroda, čisto, nepomućeno, moćno. Mislim da je to najmanje deset miliona ljudi. Pa to je ogroman resurs. Za tim milionima će i drugi krenuti. Ne, pred Rusijom je budućnost.

Prevela: Ksenija Trajković

Izvor: Fakti