Sudar imperija (3) – Borba za budućnost sveta

Linkovi prethodnih delova: prvi, drugi.

Budućnost je uvek polje otvorenosti. Stanovnici Ninive mogu da se pokaju ili ne. Istorija može da se zatvori ili nastavi. Hrišćanska misao teži da izađe iz ovog sveta, otvori dveri drugog sveta i nadiđe kružno kretanje, no ljudska civilizacija pamti cikličnost svojih kretanja koliko i čudesno svetlo na početku stvaranja. Ulazimo li u polje otvorenosti ili kraja?

Vreme se ubrzava. Svet, obeležen prefiksom post (postkapitalizam, postglobalizam, postmoderna..) nekud trči. Mnogostrukost svetskih kretanja – preko mrežnih struktura, komercijalizacije nauke, agresivnosti zapadne kulturne matrice i globalnog otvorenog društva – građanske odnose pretvara u kolonizatorske s tendencijom da se „razbiju kompaktne kulture, tradicionalne vezane kulture koje štite taj pogled na svet” (Miloš Kovačević).

Velika buka doprinosi razaranje svesti i sve težem povezivanju slike sveta. Kriza, kao jedno od imena današnjice, u najvećoj meri zahvatila je oblasti duha, stoga se u ovom nastavku razmatranja društvenih procesa i ruskog pitanja najviše bavim analizama i ocenama Andreja Iljiča Fursova, pošto je to naučni pogled i trezvena analiza nekoga ko pokušava, i u velikoj meri uspeva, da sagleda svet u celini, ogoli probleme, neutrališe buku, naznači moguća kretanja i ponudi rešenje, „jer istina je znanje o postojećem, upravo onakvom kakvo ono i postoji” (N. J. Danilevski).

Ponekad izgleda kao da je pola rešenja sadržano u pravom pitanju, stoga ću se vratiti na neka od pitanja kako bih proširila polje razmatranja i, ujedno, ostavila deo zapitanosti nad prelomnim trenutkom istorije: Kakva budućnost nas očekuje? Da li možemo prognozirati moguće ishode borbe za vlast, resurse i informacije? Gde se vodi glavna bitka i kojim sredstvima? Ko pokušava da upravlja istorijom? Na koji način se suprotstaviti bio-eko-tehno fašizmu? Kakav projekat je sposoban da svetu ponudi ravnotežu i opstanak? Kakva treba da bude struktura buduće Rusije?

Vladajuća struktura

Korona kriza pokazala je začuđujuću sposobnost sinhronizacije u instrumentalizaciji ljudskog ponašanja. U neku ruku bila je to pokazana vežba ultraglobalista i ostavila nas je zapitane – da li svet može krenuti usmerenim putem koji je kontrolisan od strane globalne agende i kakvu budućnost su gospodari istorije predložili/naznačili?

Andrej Iljič zapaža nekoliko kretanja – težnju da se svet (u kome bi bile izbrisane civilizacijske, nacionalne i kulturno-istorijske razlike) pretvori u prostor koji je dobro kontrolisan iz nekoliko centara; prostor u kome su čvrsto fiksirani, u određenim zonama, monopoli na visoku tehnologiju, informaciju i resurse, a u drugim na sirovinsku specijalizaciju i siromaštvo. Da bi se to desilo savremeni svet mora da pretrpi ozbiljne promene (broj stanovnika se mora smanjiti za 80-90%).

Fursov potom uočava i analizira tendenciju raspada globalnog sistema na makroregionalne blokove iza kojih se naziru imperije iz prošlosti (Karla Velikog, Britanska, Osmanska, a neoimperijalne obrise dobijaju SAD i Kina). On prognozira dolazak turbulentnih vremena u dužem periodu nego što je to prognozirao Bžežinski (Bžežinski je pred smrt rekao da nastupa globalni haos i da će se produžiti do 2026. godine). Razlog? U svetu je suviše malo resursa i suviše mnogo protivrečnosti jer nijedna od vladajućih grupa ne želi da napusti svoje pozicije. Ipak, smatra, u jednom trenutku će se dogovoriti kao što su se dogovorile buržoazija i zemljoposednička aristokratija posle evropskih revolucija 1848. Tada se radilo o strukturnoj krizi kapitalističkog sistema, prelasku od ranog manufakturnog kapitalizma na industrijski kapitalizam, a sada, pošto je ulog veći (budućnost postkapitalističkog društva) boriće se do smrti. Ono što je izvesno, nezavisno od toga da li će pobediti „globalno liberalna” ili „deglobalno-liberalna”, forma organizacije i stila upravljanja novog vladajućeg sloja će biti kvalitativno drugačija.

Ko, po Andreju Iljiču, čini vladajuću strukturu u svetu? „Eksisti” (od engl. reči access – pristup) – vlasnici velikih socijalno-informativnih platformi, koji kontrolišu osnovna sredstva za proizvodnju postkapitalističkog uređenja (nametanje potreba, ciljeva i mišljenja) i teže da se učvrste na vrhu piramide globalne ekonomije. Oni su glavni neprijatelj industrijskog kapitala. Sledeći sprat piramide pripada finansijalistima – pobesnele finansije, koje nisu više novac, već nešto drugo. Dalje, tehnotronika (naziv Zbignjeva Bžežinskog), zatim – industrija i agrarni sektor.

Trampizam u stvari predstavlja pokušaj industrijskog kapitala, i sa njim povezanih finansijskih i državno-birokratskih grupa, da povrate izgubljene pozicije. Finansijalisti, nadnacionalna birokratija i eksisti su ih potisnuli (Fursov je tačno prognozirao da će posle anti-trampovskog državnog prevrata otpočeti sukob za prevlast u pobedničkom „trouglu” i zaista u leto 2021. finansijalisti i birokrate su započeli napad na eksiste, institucionalni i propagandni, kampanja protiv Cukerberga, a potom je usledila najava Meta-univerzuma kao odgovor – imperija eksista je uzvratila udarac).

Novi svetski poredak

Kakav svet stvaraju oni koji žele da budu gospodari istorije?

Koji god od tri pravca rušenja starog kapitalističkog sveta i stvaranja novog svetskog poretka pobedi: globalni fašizam – biološka izmena čoveka („bio-”), zelena agenda („eko-”) ili digitalizacija („tehno-”) – ostaje ista klasna suština koja zahteva promenu biološke prirode čoveka. Švab ističe razliku „četvrte industrijske revolucije” od tri prethodne: „ ako su tri industrijske revolucije ono što smo mi (vi) radili sa svetom, onda je četvrta ono što rade sa vama… Ako primate nešto u sebe i postajete genetski modifikovani, onda se mijenja vaš identitet”. Fursov na nekoliko mesta naglašava da je stoga za njega knjiga Klausa Švaba strašnija od knjige Adolfa Hitlera, jer svet koji on nudi izgleda monstruoznije (Hitler nije napisao program preustrojstva celog sveta, već Evrope, a ovde je napisan program promene ne samo celog sveta, već i čoveka).

Švabov i Malerov Veliki reset predstavlja realizaciju nacističkog projekta trockističkim sredstvima u svetskim razmerama, odnosno sjedinjenje nacističkog i trockističkog projekta. Pokušaj da se objedini ono što je nekada razbio Staljin. Staljin je za slom poduhvata globalnih gospodara pod imenom „svetska vlada”, po oceni Fursova, uradio više nego svi ruski carevi zajedno, iskoristivši pritom nesuglasice među lijevim globalistima. Srpom Crvene imperije on je tri puta posekao globalizaciju na polju istorije 20. veka – Staljin je projektant i generalni konstruktor jedinog geoistorijskog projekta, koji se može suprostaviti kapitalističkom globalizmu – neoimperijalističkog, imper-socijalističkog.

U velikoj meri realizacija projekta velikog reseta znači dovođenje u pitanje ljudske civilizacije kao takve kroz menjanje čoveka i smanjenje broja stanovnika zemlje: „Planeta je planirana za 3 milijarde ljudi, nas je suviše, mi smo paraziti”, izjava Roberta Čingolanija naučnog direktor Italijanskog tehnološkog instituta u Đenovi, od 2021, kao jednog od trbuhozboraca ultraglobalista jasno ukazuje na tendenciju kretanja zapadnih struktura moći.

Pošto je korona projekat u velikoj meri propao, zadatke koje je trebalo da reši pandemija rešavaju energetska (zelena agenda) i prehrambena kriza (nasilni prelazak nižih i srednjih slojeva na „ekološku hranu” od insekata, crva i sl.). Ipak, u ovoj etapi stvaranja novog svetskog sa projekta socijalne katastrofe i pandemije prebačeno je na rat. Po oceni Fursova, energetska kriza koju rat može izazvati biće iskorišćena polifunkcionalno – i kao sredstvo za deindustrijalizaciju i kao sredstvo za smanjenje stanovništva; i kao sredstvo za smanjenje nivoa potrošnje i racionalisanja prehrane, i kao sredstvo pooštravanja socijalne kontrole (to se danas u velikoj meri ostvaruje).

Današnje svetsko bogatstvo se procjenjuje na 90 triliona dolara. Jedan odsto svetskog stanovništva kontroliše 35 triliona dolara, ali postoji još 12-15% stanovništva, to je srednji sloj koji treba opljačkati. Srednji sloj čine predstavnici tri različite klase. Oni imaju različit izvor prihoda, ali je on jednak, kvantitativno. Oni kontrolišu 40 triliona dolara. Svaki pojedinačni predstavnik malog i srednjeg biznisa ima malo. Ali svi zajedno… to je tih 40 triliona dolara. Ta sredstva im se moraju oteti da bi ih pretvorili u niži sloj novog sistema. Kako to mogu učiniti? Neke će obmanuti. Reći: „Inkluzivni kapitalizam”. Nije potrebna sopstvena kuća – bolja je arenda. Druge će dovesti na nivo Orvelovih parola. Kako se to može učiniti? Ekonomskom krizom ili uvođenjem poreza na „zelenu agendu”, koji oni neće moći platiti…

Uvodi se i racionalizacija ishrane (o čemu je Žak Atali, ideolog mondijalizma, pisao prije 15 godina) po kojoj „ekonomija budućnosti – nije tržište, već globalna distributivna ekonomija”. Kretanje ka deindustrijalizaciji prati smanjenje stanovništva Evrope i zamena stanovništva migrantima, koji će biti srećni i zadovoljni baznim prihodom. Tako se stvara novi niži sloj (po istom modelu kao u XVI veku). Svaki društveni sistem nastaje tako što se najpre stvara niži sloj, koji će viši sloj eksploatisati.

Kapitalizam je svoje odradio i kao zamenu ultraglobalisti pripremaju postkapitalistički novi svetski poredak. Globalizacija, koja počela na prelazu 1980-1990-ih godina i završila se na granici 2010-2020-ih godina kovidom i konfliktom u Ukrajini, u suštini, pokazala se kao agonija starog sveta. Rađa se novi svetski poredak.

Vekovni neprijatelj

Ko je glavni neprijatelj Rusije? Za Fursova to je Velika Britanija. On Veliku Britaniju razmatra kroz njenu suprostavljenost Rusiji i kroz njenu suprostavljenost romansko-germanskoj civilizaciji Evrope, kao svojevrsnu Drugost Evrope: „evropska civilizacija sa njenom romansko-germanskom osnovom je protivnik Engleske, nešto strano sa čim se Anglosasi bore od XVI veka kao s konkurentom i tuđinom. Kao zemlja periferije Evrope, Engleska dobija šansu formiranjem severoatlanstkog trgovačkog sistema (stvorenog naporima Španije i Portugalije), otvara se prema Atlantiku i slabost proizvodnje nadoknađuje „socijalnim hanibalizmom” – razbojništvom koje je bilo trojako: morsko razbojništvo (piratstvo), socijalno razbojništvo i političko razbojništvo.

Savremena Engleska prvobitno je formirana kao severnoatlantska celina, suprotstavljena Evropi s njenom katoličkom romano-germanskom civilizacijom. Iako je proizašla iz evropske civilizacije, predstavlja njenog morskog i trgovačkog mutanta. Savremena Engleska je u početku stvarana kao nešto što izlazi ne samo iz engleskih, već i evropskih okvira, kao nešto nadnacionalno. Engleska se, dakle, formirala kao država sa svetskim, a ne evropskim zamahom i u njenom stvaranju su ogromnu ulogu igrale nadnacionalne sile: venecijanski i jevrejski kapital, koji su preformatizovali engleski vladajući sloj stvorivši atlantsku Englesku, kao „Novu Atlantidu” (vladajući sloj Engleske je odlično shvatao tu svoju razliku koju je formulisao F. Bekon u Novoj Atlantidi, i kultivisao je, zapaža Fursov), a vladajući sloj Engleske stvarao je novu civilizaciju – atlantsku, koja se sve više razilazila sa evropskom u njenoj romansko-germanskoj varijanti i suštinski se sa njom razišla pre početka intenzivne industrijalizacije.

Kao sistem nastala je na osnovu mnogostrukog nasilja – unutrašnje i spoljašnje pljačke i to je zanavek utisnuto u sociokulturni i psihoistorijski kod njene vladajuće klase, koja se od XIX veka pretvorila u klasu. Po Fursovu, britanska aristokratija je jedina koja se pretvorila u klasu, buržoasku i atlantsku; evropska aristokratija je ostala stalež (na tragu Danilevskog, koji je istraživao i predočio uzroke nasilnosti i netrpeljivosti kod naroda romano-germanske civilizacije, Andrej Iljič se bavi izvorom agresivnosti vladajuće klase Engleske).

Elizabeta i njen režim opstali su zahvaljujući odličnom, uspešnom radu venecijanske specijalne službe. Formalna država, u nizu odnosa, bila je potčinjena specijalnim službama i tajnim strukturama. Ova crta je jačala zbog niskog nivoa institucija koje formiraju državu, relativne autonomije vladajućeg sloja (klase) u odnosu na nju i velike uloge neformalnih struktura – masonskih loža i klubova (za period između 1820. i 1850. istoričari čak govore o „klupskim vladama”). Dakle, posebnost organizacije vlasti u Engleskoj, kao „Novoj Atlantidi”, bila je ogromna uloga struktura koje su se nalazile iznad države i istovremeno u njenoj dubini, a koje su imale više dimenzija od države. Ove strukture su često bile funkcionalni organ ovakve vlasti, „čiju snagu treba pomnožiti sa naddržavnom moći Sitija”.

Fursov se, u nizu svojih razmatranja, vraća ovoj temi, sumirajući da je u 20. veku Engleska poražena od strane SSSR-a i SAD-a i da je tada prešla u svojevrsno nevidljivo finansijsko delovanje (stoga su većine analiza, koje se kreću u oceni tekućih dešavanja, a drže se isturenih državnih pozicija Engleske, pogrešne, jer ne ulaze u analizu procesa koji se dešavaju u dubini). S tim da je, po oceni Fursova, prvi put u istoriji neprijatelj pokazao svoje lice i skinuo masku upravo u sukobu u Ukrajini, te se u stvari dešava sukob „licem u lice”. Na nekoliko mesta on prognozira da bi povodom dešavanja u Ukrajini moglo opet doći do poraza Britanije od strane Amerike, odnosno ostavljanja na cedilu.

Kontrola nad Rusijom

SAD su nastale kao rezultat transatlantskog dogovora nekoliko (britanskih i američkih) segmenata imperijalnog vladajućeg sloja po masonskoj liniji i od početka su formirane kao veštačka i nadatlantska tvorevina, poligon država. Danas postoje dve države – SAD i Velika Britanija – postoje i klanovi anglo-američki i američko-engleski koji imaju svoje interese i delom su orijentisani jedni na druge, a delom suprostavljeni tj. oni se slažu kao Ejlerovi krugovi, negde se bore međusobno, a negde se bore zajedno (isto se dešava i po državnoj liniji).

Međutim, iako su kao države Velika Britanija i SAD gotovo pola veka (sa prekidom) bile međusobno suprotstavljene, one su radile na konsolidaciji atlantskog sistema. Glavni protivnik ovog sistema bile su kontinentalne države evropske civilizacije – u početku Španija, zatim Francuska Luja, u HH veku to je bila Nemačka. Pri čemu su se Anglosasi dosledno obračunavali sa svakim svojim kontinentalnim protivnikom, napredujući na istok, i posle Napoleonovih ratova naišli su na Rusiju. Andrej Iljič naglašava: „svoje kontinentalne konkurente, počevši od Napoleona, Anglosasi su pobeđivali uz pomoć Rusije – druge šanse da ih pobede nisu imali”.

Mada je po oceni Andreja Medvedeva Rusija jedva izbegla da postane kolonija velike Britanije u vreme smute, Rusija istorijski ipak nikada nije bila nikakva kriptokolonija Britanije, do 1991. godine. Po oceni Fursova, 1990-ih se desilo da Rusija postane polukolonija bez bilo kakvog „kripto” (istorijska zamka iz koje se Rusija još uvek djelimično izbavlja). Rusija i Velika Britanija delovale su zajedno protiv evropskih kontinentalnih država zbog podudarnosti interesa, jer su to krilne evropske države u podjednakoj meri nezainteresovane za udruživanje i jačanje evropskog centra (Fursov tu citira Ludviga Deja). Nameće se pitanje zašto Anglosasi uvek izvlače veću političku i ekonomsku korist iz pobede? Po Fursovu ovo je prirodna posledica njihove pozicije kao hegemona svetskog kapitalističkog sistema.

Od vremena Ivana Groznog Anglosasi su prvi put postavili zadatak uspostavljanja kontrole nad Rusijom. Džon Di – astrolog, matematičar i obaveštajac Elizabete I, koji je potpisivao svoje izveštaje sa „007”, formulisao je koncepciju „Zelene imperije” (engleska kruna, koja kontroliše Severnu Ameriku i Severnu Evroaziju, to jest Rusiju). „Od kada se od 16. do 18. veka u Zapadnoj Evropi pojavio i oformio novi pljačkaški geoistorijski subjekat – severnoatlantski, koji je stvorio kapitalizam na tri osnove (kapital, država i zatvorene nadnacionalne strukture svetske saradnje i upravljanja), a u severoistočnoj ruskoj Evropi – drugi novi subjekat, samodržavlje, njihov razvoj teče paralelno i, u isto vreme, u borbi” (A. Fursov).

Posle Smutnih vremena Englezi su (zajedno sa Holanđanima) gazdovali u trgovačkoj sferi Rusije, dok ih 1649. godine iz zemlje nije izbacio Aleksej Mihajlovič. Drugu polovinu XVII i celi XVIII vek Albionu nije bilo do Rusije, a posle Napoleonovih ratova Anglosasi ozbiljno shvataju pobednika nad Napoleonom i lansiraju projekat „rusofobija” – koji je predstavljao psihoistorijsku pripremu za zajednički rat Zapada, tj za naddržavno-zapadni rat protiv Rusije, kome, po Fursovu, istorijski pripada i Krimski (Istočni) rat. Pripremama za ovaj rat rukovodio je trojni/troglavi istorijski subjekt (agent) sa britanskom „registracijom”.

Posebno je interesantan ruski pogled na rusofobiju, tom temom se bavim sa nekoliko ruskih naučnika u „Ruskom pitanju na prelomu epoha” a za ovu analizu izdvajam pronicljivo gledište Valerija Nikolajeviča Rastorgujeva koje ukazuje da pored projektnog karaktera rusofobije, koji je nesumnjiv, postoji i jako realno uporište za strah od promene političke karte sveta: „Rusofobija i slavenofobija su blizanci. Njih spaja u potpunosti osnovan strah. Ako slovenski narodi, u kulturnom i političkom smislu, budu tesno povezani sa Rusijom i njenim ogromnim prostranstvima i resursima, sveukupni potencijal takvog jedinstva će odmah i zauvek promeniti sve dispozicije na političkoj karti sveta. Zbog toga je uzrok strahova u ovom slučaju ne toliko u negativnom odnosu ka pojedinačnim narodima, koliko u strahu pred neizrecivom moći slovenskog jedinstva.”

Od 1960-ih godina Britanci su počeli da obnavljaju svoju imperiju u obliku nevidljive finansijske imperije sa osloncem na jug Kine i arapsku zonu Persijskog zaliva („Anglo-Arabija”). U oba ova regiona postoje porodice i klanovi koji su povezani sa britanskim klanovima i porodicama tokom mnogih pokolenja, od 1830-1840-tih godina. Stvaranje nevidljive Britanske imperije bilo je nemoguće bez određene uloge SSSR-a u tom procesu tokom 1960-1970-ih godina. Zbog toga, u tom periodu, dolazi do naglog otapanja odnosa i izbijanja u prvi plan onih snaga sovjetske vrhuške koje su se oslanjale, u izlasku na Zapad, na britansku a ne američku liniju.

No, rešivši krajem 1970-tih godina zadatke prve etape obnavljanja imperije po planu lorda Mauntbatena, Britanci su prešli na drugu etapu. Ova etapa se poklopila sa neoliberalnim kursom u ekonomiji, aktiviranjem oba anglosaksonska „rođaka” u Kini učinivši da SSSR ne bude u toj mjeri nužan za realizaciju daljih planova Britanaca, već i prepreka (jer zauzima u svetskom sistemu mesto koje su oni i Amerikanci planirali za Kinu, kao svoju „radionicu”). Britanci su (zajedno sa Kinom i Izraelom) bili glavne pristalice ne samo maksimalnog slabljenja SSSR-a, kako su to planirali Amerikanci, već njegovog rušenja. Anglosasi su počeli da usmeravaju procese koji su tekli u SSSR-u – pretvaranje nomenklature u kvazi-klasu koja je težila integraciji u svet Zapada, uticali su na krizu u sistemu upravljanja stvorivši ideološku krizu koja je dovela do situacije iz 1989-1991. godine i „geopolitičke katastrofe” (V.V. Putin).

Svetska vlada

Za Andreja Iljiča to je metafora, jer je u pitanju mrežna struktura korporokratije, a svet je isuviše složen da bi se njime moglo upravljati iz jednog centra (no, svojevrsna centralizacija je u velikoj mjeri ostvarena i ovu tendenciju ću razmotriti i kroz prizmu hrišćanskog stava pojedinih ruskih analitičara društvenih procesa).

Svetsku vrhušku čini skup porodica monarha (ne svih), stara evropska aristokratija, bankari i industrijalci koji su među sobom povezani poslovnim, porodičnim i okultnim vezama (organizovani u zatvorene lože, klubove, komisije i sl.). Takva porodično-poslovna „paukova mreža” postoji u današnjem obliku 150-200 godina. Ove različite strukture imaju međusobne odnose koji se protežu iz drevnih vremena (npr. protivrečnosti unutar evropske aristokratije između potomaka Karolinga i Merovinga) i kaleme na današnju situaciju. Kraljevske porodice Velike Britanije i Holandije, niz vojvodskih i grofovskih porodica Italije, Nemačke, Austrije su jedan od segmenata „gospodara istorije” (Dizraeli), odnosno „gospodara svetske igre” (O. Markejev).

Govoreći o protivrečnostima u savremenom svetu, analitičari su često usmereni na probleme države ne razmišljajući da postoje transnacionalne korporacije koje imaju svoje interese, da postoje zatvorene strukture, da postoje klanovi. „Duboka vlast” je po oceni Fursova tačniji termin nego „duboka država” i to je forma međusobnih uticaja države i zatvorenih nadnacionalnih struktura. Duboka vlast nastaje istovremeno sa državom i zatvorenim nadnacionalnim strukturama, stoga izučavati savremeni svet znači posmatrati državu, zatvorene strukture, transnacionalne kompanije i duboku vlast. Osim toga, u ovom sistemu često autonomnu ulogu igraju specijalne službe i sindikati kriminalaca. Današnja faza svetske borbe za vlast, informaciju i resurse – predstavlja svet u kome je mnogo igrača pa je teško dati jasnu sliku i baviti se prognozom razvoja situacije.

Sredinom XVIII veka u Evropi se dogodio veliki evolucioni prelom: istorija je dobila pretežno plansko-konstruisani karakter: pojavila su se tri faktora koja su unela kvalitativne promene u istorijski proces. Početak formiranja masovnog društva, jačanje finansijskog kapitala i nagli rast uloge informacionih tokova. Izlazak masa na scenu istorije dao je manipulatorima ogromne mogućnosti. Naglo se pojačala borba za hegemoniju u svetskom kapitalističkom sistemu između Velike Britanije i Francuske, narasle su vojne potrebe drugih država, a započeta je i industrijalizacija, koja je na kolosalni način u XVIII veku stimulisala razvoj finansijskog kapitala – razvoj pripremljen u XVII veku (od početka njegove pojave – Standard Chartered Bank, Baruha, do stvaranja, na kraju, engleske Centralne banke).

Informacioni bum u XVIII veku omogućio je da se „pakuje” informacija i koristi njeno delovanje, pre svega, na elitne grupe. Klasičan primer – Enciklopedija, pomoću koje je, tokom nekoliko decenija, francuska elita moralno pripremana za prihvatanje revolucije. Sredinom XVIII veka došlo je do sjedinjenja Materije (mase), Energije (novca) i Informacije (ideje). Spletene u čvrst čvor, ove supstance su se našle pod kontrolom određenih grupa, koje su tokom nekoliko decenija pripremile situaciju i ljudski materijal za epohu revolucija (1789-1848).

Po Fursovu vladajući subjekt koji teži da igra glavnu igru u svetu formirao se posle Napoleonovih ratova u Evropi. On, sa nekim varijacijama, postoji do danas. U njegov sastav ulaze: anglosaksonska država-hegemon (u XIX veku – Velika Britanija, posle Drugog svetskog rata – SAD), finansijski kapital (u XIX veku prevashodno Rotšildi kao top-menadžeri petnaestak porodica) i zatvorene nadnacionalne strukture svetskog sporazumevanja i upravljanja (u XIX veku to su bili masoni). Rusija je bila neprijatelj ovog „Zmaja Gorinča” u celini i svake njegove pojedinačne „glave”. Za Britaniju ona je bila opasan konkurent na Bliskom Istoku i Aziji.

Na Bečkom kongresu 1814. godine finansijeri, koji su zastupali interese Rotšilda i niza drugih porodica, pokušali su da proguraju plan stvaranja nečega sličnog svetskoj vladi koja će se baviti pre svega finansijama (ideja je izneta 1773. godine na skupštini 13 bankara koju je sazvao rodonačelnik dinastije Rotšildovih). Aleksandar I je ove planove srušio. Nije realizovana ideja naddržavne strukture, već međudržavnog Svetog saveza, a ruski car, i Romanovi, postali su neprijatelji Rotšildovih, njihovih saveznika i klijenata. Neprijateljstvo je tokom XIX veka samo raslo, a sa zabranom masonskih loža u Rusiji 1820. godine, Rusija i njeni vladari su postali neprijatelji masonstva i „revolucionara”.

Krimski rat nije donio Britancima one rezultate koje su planirali, kao ni Velika igra u Centralnoj Aziji, mada su kasnije bili saučesnici u svrgavanju samodržavlja u Rusiji. Dva puta su Britanci organizovali svetske ratove, huškajući Nemačku i Rusiju, ipak, sve ovo nije im pomoglo da sačuvaju imperiju – mnogo snažniji svjetski „pauk”, SAD, učinio je sve da oslabi i razruši Britaniju. Aktivnu ulogu u tome igrao je i SSSR. Finalni udarac po Pax Britannica naneli su Rusi i Amerikanci 1956. godine u vreme Suecke krize i Albion je poražen (Amerikanci su stvorili kod Britanaca snažan utisak da će ih podržati u slučaju krize, ali čim je Hruščov obećao dve divizije dobrovoljaca i podsetio da Sovetski Savez poseduje nuklearno oružje, Britanci su otrčali kod Ajzenhauera da traže pomoć, a Amerikanci su im hladno odgovorili da oni ne podržavaju kolonijalne imperije).

Borba za 21. vek

Današnji sukob elita, kineske (istočno-azijske) i zapadne, organizovane u klubove, lože, mrežne strukture (anglo-američko jezgro) – interesantan je i dosad neviđen proces. Zapadna vrhuška se prvi put srela sa protivnikom koji se, iako predstavlja nezapadnu civilizaciju, pojavljuje kao globalni igrač; do sada je globalan bio samo kapitalistički Zapad koji se oslanjao u svojoj ekspanziji na geokulturu Prosvetiteljstva. Po oceni Fursova, zapadna elita počinje da demonstrira znake inferiornosti i čak degeneracije a la Budenbrokovi, samo umesto četiri pokolenja ovde imamo četiri stoleća. Može li zapadna elita opet sebe da izgradi u skladu sa novim uslovima, da obnovi i sazda nove forme (samo)organizacije? Novo znanje o svetu i čoveku kao psihoistorijsko oružje? Mogu li da iskoriste sukobe Zapada i Kine drugi subjekti strateškog delovanja, rešavajući svoje probleme i koristeći snagu protivnika?

Borba za XXI vek je, za Fursova, borba za mesto pod „crnim suncem” postkapitalističkog sveta, odnosno trka za stvaranje svojih makrozona. Kina i SAD, teorijski, takve makrozone već imaju; u njima se mogu vršiti unutrašnje rekonfiguracije. Potencijal za stvaranje svoje makrozone, iako sa brojnim teškoćama, ima i Indija, a Evropskoj uniji, sa svojim ozbiljnim problemima, i vektorom Afrika, neće biti tako jednostavno. Što se tiče Britanaca, potencijal koji ima njihova nevidljiva imperija nije dovoljan za stvaranje makrozone, tim pre što na Južnu Kinu, njihovu tradicionalnu zonu, dok postoji vlast KNR ne mogu računati. Oni će „iskočiti iz svoje kože” pokušavajući da potčine sebi delove onih zona koje su bile zone interesa istorijske Rusije, ili prosto delovi SSSR-a. U vezi s ovim, Britanci rade po celom perimetru ruskih granica. Jedan od projekata u tom smeru je nova Rzeczpospolita, koja bi bila sastavljena od Poljske, Litvanije, Ukrajine, Belorusije. Posle neuspelog prevrata u Minsku u leto 2020. godine, ovaj projekat je nemoguć – on nije ostvariv bez Belorusije. Novi projekat je UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – posle početka ukrajinskih događaja, takođe, neostvariv. Jug Ukrajine za Britance je problematičan, jer su za ovaj region su zainteresovane istovremeno i nadnacionalne strukture, i Izrael, i drugi.

Veliki uspeh Britanci su postigli u Zakavkazju, gde pomažu turski projekat Velikog Turana, delimično u srednjoj Aziji, a posebno u Kazahstanu koji se pretvara u najneprijateljskiju, u odnosu prema Rusiji, klanovsko-političku tvorevinu u centralnoj Aziji. Rast rusofobije u ovom „taboru” poduhvat je Britanaca i klanova koje kontrolišu. Agresivni način ponašanja Britanaca, njihova uloga predvodnika u podsticanju antiruske histerije demonstrira očajnu situaciju u kojoj su se našli pokušavajući da stvore svoju makrozonu. Po svoj prilici, došli su do zaključka da ovaj problem mogu rešiti samo vojnim putem. No, pri tome, čak i u istočnoj Evropi, oni se susreću ne samo sa ruskim interesima, već i američkim, kineskim, interesima EU.

Ruski odgovor

Gde je u svemu ovome Rusija? Da li Rusija, kao i mnogo puta u istoriji, kao ona koja ne dozvoljava da svet potone, stoji kao prepreka realizaciji ovog projekta? Da li borba u Ukrajini predstavlja borbu za budućnost, odnosno kako zaključih prethodnu analizu za smisao i za budućnost planete?

Andrej Iljič kaže – u Ukrajini se rešava sudbina novog svetskog poretka globalista: „Mi u Ukrajini ratujemo i sa ukronacistima i sa njihovim gazdama koje planiraju da, u najboljem slučaju, konačno reše Rusko pitanje – a sredstvo za rešenje više nije liberalizam, već neonacizam, pomešan sa neopaganizmom i satanizmom. To jest, ono što nije uspelo Hitleru, pokušavaju danas da realizuju Anglosasi i Evropska unija – direktni naslednik Hitlerovog evropskog saveza. Oni to nazivaju ‘smenom režima’, naivno pretpostavljajući da mi ne shvatamo da je reč o uništenju Rusije kao istorijskog i sociokulturnog tipa. U takvoj situaciji ne preostaje nam ništa osim da rešimo zadatak likvidacije tog svetskog poretka, koji se konačno uobličio pojavom anglosaksonske hegemonije početkom XIX veka… Situacija je kao 1941. samo je tada bio Hitler, Treći rajh i nacisti, a danas Hitlerovi naslednici, Globalni rajh i mešavina nacizma i trockizma (u tome je i suština ultraglobalizma). Pred nama je smrtni neprijatelj i mi ga srećemo na Kalinovom mostu Istorije.”

Kakva struktura može da se suprotstavi  i iznese „likvidaciju” svetskog poretka koji svet vodi u propast? Andrej Iljič ovde dolazi do teze koju iznose i društveni pregaoci, uslovno govoreći, desne orijentacije. Ta tvorevina mora biti podobna imperiji. Ivan Lukjanovič Solonjevič kaže: „Šta je imperija? Imperija je mir. Imperija je ujedinjavanje: u raznim oblicima i u raznim epohama, ali ipak ujedinjavanje. Imperija biva jača što se udobnije u njoj osećaju svi narodi”. Po Solonjeviču, „svaki narod na svetu teži da stvori svoju kulturu, svoju državnost i, najzad, svoju imperiju”, a Fursov kaže da je neophodna vlasno-organizaciona forma koja je nalik imperiji imperopodobnoj tvorevini (IPO) – „forma koja mora biti istovremeno sposobna da se suprotstavi globalizaciji i ne dozvoli da se talasi globalnog progresa sklope nad njom. S druge strane, da ume da se odupre drugim makro-regionalnim blokovima na koje se svet raspao, koristeći ih kao saveznike u otvoru globalizaciji.”

Prvi deo kovanice, naglašava Fursov, „impero” ukazuje da je reč o unitarnoj nadnacionalnoj tvorevini, koja kombinuje vertikalno-hijerarhijske i mrežne principe organizacije i koja istovremeno predstavlja superkoncern i superdržavu, a ne restauraciji nekadašnjih forma imperije (ipak, ostaviću pitanje restauracije imperije otvorenim, njemu ću se vratiti u poslednjem delu teksta Ruski revanš). Unutrašnje jezgro IPO, po Fursovu, treba da postane organizacija tipa nekadašnjih redova (dakle zapadna forma strukture), jer su, po njegovoj oceni, organizacije ovog tipa bile najuspešnije u svetskoj borbi za vlast, informaciju i resurse, odnosno u globalnom upravljanju: „Bez postojanja takvih struktura ne treba sedati za svetski kartaški sto – iskustvo SSSR je pokazalo to kristalno jasno: SSSR nije izgubio zbog ekonomskih razloga, već zato što sovetske elite nisu imale visokokvalitetnu, sopstvenu organizaciju tipa neoredova, zbog čega je deo elite u određenom trenutku pokušao da se integriše u tuđe strukture – no, uzalud, tuđince u takve strukture ne primaju.” Ako postglobalni, postkapitalistički nestane, onda će organizacija njegovih vladajućih grupa obavezno imati karakter saveza mrežnih i struktura tipa neoredova, koje sjedinjuju u sebi upravljačke, smisaone i kognitivne funkcije, a forma ovakvog saveze tokom određenog istorijskog perioda biće IPO.

Pred svakim, ko se usudi da razrađuje realan projekat, veliki je posao. Prvi korak je da se prestane sa razgovorima o sreći za sve ljude, o čovečanstvu u celini. To je vrlo nezgodna pozicija. Ona u kriznim uslovima ne funkcioniše. A mi moramo da pobeđujemo. I ponavljam, ako i padamo treba da živimo i borimo se do kraja. To je imperativ razvoja svakog istorijskog projekta. Po oceni Andreja Iljiča, mi se nalazimo u tački polifurkacije i potrebna nam je nova nauka o društvu, jer stara nauka – koja se formirala sredinom XIX veka – odlazi u prošlost. Zašto? Ona je odražavala realnost buržoaskog društva, a sada iščezavaju objekti zbog kojih je formirana sociologija, politikologija. Potrebno je stvoriti principijelno novu nauku, jer ko prvi stvori tu nauku imaće šanse da osvoji XXI vek.

Glavni zadatak svog pokoljenja Fursov vidi, da u vremenu koje im je preostalo, pripreme decu i unuke, intelektualno i emocionalno, za pobedu u grotlu koje će obuhvatiti narednih 10-20 godina. Interesantno je da i Vladimir Vladimirovič takođe ističe kao ključno upravo deset godina koji su pred nama: „ Pred nama je verovatno najopasnija, najnepredvidljivija i ujedno najvažnija decenija od završetka Drugog svetskog rata.”

Napomena autora: Tekst je skraćeni predgovor knjizi tekstova i intervjua Andreja Iljiča Fursova u prevodu Aleksandra Mirkovića koji je u pripremi.

Izvor: Novi Standard