Ukrajinska kriza i velike sile

U ukrajinskoj krizi velike svetske sile, kao i one manje i zemlje u okruženju, imaju svoje interese. Glavni pokretač krize su SAD, prvo kroz pojačavanje pritisaka na Viktora Janukoviča i Nikolu Azarova od jeseni 2013, zatim vođenjem protesta i preuzimanjem vlasti na ulici u februaru i, na kraju, uticajem u formiranju politike novih vlasti u Kijevu. Hajde da vidimo kako bi se otprilike razvijala situacija u Ukrajini da nije došlo do aktiviranja ovako ekstremnih oblika krize, zatim koji su motivi bili presudni da se američka politika usmeri u tom pravcu i šta se dalje može očekivati.

AMERIČKO STANOVIŠTE

SAD su promenama u periodu 1990-1992. dobile kolosalnu prednost u odnosu na potencijalne oponente u borbi za svetsku moć, posebno u odnosu na Rusiju. Monopolarni poredak je tada ustoličen, i Amerika je postala jedina svetska supersila, što je posebno došlo do izražaja tokom 90-tih i u prvoj polovini decenije 2000-tih. Sa druge strane, proces koji polako i sigurno prenosi teg svetske moći ka multipolarizmu je kontinuirano preuzimanje primata u svetskoj privredi u megaregionu Dalekog Istoka, gde se posebno ističe Kina, u odnosu na dosadašnji primat severnog Atlantika. Podkategorija ovog procesa je sve realniji prelazak ekonomske moći ka Kini, uz paralelno jačanje uticaja sila BRIK (zemalja „kontinenata“), sa kojima od zapadnih sila mogu da se nose još samo SAD.

Drugi važan faktor je svetska ekonomska kriza, koja je, po svojim strukturnim uzrocima i posledicama, pre svega američka ekonomska kriza, koja najviše pogađa zapadne zemlje i samu Ameriku, kako sa aspekta tvrde tako i sa aspekta meke moći. Jasno je da iz godine u godinu možemo, prema parametrima bruto domaćeg proizvoda, snazi, i još više strukturi privreda ključnih svetskih sila, sagledati sve ubrzaniji rast zemalja BRIK, dok, sa druge strane, vidimo opadanje udela Amerike, Japana i zapadnoevropskih zemalja (sem donekle Nemačke) u svetskoj privredi. U perspektivi posebna opasnost za američku moć je postepeni gubitak pozicije dolara kao svetskog sredstva plaćanja.

Međutim, izuzetno važni događaji regionalnog karaktera mogu itekako da utiču na navedene procese ubrzanja ustoličenja multipolarizma ili, obratno, usporavanja ili čak privremenog zaustavljanja tog procesa. To je svakako pitanje Ukrajine zbog njene geopolitičke važnosti, posebno veličine i geografskog položaja, ali i značaja koji ona ima za samu Rusiju i ideju evroazijskih integracija.

Da se SAD nisu umešale i usmeravale ukrajinsku krizu, počev od jeseni 2013. godine, kako bi se razvijale prilike u Ukrajini a kako međunarodni odnosi? Dolazak na vlast Janukoviča i Partije regiona početkom 2010. godine doveli su do definitivnog kraha „narandžaste revolucije“ i postepenog približavanja Ukrajine ruskim geopolitičkim interesima. U političkom sistemu Partija regiona je postala ne samo najjača politička stranka u zemlji, što je ona bila i do 2010. godine, već je prenela deo težišta svog delovanja i u centralne, pa čak i neke oblasti „srednjeg zapada“ Ukrajine. Odluka iz 2012, donesena na najvišem državnom nivou, da u istočnoj polovini zemlje, računajući i Kijevsku oblast, ruski jezik dobije, pored ukrajinskog, status zvaničnog jezika ne samo da je odagnala posledice pokušaja ukrajinizacije ovih oblasti u periodu vladavine „narandžastih“ već je dala široke mogućnosti da se deo stanovništva sa dvostrukom nacionalnom svešću još više približi i identifikuje sa sveruskim identitetom i „Ruskim mirom“ („Ruskim svetom“, naziv za sverusku civilizacijsku odrednicu). Partija regiona je već tokom 2010. učlanila svog milionitog člana a proces njenog širenja intenzivno je nastavljen i u sledećim godinama. Ona sve više dobija svedržavni karakter i zasniva svoj uticaj čak i u najzapadnijim oblastima, uključujući i Galiciju, pa tako Ana German, poreklom iz tih krajeva, postaje jedna od nekoliko vodećih funckionera stranke.

Ukrajina je već u junu 2013. postala posmatrač u Carinskoj uniji, sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, a izrazila je i želju da dobije taj status u okviru ŠOS. Zastoj u pregovorima Kijeva i EU i odustajanje ukrajinske vlasti od sporazuma o pridruživanju sa Briselom, paralelno sa postizanjem sporazuma između Janukoviča i Putina, davalo je sve veću perspektivu postepenog uključivanja Ukrajine u integracione procese na postsovjetskom prostoru.

AMERIČKI INTERESI I CILJEVI

Američka inicijativa – zvanična i još više nezvanična – za nastanak i produbljivanje ukrajinske krize, bez obzira na to što se poslednja dva meseca stvari ne odvijaju ni na Jugoistoku ni u Kijevu kako bi to Vašington želeo, ipak daje izvesne satisfakcije američkim interesima.

Američki interesi u okviru Ukrajine, onako kako je rasla kriza, mogli bi se ograničiti na sledeće:

– Da preuzme vlast idejno i po metodima političke borbe raznolika ali u celini prozapadna opozicije, koja će preusmeriti integracije Ukrajine ka EU, i na taj način zaustaviti tendencije približavanja i postepenog uključivanja Ukrajine u Carinsku uniju. Sprečiti produbljivanje već postojećih oblika učešća ove zemlje u integracijama na postsovjetskom prostoru (Ukrajina je i član ZND i Zajedničkog ekonomskog prostora);

– Naneti udar Partiji regiona i Kompartiji kao najvećim političkim strankama nosiocima proruskog opredeljenja. Kompromitovati vodeće političare tih stranaka i uopšte ugledne ljude proruskog biračkog tela;

– Prekinuti ili bar usporiti procese zapažene u centralnim oblastima zemlje, a delom i na njenom srednjem zapadu – sve veći uticaj proruskog opredeljenja i uopšte porasta ugleda ruskog civilizacijskog obrasca. Regionalnu i lokalnu vlast je u tim delovima zemlje vršila sama ili u koaliciji Partija regiona;

– Jačanje antiruskih stavova i stremljenja u delovima zemlje pored Galicije, gde je još od jeseni 2010. na vlasti na regionalnom nivou partija Sloboda. Isto to primeniti i u drugim oblastima zapadne a po mogućnosti i centralne Ukrajine, uključujući i prestonicu Kijev;

– U slučaju da se uspešno preuzme vlast u zemlji, odnosno Kijevu, što je na kraju i postignuto, prostor Jugoistoka što više pacifikovati i zaustaviti zahteve za dobijanjem nekog oblika autonomne vlasti kao i bilo kakvog oblika regionalizacije za celu zemlju;

– Smanjiti postepeno rusko-ukrajinske trgovinske i druge odnose, što se može sprovesti tek kada prozapadne snage preuzimu vlast u Kijevu;

– U slučaju neuspeha planiranog razvoja događaja na Jugoistoku ili Kijevu, snažnim razvojem antiruske histerije u Galiciji i zapadnoj Ukrajini, stvoriti mogućnost da se u budućnosti makar otuda može uznemiravati nesmetano funkcionisanje cevovoda Družba, koji ide preko ovih područja za Centralnu i Zapadnu Evropu.

Pored ovih ciljeva, američka politika je stvaranjem i produbljivanjem ukrajinske krize na širem regionalnom, pa i globalnom nivou težila sledećem:

– Kratkoročno posmatrano, osvetiti se Putinu i Rusiji za neuspeh američke politike u Siriji. Međutim, kako je EU začinjanjem ukrajinske krize spustila lestvicu Kijevu za potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dolazi do odbijanja vlasti u Ukajini da se taj sporazum potpiše, Vrhunac je bilo potpisivanje sporazuma Janukovič-Putin, čemu treba dodati i slučaj Snouden, posle čega su u američkoj političkoj eliti zahtevani razvlačenje fronta protiv Rusije i osveta za pretrpljene neuspehe;

– Neuporedivo značajnije bilo je izvlačenje Ukrajine iz procesa integracija na postsovjetskom prostoru, čime bi se zadao veliki udarac čitavoj koncepciji koju je razradio i nagovestio sam Putin;

– Na globalnom nivou razvojem krize u Ukrajini pokušala bi se dodatno ojačati pozicija NATO, zbližavanje atlantističkih centara moći sa silama Stare Evrope, usporilo bi se i sprečilo njihovo interesno približavanje sa Rusijom i integracionim procesima na postsovjetskom prostoru. Sve to bi otežalo i prolongiralo stvaranje samostalnih evropskih oružanih snaga van Severnoatlantske alijanse. Naročito bi se pokušala ugroziti ili makar odložiti izgradnja Južnog toka i funkcionisanje cevovoda Družba, koji prolazi tom regijom. Tako bi se uzdrmala pozicija Rusije kao glavnog snabdevača energentima zemalja Zapadne i Srednje Evrope;

– Svi navedeni procesi, posebno uvlačenje Rusije u ukrajinski problem i povećanje posledica koje ova sila od toga trpi, slabiće njenu uzlaznu ekonomsku i drugu moć, sposobnost razvoja započetih integracionih procesa, i napose, u slučaju lošijeg razvoja događaja, sve to bi se odrazilo na unutrašnju političku i društvenu situaciju u Rusiji, što bi na duži rok moglo rezultirati slabljenjem Putina i povećanjem mogućnosti za aktiviranje opozicionih prozapadnih snaga u samoj Moskvi.

U isto vreme, razvojem sukoba sa Rusijom pokušali bi se suptilnijim merama Vašingtona umekšati odnosi sa silama BRIK i Iranom, te sve više izolovati Moskvu u procesu rešavanja ukrajinskog problema.

RUSKO STANOVIŠTE

Hajde da vidimo kako se Rusija postavila po ukrajinskom pitanju. Promena vlasti u Ukrajini početkom 2010. godine s pravom je dočekana u Rusiji kao veliki uspeh. Već tokom 2010. godine Janukovič i Partija regiona doneli su tri krupne odluke kojima se zemlja vraćala u prethodnu izbalansiranu poziciju, u kojoj se Ukrajina nalazila pre „narandžaste revolucije“. Reč je o proglašavanju vojne neutralnosti zemlje, o dogovoru sa Rusijom o produženju stacioniranja ruske Crnomorske flote u Sevastopolju do sredine veka, i ukidanju statusa heroja saradnicima nacista, što je prethodni predsednik Juščenko doneo kao provokaciju posle izbornog poraza od Janukoviča. Kada je sredinom 2012. doneta i odluka o davanju statusa drugog zvaničnog u istočnom delu zemlje ruskom jeziku (što je bila predizborna deviza Partije regiona), to je bio već zapažen element približavanja Kijeva Rusiji. Tome bi trebalo dodati i uzimanje statusa posmatrača za Kijev u Carinskoj uniji juna 2013. Ali, uz sve podsticaje iz Moskve Janukovič i Azarov nisu sve te godine prešli Rubikon uvodeći Ukrajinu u Carinsku uniju.

Janukovič je imao ozbiljnu opoziciju u zemlji, pre svega u zapadnom delu, gde se već od 2010. suočio sa pobedom na regionalnim izborima neofašističke stranke Sloboda u sve tri administrativne oblasti Galicije. Potom je usledilo polutajno formiranje kriznih štabova na zapadu zemlje kao prepreke ulasku zemlje u Carinsku uniju. Tako je Janukovič balansirao više od tri i po godine, pokušavajući da odloži konačno opredeljivanje, zadržavajući i tražeći beneficije za ekonomiju zemlje, koja je iz „narandžastog“ perioda izašla opustošena i gotovo pred privrednim kolapsom.

Stiče se utisak da je njegov odnos prema Briselu ostao zamrznut a povremeno javno naglašavanje prioritetnih integracija u EU samo floskula, imajući u vidu izuzetno teške uslove koje je Unija postavila pred Janukoviča i Azarova (pored ostalih, bio je tu i zahtev za oslobađanje iz zatvora osuđene Julije Timošenko).

Međutim razvoj sirijske krize i Putinovo sprečavanje agresije Amerike uslovili su spuštanje evropskih kriterijuma za Kijev. Janukovič se našao u neugodnoj situaciji jer je najednom dobio bar žuto svetlo za ključni korak ka EU integracijama. Tada je Putin reagovao, što je uticalo da Janukovič zadovolji očekivanja svojih birača i odbije potpisivanje sporazuma sa EU i, umesto toga, prihvati ponuđeni sporazum sa Rusjom.

BUĐENJE USPAVANE RUSIJE

Zauzeta organizovanjem Olimpijade u Sočiju, Rusija u početku nije dovoljno ozbiljno shvatila proteste opozicije u Kijevu. Stiče se utisak da sve do pada Janukoviča i završetka Olimpijade ruska strana nije preduzimala potrebne mere za ojačavanje uticaja u Jugoistočnoj Ukrajini, gde je za to bilo prostora. Čini se da na planu meke moći ne samo u Ukrajini već i na postsovjetskom prostoru (o Balkanu da se i ne govori) Rusija nije proteklih godina pratila poduhvate drugih velikih sila, pre svega atlantističkih. Ulaganje u lokalne i regionalne televizije, školovanje i doškolavanje stranih studenata u Rusiji, a zatim i saradnja u stručno-naučnom i medijskom smislu – sve je to u začetku u odnosu na mogućnosti i zapadne trendove. I bez toga, prema istraživanjima ukrajinskog Instituta za društvena istraživanja iz 2012. godine, većina ispitanika u istočnim i jugoistočnim delovima zemlje bila je apsolutno opredeljena za integraciji zemlje u Carinsku uniju i produbljivanje procesa sa Rusijom. Blaga većina postojala je i u većini centralnih oblasti, ali čini se da su ulaganja SAD i nevladinog sektora bila pozamašna, pa je rezultat toga bio opredeljivanje zapadnih i severozapadnih oblasti Ukrajine ka Zapadu. Tamo su sa Zapada potom stvorili cele mreže organizacija, paralelnih institucija i paravojnih grupa, treniranih za preuzimanje vlasti na ulici.

Približno od kraja februara, dakle u poslednja dva meseca, Moskva se na izvestan način trgnula. Načelna politika u tom periodu stavila je akcenat na federalizaciju zemlje, što je motivisano željom da se izbegne ekstremno zaoštravanje. Sa druge strane, čak i ako bi se Jugoistok našao pod presudnim uticajem Rusije, ostaje niz opasnosti za esencijalne ruske interese ukoliko bi došlo do velikog oružanog sukoba i raspada Ukrajine. Tada bi svakako u Galiciji, na zapadu zemlje a verovatno i u centralnim delovima došlo na duže staze do ekstremnog razvoja antiruskog stava kod većeg dela stanovništva. To bi konkretno značilo da te oblasti ulaze u NATO, da se tada tu mogu postaviti američke rakete, čak i da se može blokirati ili ugroziti nesmetan protok ruskih energenata cevovodom Družba, kuda još uvek prolazi najveći deo nafte i gasa iz Rusije za EU.

Sve to govori da su potpuno nelogične i netačne optužbe sa Zapada da je krizu Rusija planirala i izvela da bi proširila svoj uticaj i pripojila Jugoistok. Putin deluje dosta iskreno kad kaže da Rusija nije planirala pripajanje Krima i mešanje u događaje na Jugoistoku. Ona je delovala reaktivno, dakle na razvoj događaja. S tim, naravno, da ne treba imati dileme da je, posle šokantnog razvoja februarske situacije u Kijevu, ruska politika u hodu pokušala da utiče na dalji razvoj događaja.

Jasno je da otvaranje Ukrajine kao najvažnijeg spoljnopolitičkog pitanja savremene Rusije u ovom trenutku nije odgovaralo Moskvi jer je mogućnost izbora i manevra znatno manja nego što bi, recimo, bila za par godina, kada bude proširen Severni i izgrađen Južni tok. Sa jedne strane, ako dođe do žestokog zatezanja krize uz masovna oružana dejstva, postoji opasnost da vlast koja bude kontrolisala Galiciju ne bude u stanju ili ne bude spremna da odvrati ekstremiste, kojih neće manjkati, da bar kratkoročno zavrnu cevovod Družba, koji prolazi tuda, ili makar da dođu u iskušenje da uzimaju za svoje potrebe velike količine energenata, koji se inače transportuju za Evropu. Rasplamsavanje ukrajinskog sukoba moglo bi da dovede i do toga da se privremeno ili na srednji rok uspori ili omete izgradnja Južnog toka, a u ekstremnoj varijanti, čak i da se uspori planirano proširenja Severnog toka i smanji količina isporučenih energenata i uopšte trgovinske razmene Rusije sa zemljama EU.

RUSKE ŠANSE I RIZICI

Čini se da je, makar za poslednja dva meseca, Rusija spremila višeslojan odgovor na izazove u Ukrajini i da je Putin odigrao dobre poteze sa aneksijom Krima i suptilnim iako odlučnim odnosom prema ostalim aspektima ukrajinske krize. Nepriznavanje vlasti u Kijevu kao legitimne, davanje azila Janukoviču i istrajavanje na tri važna zahteva su načelno prihvatili i lideri Jugoistoka – zahtev za vraćanjem statusa ruskog jezika kao drugog državnog, potom vojna neutralnost Ukrajine i, verovatno najvažniji, zahtev za federalizacijom zemlje. Jugoistok je iste te zahteve formulisao na različitim nivoima: legitimni predstavnici regionalne vlasti iz Partije regiona to su izneli na mekši način, spremni na kompromis po manje važnim pitanjima; zatim su to prezentovali predsednički kandidati sa Jugoistoka (Tigipko, i nešto tvrđe Dubkin), dok Oleg Carjov predstavlja sponu između zahteva Partije regiona i regionalne vlasti, sa jedne strane, i mekših zahteva demonstranata na ulici, sa druge. Osim toga, mirni manifestanti na ulicama Jugoistoka (van oblasti Donbasa i Luganska, otkako je formirana Donjecka Republika) insistiraju na federalizciji po svaku cenu, i to po mogućnosti što labavije povezanih jedinica. Za to vreme predstavnici Donjecke Republike i pubunjenici insistiraju na nezavisnosti i u perspektivi ujedinjenju sa Rusijom po Krimskom scenariju, mada bi se, kao sa prelaznim rešenjem, pomirili sa nekom vrstom konfedracije ili izuzetno labavom federacijom, uz međunarodno posredovanje i uslov da Jugoistok bude kompletiran sa Dnjepropetrovskom, Zaporožjem, Nikolajevom, Hersonom i, naravno, Odesom i Harkovom, koji trenutno nisu uključeni u Donjecku Republiku.

Ove forme i zahtevi bi Rusiji omogućili da se kratkoročno zaustavi dalja eskalacija krize i da se iz svega izađe sa dva krupna uspeha: Krimom i institucionalnom regionalizacijom Jugoistoka uz distanciranje Ukrajine od NATO integracija. Gubici bi bili u tome što bi se verovatno u ostatku Ukrajine razvili procesi antiruske kampanje, homogenizacije zemlje za revanš uz vrlo male šanse da se u budućoj vladi – o predsedniku i premijeru da i ne govorimo – može naći neko sa Jugoistoka i po ruskom ukusu.

Kompenzacija za Rusiju u tako sklepanoj ukrajinskoj de iure celovitosti bila bi u distanci Kijeva prema NATO do daljnjeg, zatim nastavak kakvog-takvog protoka energenata i drugog tranzita za Evropu preko ukrajinskih prostora i mogućnost da se sa Jugoistokom razviju ekonomske i kulturne veze. Sa takvom Ukrajinom Rusija u budućnosti može razviti i takav odnos u kome bi se centralni regioni, pa i deo srednjeg zapada zemlje, koji tradicionalno nisu zahvaćeni antiruskom histerijom, mogli ugledati na prosperitet Jugoistoka u ekonomskoj saradnji i kulturnoj prisnosti sa Rusijom.

Dakle, dok bi rat i ruska vojna intervencija smanjili šanse da se oko Rusije okupe zemlje koje bi nakon sukoba ostale u ostatku ukrajinske državnosti, u slučaju dogovora, očekivane federalizacije ili bar dobijanja široke autonomije za Jugoistok, mogućnosti za privlačenje drugih ukrajinskih oblasti bi ostale otvorene.

BRITANIJA I ANTIRUSKI EU BLOK

Kako se u ukrajinskoj krizi ponaša EU, odnosno njene članice? One nemaju motiv za radikalizaciju odnosa sa Rusijom, kao što je to slučaj sa Amerikom. Tu ima izuzetaka u koje spada pre svega Velika Britanija, koja tradicionalno prati Vašington, posebno u politici prema Rusiji. Međutim, Britanija je u krizi, a najava škotskog referenduma već postavlja barijere dosadašnjoj neupitnoj avanturističkoj i agresivnoj politici Londona. O tome svedoči primer Sirije, gde se Britanija unapred distancirala od svog neposrednog učešća u agresiji.

Poljska i Baltičke republike imaju tradicionalno rivalstvo prema Rusiji, što se u Ukrajini posebno pokazalo, pa je verovatno da će izdašnije nego druge istočnoevropske zemlje EU staviti pred NATO svoju spremnost za saradnju. O tome govore i spremnost Poljske da na svojoj teritoriji primi američke (za sada manje) snage i upućivanje za Pribaltik dodatnih američkih vazdušnih snaga.

POSEBNI INTERESI RUMUNIJE

Rumunija ima posebne interese. Već drugi vek između nje i Rusije Besarbija igra ulogu jabuke razdora. Međutim, u ukrajinskoj krizi kao da dolazi do izvesnog smanjivanja razlika između Moskve i Bukurešta. Moskva je više od dve decenije od nestanka SSSR nerado gledala na nastojanja Bukurešta da poveća uticaj u Moldaviji. Međutim, čini se da ruski interesi ostaju vezani isključivo za Pridnjestrovsku oblast kao i davanje garancija Odeskoj oblasti da neće biti rumunskih i moldavskih potraživanja u tom pravcu. To se posebno odnosi na primorski i podunavski deo Odeske oblasti, između donjeg toka i ušća Dunava i Dnjestra, koji su nekad geografski pripadali Besarabiji. To znači da Rusija više ne gleda nacionalnu samostalnost ili vezanost Moldavije za ZND kao svoj primarni interes. Takođe, paternalizam Rumunije prema sunarodnicima u Bukovini i drugim delovima Černovičke oblasti, koja geopolitički svakako spada u zapadnu Ukrajinu, izlazi iz primarnih ruskih interesa. Nedavno obraćanje predsednika parlamenta Pridnjestrovske oblasti da oni teže prisajedinjenju sa Rusijom i da ih se ne tiče šta će da radi Moldavija („da se ujedini sa Rumunijom, ide u EU i dr.“) zapravo govori o tome. Istovremeno, u okviru tradiconalno viševektorske rumunske geopolitike, koja postoji i sada, na čelu zemlje je Trajan Basesku, koji ima atlantističku agendu i podršku SAD. Time se može tumačiti niz odluka Bukurešta u vezi sa Ukrajinom, uz prihvatanje instaliranja na svojoj teritoriji nekog oblika američkog raketnog štita i prihvatanje na svojoj teritoriji novih američkih snaga i dr. Sve to izlazi iz konteksta osnovnog rumunskog interesa u ukrajinskoj krizi. Popuštanje Moskve na pitanju statusa Moldavije (van Pridnjestrovlja) i indiferencija prema paternalizmu Bukurešta prema ukrajinskom delu Bukovine pružaju solidnu platformu da se posebno posle silaska Baseskua uspostave bolji odnosi dve zemlje.

UDRŽANA NEMAČKA I FRANCUSKA POMETNJA

Najvažnija pitanja u Evropi za Rusiju svakako su relacije sa Nemačkom i Francuskom. U ukrajinskoj krizi jasno je da odnosi Moskve i Berlina ne mogu pratiti ni pogoršanje američko-ruskih odnosa ni pad kvaliteta relacija između Brisela i Moskve. Nemačko-ruski odnosi su daleko obuhvatniji i podložniji dugoročnim strateškim interesima da bi se mogli dovoditi u pitanje zbog sadašnjeg a i budućeg nivoa razvoja ukrajinske krize. To se posebno odnosi na ekonomske odnose dve zemlje, ali i u drugim važnim oblastima. Uz to, Nemačka je svesna da Rusija nema posebnih interesa u Galiciji a verovatno da će posle raspleta krize uticaj Moskve biti slab i na druge oblasti zapadne, možda čak i centralne Ukrajine, gde bi se mogao pojaviti prostor za, čak paralelno sa američkim, uticaj same Nemačke, posebno u ekonomiji. I to može da bude razlog za opreznost Berlina da prema Rusiji zavodi oštrije mere ukoliko se Moskva bude našla u situaciji da zaigra oštrije na zaštiti interesa na Jugoistoku. U nemačkoj vladi danas su, pored konzervativaca, i socijaldemokrate, koji tradicionalno imaju dobre odnose sa Rusijom.

Kad su u pitanju odnosi Rusije sa Francuskom, tu, bar na zvaničnom nivou, dolazi do izvesne pometnje. Naime u poslednja dva veka gotovo u kontinuitetu najbolje odnose sa velikim silama u Evropi Rusija ima sa Francuskom. Izuzetaka je bilo, poput Krimskog rata i antiboljševičke politike Pariza, ali samo do dolaska nacista na vlast, kada dve zemlje zbog geopolitičkih podudarnosti sklapaju pakt. Od formiranja Pete republike ti odnosi su imali tek blago silaznu liniju u vreme Sarkozija, ali ni tada nisu posebno trpeli i zadržali su visok nivo. Pobeda Olanda na predsedničkim izborima juna 2012. i potom dolazak Partije socijalista na vlast ulivali su optimizam za novi uzlet tih odnosa i makar dolazak na uobičajeni nivo, koji su imali u epohi Pete republike. Oland se ni u izbornoj kampanji ni u prvoj godini mandata nije posebno ispoljavao u spoljnoj politici. Međutim, i u sirijskoj krizi i sada u Ukrajini Francuska je od svih evropskih sila bila možda najbliža američkoj politici, što je izazvalo zbunjenost u diplomatskim krugovima. Sam Oland je u poseti SAD početkom 2014. godine govorio o cilju podizanja američko-francuskih odnosa na saveznički nivo. Istovremeno, u francuskoj politici i društvu izraženo je antiameričko i antiglobalističko raspoloženje. Na izborima juna 2012. Le Penova na izrazitoj desnici i Melanšon na izrazitoj levici, oboje sa antiameričkim i antiglobalističkim koncepcijama, dobijaju trećinu biračkog tela. Uz to, koncepcijski raspolućena, doskoro vladajuća UMP, odnosno njeno dominirajuće krilo na čelu sa šefom stranke Kopeom, ne može se nazvati proglobalističkim. Ona je odnela pobedu na nedavnim regionalnim izborima. Većina važnih stranaka i političara u Francuskoj ne mogu se zvati simpatizerima američke politike i mondijalizma. Zato se može reći da francuska politika predvođena Olandom nema uporište u širokoj lepezi francuske opozcije, a daleko je i od konsenzusa u vladajućoj Partiji socijalista. Poraz te stranke na regionalnim izborima će dovesti Olanda u priliku da nešto opreznije zastupa koncept savezništva sa Amerikom, utoliko pre što Marin Le Pen, kao i Bajru, De Vilpen i tek u nešto manjoj meri Kope pokazuju manje ili veće simpatije prema uzdizanju Rusije.

Gasovod Južni tok i energetsko pitanje ujedinjuju prema Rusiji interese pre svega Italije i Francuske, kao i niza drugih zemalja Jugoistočne i Centralne Evrope. Iako Brisel nagoveštava zaoštravanje prema Rusiji (Treći energetski paket EU), dodajući tome i sankcije EU prema Moskvi, teško je verovati da bi, osim izvesnog smanjenja uvoza ruskih energenata, u budućnosti moglo doći do bitnog poremećaja tih odnosa.

Izuzetno kritičke izjave prema ruskoj politici u ukrajinskoj krizi Karla Bilta i Baroza više govore o ideološkoj i političkoj lojalnosti evropskih komesara i službenika globalističkim centrima moći, kao i činjenici da je Brisel uvek prilježniji nego stvarni evropski centri moći, posebno oni Stare Evrope (Berlin, Pariz, Rim i dr.). Pored toga, čini se da Švedska i neke druge skandinavske zemlje u postojećoj ukrajinskoj krizi vide i nagoveštaje svoje potencijalne ugroženosti iz tradicionalne ruske carske i sovjetske politike. Istovremeno, svaka od savremenih kriza nama, Srbima, do kraja razotkriva da nijedan od evropskih komesara i specijalnih namesnika koji su imali ulogu u jugoslovenskoj krizi i na srpskim prostorima (Ahtisari, Kušner, Ešdaun, Bilt, u nešto manjoj meri Oven, Lajčak i dr.) nije bio slučajno postavljen na to mesto, odakle je do kraja bio odan američkoj politici.

KINESKA IGRA TREĆEG

Rusija na pitanju Ukrajine među zemljama postsovjetskog prostora može da računa na načelnu solidarnost. Predsednik Kazahstana se već izjasnio, dok je Belorusija upućena na određeno taktiziranje prema južnom susedu, što se može videti iz izjava predsednika Lukašenka. Ali, ako bi došlo do oružanog konflikta, Rusija bi mogla da računa da njene interventne jedinice koje bi se eventualno uputile u istočnu Ukrajinu, imaju logističku podršku ne samo sa juga (sa Krima) i zapada (iz Pridnjestrovlja) već i sa severa iz Belorusije, što ukupnu vojnu koncepciju Kijeva, u slučaju ekstremnog zaoštravanja, može činiti posebno teškom. Da ne govorimo o tome da bi se ukrajinska armija, što je već praksa pokazala, u tom slučaju raspala, pošto oko 45 odsto (sada nešto manje zbog odlaska Krima) ruskojezičkog stanovništva u njoj ne bi prihvatilo da učestvuje u njoj u unutrašnjim sukobima.

Kina se prilično solidarno odnosila prema ruskim interesima u ukrajinskoj krizi mada je na samom glasanju u Savetu bezbednosti UN ostala uzdržana, što je tradicionalno držanje Pekinga. Iako Kina ima geopolitičku sučeljenost sa SAD upravo na svojim prostorima (Tajvan, ali Tibet, pa i Sinkjang) i savezništvo sa Rusjom, koje ima jasnu ekonomsku komponentu, u budućnosti se može očekivati uzdržanost i pasivnost sa kineske strane. Naime, od tri vodeće svetske sile u vojnom domenu (SAD, Kina, Rusija) pojačavanje konflikta između dve (SAD i Rusije) u ukrajinskoj krizi može pogodovati trećoj da zauzme lagodniji položaj po strani i stekne veći manevarski prostor za svoje geopolitčke interese. Sa druge strane, povezanost sirijske i ukrajinske krize povezuje interese Rusije i Kine, ali i Irana, pa čak i Indije i drugih zemalja ŠOS, BRIKS i centara u uzlazu.

DUBINSKA STRATEGIJA TEHERANA

Posebno je pitanje Izraela, koji se nije posebno solidarisao sa američkom politikom u ukrajinskoj krizi, što govori o razvijenim odnosima između Moskve i Tel Aviva. To važi i za držanje Turske, koja ne želi da kvari odnose sa Rusijom. Indija se načelno može smatrati kao zemlja koja simpatiše Rusiju u nizu pitanja, a u okviru ukrajinske krize zauzeće pasivan iako blagonaklon stav.

Teheran je načelno saveznik Rusije i Kine na pitanju sirijske krize. Novembra 2013. godine postignut je dogovor između Irana i međunarodne komisije koju čini šest svetskih sila o izvesom smanjivanju iranske nuklearne aktivnosti u zamenu za ublažavanje sankcija i nastavak pregovora sa mogućnošću postizanja trajnijeg sporazuma. Jasno je da su Iranu u okviru te komisije znatno naklonjenije Rusija i Kina u odnosu na ostale evropske članice (Nemačka, Francuska, Britanija) i posebno SAD. Ipak u pregovorima ovog proleća vidan je napredak, pa se s pravom može smatrati da je i više od polovine važnih pitanja u okviru ovog problema već usaglašeno.

Iran je u situaciji kada je većina velikih sila zabavljena ukrajinskom krizom i kada je najveći deo njih verovatno spremniji nego inače da traži kompromis sa Teheranom na pitanju nuklearnog programa. Amerika i Britanija ne bi želele tokom eskaliranja ukrajinske krize da vrše dodatne pritiske na Teheran, već da nesuglasice i očigledno suprotne geopolitičke interese koje imaju u odnosu na Iran odlože za neki kasniji period. Rusija je u epicentru ukrajinske krize i svakako bi znala da ceni dugoročno i najmanju dodatnu blagonaklonost Teherana u toj situaciji, koja, naravno, neće prelaziti diplomatske okvire i privrednu saradnju. Ishod krize u Ukrajini, može bitno izmeniti odnos snaga i geopolitičku situaciju u celom Crnomorskom basenu sa širim značajem i na Kaspijsku regiju, pa i na makar deo Bliskog i Srednjeg Istoka. Rusija u isto vreme, zajedno sa Kinom i svakako Iranom, nastavlja da se bori za pravedno rešenje sirijske krize, pa se ukrajinska i sirijska kriza ne mogu posmatrati izolovano. One u širem smislu prevazilaze čak i regionalni, pa i kontinentalni značaj, jer predstavljaju mogućnost ubrzavanja prelaska svetskog poretka ka multipolarizmu, za šta je itekako zainteresovan i sam Iran.

Istovremeno, Iran je u nešto povoljnijoj poziciji da postizanjem izvesnog sporazuma o nuklearnom problemu – naravno, u okviru pre svega svojih nacionalnih interesa – poboljša poziciju u međunarodnom okruženju. Ipak, jasno je da SAD povremeno pokazuju spremnost za parcijalne i još češće kratkoročne ustupke. To bi se, naročito u slučaju da Vašignton uspe da za sebe povoljno reši ukrajinsku i posebno sirijsku krizu, zapravo moglo dugoročno ispoljiti kao odskočna daska za nove strateški još opasnije pritiske na Iran. Otuda je Iran dugoročno zainteresovan da, pored povoljnog rešenja pregovora o svom nuklearnom programu, u Ukrajini i posebno Siriji ne dođe do pobede atlantističkih snaga. Otuda su Rusija, Kina i Iran upućene na međusobnu saradnju i solidarnost, pre svega na pitanju sirijske, ali i, tek u nešto manjoj meri, ukrajinske krize.

Izvor: Novi Standard