SVO – Putinova bitka za kraj Istorije

SVO (Specijalna vojna operacija u Ukrajini, prim. prev.) je bitka za smisao kraja istorije. Velika filozofska bitka. Vreme je da se zatvori stranica isključivo materijalističkih, energetskih i ekonomskih tumačenja – ovo nije samo vulgarno, već je pogrešno. Istorija je istorija ideja.

SVO je neraskidivo povezana sa konceptom kao što je „kraj istorije“. I nije poenta samo da je Frensis Fukujama, koji je napisao čuveni istoimeni tekst „Kraj istorije“, od prvog dana SVO-a. aktivno se uključio u ideološku borbu protiv Rusije na strani ukrajinskih nacista i čak se lično pridružio terorističkoj organizaciji Bellingcat, koja je, inače, pokušala da otme vojni avion u Rusiji. Sama ova činjenica je veoma značajna. A stvar je u tome da se Rusija direktno suprotstavlja globalizmu, tom „liberalnom totalitarizmu“ o kome je predsednik Putin otvoreno govorio, a to je ideologija, a „kraj istorije“ igra fundamentalnu ulogu u njenoj strukturi.

Činjenica je da je globalizam, koji je najpotpunije zastupljen u takvim međunarodnim organizacijama kao što su Davoski forum Klausa Švaba sa njegovim „Velikim resetom“, Trilateralna komisija, Američki savet za spoljne odnose (CFR) ili Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša, insistira na potpunom ujedinjenju čovečanstva pod vođstvom Svetske vlade uz opsežno širenje liberalne ideologije i sistema pravila i normi zasnovanih na njoj – uključujući rodnu politiku, LGBT+, ekstremni individualizam i transhumanizam. I ovo je „kraj istorije“, koji je očigledno preran, ali ipak sasvim logičan i opisao ga je još ranih 90-ih Frensis Fukujama. Kraj istorije je pobeda liberalizma i Zapada u globalnim razmerama, što podrazumeva ukidanje svake ideološke, geopolitičke, ekonomske i socio-kulturne alternative.

Fukujama je pisao svoj tekst kada se SSSR raspao i činilo se da Rusija neće ponovo ustati, a Kina je u toj fazi poslušno sledila strategije zapadnih ekonomskih centara, ubrzano se integrišući u globalizaciju. Kasnije je Fukujama priznao, uključujući i u razgovoru sa mnom, da mu se žurilo, ali je kraj istorije, bez obzira na sve, ostao i ostaje cilj globalista.

Rusija je pod Putinom postala očigledna prepreka kraju istorije, a nakon početka SVO-a potpuno je osporila ovaj projekat. Otuda i Fukujamin bijes: pred njegovim očima projekat kraja istorije ne samo da je odložen, već i potpuno srušen. Ovo takođe objašnjava pomamu i ekstremni intenzitet pomahnitale rusofobije među zapadnim elitama. Putin i Donbas zadali su udarac globalnom civilizacijskom planu – planetarnoj dominaciji liberalnog Zapada.Međutim, koncept kraja istorije nije vlasništvo liberala. Štaviše, primili su je u službu prilično kasno.

Filozof Aleksandar Kožev je prvi jasno opisao predstojeću globalnu pobedu liberalnog Zapada, a Fukujama je to samo pozajmio od njega. Ali Kožev je, sa svoje strane, to preuzeo od Marksa samo tako što je trijumf svetskog komunizma (marksistička verzija kraja istorije) primenio na svetski kapitalizam, planetarno građansko društvo i ideologiju „ljudskih prava“. U stvari, ceo komunistički pokret, uključujući i onaj u SSSR-u  borio se za marksističko shvatanje kraja istorije u 20. veku. U Hladnom ratu je bilo spora oko tumačenja kraja istorije – da li će ona biti komunistička ili kapitalistička. I nije slučajno što je Fukujama svoj programski tekst napisao upravo kada se raspao SSSR. Tada se činilo da je to pitanje rešeno i da je liberalizam konačno pobedio.

Međutim, sam Marks je, sa svoje strane, takođe pozajmio ovaj koncept iz jedne sasvim druge političke ideologije – od duboko konzervativnog monarhiste i imperijalnog mislioca Georga Vilhelma Fridriha Hegela. Ako kopamo još dublje, doći ćemo do hrišćanske, pa čak i prehrišćanske (pre svega iranske) eshatologije, do učenja o poslednjim vremenima. Ali ovo će nas odvesti predaleko. U moderno doba, upravo je Hegel izneo i potkrepio tezu o kraju istorije, a u sistemu njegove filozofije ona igra ključnu ulogu.

Istorija je, po Hegelu, proces razotkrivanja Duha, koji ide kroz prirodu, kroz smenu religija i civilizacija, sve dok ne dostigne svoj vrhunac – kraj će se zatvoriti početkom, alfa sa omegom. Prošavši kroz mnoge testove i dijalektičke obrte, Duh koji pokreće čovečanstvo na kraju će se ovaplotiti u Apsolutnoj Monarhiji, u svetskoj Imperiji, koja će postati Carstvo Duha. Vlast u njemu biće preneta na najvišeg autokratu, prosvećenog monarha-filozofa.

Kapitalizam i građansko društvo biće samo faza u odvijanju ovog procesa, a naučni materijalizam će preći u anđeosku čisto duhovnu nauku. Hegel je verovao da će se to dogoditi u Nemačkoj (tada Nemačko carstvo još nije postojalo) i da će biti trijumf njemačke duhovne kulture i filozofije. Bizmark, koji je stvorio Drugi Rajh, oslanjao se na Hegela u filozofskom smislu. Dakle, autentično tumačenje „kraja istorije“ od strane tvorca ovog koncepta je trijumf Svetske duhovne monarhije. I desničarski hegelijanci – ruski slovenofili ili sledbenici Đovanija Đentilija u Italiji – mislili su tako. I sami Nemci su verovali u misiju svog Rajha. Slavenofili su ovo protumačili kao predviđanje o sudbini Ruskog carstva, kada ono postane duhovno i narodno. Italijani su kraj istorije povezivali sa oživljavanjem rimske tradicije i veličinom Italije.

Marks, koji je transformisao Hegelovu duhovnu dijalektiku u svoj istorijski materijalizam (značajno iskrivljujući original), složio se da je liberalni kapitalizam samo međufaza, ali je na mesto Carstva duha stavio komunizam i materijalistički pogled na svet. Eshatologija je, pak, sačuvana – sve što su komunisti radili bilo je usmereno upravo ka budućnosti, odnosno ka kraju istorije.

Pobeda SSSR-a u Velikom otadžbinskom ratu nad Trećim Rajhom uklonila je sa dnevnog reda nemačko tumačenje kraja istorije. Levo hegelijanstvo je pobedilo desnicu. A na drugom nivou, Rusko carstvo (iako implicitno) pobedilo je Nemačko.

Tada se pojavio Kožev sa svojim liberalnim čitanjem kraja istorije. Ova teorija je čekala na svoje, a nakon raspada SSSR-a, Fukujama je na nju podsetio Zapad, a globalistički centri su je pokupili i počeli da je primenjuju. Jednopolarni svetski poredak bio je zasnovan na liberalnoj verziji hegelijanske eshatologije.

I tu je ušao Putin. Putin je filozofski fenomen, prekretnica u istoriji misli, u složenoj bici ideja i pogleda na svet. Od prvog trenutka na vlasti, počeo je da obnavlja suverenitet Rusije. Ali to je značilo odlaganje kraja istorije, suprotstavljanje liberalnom totalitarizmu, globalizmu i svetskoj vladi.

Putin je oprezno sledio ovu liniju, često prikrivajući svoje namere i planove – i kao čekista i kao ubeđeni realista. Ponekad se činilo da je spreman da izađe u susret globalistima, ali se sljedećeg trenutka pokazalo da je to opet samo manevar. Otuda i zbunjeno pitanje: „Ko ste vi, gospodine Putine? “Tek 24. februara 2022. početak SVO u Ukrajini je sasvim nedvosmisleno stavio sve stvari na svoje mesto. Počela je nova era filozofije. Nova faza svetske istorije. Putin je osporio liberalnu interpretaciju kraja istorije – odnosno glavnog globalističkog projekta, Svetske vlade. Ali ovde počinje ono najvažnije: opovrgnuti liberalno tumačenje kraja istorije ne znači napustiti Hegela. Uostalom, svi znaju da Putin voli da citira Ivana Iljina, a on je bio samo desničarski hegelijanac, pristalica ruske monarhije i velikog carstva. Jasno blizak Putinu i teoriji slavenofila. Nemoguće je negirati filozofsku ideju zasnovanu na nekim čisto praktičnim prizemnim – na primer, čisto ekonomskim faktorima. Ovo nije ozbiljno. Ideja se može pobediti samo idejom. A to znači…

To znači da SVO kao filozofski fenomen označava povratak Imperije. Povratak Rusije u Carstvo, potpunu restauraciju naše mesijanske futurističke sudbine. Njemačka u svom sadašnjem stanju više nije konkurent. Nemačka verzija svetskog Rajha je nepovratno skinuta sa dnevnog reda. Komunistički projekat kraja istorije je takođe napušten i u svojim najboljim aspektima se lako može ugraditi u novu imperijalnu sintezu (kao „desničarski staljinizam“). Suprotstavljaju nam se samo Kožev i Fukujama, koji se oslanjaju na iste izvore, koji su nam mnogo bliži. Mi smo pravoslavni nosioci Evroazijskog carstva kraja, oni su i uzurpatori. A ako se prisjetimo Trećeg Rima i uloge ruskih careva kao nosilaca misije Katehona, Obuzdavača, onda sve postaje još fundamentalnije, čak i od samog pravoslavnog i čitanog u ruskom (slavenofilskom, monarhističkom) kontekstu hegelijanstva.

SVO je bitka za smisao kraja istorije. Velika filozofska bitka. Vreme je da se zatvori stranica isključivo materijalističkih, energetskih i ekonomskih tumačenja – ovo nije samo vulgarno, već je pogrešno. Istorija je istorija ideja.

Pitaćete se, kakve veze ima Ukrajina s tim? Nimalo. E nema. Ali će ona biti deo naše nove Imperije. Samo tamo, u filosofskom Carstvu neotkrivenog Duha, u Carstvu značenja, ona će se ponovo roditi, procvetati. U međuvremenu – pa, šta očekujemo od terorističkog režima na čijem je čelu komičar… Ovo je nesporazum. Ali samoj Ukrajini je bilo suđeno da postane pozorište fundamentalne metafizičke bitke. Mislim da je sve u geografiji. Borimo se za povratak naše istorijske kijevske kolevke – iz vlasti globalista u vlast Carstva duha. Kijev je početak naše istorije. A to znači njen kraj.

Izvor: Srpska Analitika/Etos