„Gospodnja je zemlja i punoća njena, vaseljena i svi koji žive na njoj” (Ps.23/24,1;88/89,12)
„Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava” (2.Solunjanima, 2:7)
Nad svetom su se nadvili oblaci samouništenja, a prizori koje gledamo izgledaju kao ostvarenje vizija proroka Danila i apostola Jovana. Dva mesta ključnih okršaja su države sa bogatom sveštenom istorijom – koja su, ujedno, posebne geopolitičke i metafizičke tačke – što, svakako, nije slučajnost u pitanju. Realnost velikog sukoba – koji može biti i poslednji – sve je vidljivija.
Na nivou elita globalnog upravljanja kao da još uvek vlada svetonazor prošlog veka i, kako vreme odmiče, odsustvo strategije u slučaju gubitka pozicija postaje sve vidljivije. Nasumično ponavljana sintagma „kontrolisani haos” nije samo oksimoron – čija iracionalnost nije tek tako u definiciji – već i odraz ćorsokaka u koju je dopala elite iz senke, a koju je zahvatila sužena percepcija prometejskog osećanja svemogućstva. Celi svet se uvlači u spiralu sukoba i aktivirao se apokaliptični scenario.
Dok deo sveta pokušava da se zatvori i konsoliduje – krećući se ka samodovoljnoj ekonomiji i izlasku iz globalizacijskih procesa – tek nekoliko država dobija atribut istinske nezavisnosti, ali ne i sigurnosti. Brzina promena oko nas kao otima se kontroli – broj žarišta se povećava, a sa njom i neizvesnost sutrašnjice.
Razumevanje Biblije
Ruski mislioci sve otvorenije, glasnije i detaljnije ukazuju na ovaj problem – među njima se ističe glas Sergeja Aleksandroviča Karganova. On, u nizu tekstova, slikovito predstavlja težinu trenutka u kojem se našlo čovečanstvo. Akcenat njegovog razmatranja, na prvi pogled, pada na nepromišljeno visok prag za upotrebu nuklearnog oružja koji je snagom izraza bacio u drugi plan slojevitost analize kojom su tekstovi i intervjui na ovu temu prožeti. Taj visoki prag je proizveo niz problema ruskoj državi – ali i celom svetu – jer, poznato je, ruska zemlja je držač balansa, zaduzdavač oluja, katehon; država pozvana da ponudi izlaz iz strategijskog i duhovnog ćorsokaka u nekoliko prelomnih istorijskih trenutaka, pa i ovom.
Zamka današnje zapadnocentrične percepcije (koja se posredstvom kulture i medija proširila diljem zemaljskog šara), došla je sa otklonom od religijskog i filosofskom uma koji je uzrokovao odsustvo istorijske samosvesti. U dubljem sloju problema, u pitanju je pogrešno tumačenje istina Knjige. Današnji čovek je izgubio sluh za slojevitost biblijskih istina. Moć koja izoluje i pasivizira instikte zahvatila je „značajne delove svetskih elita” čije zemlje gube petovekovnu „sposobnost isisavanja bogatstva iz celog sveta, kao i nametanja političkih i ekonomskih okvira i kulturne dominacije” [1], ali i sposobnost sagledavanja dubine pada i mogućnost stvaranja strategije izlaska iz apokaliptičnog scenarija.
Slepilo prosvetiteljske i protestantske misli – koja se odvojila od Reči i Duha – doveo je do sniženja intelektualnog nivoa akademskih kružoka, kulture, duhovnosti. Kretanje je bilo dvostruko: 1) na planu misli došlo se do apsurdne koncepcije Armagedona, a 2) na planu dela do stvaranja zatvorene kapitalističke strukture sposobne da materijalno podupre kretanje ka – u osnovi neostvarljivog – projekta kontrole istorijskih procesa. Puritanski model misli, koji je posegnuo za hermeneutikom utemeljenom na doslovnom tumačenju biblijske reči, preneo je nebeske istine u polje racionalnog razmatranja, i po nekoliko linija nastavio se na starozavetni pogled na eshatologiju. Rađanju puritanskog cionizma i putevima kojim dispezacionalizam [2] ulazi u glavni pravac američkog političkog diskursa posvetio je odličan članak Leonid Savin [3].
Sveto pismo na liturgiji na dan sećanja na svetog Nikolaja Čudotvorca u crkvi Svetog Nikole u Kotelnicima – Foto: Sergey Pyatakov/RIA Novosti
Pokušavši da racionalno istraži svet i reč Knjige, biblijska kritika je došla i do „drugog kazivanja” stvaranja sveta: „Po njima gde god se upotrebljava Ime Božije JHVH, ta mesta pripadaju tzv. Jahvistu, za razliku od tzv. Elohista, koji upotrebljava Ime Božije Elohim.”[4] Bez obzira što i mnogi ljudi sa zapadnom percepcijom uviđaju da „Biblija nije nastala makazama i lepkom” (M. Buber), ipak, zapažaju pravoslavni bogoslovi, racionalizacijskom biblijskih istina izgubljen je duh sposoban da tumači, a time i da prepoznaje znake vremena.
Da bi opisao dubinu beznađa – u koji je doveo sukob dva sveta, dva tumačenja biblijskih istina, dvaju misli i dva politička koncepta – Sergej Aleksandrovič, u duhu starozavetnih sudija, poseže za formom opomene. Naglašava da su na Zapadu gotovo ukinute etičke norme i da su odgojene „antiljudske ideologije koje odbacuju porodicu, otadžbinu, istoriju, ljubav između muškarca i žene, veru, posvećenost višim idealima, sve ono što konstituiše čovekovu suštinu” još od prve glave Postanja. Zaboravlja se ko je vlasnik i zemlje i vaseljene. Ko zaustavlja vetrove, daje život i vodi.
Dakle, Zapad je izgradivši model „biblijske” reči, mimo duha predanja, napravio „biblijski” projekat po starozavetnom modelu izabranosti, suzio je horizont mogućnosti izlaska iz kretanja ka (samo)uništenju. Izgubivši smisao istinske biblijske reči – izgubio je i ključ rešenja za destruktivno kretanje istorijskih procesa i aktivirao je scenario poslednjih vremena. I, posledično, „vaspitao” ljude nesposobne da prepoznaju ozbiljnost situacije. Andrelj Iljič Fursov govori o entropiji koja je zahvatila nosioce globalizacijskih procesa, a – ako pažljivo čitamo tekstove Sergeja Aleksandroviča Karaganova – on upravo nad tom nedostajućom intelektualnom i duhovnom elitom i „jadikuje” – nedostajućim instinktom samoočuvanja koji je „oslabljen svuda, a naročito na Zapadu”.
Borba za smisao
Ono što je nama Srbima od početka SVO jasno (što usled dugogodišnje borbe protiv satanizacije, što usled suženog sižea koji nam je veliko stradanje donelo, što usled življenja stalnih poslednjih vremena…) da je rat protiv vodeće svetske sile, „rat punog obima u mekom trbuhu jedne nuklearne supersile” – recept za katastrofu, Karganov detaljno analizira ne prestajući da opominje, ali i žali, zbog gubitka straha od nuklearnog rata zapadnih „stratega”. Nosioce tog uništavajućeg procesa kvalifikuje kao nosioce nesposobnosti i neodgovornosti. Odsutstvo mislećeg protivnika dodatno komplikuje i razvoj robotizacije rata koji povećava opasnost od neželjene eskalacije. Uzrok je i „strateški parazitizam” – „preko 75 godina relativnog mira, tokom kojeg su ljudi zaboravili na užase rata, pa su čak prestali i da se plaše nuklearnog oružja”.
Pogled na rat u Ukrajini Sergeja Aleksandroviča nadovezuje se na ono o čemu sam pisala u prethodnim tekstovima da težina ruske pobede nije u pobedi oružjem – koja je nesumnjiva – već u duhovnoj komponenti, svesti da je brat duboko instrumentalizovan i da je za istinsku pobedu potrebno više od obične pobede, jer je na poljima krajnje ruske zemlje protivnik dobio bitku na planu smisla, koncepcijom virusa „slobode”, poljuljanog identiteta i osećanja dublje egzistencijalne ostavljenosti Rusa koji su se našli, gotovo preko noći, neprimetno, izvan okrilja Otadžbine.
Dok se „čeka kraj sna o Zapadu, koji je uljuljkao veliki broj stanovnika zemlje koja nekada beše krajnja ruska zemlja” [5] S. A. Karaganov racionalno govori o ruskom kretanju ka Istoku. Piše hladne glave, svestan mržnje stanovnika Ukrajine čije „iskupljenje” će trajati dugo dok će Zapad „nastaviti da podstiče gerilski građanski rat niskog intenziteta”. Ističe nasušno potrebno preusmerenje duhovnog, ekonomskog i vojno-političkog fokusa ka istoku Evroazije: „ka Uralu, Sibiru i Velikom okeanu”; potrebu za novom uralsko-sibirskom strategijom – što podrazumeva nekoliko ohrabrujućih projekata, uključujući i stvaranje treće prestonice u Sibiru.
Ovaj pokret bi trebao da postane deo napora za artikulisanje ruskog sna – slike Rusije i sveta koji želi da je vidi. O ovome govore i najveći ruski duhovnici. Mitropolit Venijamin (Puškar) ističe da je gospodar Nikolaj Aleksandrovič posebno značenje pridavao jačanju pravoslavne Rusije na istoku, na granicama sa azijskim zemljama: „...da je na obali Tihog okeana, založio početak Velike transsibirske železnice. Taj put kasnije nije imao samo veliki ekonomski značaj. Glavno je to što je on trasirao put hrišćanskom misionarenju među paganskim narodima Azije. Transsibirska železnica je postala put kojim su pravoslavlje i ruski narod u moćnom potoku jurili ka obalama Pacifika, noseći krst i Jevanđelje susednim narodima. Duž Velikog sibirskog koloseka podizane su crkve i manastiri, Rusija je pod vođstvom svog cara uspostavila pravoslavlje na istočnim granicama.”[6]
Naravno, čekalo se i postepeno rastrežnjenje ruskog čoveka, gordog stanovnika Trećeg Rima, anesteziranog bukom megalopolisa. „Moskovizacija Rusije” [7] dala je svoj danak stoga se pažljivo pratilo, i javno menje, i statistika – promenu stava o veličini teritorije koju je neophodno vratiti u okvir ruske države i ruskog sveta (kako je vreme odmicalo i satanizacija dobijala na intezitetu, te pristizalo oružje većeg dometa – rasla je svest o neophodnosti povratka Malorusije u maticu). Svako, ko je barem jednom, bio u Rusiji osetio je ruski zamor od finansiranja „interesnih sfera” ili onog što se – zavisno od ugla gledanja – smatra rubnim područjem, limitrofom. No, ne možemo a da se ne zapitamo da li je podrška išla u pogrešnom – ekonomskom pravcu, jer je izgubljena bitka na planu kulture, tradicije i duhovnosti. I, rađa se sledeće pitanje: šta neku zemlju čini središnjom: prostor, istorija, metafizika, duhovnost ili simbolika kojom zrači?
Ruska pravoslavna crkva negde u Ukrajini – Foto: Chris McGrath/Getty Images
Iščitavajući geopolitičku misao čovek se ne može oteti utisku da se, uz svu naučnost i održivost teza, često naučnim terminima projektuju moć i pretenzije. Potrebno je posebno obratiti pažnju i razdvojiti koncepte koji su istinski naučno utemeljeni od onih koji su potureni kao „konceptualni virus”, jer se često radi i o nametanjima gledišta, i o uvlačenju u svoj ugao gledanja. Idiolatrija naučnosti ne pomaže u iščitavanju trenutka. Bez svesti o večnim pitanjima, i biblijskoj istini – koja se pojavljuje pred našim očima sa istom snagom kao vekovima unazad – ne možemo zaustaviti jahače apokalipse. U borbi za informaciju, resurse, tehniku gubi se često najvažnija bitka – za Smisao.
Sukob na Ukrajini je ponovljeni srpsko-srpski sukob u još destruktivnijem vidu. Jer tamo je brat koji se osetio ostavljenim. S tugom i nemoćnošću gledamo na stalne obračune među slovenskim plemenom. Nesumnjivo, to su dometi pobede onih koji se rukovode principom „zavadi pa vladaj”, ali je svakako u pitanju i sukob koji je odraz drevnog sukoba, kosmoloških razmera. Nema navijačkog patosa, svesni smo da pravi sukob tek predstoji i da može biti poslednji. Svestan je i Karganov, i zabrinut, pa govori „da neće biti brzog kraja u tekućoj defanzivnoj, ali agresivnoj konfrontaciji Zapada”.
Neminovni kolaps moralnih, političkih i ekonomskih pozicija Zapada on ne gleda sa zluradošću, već zabrinutošću čoveka iz ruskog upravljačkog gnezda, koji razmišlja strategijski, ali na pravi, ruski, način zagledan u posledice po celokupan svet. Poverovavši u sopstvenu sliku o zloj Rusiji i strašnim Rusima, uprošćenu holivudskom produkcijom i naručenom literaturom, Zapad je, čini se, izgubio realnu percepciju koju protivnik mora da ima. Nad izgubljenim pravim protivnikom Karganov neprestano žali, jer protivnik koji zaista misli ne srlja, neće ni svoj opstanak dovesti u pitanje. On to izražava svešću o Božjem delovanjem u svetu, te se stoga ograđuje da to nije naučan stav: „Dugo godina sam proučavao istoriju nuklearne strategije i došao sam do nedvosmislenog, mada ne baš naučnog zaključka: Pojava nuklearnog oružja je Božije delo. Užasnut time što su ljudi – Evropljani i Japanci – pokrenuli dva svetska rata u životnom rasponu jedne generacije, žrtvujući desetine miliona života, Gospod je oružje Armagedona darovao čovečanstvu kako bi podsetio one koji su izgubili strah od pakla da on i dalje postoji.”
I kao lajtmotiv tekstova ponavlja se nepromišljeno visok prag za upotrebu nuklearnog oružja. Kao glavno pitanje, Sergej Aleksandrovič ističe da se na bojištima Ukrajine otvara ne samo pitanje kako će izgledati budući svetski poredak, nego hoće li biti bilo kakvog sveta ili će se planeta pretvoriti u radioaktivne ruševine koje truju ostatak čovečanstva. Pominjanje klimatskih promena u tekstovima Karganova prvo mi je delovalo kao omaž duhu vremena i ustupak zapadnim fatamorganskim pričama – koje imaju za cilj da parališu i zarobe misao čoveka – ali nakon ukazivanja i Andreja Iljiča Fursova na to da se ne može zanemariti opasnost od geoklimatske katastrofe [8], mislim da raste verovatnoća aktivaranja najmračnijeg scenarija u kojem će čovečanstvo „imati jedan zadatak – da preživi” (Dejvid Bejker). Andrej Iljič, citirajući Bejkera, ukazuje da su ranije „takve ‘faze depresije’ obično ubijale u proseku 20% svetske populacije. Danas, na globalnom nivou, to bi značilo smrt od 1,6 do 1,7 milijardi ljudi. Ali svet je sada postao civilizovaniji i možemo izbeći takve žrtve.”[9] No, da li je svet postao civilizovaniji?
Tekst Sergeja Aleksandroviča bacio je u senku raspravu dva značajna ruska autora, koji – svako na svoj način – izražavaju dublje procese koji se dešavaju na nivou ruske istinske elite – one koja razmišlja dugoročno. U pitanju su Surkov i Stepanov. Oba teksta preveo je V. Kršljanin za portal Fakti. [10] U neku ruku oni najavljuju završnu ocjenu Karganova, koju je dao u intervjuu za Sputnjik a tiče se okončanje procesa zapadnjaštva. [11] Suština članka Surkova je zapravo antikineski manifest. Stepanov naglašava da je u stvari to glavna poruka njegovog članka, i glavna opasnost, jer upravo savez Rusije i Kine danas može da zaustavi procese globalizma. A, u intervjuu za Sputnjik, Karganov najavljuje dug period konfrontacije sa Zapadom. Ali ton njegovih odgovara, neuvijenost i završne ocene jasno pokazuje da je rusko društvo konsolidovano, da je „postalo narod” te da se krenulo u korenitu promenu celokupnog svetskog sistema. Promena koja će trajati dvadesetak godina. No, da li će svet preživeti 20 godina ostaje otvoreno pitanje.
[4] Sveto Pismo Starog Zavjeta, Knjiga Postanja, uporedni prevod sa jevrejskog (MT) i grčkog (LXX) sa kraćim sholijama (objašnjenima), trudom Episkopa Atanasija, Beograd 2004, str.17.
