Непознаница Немачка

Рушење Берлинског зида означило је почетак монополарности, Сједињене Државе су преузеле водећу економску и војну улогу у свету. Многи су се тада сетили Черчилове процене да ће се, ако падне Берлински зид, у року од десет година потрести свет, чиме је направио алузију на чувену књигу Џона Рида о Октобарској револуцији „Десет дана који су потресли свет“. Кажу да је током Кубанске кризе једне ноћи Черчила пробудио усплахирени секретар како би му саопштио да амерички бродови намеравају да нападну совјетске, уколико се ови не зауставе, на што му је Черчил љутито одговорио да га следећи пут може пробудити једино и ако падне Берлински зид. Иначе, Черчил није благонаклоно гледао на Американце, замерајући им да су током рата одуговлачили са слањем војне помоћи, а бринуло га је јачање Немачке, која би се, по њему, уједињењем врло брзо трансформисала у Четврти рајх. Данас су Британци највјернији амерички савезник, а Немачка, са нараслом економском моћи и 84 милиона становника и даље је непознаница, чак и за Бжежинског, који није био сигуран како ће се на „великој шаховској табли“ Немачка понашати, односно да ли ће у свему следити Америку.

Да недоумица Бжежинског није била неутемељена сведочи то што највећи немачки концерни од Меркелове траже да се укину санкције наметнуте Русији и да се што пре приступи реализацији Северног тока 2. Ток политичких превирања у Немачкој није једноставно проценити. Због несналажења у мигрантској кризи Меркелову више нико не сматра најмоћнијом женом света, нити се Немачка више сматра за лидера ЕУ. Недавну изјаву Меркелове да Русији треба продужити санкције, немачки привредници су пропратили згражавањем и оценили је као непотребну и разарајућу по будућност ЕУ. Хришћанско-демократска унија (Christlich-Demokratische Union, CDU) партија Ангеле Меркел, налази се пред распадом. Њене партијске колеге коментаришу да је одлуку о прекиду сарадње с Русијом донела у наступу панике и да је та одлука заснована на погрешним информацијама.

На какве информације се ослања Меркелова? Да ли јој је познато да НАТО, по цену руско-турског рата, Русију оптужује да војним операцијама које изводи на тлу Сирије ствара избегличке таласе, као да их није било у протекле три године. Западни и турски медији не наводе да у градовима које контролише тзв. Исламска држава Ирака и Леванта (ИДИЛ) живе једино сунити, да су шиити, јазиди и сви други немилосрдно убијени. Да ли је упозната са обимом терора који се чине у име ИДИЛ-а?

С друге стране, када оптужује руског председника Путина за дешавања у Украјини, да ли уопште зна шта се тамо дешава? Да ли јој је познато да у Украјини ратници Исламске државе, допремљени из Либије и са делова Кавказа, преузимају примат и да се од Туркмена, Татара и Чечена формирају јединице за „ослобођење“ Украјине и јужнокавкаских земаља. Операције које ове јединице треба да изводе за циљ имају слабљење војних, економских, а тако и политичких капацитета Русије. Друга „магистрала“ јединица које ИДИЛ формира у Украјини биће ЕУ. У Француској и Белгији ванредне мере су још на снази, присутан је страх, што доводи до дисфункционалности институција и њиховог ограниченог деловања. Истовремено, ратници ИДИЛ-а „вршљају“ по Авганистану и Пакистану. Када прете да ће се домоћи нуклеарног оружја, рачунају на нуклеарне бојеве главе којима располаже Пакистан.

Неуспели међусиријски преговори у Женеви прекинути су на самом почетку. Представници тзв. сиријске опозиције напуштање преговора су објаснили тиме што регуларна сиријска армија и Русија не желе да прекину борбена дејства у Сирији и оптужили су их за убијање цивила. Њихове оптужбе су подржале Француска и САД. Париз сматра да Москва „торпедира“ мировне преговоре, а Вашингтон приписује Руској Федерацији жељу да „прогура“ војно решење конфликта на штету политичког процеса.[1] У ствари, Вашингтон је љут јер превара није успела. Руски министар иностраних послова, Сергеј Лавров, пљуснуо је Вашингтон хладном реченицом да Руси неће стати док не униште терористе. То је схваћено у смислу да би, ако се наставе руске војне операције у Сирији, „умерена опозиција“ могла потпуно да ишчезне са сцене. Шта би се догодило да су Руси пристали на постављене захтеве и дозволили да се тзв. сиријска опозиција као политички фактор „увуче“ у Дамаск?  Слични преговори су раније организовани у Багдаду, па данас ИДИЛ скоро сваке недеље организује по два самоубилачка напада у срцу Багдада, а мира нема, нити ће га скоро бити.

У међувремену у Украјини ратници ИДИЛ-а обучавају Десни сектор и фашистичке јединице Коломојског како да одрубљују главе заробљенима, јер желе зверствима да дезоријентишу и уплаше снаге одбране Новорусије. Планирају да изводе терористичке упаде у болнице и школе. Украјина, пуна оружја које су Немачка и Пољска допремиле, постаће база за и склониште за ратнике ИДИЛ-а који намеравају изводити операције по ЕУ, Чеченији, Кавказу. Украјина, за ЕУ скоро заборављена, могла би постати монструм из којег ће деловати агенти хаоса.

Као реакција на непрегледно море миграната које се из Турске таласа ка ЕУ, јача десница у Мађарској, Финској, Пољској. Десница јача и у Немачкој, о чему свједоче све масовнији протести које организује Пегида. Да ли је „кључ“ развоја ситуације у појави снажне деснице у Немачкој, па би то Черчилу могло дати за право када је упозоравао да би рушењем Берлинског зида попуцале „стеге“ немачких амбиција? Како би се таква Немачка понашала, да ли би и даље за све недаће у којима се нашла кривила Русију, или би генераторе проблема уочила на другој страни? Да ли би упорно следила туђу политику, без обзира колико јој штете наносила, или би заузела властити политички курс? Бжежински није био сигуран.

___________________________

[1] http://ruskarec.ru/politics/2016/02/05/pregovori-o-siriji-obustavljeni-shta-dalje_565171

Извор: Фонд Стратешке Културе