Nikada ne zaboravljaj na Bžežinskog

U svojoj poznatoj knjizi Velika šahovska tabla, u kojoj govori o evroazijskom prostoru kao geostrateškom imperativu za status SAD kao svetske supersile, Zbignjev Bžežinski sugeriše da SAD moraju da dominiraju celim kontinentom, koristeći se podsticanjem haosa, etničkih, verskih i političkih podela. O tome govori u poglavlju znakovitog imena – Evroazijski Balkani (The Eurasian Balkans).

„U Evropi reč Balkan budi slike etničkih sukoba i regionalnih rivalstava velikih sila. Evroazija takođe ima svoje balkane, ali su evroazijski balkani mnogo veći i naseljeni verski i etnički heterogenim profilom stanovništva. Oni su smešteni u tom širokom i dugom području koje je središte zone globalne nestabilnosti i obuhvata delove Jugoistočne Evrope, centralne i južne delove Azije, područje Persijskog zaliva i Bliskog istoka”, piše američki strateg.

Geopolitički stručnjak Fransoa Tual, analizirajući svetski fenomen proliferacije država i prateću globalnu političku fragmentaciju, poredi nastanak latinoameričkih nacija i rođenje balkanskih država. Štaviše, Tual primenjuje koncept balkanizacije i u decentralizaciji arapskog dela Osmanskog carstva, za časopis Eurasia piše urednik i direktor Klaudio Muti. „Smrt Osmanskog carstva, pre na Balkanu, pre i nakon toga u arapskom svetu, uzrokovao je postupak fragmentacije, koji je trajao 90 godina u evropskom delu i 150 godina u arapskom”, kaže Tual.

Ova dva primera su dovoljna da se pokaže kako geopolitička terminologija pribegava metafori Balkana, i pojam balkanizacije označava područje poznato po hroničnoj nestabilnosti i neredima uzrokovanim etničkim i verskim sukobima, a sve prati i odgovarajući proces dezintegracije države.

Pojam „balkanizacija” rođen je u evropskim kancelarijama krajem Prvog svetskog rata, i tad je značio nestanak četiri velika carstva i pojavu državnih entiteta koji nikad pre nisu postojali. Među tim političkim entitetima je bila i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Međutim, nešto ranije, sto godina od srpskog ustanka 1815, odnosno završetkom Drugog balkanskog rata 1913. godine, odvijala se poslednja faza slabljenja Osmanskog carstva i pojavilo se šest novih država: Grčka, Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Albanija.

„Čak ni Prvi svetski rat nije stavio konačnu tačku na proces dezintegracije Balkana. Raspadom SFRJ između 1991. i 2008. godine, kad je nezavisnost proglasilo Kosovo, rodilo se sedam malih država: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija i poslednje Kosovo. Ovaj proces raspada je potvrdio zapadu Evrope valjanost pojma „balkanizacije”, dodatno jačajući sve njegove negativne konotacije, koje se ne odnose samo na fenomene teritorijalne fragmentacije i političke nestabilnosti, nego i nasilnih etničkih i verskih sukoba, kao i pojavu etničkog čišćenja, piše Klaudio Muti.

Balkan je pozajmio svoje ime od turske reči „balkan”, što znači “planina” ili “planinski masiv” koji se proteže od reke Timok, desne pritoke Dunava, do rta Emine na Crnom moru. Otud denominacije Balkana i nastanak poluostrva Balkan, koje se proteže na istoku do Crnog mora, na jugu do Egejskog i Mediterana, na zapadu do Jonskog i Jadranskog mora. Na severu postoji više tumačenja gde završava Balkan, u zavisnosti od toga želi li neko iz njega „pobeći” ili u njemu „ostati”. Šire tumačenje postavlja severnu granicu poluostrva na zamišljenoj liniji Trst-Odesa, ali se uglavnom kao severna granica Balkana uzima Dunav, Sava i njena pritoka Kupa. S druge tačke gledišta, zemljama Balkana se u potpunosti mogu smatrati Bugarska, Albanija, Grčka i sve zemlje biše Jugoslavije, osim Slovenije, koja je u apskoj grupi, iako i nju zbog raznih razloga smatraju sastavnim delom Balkana. Na kraju, zemlje Balkana su delimično i Rumunija i Turska.

Na tom području živi desetak nacija kao i razne manje etničke grupe. Govore se jezici različitog porekla, tri ili četiri slovenska jezika, prema različitim interpretacijama i više, rumunski, albanski, novi grčki i turski, a praktikuju se različite religije, među kojima su ključne pravoslavlje, katoličanstvo i islam. Kompleksan mozaik sastavljen od takve etničke i kulturne raznolikosti dao je stratezima „sukoba civilizacija”, kao što je Semjuel P. Hantington, argument za krvave sukobe koji se nazivaju „grešni ratovi”. Zapravo, jugoslovenska federacija, država stvorena od gotovo svih predstavnika balkanskog mozaika, bila je ta koja je Hantingtonu dala temelj za definiciju „najsloženije, konfuzne i raznolike mreže grešnih ratova početkom 90-tih”.

„Zbog svoje geografske prirode se ‘azijski front’ proširio i na evropsko tlo”, tvrdi austrijski vojskovođa i stručnjak za geopolitiku Jordis fon Lohauzen (1907-2002.). Ali sada, kad je proces balkanizacije na samom Balkanu dovršen, postavlja se pitanje da li se je „azijski front proširio na evropsko tlo” i jugoistok Evrope početkom 90-tih ili je jugoistok Evrope bio neka vrsta velike probe za fragmentaciju evroazijskog prostora, kojoj trenutno svedočimo na Bliskom istoku. Raniji pokušaj fragmentacije ili „balkanizacije” Ruske Federacije ugušen je u Čečeniji, kad je sprečeno da se rat i trend traženja „suvereniteta” ne preliju širom evroazijskog prostora.

Ali danas je Balkan, ko zna koji put, neposredno pod uticajem drugih regiona, ovaj put balkanizovanog Bliskog istoka. Na to područje neposredno utiče destabilizacijski imigrantski talas, koji se onda preliva na ostatak Evrope. U prva dva meseca 2016. godine Grčka je zabeležila dolazak 132.200 ljudi, dok je u istom razdoblju prošle godine broj dolazaka bio 3.952. Što se tiče ostalih zemalja takozvane „balkanske rute”, od početka 2016. do kraja februara u Makedoniju je ušlo 89.000 ljudi, u Srbiju 93.600, Hrvatsku 103.200 i Sloveniju 98.400. U Mađarsku je bilo 3.600 a u Austriju 110.700 ulazaka.

Zbog te situacije poverenik Evropske komisije za migracije i unutrašnje poslove Dimitris Avramopoulos upozorio je na rizik od potpunog kolapsa. Bivši italijanski ministar odbrane Mario Mauro rekao je kako je vojnim snagama misije KFOR naređeno da trajektom na italijansku obalu prebace 150.000 ilegalnih imigranata koji su se zaglavili između Kosova i Albanije.

Posebno zabrinjavajuća izjava je komandanta misije NATO generala Migliete, koji je 27. januara pred Odborom za obranu italijanskog Senata rekao kako je, „prema informacijama evropskih obaveštajnih agencija, nekoliko stotina terorista iz takozvane Islamske države već pomešano sa gomilom ilegalnih imigranata”. Pomoć pružena od vojnih snaga NATO u ovom haosu migracija potvrđuje tezu u „veštački prisilnoj migraciji”, osmišljenoj iz SAD kao nekonvencionalno oružje koje se, poput ostalih nekonvencionalnih oružja, koristi u „ratu bez granica” protiv Evrope. Kasnije se štab NATO sa Pentagonom na čelu predstavlja kao „spasilac”, ali će Evropa zauzvrat nešto morati dati, ne samo sporazum TTIP. Verovatno je u igri mnogo veći ulog, kao što je potpuni nadzor u svim područjima nad EU.

EVROPA SE DEŠAVA MIGRACIJA JER NIJE SUVERENA

Da bismo razumeli uzroke i posledice migracije koja od 2015. godine stvara ozbiljne probleme u Evropi, a posebno jugoistočnom Sredozemlju, ne može se ne uzeti u obzir ključni problem same EU i odsutnost bilo kakvog političkog suvereniteta. Ova finansijska i administrativna tvorevina primila je više od milion migranata samo preko nedavno zatvorene „balkanske rute”. Taj nekontrolisani priliv tek je naglasio monstruozni deficit suvereniteta u Evropi, a posebno pojasa mediteranskih država, koje su se u vreme prve velike „finansijske krize” prezrivo nazivale skraćenicom PIGS.

Ali zemlje grupe PIGS i zemlje „balkanske rute”, uprkos tvrdnjama medija koji stalno daju optimistične „projekcije” u trendu sa izjavama političara, nisu se našle na udaru izbeglica, nego se na njih sručila lavina „ekonomskih migranata”, a posledice toga mogu biti samo negativne. Očito, uz veliku masu koja nema nikakvog profita, postoji i velika grupa „profesionalaca” koja „migraciju” vidi kao dobar izvor zarade. To se pokušava opravdati statističkim podacima da, na primer, u Italiji svaki useljenik godišnje u budžet uplati oko 4.000 evra više nego što je iz njega izvukao.

Sa druge strane, oni koji sad plaču i traže hitne mere, podležu ucenama ne samo Vašingtona nego i poludelog turskog predsednika Erdogana, zaboravljaju da već 20 godina devastiraju, jedno za drugim, političko i društveno tkivo država kao što su Somalija, Irak, Libija, Sirija i druge. Da su jedna Nemačka ili Italija, Grčku i druge da ne pominjemo, imali trunku suvereniteta, zaustavili bi pakao i uništenje američkih i NATO stratega i ne bi se pozivali na ulogu i dužnost „saveznika”. Danas će vam bilo ko na ulici priznati da su svi izgovori za agresije bili lažni, od „diktatorske” Libije do „nedemokratske” Sirije, ali se svejedno priređuju dobrodošlice za sve etničke grupe i religije neprocenjive ljudske lavine koja se sručila protiv Evrope.

Ovde treba posebno napomenuti: protiv Evrope, a ne protiv SAD.

Dakle, SAD, koje su centar odlučivanja, i njihova produžena ruka NATO, glavni su uzročnici migracijskih tokova koji su pogodili Evropu, ali SAD ni na koji način ne trpe posledice svojih kriminalnih radnji, dok Evropljani, u prvom redu Mediteran i zemlje „balkanske rute” moraju da snose svu patnju od operacije koja se pokazala apsolutno kontraproduktivnom, bez obzira na sve statistike koje nam prikazuju. Sad je situacija van kontrole, a njom upravlja Erdogan, koga apsolutno nije briga ni za međunarodne konvencije i norme kao ni za dogovore postignute s EU.

Ali sam Erdogan je najmanji problem i bilo bi dovoljno da Brisel, umesto nagrade u obliku milijardi evra i bezviznog režima, Turskoj nametne neka ograničenja, pokrene negativnu kampanju u medijima protiv turskog turizma i tako uzrokuje pad BDP, i turski „monarh” bi pao u roku od nekoliko meseci. Iz ove situacije je teško izaći zato što Evropa postoji samo virtualno i mora da sluša apsurdne zapovesti finansijske elite. Mi nismo ništa drugo nego „američko dvorište” i možemo iz njega izaći samo na jedan način, a to je da ponovno vratimo izgubljeni suverenitet. Samo suverena zemlja može vladati velikim problemom kao što je „migracija” i odlučiti da neće popustiti nikakvim ucenama i pretnjama, pogotovo ako one dolaze od onih koji su odgovorni za katastrofu.

STRATEGIJA BŽEŽINSKOG KAO NAJVEĆI NEPRIJATELJ EVROPE

Naravno, to je u ovom trenutku iluzorno očekivati. Američki stratezi, koji se još uvek slepo drže doktrine Zbignjeva Bžežinskog, najveći su neprijatelji Evrope. Danas je lako dokazati da su postupci američke administracije na Balkanu danas, kao i 90-tih, u Ukrajini i na Bliskom istoku, samo deo pomno razrađene strategije koja proizvodi haos i sukobe, upravlja migracijskom plimom i svim evropskim vladama, posebno na istoku i jugoistoku Evrope. Bžežinski je to kratko i jasno opisao u nekoliko redova kad je citirao Harolda Makindera. „Ko vlada Istočnom Evropom zapoveda Hartlendom, srcem evroazijskog prostora. Ko upravlja Hartlendom zapoveda takozvanim Svetskim ostrvom, a ko zapoveda takozvanim Svetskim ostrvom – vlada svetom”, napisao je američki strateg i možda su sada neke stvari jasnije od želje da se apsolutno ovlada Istočnom Evropom, pa čak i naizgled nevažnim državicama na Balkanu, do prepoznatljivih geostrateških imperativa Vašingtona, koji nikako ne idu na ruku Evropi, ali evropski političari pokorno slede upute s one strane Atlantika.

Iako je pojam balkanizacije izvorno nastao kao opis raspada četiri carstva početkom prošlog veka, on se do danas koristi i provodi u praksi kako bi se stvorio „mostobran” za buduću kontrolu Evroazije. Naravno, ne bi trebalo posebno napominjati da nikad niko nije doveo u pitanje teritorijalni integritet SAD iako je to tvorevina sa najviše protivrečja među etničkim i religijskim grupama i idealna je za pokretanje procesa raspada.

Ali vratimo se na zbivanja iz proteklih nekoliko godina, među kojima važno mesto zauzima Ukrajina. Važnost Ukrajine za američku kontrolu nad Evroazijom jasno je istakao Bžežinski pre dvadesetak godina, kad nije bilo lako zamisliti centralnu ulogu koju bi ova zemlja odigrala u njegovoj evroazijskoj „velikoj šahovskoj tabli”.

Ipak, američka geopolitika je tu zemlju jasno odredila za funkciju „pivota”, jer je zadržati Ukrajinu uvek bilo od vitalne važnosti za Rusiju i za celu Evroaziju. „Ukrajina je novi i važan prostor na evroazijskoj šahovskoj tabli. Ta zemlja je geopolitički pivot i samo njeno postojanje kao samostalne države može promeniti Rusiju.

Bez Ukrajine Rusija prestaje da bude evroazijsko carstvo. Rusija bez Ukrajine još uvek može težiti carskom statusu, ali bi onda postala dominantno azijska carska država, a lakše bi je bilo oslabiti i uvući u sukobe sa uskrslim srednjoazijskim narodima. Međutim, ako Moskva preuzme kontrolu nad Ukrajinom sa njenih 52 miliona stanovnika i velikim resursima, kao i pristupom Crnom moru, Rusija će automatski pronaći način da postane snažna carska država, proširena na Evropu i Aziju”, piše Bžežinski.

Za Bžežinskog je Ukrajina važna jer deluje kao odbrambeni štit u Centralnoj Evropi i da se preko nje kontrolišu zapadne i južne granice Rusije. To je pozadina američkog strateškog interesa za Ukrajinu, a izražen je u dokumentu koga su NATO i Ukrajina potpisali 1997, kad su formalizovali svoj partnerski odnos.

U tom dokumentu možemo pročitati: „Pozitivna uloga NATO je da održi mir i stabilnost u Evropi, promoviše veće poverenje i transparentnost u evroatlantskom području, otvaranje saradnje sa novim demokratijama Srednje i Istočne Evrope, od kojih je Ukrajina neodvojivi deo.“ Dakle, gotovo 20 godina SAD smatraju Ukrajinu delom atlantističkog područja.

Budući da Bžežinski smatra da vladanje Istočnom Evropom preko srca Evroazije vodi do globalnog vođstva, to je razlog zašto su SAD po svaku cenu morale da spreče Moskvu u uspostavljanju hegemonije nad Ukrajinom.

Sa svoje strane EU i neke evropske zemlje su podržale prevrat na Majdanu, pružajući političku i vojnu pomoć prevratničkom režimu u Kijevu i podržavajući antiruske akcije američke vlade, te su tako aktivno sarađivali na razrađenom planu stratega Bele kuće, prema kome je Evropa američki „demokratski mostobran” prema evroazijskom kontinentu.

„Evropa je bitan geopolitički mostobran Amerike prema evroazijskom kontinentu.Proširena Evrope i prošireni NATO će dobro poslužiti kratkoročnim i dugoročnim ciljevima američke politike. Uvećana Evropa će proširiti američki uticaj, dok je u isto vreme politički integrisana Evropa već sad sposobna da provodi u delo izazovna i ključna geopolitička pitanja za Ameriku u drugim regionima, posebno na Bliskom istoku”, piše Bžežinski, koji Evropu vidi samo kao instrument sprovođenja američke strategije.

Godinu dana pre nego što će Bžežinski Evropi dodeliti ulogu geopolitičkog „mostobrana”, odnosno premoštavanja američkog osvajanja Evroazije, ideolog „sukoba civilizacija” Semjuel Hantington teoretisao je o ukrajinskoj potrebi za „snažnom i funkcionalnom zapadnom podrškom, što se može dogoditi samo ako odnosi između Rusije i Zapada propadnu na nivo iz doba Hladnog rata”.

Američki cilj u Evropi je isti i potrebno je stvoriti geopolitičke tenzije kako bi se EU odvratila od Moskve. Dakle, čak bi i secesiju u Ukrajini trebalo podržati ako će to stvoriti jaz između EU i Evroazijske ekonomske unije i njihove saradnje, komentarišući strategiju i promišljanja Bžežinskog i Hantingtona, za časopis Eurasia piše Klaudio Muti.

BALKANIZACIJA BLISKOG ISTOKA I SEVERNE AFRIKE

Čak i na Bliskom istoku američka strategija je stvorila napetosti i koristi se za slabljenje ruskih saveznika posebno kako bi se sprečilo formiranje saveza s Iranom, koga SAD smatraju smrtnom opasnošću za jevrejsku državu i petromonarhije.

Kao što je cilj ukrajinskog američkog projekta bio prekid neposredne saradnje EU sa Evroazijom, isto se može reći za Bliski istok i sever Afrike, koji su pozornica „kreativnog haosa”, strategije neokonzervativaca u kojoj se koriste pokreti poput Muslimanskog bratstva i vehabijske i salafijske sektaške grupe, među kojima je najpoznatija Islamska država Iraka i Levanta, poznata pod akronimom ISIS. Njihova sektaška priroda je savršeno funkcionalna za ostvarivanje ciljeva stratega haosa do te mere da su uspeli da pokrenu neku vrstu unutarislamskog rata, koji se može nazvati i „islamskim građanskim ratom” a koji doprinosi snažnoj destabilizaciji područja od Tunisa do Iraka, a kroz terorizam ugrožava i bezbednost Evrope.

Iz geopolitičke perspektive, sve se uklapa u krajolik koji je opisao Nikolas Spajkmen (1893-1943): „Ko kontroliše obalnu teritoriju Evroazije, takozvani Rimlend, on upravlja Evroazijom, a ko vlada Evroazijom, kontroliše sudbinu sveta“. Spajkmen je zato predložio da SAD usmere svoje napore na Rimlend, dugi polukružni pojas priljubljen uz centralno područje Evroazije, Hartlend, i zavlada prostorom od atlantske obale Evrope do Japana.

Kako su južne i istočne obale Mediterana deo Rimlenda, Spajkmen smatra da je potrebno da upravo ta područja drže u trajnom stanju nejedinstva i nestabilnosti. Drugim rečima, SAD moraju da balkanizuju Mediteran.

Danas, iako se sve zna o protesnim pokretima i subverzijama u Severnoj Africi i na Bliskom istoku, trebalo bi naglasiti da su nevladine organizacije i razna udruženja kojima upravljaju CIA i Stejt department pojačala svoje aktivnosti u regionu još u skladu sa preporukom iz 1993. Semjuela Hantingtona, koju je službeno kao politiku prihvatila američka vlada.

„Razvijati bliske odnose sa onima koji unutar islamskog sveta brane zapadne vrednosti i interese”, sažetak je misli zločinačke teorije „sukoba civilizacija”.

Čak i Njujork tajms priznaje da su „neki pokreti i politički lideri koji su bili neposredno uključeni u nerede 2011. godine u Severnoj Africi i na Bliskom istoku obučeni i finansirani od Međunarodnog republikanskog instituta, Nacionalnog demokratskog instituta i Freedom House-a”.

Freedom House posebno već u 2010. godini pozdravlja američku grupu egipatskih i tuniskih aktivista, uči ih „kako da se koriste internetom za interakciju sa Vašingtonom, međunarodnim organizacijama i medijima”.

Američka Nacionalna fondacija za demokratiju (NED) i službeno je potvrdila da je platila više od milion i po dolara 2010. egipatskim organizacijama koje sebave „odbranom ljudskih prava” i promocijom „demokratskih vrednosti“.

Sredstvima NED i drugih američkih državnih agencije valja dodati sredstva fondacije za Otvoreno društvo Džordža Soroša, koja je 2010. godine finansirala organizacije i pokrete širom arapskog sveta, posebno u Egiptu i Tunisu. A, ako ćemo se vratiti u 2009. i ograničiti se na Egipat, budžet koi je USAID izdvojio za „demokratske i organizacije za ljudska prava” u toj zemlji je iznosio 62.334.187 dolara. Ogromna svota ako se uzme u obzir da je Muslimansko bratstvo Egipta već dobilo oko sto miliona dolara od katarskog emira.

Subverzivne mreže finansirane od SAD srušile su vlade Tunisa i Egipta. Što se tiče Libije, lokalne subverzivne grupe poput Muslimanskog bratstva, Al Kaide i ostaci probritanskih organizacija sarađivali su sa zapadnim agresorom u svrgavanju Gadafija i ostvarile scenario koji je geopolitičar Fransoa Tual opisao u svojoj knjizi 2002. godine. „Na tragu starih probritanskih mreža, islamističke napetosti mogu dovesti do eksplozije koja će razneti državu. U Kirenaiki je koncentrisano naftno bogatstvo, a Gadafijev režim iritira neke zapadne prestonice, tako da bi trebalo razmotriti podelu Libije”, piše Tual.

Konačno, uništavanjem Libije Evropljani su postali izvršioci američke strategije „kreativnog haosa” i otvorili vrata milionima Afrikanaca koji sada u Evropu hrle kroz južni pravac i mediteransku rutu.

Na istočnoj strani Mediterana, međutim, uprkos američkoj podršci, britanski, francuski, turski, saudijski i katarski teroristi nisu uspeli da sruše vladu u Damasku. Zahvaljujući pomoći Rusije i Irana, ali i možda ključnoj – onoj Hezbollahovoj – Sirija i dalje stoji na nogama.

Ruskom kampanjom na Bliskom istoku i opredeljenjem Moskve za borbu protiv terorizma, Islamske države i takozvanih „umerenih pobunjenika”, strategija  „Evroazijskog Balkana” Zbignjeva Bžežinskog teško je pogođena, budući da je blokirana destabilizacija sirijsko-iračkog vrha „kriznog luka”, koga je takođe opisao Bžežinski.

MIGRACIJE KAO JEDAN OD ALATA „BALKANIZACIJE“

Nuspojava destabilizacije i „balkanizacije” Bliskog istoka i Severne Afrike je i migrantski talas koji je pogodilo Evropu, koja se i sama našla na udaru balkanizacije i geopolitičkog procesa fragmentacije uzrokovanog uslovima nestabilnosti i poremećaja.

Nekontrolisana poplava ratnih izbeglica i „ekonomskih migranata”, koji dolaze iz zemalja pogođenih Arapskim prolećem i terorizmom podstaknutim od SAD i njenih saveznika, stvorila je najveći evropski društveni haos posle Drugog svetskog rata, haos koji je prisilio neke evropske zemlje ne vraćanje graničnih barijera u EU.

Postoje značajni razlozi da se veruje kako Evropa ima veze sa onim što je bivša pomoćnica Džona Kerija i bivša savetnica Pentagona Keli M. Grinhil nazvala „planiranom prisilnom migracijom”. Grinhil je autor studije o oružju za masovne migracije, gde ukazuje da u nekim slučajevima migracija ima neprirodan karakter, da je veštačka i da može biti sredstvo prisile u međudržavnim odnosima. „Projektovana prisilna migracija” tako je svrstana u nekonvencionalno oružje koje se koristi ratu koji su dvojica kineskih učitelja ratovanja pukovnici Kiao Liang i Vang Xiangsi nazvali „ratom bez granica” ili „neograničenim ratom”.

Naravno, u SAD su rad dvojice kineskih pukovnika odmah proglasili „velikim planom za uništenje Amerike” iako su njih dvojica samo prepoznali i druge oblike ratovanja osim onih klasičnih i konvencionalnih, i ukazali na terorizam, obojene revolucije i razne subverzivne delatnosti koje na kraju imaju isti učinak – urušavanje postojećih i stvaranje marionetskih ili propalih država.

Važno je pomenuti da ova dvojica naučnika nove metode ratovanja pripisuju Osami bin Ladenu gotovo u istoj meri koliko i Džordžu Sorošu, koga je mađarski premijer Viktor Orban optužio da je kriv za masovni dolazak izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu. „Ime Soroša je možda najpoznatije među onima koji podržavaju sve što potkopava tradicionalni evropski način života”, rekao je Orban, dok je aktiviste njegove organizacije optužio za pružanje pravne pomoći praktično ilegalnim imigrantima i tako su „nehotice postali deo međunarodne mreže krijumčarenja ljudi”.

U doba „rata bez granica“ prepoznavanje i stalno proučavanje asimetričnih oružja je izuzetno važan sociološki zadatak. Mahdi Darijus Nazemraja u svojoj monografiji o istoriji NATO i njegovom progresivnom geografskom širenju u operativnom smislu na ceo svet, skrenuo je pažnju na ranjivost globalnog društva pred novim oblicima pritisaka i spoljnje prisile.

DOKUMENT „PLAN MERKEL“

Bez ikakvih skrupula Keli Grinhil fenomen migracija vidi kao političko sredstvo korisno za društveni inženjering i kao oružje asimetričnog ratovanja. Stručne studije pokazale su da se ovo oružje koristilo u čak 64 zemlje koje su bile uključene u „migracijske ratove” kroz više od pedeset godina. Studija Grinhilove otkriva da su masovne migracije u Evropi ustvari bile deo nekonvencionalnog oružja sa ciljem slabljenja društvenih poredaka i da se ovekoveči podjarmljivanje Evrope od atlantističke elite.

Osim toga, lako je dokazati da su sve migracijske drame orkestrirane tenkovima NATO. Osmog oktobra 2015. godine, tokom velikog protoka stotina hiljada ilegalnih imigranata koji su preplavili Nemačku, Angela Merkel na televiziji izjavljuje da „ima plan”.

Sve naizgled neobjašnjive akcije Merkelove čini se da potiču od usvajanja dokumenta od 14 stranica, koji je pripremila mreža trustova mozgova učlanjenih u NATO, a dokument je dobio ime „Plan Merkel”. Nemačka kancelarka je rekla da je njen plan bio nešto što je četiri dana ranije rođeno u centru za međunarodne studije pod imenom European Stability Initiative (ESI). Prema planu koji se pripisuje Merkelovoj, Nemačka bi, osim milion ili nešto više izbeglica prihvaćenih u 2015, trebalo da „pristane da pruži azil za 500.000 sirijskih izbeglica registrovanih u Turskoj u narednih 12 meseci”. Osim toga, „trebalo bi prihvatiti zahteve Turske i obezbediti siguran prevoz odabranim, već registrovanim od turske vlasti”. Konačno, „Nemačka bi trebalo da pristane da pomogne Turskoj i da joj ukine putne vize 2016. godine”.

Ali zanimljiva je istorija Evropske inicijative za stabilnost”, koja je nastala prilikom pokušaja NATO da preobrazi Jugoistočnu Evropu posle rata 90-tih, koji je doveo do balkanizacije Jugoslavije i stvaranja trajne baze Bondstil na Kosovu, jedinog razloga postojanja države Kosovo. Sadašnji predsednik Evropske inicijative za stabilnost je neposredno odgovoran za konačni dokument „Plan Merkel”. Reč je o Džeraldu Knausu, austrijskom sociologu, članu Evropskog saveta za inostrane odnose” (ECFR) i Fondacije Otvoreno društvo.

Osnovan u Londonu 2007. godine, Evropski savet za inostrane odnose je imitacija ili podružnica uticajnog američkog Saveta za inostrane odnose u Njujorku, istraživačkog centra koji su 1919. utemeljili bankari Rokfeler i DŽ. P. Morgan kako bi koordinisali angloameričku globalnu spoljnju politiku.

Među odabranim članovima ECFR su Joška Fišer, bivši ministar inostranih poslova iz Zelene stranke, bivši generalni sekretar NATO Havier Solana, bivši nemački ministar odbrane Karl-Teodor Gutenberg, potom Anet Hejzer, izvršna direktorka fondacije Bertelsman u Vašingtonu, Volfgang Išinger, predsednik Konferencije o bezbednosti u Minhenu, Cem Ozdemira, predsednik Buendnis90/Die Gruenen, Aleksander Graf Lambsdorf, član Liberalne nemačke stranke, Mihael Štirmer iz uredništva lista Velt, Andre Vilkens, direktor fondacije Merkator, i na kraju trgovački putnik Obojenim revolucijama Danijel Kon-Bendit.

Istraživanja Evropske inicijative za stabilnost provodi Frederik Engdal, koji je deo Naučnog odbora Evroazije, ali istraživački centar vodi Džerald Knaus, povezan sa Sorošem i finansiran od impresivnog broja donatora. Osim fondacije Otvoreno društvo, tu je nemačka Stiftung Mercator, opet povezana sa Sorošem i fondavijom Robert Boš. Još jedan izvor finansiranja je Evropska komisija.

Zatim, zanimljiv je popis donatora koji uključuje organizacije orvelovskog imena, poput United States Institute of Peace. Ovim takozvanim Institutom za mir predsedava Stiven Hedli, bivši savetnik američkog Saveta za nacionalnu bezbednost. Njegov odbor uključuje Eštona B. Kartera, trenutnog ministra odbrane u Obaminoj administraciji, državnog sekratara Džona Kerija i generala Frederika M. Padilu, predsednika Univerziteta za nacionalnu odbranu u SAD. Još jedan kreditor Evropske inicijative za stabilnost je Nemački Maršalov fond, koji je, uprkos imenu, sve samo ne nemački, jer mu je sedište u Vašingtonu (potpredsednik Nemačkog Maršalovog fonda je Srbin Ivan Vejvoda).

Iz Engdalovih istraživanja saznaje se da je „glavni cilj Nemačkog Maršalovog fonda, prema godišnjem izveštaju 2013. godine, podrška dnevnom redu Stejt departmenta u tzv. operacijama izgradnje demokratije u bivšim komunističkim zemljama Istočne i Južne Evrope, od Balkana do Crnog mora”. U većini slučajeva Nemački Maršalov fond sarađuje sa američkom vladinom agencijom USAID i fondacijom Stjuart Mot, koju finansira Nacionalna fondacija za demokratiju (NED). Istovremeno, fondacija Stjuart Mot finansira „Plan Merkel”, odnosno plan imigrantskog haosa Evropske inicijative za stabilnost” i Fondacije braće Rokfeler.

Možda je sad jasnije od koga i za koje ciljeve je potpisan sporazum Merkel-Erdogan o izbegličkoj krizi u EU. Takozvana atlantistička elita namerava da iskoristi krizu kao veliki eksperiment socijalnog inženjeringa za stvaranje haosa i društvenih sukoba u Evropi, dok, sa druge strane, njihove nevladine organizacije, kao što su NED, Freedom House i ostali iz galaksije Otvorenog društva udaraju u same temelje muslimanskog sveta.

Dakle, nikad ne bi trebalo potceniti Zbignjeva Bžežinskog i one koji će doći posle njega, kao što je od nasledio Harolda Mekindera, Nikolasa J. Spajkmena i Jordisa fon Lohauzena. Proces „balkanizacije” Balkana, Bliskog istoka i Severne Afrike je delimično završen, ali tu je i destabilizacija mediteranskih zemalja, što je uvek bio strateški imperativ atlantističke elite.

Među dve pobede „druge strane” je pobeda ruskih snaga u ratu u Čečeniji i spasavanje Sirije, koje još nije konačno. Te pobede, uz uspon Kine, mogu da ometu provođenje plana, ali i da označe početak kraja zločinačkog plana koji se provodi više od sto godina.

Za kraj, trebalo bi podsetiti na staru izreku da je najpodliji trik koga je đavo izveo bio onaj kad je uverio svet da ne postoji. Upravo to čine sve navedene fondacije, udruženja i agencije, koji se kunu da rade za dobrobit čovečanstva i uveravaju javnost da su sve priče o Sorošu i eliti s one strane Atlantika „puke priče za malu decu” i „teorije zavere”, što je posebno primetno u medijima, portalima i nevladinim organizacijama u njihovom vlasništvu. Kao primer može se uzeti članak koji su nedavno objavile E-novine, koje kritikuju „razne paranoike koji u Sorošu vide Sotonu, vraga, Lucifera i demona u jednoj osobi”, i ti „bolesni umovi, kao njihov uzor Vladimir Putin, pozivaju na obračun sa nevladinim organizacijama kao u Srednjem veku, kada su veštice spaljivali na lomačama”. Onog trenutka kad većina u svetu zaista poveruje da đavo ne postoji, sve do sada učinjeno u smislu otpora će se urušiti kao kula od karata i na „Velikoj šahovskoj tabli“ će đavo povući pobednički potez.

Izvor: Alter Mainstream Info