Dr Vinko Perić – Lični pogled na masonstvo i patriotizam (1)

U okviru predstavljanja projekta „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“ nedavno smo radili intervju sa akademikom, prof.dr Vinkom Perićem, njegovim inicijatorom i rodonačelnikom ideje o neophodnosti jačanja srpsko-srpskih (poslovnih, kulturnih, socijalnih, verskih i dr.) veza u regionu SADA I ODMAH. Sredinom avgusta, u okviru redovnog pregleda pisanja štampe u zemljama bivše SFRJ, redakcija CEOPOM-a uočila je intrigantni članak banjalučkog dnevnog lista „Press“ (1) koji profesora Perića dovodi u kontekst masonskog delovanja na prostoru Republike Srpske, što nas je, moram priznati, donekle iznenadilo. Obratili smo se profesoru za novi intervju, koji bi kao temu imao navode iznete u „Press“-u i nakon par dana dobili potvrdan odgovor. Razgovor o temama koje uvek golicaju maštu bio je otvoren do granice do koje je mogao to da bude i sigurni smo da ćete u njemu naći mnogo toga zanimljivog. Naravno, kao i za sve naše intervjue važi da stavovi gosta ne odražavaju mišljenje redakcije. Profesor je sa svoje strane naglasio da ne govori u ime Bratstva već da su njegovi odgovori na naša pitanja lični stavovi, bazirani na sopstvenim viđenjima i iskustvu.

Poštovani profesore, moram priznati da me je tekst u Press-u o Vašim masonskim aktivnostima prilično iznenadio. Iskreno, nisam očekivao da čovek koji sa toliko entuzijazma ide u jedan patriotski projekat kakav je „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“ i tako otvoreno ističe svoja nacionalna opredeljenja bude istovremeno i mason.

Zbog čega? Želite li, možda, da kažete da srpski masoni nisu patriote? Ako tako mislite ne samo da ste u zabludi, već ste i nepravedni prema mnogo naše braće koja su i u najtežim vremenima imala udela u oblikovanju i promociji srpskih nacionalnih ideja i interesa. Neke od njih to je koštalo i života, a može li biti veće žrtve?

Prema podacima koji se mogu naći u literaturi, slobodni zidari bili su, recimo, Dositej Obradović, Stevan Mokranjac, Ilija Garašanin, Stevan Sremac, Nikola Pašić, vojvoda Živojin Mišić i mnogi drugi znameniti Srbi koji su gradili srpski nacionalni identitet.

Takođe, nedavno sam, čini mi se baš na vašem portalu, pročitao tekst o progonu masona nakon sarajevskog atentata(2), uprkos tome što nije bilo nikakvih dokaza da je masonerija na bilo koji način bila povezana sa ovim događajem. Taj progon jasno pokazuje da je Austrougarska na srpske masone gledala kao na pronacionalnu oranizaciju, a to sigurno nije slučajno.

Naravno, verovatno ima i suprotnih primera, ali suština je u tome da vam pripadnost masoneriji ne preči da budete istinski patriota. Masonerija jeste nadnacionalna organizacija, ali Sloboda i Ljubav prema Čoveku kao temeljne vrednosti masonskog učenja daju Vam dovoljno prostora da formulišete svoj odnos prema nacionalnom onako kako osećate da je ispravno. Ako ste častan i pošten čovek vaš patriotizam nikada neće biti usmeren protiv drugih naroda i nacija, a dok god je tako vi ste u okvirima masonskog učenja. Zato, ako neko trguje nacionalnim interesima budite sigurni da to ne čini zato što je mason, već zato što je tome sklon kao čovek.

Ipak, većina Srba veruje da je masonerija anti-srpski i anti-pravoslavno usmerena.

To jednostavno nije tačno. Posebno se to ne može reći za Veliki Orijent Francuske (VOF) kome pripadam. Naprotiv. Francuska liberalna masonerija oduvek je bila veliki prijatelj srpskog naroda. Tako je bilo kroz istoriju, tako je i danas. Setimo se samo odnosa Francuske prema Srbiji u vreme Kralja Petra I Karađorđevića, ali i toga da je VOF otvoreno osudio bombardovanje SR Jugoslavije 1999, što nijedna druga loža nije učinila. Tokom nedavnih poplava VOF je Srbiji uputio materijalnu pomoć, a nedavno je upravo iz Beograda naš Veliki majstor, Danijel Keler, poslao istorijsku poruku o potrebi stvaranja nove Evrope. To sigurno nije slučajno.

Upotrebili ste termin „francuska liberalna masonerija“. U čemu su njene specifičnosti i razlike u odnosu na tzv. „dogmatsku“, anglo-saksonsku, masoneriju?

Masonstvo je rođeno u Britaniji. Iako se pouzdano zna da je prva masonska loža osnovana u Škotskoj 1598. godine, kao godina osnivanja masonerije uzima se 1717., kada je u Engleskoj uspostavljena prva zvanična organizacija i od kada se istorija Reda zvanično beleži. Prva loža na evropskom kontinentu osnovana je 1728. u Francuskoj, kao Velika loža Francuske, a od 1773. ova loža menja ime u „Veliki Orijent Francuske“ i poprima sadašnje organizacione oblike. Praktično od tada možemo govoriti o „liberalnoj masoneriji“. Osnovna razlika u odnosu na tzv „dogmatsku“ (ili „regularnu“) masoneriju je kako veća otvorenost prema spoljnjem svetu, tako i spremnost da se učenje usklađuje sa novim iskustvima i spoznajama čovečanstva. Recimo, liberalna masonerija, oličena u Velikom Orijentu prva je počela da prima u članstvo one koji su se izjašnjavali kao ateisti, prva se otvorila za osnivanje ženskih loža itd. „Dogmatska masonerija“ puno je zatvorenija, mada se i ona u poslednje vreme sve više otvara po svim pitanjima. Postoje i izvesne razlike u obredu, stepenovanju itd., ali one su uobičajene među pojedinim obedijencijama i ne bih time opterećivao čitaoce.

Šta je Vas opredelilo da budete deo te liberalne („francuske“), a ne ove druge, tzv. regularne masonerije (koju još nazivaju „anglo-saksonskom“ ili dogmatskom) i koja ima veće članstvo a smatra se i uticajnijom? Da li ste uopšte znali za razlike koje smo ovde pominjali?

Ne, iskreno nisam znao za razlike. I da sam ih, tada, znao sumnjam da bi mi bile naročito važne. Sve to je na neki način predodređenost, spoj raznih okolnosti u nekom trenutku. I ljubav prema Francuskoj, formirana u meni još od ranog detinjstva. Moj deda, Risto Perić, ponosni kraljev vojnik, ratnik koji je prošao i pakao Albanije i slavu Soluna, često mi je pričao o tome šta je francuska pomoć značila iscrpljenoj srpskoj vojsci i njemu samom. Pričao je o iskrenosti i ljubavi, dubljoj od đutljivih plavih grobnica, o požrtvovanju jačem od gladi i tifusa. „E, moj sinko, moj Vinko, Francuzi su nas vratili sa onog sveta – govorio mi je – a kad odande dođeš ni rov, ni bajonet, ni metak, nisu ti više prepreka i strah!“

I zato mi je, u mladosti, kada sam u sebi počeo da prepoznajem zov patriotizma, Francuska uvek bila sinonim za zahvalnost i prijateljstvo. Teško mi je da opišem mešavinu tuge, odanosti i ponosa koja me je obuzela kada sam, kao dečak na ekskurziji, prvi put stao ispred Spomenika zahvalnosti na Kalemegdanu. Sve one priče o razumevanju i herojstvu, sudbinska povezanost dva naroda koja je jednu vojsku na umoru podigla i povela u pobednički marš. Ti francuski brodovi i bolnice koji su bili granica između života i smrti, poraza i pobede. Mislim da nas je to zauvek spojilo u istoriji i bivstvovanju…

A život se postarao za ostalo. Moj bliski rođak dugo godina je pripadao Legiji stranaca, a moj dobri prijatelj iz medija godinama je uspešno radio u Parizu. Zato sam, tokom razvijanja biznisa na Zapadu, relativno često boravio u gradu Svetlosti. Viđao sam se s njima i nekako se osećao kao kod kuće. Taj prijatelj me je, u nekom trenutku, pozvao u Bratstvo i za mene je to bilo, pre svega, nešto što će me spojiti sa Francuskom. Ja zaista osećam dubinu te veze srpskog i francuskog naroda, što me fascinira s obzirom da ne pripadamo ni istoj grupi naroda, ni istoj civilizaciji. Mislim da i mnogi Francuzi to osećaju. Navešću Vam jedan primer kao ilustraciju.

Posle dejtonskog mira 1995. zbog multidisciplinarnih, naučnih i praktičnih, aktivnosti u sva tri državna sektora, bio sam veoma interesantan sagovornik za mnoge strane predstavnike i Ambasade. Imao sam bezbroj bilateralnih razgovora sa diplomatskim predstavnicima i poslovnom elitom i svi oni su vođeni u mom kabinetu ili negde po Sarajevu ili Banja Luci. Jedino me je njegova ekselencija, Francuski Ambasador, primao u svom domu. Bio je to nesporni gest poverenja i prijateljstva, koji je došao potpuno spontano. Mislite da je to slučajnost? Ne, ja ne verujem u slučajnosti. Bio je to taj istorijski fluid koji nas povezuje.

I zato kada me je prijatelj pozvao, jednostavno su se sve kockice sklopile u jasan putokaz. Zaista nisam razmišljao o nikakvom uticaju, moći i ostalim zabludama koje vladaju o masoneriji.

Da se pozabavimo tekstom u „Press“-u, koji je i bio povod da ponovo zatražimo Vaš intervju. Evidentno je da autorka nije baš blagonaklona prema Vama. Kako je nastao taj tekst?

Tekst ne samo da nije blagonaklon, već pre svega nije objektivan, prepun je pogrešnih interpretacija i zaključaka. Inače, gospođa Spasenić, autorka, moja je uvažena poznanica. Budući da sam odabrao da pripadnost masonskom redu ne tajim, budući da sve u životu radim javno i transparentno, nisam video ništa čudno u tome što mi se obratila sa novodnim ličnim interesovanjem za osnivanje ženske masonske lože u Republici Srpskoj, pa sam joj odgovorio ono što o tome znam, a iskreno ne znam mnogo. Onako, uz put, pitala me je još ponešto što kao ne razume, a ja odgovarao, sve u formi neformalnog razgovora. Da mi je kazala kako želi da napravi tekst, takođe bih joj odgovorio, ali trudio bih se da joj bolje približim materiju,  sa kojom očegledno nije upoznata dovoljno. Ovako, bio sam zgranut onim što tamo piše i što nema gotovo nikakve veze za mojim rečima.

Šta, na primer?

Gotovo sve. Počnimo od naslovne teme, ženske lože. Ja ne učestvujem u navodnom formiranju ženske lože u Srpskoj, niti sam to ikada i igde rekao. Kao mason Velikog orijenta to podržavam i uvek bih pomogao u granicama svojih mogućnosti, ali to je jedno, a rad na osnivanju nešto sasvim drugo.

Pa, onda, ona tvrdnja kako će političari dolaziti kod masona da ih ovi uče kako da se ponašaju i šta da govore. Koji čovek uopšte, a kamoli mason koji poznaje odnos masonerije prema politici, može da izvali takvu glupost, zaboga?! A tekst je pun takvih insinuacija, i inputira ih meni.

Tu je i evidentno nepoznavanje materije o kojoj se piše, koje uz lične zablude autorke stvara čitaocu potpuno iskrivljenu sliku i o meni, i o masoneriji. Recimo, lansiranje neuke teze o „Velikoj loži BiH“ kao nekakvom „krovnom bratstvu“ za Bosnu, pominjanje nepostojećih „edukacionih kurseva“ koji se navodno obavljaju u masonskim ložama (kao da je masonerija nekakva večernja škola), pa bespotrebno podsećanje na davne nesuglasice u nekim beogradskim ložama i niz drugih besmislica. Sve u svemu čudna mešavina baba, žaba i „apsulutne slobode“ novinarskog izražavanja

Čitajući taj nesretni i nespretni tekst u „Press“-u, možete steći utisak da je masonerija u Srpskoj nekakav cirkus a ja otužni klovn koji pokušava da na silu zasmeje publiku, smorenu svakodnevnim problemima. To, naravno, nije tako.

Dajte da se malo zadržimo na tom „krovnom bratstvu“. Prilikom nedavne posete Velikog majstora VOF-a, gospodina Kelera, Beogradu on je u svom interviju za „Politiku“ rekao sledeće: „U Srbiji imamo 11 loža. U Beogradu održavamo kongres naše administrativne jedinice „Pariz-4”, kojoj pripadaju lože iz Bugarske, Rusije, Makedonije, Srbije i Republike Srpske“. Pretpostavljam da je govorio o loži „Nikola Tesla“, ali prosto ne može da se ne uoči da je Republiku Srpsku stavio u rang države. Šta mislite, da li mu se to omaklo ili je želeo da javnosti uputi određenu poruku?

Ne bih sebi davao za pravo da komentarišem izjave Velikog majstora Kelera. On govori sa višeg nivoa i njegove poruke su uvek slojevite i višeznačne. Svako ih tumači sa svog nivoa poimanja. Mogu samo da kažem da je „Nikola Tesla“ zaista loža VOF-a u Republici Srpskoj.

Da, ali ima li ta loža neko „krovno bratstvo“ u BiH? I šta uopšte znači „krovno bratstvo“?

To morate pitati gospođu Spasenić koja je osmislila taj nakaradni izraz. Čitajući njen tekst u „Press“-u mogu pretpostaviti da ona zbog naziva „Velika masonska loža BiH“ tu ložu smatra nekakvim „krovnim bratstvom“. Ali, stvari u masoneriji jednostavno ne funkcionišu tako. Loža „Nikola Tesla“, čije je sedište Gradiška na Savi, legalna je loža VOF-a u Republici Srpskoj i postoji i funcioniše pod njegovom zaštitom. Kao takva, ona je nosilac svetlosti Velikog Orijenta u Republici Srpskoj. Svetlost u ložu uneta je krajem marta 2013. godine, a o postojanju i delovanju lože postoji validna dokumentacija. Mi, dakle, nismo nikakvo „izolovano masonsko udruženje“ kako navodi gospođa Spasenić u svom tekstu, već legalna loža VOF-a u Srpskoj, pa samim tim i u BiH. Velika loža BiH, koju autorka teksta pominje kao „krovno bratstvo“, pripada drugoj obedijenciji i predstavnik je tzv. „regularne“ (dogmatske, anglo-saksonske) masonerije“. Oni jesu naša Braća masoni, ali mi nismo organizaciono, niti hijerarhijski, povezani. Ako već govorimo o „krovu“, naš krov nije ni Sarajevo, ni Beograd, već Pariz gde je sedište VOF-a.

Kako tumačite izjave gospodina Branka Todorovića, člana Velike masonske lože BiH, koje se pominju u tekstu?

Ne tumačim ih. Jednostavno, pitanje je šta je brat Todorović uopšte rekao od onog što mu tekst pripisuje, kao i kako su mu bila plasirana pitanja. Ja u tom tekstu ne mogu prepoznati ni svoje reči, a kamoli tuđe. Tekst sagledavam kao celinu i kada tako posmatrate namera teksta prilično je jasna. Da li je brat mason Branko Todorović deo toga manje je važno. U svakom slučaju, pristojnost, akademsko obrazovanje i masonska etika ne dozvoljavaju mi da to komentarišem ili vodim polemiku na tom nivou.

Da, namera teksta je prilično vidljiva, ali šta mislite da su motivi?

Prepustimo to vremenu. Ono uvek sve izbaci na površinu. Ja, naravno, o tome imam neka razmišljanja, ali ne žurim sa zaključcima.

I ja imam neka razmišljanja, pa ću Vas pitati da li se sećate jedne moje opaske, prilikom intervjua o „Srpskom pijemontu“, da morate ubrzati rad na projektu pre nego neko krene to da ruši? Da li je, možda, serijal CEOPOM-a o projektu „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“, i intervju koji ste nam dali tim povodom, izazvao jedan ovakav udar?

Sećam se vaše primedbe i ne zanemarujem tu mogućnost. Ali, ponavljam, nema potrebe za ishitrenim zaključcima. U svakom slučaju, relativno brzo će se pokazati da li se ovde radi o senzacionalizmu, ili postoje dublje namere (napad na mene, podrivanje projekta „Srpski pijemont“, diskreditacija masonstva u RS itd.).

Pitaću vas još o odnosu Vašeg pripadništva masonstvu i projektu „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“, ali voleo bih da prvo razjasnimo ovo oko ženske lože. Šta se tu zapravo dešava, otkuda vi u toj priči i hoće li uskoro biti ženske lože u Srpskoj ili ne?

Zaista teško mogu da Vam odgovorim na ta pitanja. Prvo, morate znati kako osnivanje legalne masonske lože nije ni jednostavan, ni brz, postupak. Ono podrazumeva striktno poštovanje propisanih zahteva i procedura za čije je ispunjenje potrebno određeno vreme.

Zato, jedino što sa sigurnošću mogu reći jeste da postoji interesovanje kod nekih naših sugrađanki da postanu deo masonskog pokreta, i to me raduje. Neke od njih su me konsultovale po tom pitanju i ja sam im pomogao da ostvare kontakt sa našom ženskom ložom „Vera Fides“ u Beogradu. Tu se, negde, moje učešće u toj priči završilo. Niko me više po tom pitanju nije kontaktirao i zaista ne znam kako će se to dalje odvijati, a posebno ne koliko će trajati ako krene u dobrom smeru. Ja zbog velike zauzetosti nemam vremena da se tome posvećujem, ali ću uvek pomoći koliko mogu, ako to neko od mene zatraži. Sve to objasnio sam i gospođi Spasenić, ali bojim se da ona nije želela da čuje ništa što se kosilo sa njenim predubeđenjima ili namerama. I tako sam ja, u njenom tekstu, postao arhetip hvalisavca koji prodaje maglu u močvari.

Taj tekst spočitava Vam i da ne znate da masoni na skupovima nikada ne pričaju o politici. Naravno da niko neće poverovati u takvu tvrdnju, jer danas i deca znaju da masoni ne pričaju o politici i religiji, a da u kafani svaki sam plaća svoje piće. Ali, nešto drugo mi je skrenulo pažnju u tom tekstu – navodne reči gospodina Todorovića „ono čega se politika dotakne to i isprlja“. Da li je moguće da jedan mason, pri čemu još i predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava u BiH, izjavi tako nešto? Znajući čemu taj odbor služi nije li ovakva izjava najveći stepen licimerstva? Ako su njegove reči stav masonerije zašto ona u svoje redove uopšte prima političare? I kakav je zapravo odnos masonstva i politike? …

Stanite malo, molim Vas. Ko da popamti i poveže tolika pitanja. Već sam rekao da nisam siguran da je brat Todorović izjavio sve što mu se u tekstu pripisuje, kao što nisam ni ja. Ali, svejedno ko je izjavio, tvrdnja je krajnje neodmerena. Osnovne vrednosti masonskog učenja su sloboda, jednakost i bratstvo među ljudima. Promocija zajedništva! Politika i religija, opet, bazirane su na podelama. Na razlikama. One pokušavaju da vladaju, da pod jednu zapovest stave svoje članove, da jedne vrednosti stave iznad drugih, što neumitno proizvodi podele. Dakle, razlog zbog koga masoni nikada međusobno ne govore o politici i religiji je izbegavanje besmislenih podela. I taj razlog je, pre svega, praktičan, ali i pragmatičan, budući da u masonskim ložama jedni pored drugih sede pripadnici različitih verskih konfesija i ateisti, članovi različitih, često suprostavljenih, političkih stranaka i ljudi koji su apolitični.

Razgovor vodio – Dragan Milašinović

________________________________________

Odrednice:

(1) – http://pressrs.ba/info/press-nedelje/u-srpskoj-osnivaju-zensku-masonsku-lozu-15-08-2015
(2) – http://www.ceopom-istina.rs/globalizam/zavera/masoni-i-sarajevski-atentat/
(3) – http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/EU-je-masonski-san-kao-i-Jugoslavija.sr.html

Izvor: CEOPOM-Istina