Vreme Imperija

Nacionalne države su, prema istoričaru Najalu Fergusonu, „istorijska novina čiji idealni tip srećemo tek u XIX veku“. I takođe, kako primećuje britanski istoričar, ovaj model političke organizacije prostora karakterističan za prošlo stoleće „može se pokazati prolaznijim nego što nam se to (u ovom času) čini“.

Alternativa međunarodnom poretku ustrojenom na osnovu nacionalnih država je očigledno poredak koji se zasniva na konceptu imperija. Samjuel Hantington je pisao o predstojećem „sukobu civilizacija“. Granice imperija se u grubim crtama podudaraju s granicama civilizacija. Pojmove „imperije“, „civilizacije“ ili šmitovskog „velikog prostora“ ovde možemo uzeti kao sinonime. (Pojam „velikog prostora“ i na njemu zasnovanog međunarodnog poretka Karl Šmit je teorijski razvio u jednom radu iz 1939. godine.)

Prvi svetski rat okončao se krahom četiri velika carstva – Austrougarske, Nemačke, Turske i Ruskog carstva. Na njihovoj teritoriji, posle krvavog meteža, nastale su nove države-nacije. Sličan proces se odvijao i u zemljama Trećeg sveta tokom borbe za oslobađanje od kolonijalizma zapadnih sila. To je mnoge posmatrače i istoričare navelo na ishitren i neutemeljen zaključak da je s imperijama završeno i da one od nekog trenutka pripadaju smetlištu istorije. Smrtna presuda izrečena imperijama činila se neopozivom.

„Vreme imperija je prošlo“, pisao je Njujork tajms još u junu 2004. Prema takvim shvatanjima, imperije predstavljaju ne samo anahrone već i duboko arhaične pojave, i prestale su da postoje najkasnije posle 50-tih godina prošlog veka. „Mi nismo imperijalna velesila“, izjavio je američki predsednik Džordž Voker Buš (Mlađi) u aprilu 2004. godine. „Mi smo velesila koja oslobađa narode“. Postojanje imperija u naše doba navodno onemogućava jačanje oslobodilačkih pokreta i narasla moć masovnih medija. „Takvi argumenti“, konstatuje Ferguson u svojoj studiji Kolos: Uspon i pad američke imperije, „upravo su dirljivo naivni, i kada je reč o prošlosti i o budućnosti“. Ali ne predstavaljaju više od „najobičnije ruzveltovske fantazije“.

Prisustvujemo li danas ipak za mnoge neočekivanom povratku imperija i da li se „imperijalno razmišljanje“ na velika vrata vraća u međunarodne odnose? Da li ponovo počinje „Velika igra“ imperijalnih sila, stvarajući novu istorijsku situaciju koja uveliko podseća na onu u predvečerje Velikog rata, te da li povratak multipolarnosti na međunarodnu scenu, kako to tvrdi jedan ovdašnji komentator, znači da ćemo „godišnjicu kraja Velikog rata dočekati u novim rovovima?“

ISTORIJA JE ISTORIJA IMPERIJA

Istina je ustvari sasvim drugačija. Konfuziju u takvim raspravama izaziva nerazumevanje pojma imperije i površan odnos prema fenomenu nacionalnih država koji se bazira na terminima kao što su „nacionalno oslobođenje“ i „oslobađanje od jarma imperijalnih sila“. Same po sebi, imperije nisu „loše“ a ni „dobre“, niti nužno podrazumevaju rat kao sredstvo za rešavanje protivrečnosti (odnosi među njima se zasnivaju na ravnoteži snaga; u idealnom slučaju, na međunarodnom pravu). Olako pribegavanje ratu kao sredstvu za rešavanje konflikata zapravo je obeležilo jednopolarni svet pod vođstvom Amerike, u kome smo živeli proteklih četvrt veka.

Imperije nisu moderan, a ni anahron fenomen; one postoje oduvek, odnosno postoje barem koliko i pisana istorija, a, po svoj prilici, i mnogo duže od nje. Istorija sveta je, pre svega, istorija imperija. To pokazuje već i letimičan osvrt na povesne činjenice.

Pohodi Alekandra Makedonskog stvorili su „globalnu“ imperiju, srušivši Persijsko carstvo i, makar nakratko, ujedinjujući prostor juga Evrope, Bliskog i Srednjeg istoka, te posustalog Egipatskog carstva. U pitanju je svojevrsna „modernizacija“, koja je promenila političko i pravno ustrojstvo, otvorila prostor za dijalog među raznovrsnim etničkim i religijskim zajednicama, olakšala trgovinu i nesumnjivo ubrzala tehnički razvoj. Iz tog pokreta će se stvoriti velika helenistička, kosmopolitska kultura i nastaće period dugotrajnog kulturnog procvata, čiji je centar u potonjim stolećima bila Aleksandrija.

Na Aleksandrov poduhvat se nastavlja Rimsko carstvo, koje nije samo sredstvo porobljivanja „varvarskih naroda“ već i oruđe modernizacije svog vremena. Ovde nije reč samo o vojnom osvajanju već o političkom, kulturnom i ekonomskom objedinjavanju ogromnog prostora, o „ujedinjavanju Istoka i Zapada“, sve do granica ondašnjeg Parćanskog carstva. Dalju ekspanziju na sever i istok zaustavili su „varvarski narodi“ (Germani i Skiti). Takva imperija počiva na oštroj podeli koja razdvaja „civilizovane“ državljane imperije od „varvara“.

U doba imperatora Karakale Rim priznaje pravo na državljanstvo svim slobodnim ljudima pod njegovom vlašću, dok je ranije isto pravo važilo samo za zaslužne pripadnike lokalnih zajednica.

Evropa i njena politička istorija počivaju na rimskom nasleđu i rimskom konceptu imperije, a pravo evropskih država, Zapada uopšte, i danas se zasniva na rimskom pravu. Evropska unija takođe počiva na temeljnoj razlici koja deli „državljane“, „civilizovane“ od „varvara“ spolja (i varvara „iznutra“).

Sveto rimsko-nemačko carstvo predstavlja pokušaj da se (rimska) imperija obnovi u granicama hrišćanske ekumene. Na Istoku, i posle pada Rima, ideja imperije je kroz Vizantiju, „Drugi Rim“, sačuvana skoro hiljadu godina. Iz takvog poimanja imperije nastaje i kratkotrajno Dušanovo carstvo, čiji su razvoj naglo okončala osmanlijska osvajanja (umrlo je nasilnom smrću). Iz tih osvajanja će se izdići Osmanlijsko carstvo, koje je dugo vremena pretilo hrišćanskoj Evropi. „Naslednik“ osmanlijskih tradicija je današnja Turska, koja pod Erdoganom takođe ispoljava otvoreno imperijalne ambicije.

RIMSKO NASLEĐE: TREĆI RIM

Posle pada Vizantije, na pravoslavnom istoku, ideja imperije se iznova ovaploćuje u Moskvi kao Trećem Rimu; ovu ideju je formulisao monah Filotej početkom XVI stoleća, da bi ona uskoro postala osnova imperijalne ideologije Ruskog carstva. Naime, ne postoji imperija bez ideologije (uključujući i američku). Kako to sažeto opaža Milan Subotić: „Ideja Trećeg Rima bila je sredstvo kojim se carska harizma (vizantijski uzor) prenosio sa basileusa na moskovskog vladara sve Rusije. U svom političko-legitimacionom aspektu, ona je bila izvedena iz opštijeg (religijsko-apokaliptičkog) konteksta hrišćanske eshatologije. Kada zanemarimo (Filotejevu) perspektivu kraja istorije (Drugog dolaska), onda se ideja Trećeg Rima iz religijske prenosi u istorijsko-političku ravan, u kojoj se njome legitimiše carska vlast, ili, znatno kasnije, potvrđuje postojanje posebne misije različito shvaćenih koncepata ruskog naroda/nacije“ (Milan Subotić: Moskva kao Treći Rim). Takve ideje će postepeno vaskrsnuti u sovjetskoj imperiji, „imperiji crvenih careva“. Paralele između mesijanske uloge „bele“ i „crvene“ imperije se nameću same po sebi. Treći Rim ima svoju analogiju u Trećoj internacionali, koja se, slično Ruskom carstvu, ne rukovodi trgovinskim interesima a ni kolonijalizmom, već svojevrsnom ideokratijom, oličenoj u partiji, a zasnovanoj na učenjima marksizma-lenjinizma. Njena misija je jednako eshatološka: komunistički cilj je carstvo socijalne pravde, neka vrsta raja na zemlji, kojim će se okončati istorija shvaćena kao borba klasa.

Šta se za to vreme događa na Zapadu? Ideja imperija je, ponovimo, univerzalna, ali su je evropski narodi, pa i Rusija, primili posredstvom Rima i njegove imperijalne tradicije, kao njeni punopravni i „legitimni“ naslednici.

Tokom Srednjeg veka, a posebno na njegovom kraju, odvija se uporna borba između pristalica Crkve (papstva) i pristalica Carstva – gvelfa i gibelina. Ona će izgubiti svoj smisao kad hrišćanska ekumena u osvit „Novog doba“ bude srušena, a Evropljani se odreknu ideje hrišćanske imperije kao Novog Rima.

ANGLOSAKSONSKA IMPERIJA

Počev od XVII veka, u Engleskoj se odvija preorijentacija s kopna na more. To je istovremeno i prelaz sa predmoderne u modernu. Engleska postaje prava pomorska velesila i u tome preuzima primat od Španije (ranije Portugala ili Holandije), obrazujući postepeno svoje kolonijalno carstvo. To je tipična talasokratska imperija, sa svemoćnom metropolom i njoj u potpunosti podređenim kolonijama, u čemu Britanija odstupa od rimskog ideala: ona ne sledi toliko rimski uzor, uzor kontinentalnog carstva, već uzor talasokratskih i merkantilnih imperija, kao „Nova Kartagina“. Njena jedina ideologija je ona liberalna, a njena misija je misija širenja civilizacije među „varvarima“ i „divljacima“. (U praksi, ta „civilizatorska“ uloga se pretvarala u surovi kolonijalizam, u kome su „urođenici“ neretko ili po pravilu podvrgavani istrebljenju.)

Još kasnije, posle američkig rata za nezavisnost, na Zapadu se obrazuje nova imperija – Sjedinjene Američke Države – liberalna imperija trgovaca i modernista, koja je, zbog ideoloških razloga (liberalno nasleđe), dugo odbijala da samu sebe nazove tim imenom. Slično Britaniji, ona i nije „prava“ imperija, budući da ne predstavlja sakralizovanu celinu, već je u osnovi sekularna tvorevina, koja počiva na ugovoru između međusobno ravnopravnih. To je, uopšte uzev, karakteristično obeležje imperija XX i XXI veka. Sve one, zbog prevlasti ideologija koje proizilaze iz prosvetiteljstva, odbijaju da sebe označe kao imperije. I takođe: to su imperije bez imperatora. „Imperatori“ sovjetske imperije nose titulu generalnog sekretara partije ili predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta i biraju se na manje ili više (ne)formalnim skupovima unutar Partije; u Americi se javljaju dinastije, kao što su dinastija Ruzvelt, Kenedi, Klinton ili Buš, slično kao u Starom Rimu, ali predsednik svoj legitimitet stiče na „demokratskim izborima“ ili njihovom prividu. To ne isključuje zakulisne igre moći i neformalne mreže uticaja, s presudnom ulogom krupnog finansijskog kapitala i „aristokratije novca“.

Ulogu Velike Britanije, kao središta ne samo anglosaksonskog kolonijalnog carstva i njenog imperijalnog nasleđa već i centra tokova kapitala i vojne moći na sebe postepeno preuzimaju SAD, kao veliko „prostorno ostrvo“, i to „ostrvo“ uvereno u svoju izuzetnost – izuzetnost u odnosu na istoriju i njene zakonomernosti. (Britaniji su za tu ulogu nedostajali mnogi drugi važni parametri: demografski, prostorni, ekonomski…) Ali u najširem smislu, anglosaksonski svet ostaje jedna imperijalna celina, jedan „veliki prostor“, različit od kontinenta – Evrope. Evropa i anglosaksonska imperija postaju dva uslovna pola Zapada, zapadne civilizacije.

IMPERIJE INTERREGNUMA

Američka imperija stupa na svetsku političku scenu najkasnije s Prvim svetskim ratom – datum koji se prećutno ili izričito uzima kao datum kraha „starih imperija“.

Uprkos proklamacijama, međunarodni poredak ustanovljen između dva svetska rata nije poredak koji zaista počiva na suverenitetu nacionalnih država. Vajmarska Nemačka završava svoje postojanje obrazovanjem Trećeg rajha (Trećeg nemačkog carstva). Do početka Drugog svetskog rata, nacistička Nemačka će oko sebe okupiti čitav niz zavisnih država-satelita. Sovjetski Savez, posle sloma Ruskog carstva, pre je imperija nego država-nacija – imperija sa sopstvenom ideologijom i svojim mesijanskim pozvanjem. Američka Monroova doktrina se u isto vreme preobražava iz antikolonijalne doktrine u univerzalističku teoriju svetske hegemonije, koja opravdava novi tip kolonijalizma, makar i pod izgovorom širenja demokratije i slobode. Militaristički Japan za to vreme pokušava da reorganizuje azijski „veliki prostor“ i iz njega potisne velike u prvom redu zapadne sile (posle njegovog poraza, Japan će u tome zameniti Kina).

Nasuprot očekivanjima, ishod Drugog svetskog rata je, slično Prvom, označio poraz „tri (nazovi) imperije – nemačke, japanske i italijanske“ (N. Ferguson), da bi se iz njegovih ruševina izdigao poredak utvrđen u Jalti. Na sceni su praktično ostale svega dve imperijalne sile.

Hladnoratovski, bipolarni svetski poredak se takođe zasniva na imperijama (a ne nacionalnim državama) – s jedne strane, američke imperije uz njene protektorate (Zapad), i, sa druge, Sovjetskog Saveza, kao predvodnika zemalja „komunističkog bloka“ – koje se mogu sukobljavati ili tražiti moduse koegzistencije. Obično je u pitanju i jedno i drugo: periodima kriza, kakva je Kubanska, slede razdoblja detanta, otopljavanja. Teoretičar države Karl Šmit još 50-tih godina prošlog veka piše da jaltinski poredak nije put koji vodi ka unifikaciji sveta, već poredak koji predstavlja „tranziciju ka novoj pluralnosti“ – ka budućem multipolarnom svetskom poretku. SAD su u tom sukobu sila koja teži unifikaciji sveta, globalnoj hegemoniji i ukidanju svih drugih imperija, odnosno ukidanju svake politike. Ostale teže omeđivanju sopstvenih „velikih prostora“ i zabrani drugim silama da u njemu intervenišu. Od 1991. godine do danas traje njen pokušaj da ostvari jednopolarni svet, odnosno da uspostavi sopstvenu planetarnu hegemoniju i spreči uzdizanje i jačanje svih potencijalnih konkurenata. U terminima Džordža Buša Mlađeg (govor od 6. novembra 2003.) to je mesijanska „svetska demokratska revolucija“: „Priča o Americi je priča o slobodi“, izjavio je Buš na konvenciji Republikanske stranke u septembru 2004. godine, zanemarujući činjenicu da je nametanje slobode zapravo isto što i njeno ukidanje.

IMPERIJE U NASTAJANJU

Rezimirajmo na samom kraju savremenu situaciju u međunarodnom svetskom poretku sa njenim najvažnijim akterima; onim koji poseduju imperijalne ambicije i moć da je ostvare.

Američka (atlantistička, angloamerička) imperija se suočava s neuspehom svog projekta da uspostavi planetarnu dominaciju, odnosno jednopolarni svet kao jedinstveno planetarno tržište. Kriza je u osnovi uzrokovana „imperijalnim pregrevanjem“, na koje je još kasnih 80-tih godina prošlog stoleća upozoravao profesor Pol Kenedi. Maksimalistički ciljevi koje su proklamovali globalisti biće odbačeni, a liberalistički utopizam zamenjen znatno pragmatičnijim pristupom. Izvoz „svetske demokratske revolucije“ doživeo je konačni neuspeh. Amerika će se u narednom periodu više okrenuti samoj sebi i eventualno anglosaksonskom svetu (jedinstveno tržište, koje bi obuhvatalo i Kanadu i Britaniju, eventualno Australiju i Novi Zeland).

Evropska unija prolazi kroz sličnu krizu, izazvanu pre svega unutrašnjim razlozima. Kriza je ekonomska i finansijska, ali iznad svega politička, kao kriza evropskog političkog jedinstva. U pitanju je suštinski nedostatak ili „greška“ u arhitekturi „evropske imperije“, koja sada dospeva do svoje kulminacije. U osnovi, to je posledica njene dvojnosti: savremena Evropska unija nije prava imperijalna sila, već, s jedne strane, američki dominion, a, s druge, potencijalno samosvojna sila, imperija koja ima svoje sopstvene interese, i to različite, a katkad i suprotstavljene interesima Amerike ili Evroazije. Drugim rečima, ona ostaje „kolebljiva imperija“, sila koja bi potencijalno mogla da se transformiše u pravu imperijalnu silu, ali joj za to nedostaje snage i samosvesti, a sve više i vremena. Alternativa tome je kolonijalni ili polukolonijalni status u gravitacionom polju ili na margini neke druge imperijalne sile – Amerike ili Rusije (Evroazije). Ona se pritom suočava s realnom pretnjom raspada ili fragmentacije na nekoliko celina. Jedna od mogućnosti je „Nemačka Evropa“: Nemačka koja bi oko sebe okupila svoje satelite. Bilo kako bilo, ona postaje periferija svetskih zbivanja.

Evroazijski Savez se uzdiže s jačanjem Rusije, koja za početak oko sebe okuplja zemlje koje su ranije ulazile u sastav Sovjetskog Saveza, pre toga Ruskog carstva. Vraćanje njene dominacije na Kavkazu, kratkotrajni rat u Gruziji (kojim je Rusija posle raspada Sovjetskog Saveza prvi put izašla van granica Ruske Federacije), povratak Krima i kontrole nad crnomorskim basenom, te rat u Donbasu i Ukrajini, a potom trijumfalna intervencija u Siriji, dovoljno jasno svedoče o tome da Rusija više nije ni regionalna sila a ni „slaba zemlja“ (Barak Obama), već punopravna imperijalna sila. To konačno potvrđuje njen status na Bliskom istoku. Američki uticaj neopozivo slabi, uticaj Rusije raste.

U Aziji na mesto Japana (poraženog u Drugom svetskom ratu) stupa Kina sa sopstvenim imperijalnim projektom, realizujući u sve većoj meri „azijski veliki prostor“, isprva ekonomskim putem kroz obnavljanje „Puta svile“, zamišljenog kao privredna osovina ili kičma buduće Velike Evroazije i zona kontinentalnog koprosperiteta, a poslednjih godina sve više i kao politička i vojna velesila, čija je neskrivena ambicija da iz svog areala istisne druge, a u prvom redu zapadne sile. Pravi ispit narastajuće kineske moći biće povratak Tajvana pod njen suverenitet.

PRELAZ U NOVU DIMENZIJU

Samoproglašeni „islamski kalifat“ ne odražava toliko „imperijalne težnje“ islamskog sveta, koliko njegovu raspolućenost na dva međusobno suprotstavljena pola. Reč je svojevrsnom građanskom ratu koji se za sada vodi ne toliko protiv Zapada, koliko unutar samog muslimanskog sveta. Islamska država je instrument „posredničkog rata“ zapadnih sila, u prvom redu Amerike (a ne samosvojni oslobodičački pokret), koji je u međuvremenu izmakao njenoj kontroli. U ovom času u islamskom svetu se odvija borba za oslobođenje od neokolonijalnog statusa. Nju danas predvodi Iran, koji je već ranije uputio otvoren izazov Zapadu, kao i sekularna Sirija. Poraz Islamske države odlučiće o geopolitičkoj sudbini islamske civilizacije, koju će u budućnosti predstavljati jedna ili verovatnije dve imperijalne sile. Najverovatniji kandidat za to je Iran s osloncem na zemlje šiitskog luka, drugi pol bi mogao biti sunitski, obuhvatajući ne samo deo Bliskog istoka već i severni pojas Afrike.

Logika događaja nepogrešivo vodi u smeru obrazovanja novih imperija. Ostaje pitanje vremena kad će se iste imperijalne ambicije snažnije ispoljiti na indijskom potkontinentu, koji zapravo predstavlja zasebnu civilizaciju, ili u Južnoj Americi, gde avangardu istog procesa predstavljaju zemlje poput Kube, Bolivije i Venecuele, te Brazila, koji je baštinik još jedne imperijalne tradicije (portugalske). Isti procesi će se pre ili kasnije početi odvijati i u Africi.

S američkim porazom u Siriji i posle bitke za Alep srušeni su američki snovi o jednopolarnom svetu. Prema rečima ruskog predsednika Vladimira Putina, posle toga „mi smo već stupili u novu dimenziju“. Multipolarni svetski poredak biće zasnovan na ravnoteži snaga i međunarodnom pravu, koje su upravo SAD poslednjih godina stavile van snage. To izvesno neće biti razdoblje međunarodne harmonije, već vreme u kome će se, po svoj prilici, voditi ratovi za razgraničenje između velikih sila na imperijalnoj periferiji. Ali to neće biti ni vreme samovolje jedne svetske velesile, čiji se trijumfalno proglašen „novi svetski poredak“ u međuvremenu pretvorio u krvavi svetski haos, da bi u samoj završnici zapretio sudarom titana – nuklearnim obračunom dve svetske supersile.

Izvor: Novi Standard