Simbolika logoa za proslavu jubileja Milanskog edikta

Nedavno smo, u tekstu „Rat simbolima u SPC“, dotakli pitanje upliva nepravoslavnih simbola u Srpsku Crkvu. Ova činjenica je neosporna i više nego evidentna. Svaki vernik zna kako izgleda pravoslavni krst, i uglavnom mu je poznat izgled i značenje crkvenih simbola. No, u SPC sve više uočavamo simbole koji nisu pravoslavni, i čije pravo značenje ostaje, većini, nepoznato. Jedan od takvih simbola je i logo kojim ekumenistički vrh SPC poziva vernike na nišku proslavu jubileja Milanskog edikta.

Od trenutka njegovog pojavljivanja na tzv. „zvaničnom“ sajtu SPC, odnosno sajtu patrijaršijskih ekumenista, videli smo da je u pitanju nešto što nema veze s Pravoslavljem. Više je nego očigledno da se tu radi o tajnoj poruci koju treba da razumeju samo ekumenistički „posvećenici“.

Sva tajna i okultna društva, na primer, imaju svoje ceremonije i simbole čije je pravo značenje poznato samo uskom krugu „posvećenih“. U njima postoji jedna tajna doktrina, koju racionalna objašnjenja ceremonija inicijacije i simbola pre skrivaju nego što je otkrivaju. U njihovoj simbolici ima tajni u tajnama, tako da su objašnjenja za „neposvećene“ samo „bacanje prašine u oči“. Međutim, ono što je suštinsko u ovome, iskazuje definicija simbola. Simbol je čulni znak neke duhovne stvarnosti. Vebsterov (Webster) rečnik kaže da je simbol „nešto što predstavlja ili sugeriše nešto drugo, zbog odnosa, povezanosti, konvencije ili slučajne sličnosti; nadčulnom percepcijom: vidljivi znak nečeg nevidljivog“. Ovo je važno znati, jer kad vidimo neki simbol znamo da postoji neko značenje IZA onoga što se zapravo prikazuje. On ukazuje na nešto više od sebe. Recimo, hrast je simbol snage, postojanosti, dugovečnosti, kao što je krst simbol hrišćanske vere. Između simbola i onoga na šta simbol ukazuje postoji neprestano strujanje smisaonih poruka.

Pošto ćemo u nastavku izložiti naše promišljanje o simbolima datim na patrijaršijskoj pozivnici za proslavu Milanskog edikta, molimo da se ima u vidu sledeće: kad vidimo neki simbol znamo da postoji neko značenje IZA onoga što se zapravo prikazuje.

U toku našeg analiziranja neobičnog oblika krsta na logou, dogodila se rimokatolička proslava u Nišu. Tu je “misterija” nepravoslavnog krsta za nas već bila rešena. Prestala je potreba da pažljivo istražujemo da li je krst takvog oblika ikada korišćen u Pravoslavnoj Crkvi. Krst na logou pozivnice srpskih ekumenista, identičan je krstovima na odeždama rimokatoličkih klirika koji su služili misu na Čairu, kao i krstu koji je stajao ispred misnog prestola, što se vidi na sledećim fotografijama:

Stanje je, očito, više nego žalosno: kao što su indijanci konkvistadorima prodavali zlato za đinđuve, tako su i srpski ekumenisti studenički krst Svetoga Save prodali za papistički krst sa đinđuvicama.

„Pravoslavni“ ekumenisti su svoje učešće u ekumenističkom pokretu svagda opravdavali misionarskim razlozima. Oni, pod uticajem ideje modernog doba komunikacija i „globalnog sela”, naivno smatraju da bi svojim učešćem u takvim pokretima mogli da promene jeretički kurs i suštinu i da ih „opravoslave” t. j. da ih učine pravoslavnima tako što bi njihove pristalice razumele i prihvatile istinu.„Pravoslavni“ ekumenisti sebi dodeljuju i svojevrsnu mesijansku ulogu: tobože su oni ti koji će jeretike i neznabošce privesti Otačkoj Veri, iako su Sveti Oci već odavno izrekli svoj sud o rimokatolicima, protestantima, o raznim hrišćanskim sektama starim i novim, a da ne govorimo o sinkretizmu, materijalizmu ili pak bezbožništvu. Naprotiv, u praksi se zbiva obrnuti proces: nekada pravoslavni sve dublje tonu u jeres. Zašto se to događa? Zato što je ekumenizam poslednja i najlukavija zamka, koju je đavo pripremio čovečanstvu. On je najopasniji i najpodmukliji napad na Crkvu Hristovu. On je otrov, koji paralizuje dušu i čini je nesposobnom da veruje, nesposobnom da vidi svetlost, nesposobnom čak da ima žudnju ka Istini. On pomračuje smisao Pravoslavlja i umesto ljubavi ka bolesnom i stremljenja za njegovo isceljenje pojavljuje se ljubav ka njegovoj samoj bolesti. Umesto ljubavi prema jeretiku – ljubav prema njegovoj jeresi.

Na primeru naše Crkve, ova činjenica se manifestuje na više načina: srpski ekumenisti kvare Pravoslavlje, kako bi ga upodobili latinskom zloverju. Oni modifikuju naše bogomolje i čine ih sličnim rimokatoličkim. Iz hramova uklanjaju dveri i ikonostase, kako bi pravoslavni oltari bili ogoljeni poput latinskih. Novotarski ikonopis i freskopis je više huljenje na svetinju nego proslavljanje Boga i Njegovih Svetih Ugodnika. Sve se čini kako bi se spoljašnje – vidljive razlike između Pravoslavne Crkve i latinske jeresi uklonile, da bi ulazak u uniju s papistima za srpski narod bio što bezbolniji i gotovo neprimetan.

Sa suprotne, latinsko-protestantske strane, ne vidimo ni jedan jedini gest usvajanja elemenata Predanja Pravoslavne Crkve, a kamoli učenja Crkve od Istoka. Na patrijaršijskoj pozivnici vidimo krst koji koriste latini (i neka tajna društva), dok, istovremeno, oni verno čuvaju svoju simboliku i običaje, i na kraj pameti im ne pada da pravoslavni krst nose na svojim odeždama niti da ga koriste na svojim amblemima.

Zašto, recimo, krst ovakvog oblika nije stavljen na patrijaršijsku pozivnicu?

Šta više, srpski ekumenisti se vraćaju paganizmu, o čemu svedoče simboli na njihovom logou. Tri spojena kruga neodoljivo podsećaju na Olimpijske prstenove, koje je dizajnirao psihoanalitičar Karl Gustav Jung, „kao arhetipni simbol čoveka i neprekidnosti, proizašlog iz kolektivnog (ne)svesnog, odnosno, današnjeg Izvornog polja iliti Matrice“ (po okultističkom tumačenju), a koje su najviše popularizovali nacisti 1936. godine i doveli ih u široku upotrebu do današnjega dana, kao logotip Olimpijskih igara. Po zvaničnom tumačenju (za „neposvećene“) olimpijski prstenovi simobolišu pet kontinenata. Šta simbolišu tri prstena na patrijaršijskom logou, pitanje je na koje treba da daju odgovor oni koji njime pozivaju vernike na nišku proslavu.

Zašto je na logou Hristov monogram ovenčan zlatnim lovorovim vencem, kada se zna da je on u grčko-rimskoj tradiciji predstavljao pobedu, primirje, mir, pa je zato u početku dodeljivan u pagansko-okultnom ritualu pobednicima na Olimpijskim igrama, a rimski carevi su ga nosili na glavi. Kakve to veze ima s Pravoslavljem?

Takođe, zašto na logou Sveti Car Konstantin nema svetiteljski oreol oko glave, što je karakteristično za pravoslavnu ikonografiju? Da li zato što bi to možda smetalo ekumenističkoj zapadnoj „braći“?

Iako je na logou, kao što rekosmo, reč o nepravoslavnom krstu, postavlja se pitanje, zašto je krst ucrtan u krug, ako se zna da je krug znak sunčanih bogova Egipta i Rima, apredstavlja takođe i majku Zemlju. Masonski pisac DŽ.S.M.Vord (Ward) objašnjava da krug simbolizuje i Boga. Moćni znaci okultizma nastaju ucrtavanjem neke figure u krug. Na primer:

Poznati crnomagijski obredni znak je petokraka u krugu…

Hipi-simbol za mir je obrnuti krst spuštenih kraka, zatvoren u krugu. Označava Hrista zatočenog u ropstvu sataninom…

Ukrštanjem dva trougla, upisana u krug, dobija se crnomagijski heksagram.

Kao i mnogo puta do sada, mi ne tvrdimo da svi učesnici u ekumenističkom projektu znaju šta rade. Većina od njih nema pojma, nego ih vuče novac i moć. Oni, međutim, koji su u „unutrašnjem krugu“, dobro znaju šta rade, i jedni drugima šalju poruke. Uopšte, uzdizanje cara Konstantina kao najvećeg hrišćanskog cara (mada je on svakako veliki i ravnoapostolni), pogotovo ako se zna da je on tek pred kraj života primio Sveto Krštenje, i da je postepeno prilazio punoti vere Hristove, velika je prevara: za hrišćansku civilizaciju Evrope veliki značaj ima Sveti Teodosije Veliki, koji se obračunao s paganizmom i ukinuo Olimpijske igre, a o Svetom Justinijanu Velikom, graditelju Svete Sofije i kodifikatoru rimskog prava preobraženog u hrišćansko pravo da i ne govorimo. Sadašnjim ekumencima, čiji su vođi često članovi tajnih društava, kao ideal se priviđa „simfonija“ hrišćanske Crkve sa paganskom državom – što nije pravoslavni ideal. Pravoslavni ideal je simfonija Crkve sa hrišćanskom državom, čiji je simbol dvoglavi vizantijski orao, koji je postao grb i Srbije i Rusije. Paganska država, poput američke sluškinje, Evropske unije (ka kojoj streme srpski ekumenisti, na čelu s vladikom bačkim Irinejem Bulovićem), uvek će biti surova progoniteljka Crkve Božije.

Zato, braćo i sestre, dobro upoznajte svoju veru, da vam ne bi prodavali rog za sveću, pogotovo ako je rog od rogatog Lucifera, a sveća upaljena plamenom Svetog Ognja u Jerusalimu!

Izvor: Borba za veru