Spin doktori Novog svetskog poretka

Kada je predsednik Rusije, Vladimir Vladimirovič u skoro troipo satnom obraćanju Na direktnoj liniji građanima sveta, rekao: Pogledajte šta su uradili sa Jugoslavijom-isekli su je na sitne komadiće i sada manipulišu svim onim čime se može manipulisati. A tamo već može praktično svačim da se manipuliše. U principu, to isto žele neki da urade, očigledno, i sa nama“[1] – sve je trebalo da bude potpuno jasno.

Međutim, da li je? Ko danas, čak i na Balkanu, zaista zna šta se zapravo dešavalo tokom dugog i krvavog procesa razbijanja Jugoslavije krvavim građanskim ratovima? Ili, da li je posle svega bilo koga zaista briga? Danas, građani bivše Jugoslavije stanovnici malih i osiromašenih državica žive na ivici egzistencije, dostojanstva i svake nade da će jednoga dana biti bolje. Iz ove perspektive, reklo bi se da su arhitekte Novog korporativnog poretka sveta obavili svoj posao. S druge strane, svi jako dobro znamo da ljudi pritisak mogu da trpe samo do jedne tačke, a onda poput opruge koju savijate dugo i sve dublje odskoče u vis kada se to najmanje očekuje. Zato je važno, da kada se taj skok desi oni znaju ko je odgovoran za sve tragedije koje su ih zadesile u poslednjih nekoliko decenija, i da u tome nisu bili sami…ostavljeni na cedilu. Postojali su ljudi koji su zarad istine gubili svoje karijere, bili proganjani ali su stali uspravno i rekli: SVE JE BILA OPASNA LAŽ! Opasna utoliko da je prekrojila istoriju, geografiju i odnela stotine hiljada nevinih života.

Mnogi bi analitičari, posle ovakvog uvoda rekli da je sve počelo padom Berlinskog zida i uništenjem Varšavskog ugovora. Za nas, sve je počelo mnogo pre tog manifestnog dela početka formiranja novog poretka stvari u svetu. U bivšoj Jugoslaviji (SFRJ) nevini su spavali mirnim snom, dok su oni drugi spremno čekali znak. I on je došao. Tako je nastao epitaf za mnogo širu i veću priču koja je, tada smo mislila tek da preti, danas već znamo, zauvek promenila odnose i prilike u svetu kakav (pre)poznajemo.

Ideja o zajedničkom evropskom tržištu, monetarnoj i političkoj uniji vekovima egzistira u naporima mnogih evropskih vladara. Neki su imali viziju slobodnog i prosperitetnog Starog kontinenta, drugi su zajedništvo smatrali ozbiljnom preprekom u ostvarivanju interesa. Nekada je zajedništvo rušila Pax Britanica, u savremenoj istoriji saradnja i koegzistencija bila su direktna pretnja američkim intersima, na prvom mestu. Tako je Pax Britanica ustupila mesto za Pax Americana. Kakogod, valja podsetiti da je: od 1951, kada je u Parizu (18. aprila) potpisan Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik [2], preko Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju i Evropske Ekonomske zajednice (27. mart 1957) do Mastrihta i potpisivanja Ugovora o osnivanju EU (decembar 1991) Evropa prolazila kroz različite faze i nekako su se već nazirale trase brzog i sporog koloseka ekonomskog, pa tako i političkog i bezbednosnog razvoja pojedinih zemalja.

Pad Berlinskog zida nije bio iznenađenje za većinu poznavalaca prilika na Starom kontinentu. Tako je 1989. godina najavila rušenjem zida ujedinjenje (velike) Nemačke. Dobro podučeni turbulentnim istorijskim nasleđem, Nemci su ovaj put duboko ispod medijskih radara prekrajali interesne sfere Starog kontinenta prema (isključivo) svojoj meri. Naravno da se na diplomatskoj areni nije moglo ni nazreti da će Nemačka upravo biti ta koja će odlučivati o svemu u Evropi i držati u ekonomskoj zavisnosti sve koje je uhvatila u svoj germanski ritam, događaji koji su se tih devedestih godina odigravali pred očima „civilizovanog“ okupanog u „EUropskim vrednostima“ sveta govorili su o Bizmarkovskom oštrinom napravljenom planu povratka starog sjaja velike Nemačke. Velike po uticaju, ekonomskoj, vojnoj-pa tako i političkoj moći. Da li danas neko može da (o)spori ovu činjenicu? Tada je to bila strepnja koja se teško izgovarala, jer je jačina Nemačke za Evropu, pa tako i svet značila i indukovanje kriza koje su prerastale (ovaj put) u regionalne ratove.

Bivša SFRJ, smeštena na izvanrednoj geostrateškoj poziciji u periodu Hladnog rata, nikome nije bila potrebna. Istočni blok je razrušen, Zapad je imao plan za Balkan. Iako su mnogi ekonomski stručnjaci bivše Jugoslavije zagovarali ideju jedinstvenog prostora „od Balkana do Baltika“, poput pokojnog ekonomiste Branka Horvata koji je verovao da će Zapadna Evropa vođena ekonomskom logikom i zakonima tržišne utakmice čak i ubrzati prijem zemalja istočne i centralne Evrope u EU: „to je upravo prednost ekonomske konkurencije. Vi ekonomsku konkurenciju danas ne možete suzbiti ničim osim konkurencijom. Prema tome ako (…) Zapadna Evropa dođe do zaključka da bi za nju moglo biti opasno da se formira jedno kontratržište sa oko 150 milijuna ljudi, ona će ubrzati prijem tih zemalja u Evropu, tako da sve ide u prilog i nama i Istočnoj Evropi“ [3], govorio je Horvat te 1991. godine.

I, potpuno je izvesno, da je Horvat verovao u „dobre namere“ Zapadne Evrope jer je skoro godinu dana ranije Milan Kučan predsednik Slovenije izjavljivao slično. Ubeđivanja balkanskih lidera išla su do te mere da su i slovenački i hrvatski partijski vrhovi velikim koracima napuštali SFRJ i Balkan hrleći u Evropu koja ih je ubedila u prijateljstvo i podršku za izlazak iz Balkana. Kučan je za nemački Špigl situaciju opisivao na način da su Slovenci već „spakovali kofere i čekaju pred vratima.“[4] Sloveniju i Hrvatsku je, dakle, neko ubedio. Neko kome su neizostavno verovali da je njima sačuvano ravnopravno mesto u velikoj i razvijenoj Evropi. Čak na provokativno pitanje nemačkog novinara da li je za bivšeg komunističkog funkcionera pod Brozom, koji je itekako insistirao na bratstvu i jedinstvu Jugoslavija bila laž [5] Kučan je ćutao čekajući, verovatno, da germanski prijatelji otvore širom vrata.

Za Nemačku, međutim, postojao je sasvim drugi plan. Konkurenciju, kako je video Horvat, oni su ugušili na već viđen način. U izvanrednoj analizi raspada Jugoslavije i kako je Zapadna ratna propaganda pomogla tome, Piter Brok novinar, publicista i urednik. Pre svega, svedok dešavanja na prostoru Balkana, između ostalog je istakao: „Nemačko oružje teklo je u Sloveniju i Hrvatsku godinama i bilo skladišteno za neizbežno“.[6] Prema pisanju JUGFAKS-a, samo u periodu 1982-1990 nemački izvoz oružja težio je 2 milijarde nemačkih maraka.[7] Razbijanje Jugoslavije počela je Slovenija. Desio se sedmodnevni rat, koje su obeležili snimci lomljenja vratova pripadnicima regularne vojske SFRJ, JNA. Ubrzo se rat prelio na Hrvatsku. Dve bivše jugoslovenske Republike su se nelegalnom secesijom otcepile, i za to su dobile međunanarodno (u najmanju ruku kriminalno) priznanje na prvom mestu od Nemačke. Pridružile su se Francuska i Vatikan. Prvi deo posla Zapad je okončao. Bivše jugoslovenske republike gušile su se u bratoubilačkim ratovima.

Srbi su targetirani kao krivci: S obzirom na Germansko i Anglo-Saksonsko zamešateljstvo, nije bilo moguće zamisliti da će Srbi dobro proći u krvavom rasturanju federalne države u kojoj su živeli na širokom prostoru, u više Republika. Prilika koja je kreirana iskorištena je za brutalno rešavanje srpskog pitanja. I ne samo srpskog. Već i slovenskog, pravoslavnog, konačno Ruskog. Trebalo je osvojiti javno mnjenje i ubediti ga u ispravni cilj. Tome su poslužile PR agencije koje su neverovatnim, do tada neviđenim fabrikacijama poništile istinu i ubile dušu istraživačkog novinarstva. Na jugoslovenskom primeru postavljena je matrica koja će poslužiti za sve potonje krvave pirove zapadnog korporativnog sveta. Svakako da nisu svi koji su u početku poslom bili dovedeni na prostor bivše SFRJ pristali na „igru“. Naprotiv. Među svima njima bilo je i onih koji su založili svoju egzistenciju kako bi, profesionalne etike i lične svesti radi, razotkrili prljavi propagandni rat. „Medijsko čišćenje, prljavo izveštavanje“ Pitera Broka, tako spada u red onih analiza koja je ostavila neizbrisivi trag o monstruoznom poduhvatu spin doktora koji su gradeći karijere i uvećavajući svoja bogatstva direktno odgovorni za ratne zločine koji su obeležili Balkan devedesetih godina prošlog veka.

Brok je tokom 1993 i 1994 godine intervjuisao desetine stranih dopisnika i urednika novinskih servisa koji su bili smešteni u Beogradu, Zagrebu i drugim evropskim i američkim novinskim biroima. Uz nekoliko izuzetaka, novinari su mu potvrdili da su cenzura i predrasude u različitim stepenima bili primenjivani na njihove izveštaje kako bi se održao dominantni anti-Srpski stav. „tragični trag neetičkog i nemarnog ratnog izveštavanja je ogroman: do danas ne postoje dokazi da su srpski vojnici silovali 50 000 bosanskih muslimanki kako su tvrdili zvaničnici Bosne (…) kao ni za tvrdnje jednog od dobitnika Pulicerove nagrade Džona Brnsa, novinara Nju Jork Tajmsa da je od 7. Avgusta 1993 u proseku 450 muslimanki dnevno silovano; ne postoji dokumentovani dokaz za tvrdnje novinara Njusdeja Gatmana, da je u bivšoj Jugoslaviji desetine hiljada ratnih zločinaca; medijski bes povodom ubistva producenta ABC Dejvida Kaplana utihnuo je onog momenta kada su zvaničnici UN rekli da pucanj nije došao s pozicija bosanskih Srba; producenti nemačke televizije izvinili su se zbog pogrešnog identifikovanja očajnog oca nad poginulim sinom krajem 1991. godine u blizini Laslova, u Istočnoj Slavoniji. Obojica su bili Srbi; Evropska televizija prikazala je desetine tela bosanskih Srba posle masakra u zapadnoj Bosni, u drugoj polovini 1992. Prethodno po izbijanju incidenta, novinari su izveštavali da je reč o muslimanskim žrtvama; 7. marta 1994, Toronto Glob i Mejl objavio je fotografiju „ostataka mosta iz perioda pod Otomanskom okupacijom u Mostaru koji su granatiranjem uništili Srbi“ iako su zvaničnici u Zagrebu priznali krivicu i obećali da će ponovo izgraditi most; Jula 1993, MekNil Lehler Njuz prikazao je scene u kojima su „albanska deca iz Podujeva žrtve hemijskog napada koji su izvršili Srbi“. Američka ambasada u Beogradu kasnije je rekla da je reč o prevari. Naime, decu su naterali da pred kamerama trljaju oči…Ovo su, tek neki od primera, koje Brok navodi kao fabrikovanja događaja za koje je zajednički imenitelj: okriviti i demonizovati Srbe.

Neimenovani izvori, posredni dokazi iz druge, treće, četvrte ruke, rekla kazala zasnovani izvešaji obeležili su prvenstveno američke medije koje su u stopu pratili i neki uticajni evropski mediji. Svako ko bi se usprotivio ovako smišljenoj pozorišnoj predstavi u kojoj je nekolicini bilo stalo do istine, a većina je čekala da joj se javi šta da „napišu ili saopšte“ prolazio bi na uobičajen način: Prvo bi bio podvrgnut pritisku, izvrgnut ruglu i konačno ostao bez posla. Brok je bio među njima, kao i urednici koji su u početku objavljivali njegove tekstove. Naprosto, za „da čujemo i drugu stranu“ kao meru objektivnosti nije bilo mesta. S obzirom na harangu koju su proživljvali znali su da moraju samo jezikom argumenata da se bore. Tako je autor Medijskog čišćenja krenuo u analizu sadržaja novinskih izveštaja u istom periodu (maj-septembar) u dve godine jugoslovenskih ratova (1991 i 1992). Zaključak do koga je došao bio je kvantitativan i kvalitativan dokaz nečega što je već znao: Hronološki trendovi, analize pokazivali su dramatičnu dominaciju hrvatske i muslimanske perspektive, simpatija i patnji „laži su bile više nego očigledne u stotinama priča iz Sarajeva i sa drugih događaja“.[8]

Pukovnik Andrej Demurenko i slučaj „Markale“: Avgusta 1995 ispaljena je granata ispred sarajevske pijace Markale. I pre okončanja istrage predstavnici UNPROFOR-a optužili su Srbe za ovaj čin. Tada je poginulo 43, ranjeno 75 osoba. Načelnik UNPROFOR-ovog štaba za sektor Sarajevo, ruski pukovnik Demurenko užasnut očiglednim nečijim nalogom i podvalom, odlučio je da provede sopstvenu istragu kojom je utvrđeno da su MARKALE teroristički akt i da granata nikako nije mogla da dođe sa srpskih pozicija. Na Demurenkove pokušaje da skrene pažnju na opasno fabrikovanje sa nesagledivim posledicama, zvaničnici međunarodnih institucija ostali su nemi. Za njih je to bila potpuno neprihvatljiva istina. Godinama kasnije, ruski pukovnik je u svojstvu svedoka odbrane optuženom nekadašnjem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću do detalja rekonstruisao događaj iz 1995 godine. Tužilaštvo se pozvalo na „presuđenu“ činjenicu u presudi Dragomiru Miloševiću tadašnjem komandantu sarajevsko-romanijskog korpusa povodom drugog granatiranja Markala, i time bi „stvar“ trebalo da bude „rešena“. Koncept jasan, struktura poznata: ukoliko „prihvaćena matrica“ ne korespondira činjenicama, toliko gore po činjenice. Uostalom, zar to nismo svedočili bezbroj puta do sada?

Treba podsetiti da je granatiranje Markala, avgusta 1995. Poslužilo za NATO agresiju na Republiku Srpsku pod nazivom „Odlučna sila“. U jeku ratnih dejstava, na Vojsku Republike Srpske pored pripadnika hrvatske vojske i HVO, kao i muslimanske „Armije BiH“ obrušio se i NATO. Zemlje koje su učestvovale u NATO agresiji bile su: Francuska, Italija, Holandija, Španija, Turska, Britanija i SAD. Ukupan broj bačenih bombi je 1 026, od čega 708 vođenih bombi. Ukupna težina bačenog eksploziva bila je oko 10 000 tona. Tokom NATO agresije ubijeno je 152 srpska civila, premda se precizan broj žrtava zbog upotrebe punjenja s osiromašenim uranijumom tek utvrđuje. Veliki broj civila (naročito u mestu Hadžići) u godinama posle agresije umrlo je od nekog vida kancera. Iako, nikada nije precizno utvrđeno ko je ispalio granatu na Markale NATO je kao povod iskoristio kompletni falsifikat. Prema izveštaju nezavisne komisije navedeno je da „ne postoje jasni dokazi da su granate došle sa srpskih pozicija“. Ovo je potvrdio i Jasuši Akaši, tadašnji izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan. Komandant UNPROFOR-a general Majkl Rouz izjavio je neposredno posle eksplozije da „ne može da se utvrdi odakle je ispaljena granata“ [9]. Pukovnik Demurenko bio je najprecizniji po provođenju sopstvene istrage rekao je da su „Srbi nepravedno bili optuženi samo da bi NATO dobio povod za agresiju“.[10] Za njega kao i za moskovskog istoričara Konstatina Nikiforova stvar je bila potpuno jasna: Markale su teroristički čin koji su „uz zapadne obaveštajne slušbe izveli muslimani ispaljujući granatu na nevine ljude sa jedne od susednih višespratnica“.[11] Sve ovo nije bilo dovoljno da se bilo ko od zvaničnih međunarodnih institucija oglasi. Naprotiv, ova agresija predstavila je presedan i pokazala da NATO pod svoj kišobran drži celu međunarodnu organizacionu strukturu. Srbi jednostavno nisu imali tada šansi.

Uostalom, zar se isto nije desilo u selu Račak za koji se godinama kasnije takođe utvrdilo da je čist falsifikat? A incident u Račku poslužio je takođe za agresiju na tada suverenu državu SRJ. Na isti način Zapad je proveo agresije na suverene države koje su im bile na „mapi puta“ za klasično provođenje ekonomske i političke hegemonije. S obzirom da su zločinci organizovano pripremili Kristalne godine za Srbe, trebalo je i pravno legalizovati bestijalnost novih hegemonista.

Tako je smišljena priča o koncetracionim logorima smrti i užasnim zverstvima koje su činili, ko drugi, nego dežurni krivci-Srbi. Jedna po jedna senzacionalistička novinarska priča, uz neverovatne manipulacije brojkama i sadržajem predstavljale su kasnije „baze zločina“ za Tribunal u Hagu. Klasičnoj harangi uz novinare su se pridružile i ispostave američkih institucija i službi ili nevladine organizacije. Kada se sve to pomeša i začini, dobili smo travestiju od haških procesa.

Priče koje je objavljivao Newsday bile su srečunate da se skrene pažnja javnosti sa stravičnih zločina koji su bili počinjeni nad Srbima. Da su samo strani dopisnici imali na pameti objektivno izveštavanje dokument zaveden pod brojem S/24991bio bi dovoljan putokaz za istraživanje događaja koji su bili toliko monstruozni da je bilo neophodno utvrditi preciznu i detaljnu istinu. Radi se dakle o zločinu kakav je silovanje. Ministarstva informisanja Hrvatske i muslimanskog dela BiH tvrdili su da su Srbi sistematski silovali u logorima smrti. Brojke su bile neverovatne od 20, 30 do čak 50 000 žena koje su bile žrtve silovanja. Iako su se godinama kasnije dokazale ove strašne manipulacije, svetsko mnjenje i dalje Srbe gleda tim očima. Uostalom, prema starom Gebelsovom receptu štoviše ponavljate laži one postaju istina. I većina „uglednih“ ratnih novinarskih imena nikada nije postavila dodatno pitanje: Šta je sa srpskim žrtvama? Da li je moguće da je neverovatne brojke bilo ko mogao tako lako da prihvati, bez pitanja da li je moguće da je negde u nekom području silovano oko 450 žena dnevno? Otprilike, je neverovatna petocifrena cifra prevedena na dnevni nivo izgledala tako. Uostalom, rat je i zločini se dešavaju. Ali nikada samo i jedino na jednoj strani, zar ne? Drugim rečima, uz tako agresivnu manipulaciju bilo je jasno da se nešto veće prikriva.

To veće, bio je jedini pisani dokument koji je potkrepljen konkretnim materijalnim dokazima otišao u UN. Veću svetlost dana ovaj dokazni materijal nikada nije ugledao. U skoro potpunoj medijskoj tišini, podeljen je među nekim višim zvaničnicima. I toliko o tome. A da se pisalo o tome, svetska javnost bi saznala i sledeće činjenice: Krajem marta 1992- žene srpske nacionalnosti zatvorene su u Brezi gde su ih muslimani silovali i ubili; 27. maja 1992-ženske zavorenice iz Bradine odvedene su u logor Čelebići gde su kontinuirano silovane; sredinom jula 1992 mlade žene i devojke srpske nacionalnosti bile su dovedene u hotele Zagreb i Evropa u Sarajevu. Oba hotela pretvorena su u bordele za muslimanske vojnike. Od stranih dopisnika, smeštenih u Holidej Inu, nalazile su se skoro u neposrednoj blizini; 26. jula 1992 očeve Srbe, muslimani su terali, pre likvidacije, da siluju svoje kćeri; 2. avgusta 1992 – ceo sprat glavnog zatvora u Sarajevu kao i u kasarnama Viktor Bubanj, devojčice, devojke i mlade žene bile su svakodnevno silovane; 27. avgusta 1992, svedočenje dr Olge Draško zatvorenice logora Dretelj koji su držali Hrvati povodom torture i silovanja kojima su bile izložene žene, uključujući i nju tokom četvoromesečnog robijanja; avgusta 1992 zatraženo je od UNPROFOR-a da pomogne u oslobađanju žena srpske nacionalnosti koje su bile zatvorene na glavnoj železničkoj stanici u Sarajevu i koje su svakodnevno silovali muslimani pripadnici Zelenih beretki; Novembra 1992-grupa žena srpske nacionalnosti zatražila je medicinsku intervenciju, odnosno pobačaje u kasnim mesecima trudnoće. Radilo se o žrtvama silovanja; 10 decembra 1992 srpski patrijarh Gospodin Pavle rekao je zvaničnicima Švajcarskog saveznog parlamenta i predstavnicima evropskog ekumenskog pokreta da je za 800 žena srpske nacionalnosti dokumentovano da su bile žrtve silovanja u dvadeset logora koje su držali muslimani i Hrvati.[12]

Sudbina ovog dokumenta bila je podjednako tragična kao i sudbina žena žrtava silovanja, koje nisu imale prava na zadovoljenje pravde. Bile su srpske nacionalnosti i to je bilo dovoljno da se njihova drama prikrije, minimizira, poništi. S druge strane, uvođenje silovanja kao ratnog zločina koji su počinili Srbi presudili su uticajni mediji. Četvrtog januara 1993, Newsweek objavljuje priču na osam strana „Šema silovanja-ratni zločini u Bosni“ u kojem se tvrdi da je 50 000 žena većinom muslimanki silovano od strane Srba. Priča dovoljno užasna da je ostavila bez komentara mnjenje čije su „srce i umove“ imali za zadatak da osvoje novinski jastrebovi. Naravno, izostali su dokazi koji će podržati monstuoznu priču, ali to nikome nije bilo bitno. Ostao je utisak! A to je jedino bilo važno: da se javnost odredi. Iako je autor teksta Tom Post u jednom intervju Piteru Broku [13], godinu dana kasnije priznao da nikad nije bio u Jugoslaviji; i pored toga što su dopisnici istraživači koji su učestvovali u priči poput Aleksandre Stigmajer [14], potvrdili da broj žrtava silovanja nikad nije potvrđen; iznad svega, uključeni u „kuvanje“ priče znali su da ona dolazi od Harisa Silajdžića tadašnjeg premijera BiH. Vrhunac prave PR spletke bio je u činjenici da jedini dokazima potkrepnjen dokument (S/24991), koji je stigao u UN više od mesec dana pre objavljivanja senzacionalno šokantne priče Newsweek-a, bio je odložen u nečiju fijoku, pa onda ispod medijskih radara podeljen tek pojedinim zvaničnicima UN. Nikada se nije saznalo zašto. Međutim, sama hronologija i kontekst dovoljno govore. Newsweek je trebalo da „odradi“ posao, objavio je senzacionalističku priču, koja je, iako čista manipulacija „pogodila metu“. Utisak je bio cementiran medijskom agresivnom kampanjom-Srbi su na duže demonizovani. Posao je obavljen, ostalo je bila rutina. Mediji su presudili, a institucije pod upravom arhitekata novog korporativnog poretka trebalo je to još i da ozvaniče.

„DePol“ projekat, privatno finansiran fondom Džordža Soroša u iznosu od 900 000 američkih dolara trebalo je da predstavlja bazu zločina i osnov za procesuiranje zločina koji su, kako je to odlučeno u Vašingtonskim biroima u SAD i šire, počinili Srbi. Osamnaest meseci koliko je bilo trajanje „projekta“ utvrdilo je mapu puta za donošenje presude od strane svetske javnosti. Desetine pravnika, israživača i ostalih ratnih „eksperata“ plaćenih da dokažu ispravnost medijskih konstrukcija u „zločinačku“ prirodu Srba potpisali su (umesto validnih materijalnih dokaza) propagandno sredstvo koje je utemeljilo utisak u javnosti da su Srbi definitivni krivci za grozote koje su potpuno izmenile sliku i prilike na (kadgod zatreba) turbulentnom Balkanu. Tako su propagatori rata, završili rezime projekta i uputili ga UN, i istovremeno prosledili Rojtersu i Nju Jork Tajmsu. Medisjki jasterbovi su, kako pre zvaničnog objavljivanja rezimea (1. jun 1994), tako i mnogo pre nego su uposlenici UN mogli da analiziraju u izveste MKSJ o bazi „zločina“, presudili Srbima za najmonstruoznije „zločine“.

Godinama kasnije nijedan od tih zločina nije prošao test težine materijalnih dokaza, ali je to bilo manje važno od utiska i suda javnosti koji je proizveden PR ratnom kampanjom. Iako, je novinarima koji su radili unutar sistema američke ratne propagande bilo jasno kako „stvari stoje“ većina je pristajala da karijerne uspehe i razne benefite prioritno postavi kao profesionalni i lični zadatak, udovoljavajući tako sopstvenim lukrativnim interesima kao i „šefovima“ patološke mašinerije koja je pohlepi dala novu definiciju. Jugoslavija se razbijala lagano i u krvi, kao i međunarodnopravni okvir s pratećim institucijama samo i jedino u korist nove svetske korporativne arhitekture. Ruder-Fin (Ruder-Finn Global Public Affairs), Hil i Noulton(Hill&Knowlton Inc)i druge uticajne PR kompanije finansirane značajnim sredstvima od strane hrvatske i muslimanske vlasti koje se mere milionima američkih dolara direktno su odgovorne za saučesništvo u udruženom zločinačkom poduhvatu usmerenom protiv Srba. One su kampanjama pravile i prosleđivale samo one informacije i analize koje su korespondirale s američkim, nemačkim i ostalim Anglosaksonskim geopolitičkim interesima. Za istinu o događajima i ljudima nije bilo mesta. Zapravo, u toj patološkoj ratnoj propagandi ona je prva (na)stradala.

Za što gnusnije i bizarnije medijske „priče“ usmerene na utvrđivanje „genocidne“ prirode Srba jedna od prestižnih nagrada bio je i Pulicer. Tako su Roj Gatman, i Džon Brns 1993 podelili Pulicera za kompletnu medijsku laž koja je korespondirala s interesima nalogodavaca: Brnsov „centralni deo za Pulicera bio je sedmočasovni intervju s uhapšenim bosanskim Srbinom Borislavom Herakom, koji je priznao desetine ubistava uključujući i osam silovanja. Brnsov članak od 27. novembra 1992, Nju Jork Tajms je opisao kao „uvid u načine kako je hiljade drugih stradalo u Bosni.“[15] Nešto više od tri godine kasnije, 31. januara 1996 Tajms je Heraka opisao kao „blago retardiranog“ i objavio da je Herak povukao svoj iskaz jer je pod pretnjama i batinama davao izjavu: „Bio sam mučen, prinuđen da priznam“, rekao je Herak. Međutim, njegovo svedočenje je do tada bilo iskorišteno da se osudi Sretko Damjanović za ubistvo dvojice muslimana, braće koji su kasnije pronađeni živi. Gatmanov prilog za Pulicera bio je serijal o „koncetracionim logorima koji su podsećali na Aušvic“, iako je godinama kasnije utvrđeno da je Gatman sarađivao sa hrvatskim informacionim centrom (CIC), dakle propagandnim biroom i osobom za koju je utvrđeno da je u raznim slučajevima koristila različite alijase.[16] Ali, nikom ništa. Oni su ispunili svoj „zadatak“ izdašno nagrađeni, a istina …o njoj smo već pisali.

Posle Suludog krstaškog rata, Dajane Džonston, Kako se Amerika izvukla s ubistvom, Majkla Mendela, Piter Brok je knjigom Medijsko čišćenje, prljvo izveštavanje napravio katalog neverovatnih medijskih zločina koji su zauvek izmenili novinarstvo, medije i javno mnjenje. Tako je struktura korporativnog poretka samo na razbijanju u krvi bivše Jugoslavije, postala kristalno jasna iz pera zapadnih autora koji su iznutra imali mnogo jasniji pregled aktera koji potpisuju neoliberalnu postavku sveta koja je u mnogim segmentima prevazišla i nacistički poredak iz Drugog svetskog rata. Naravno, neophodno je na kraju kratkog pregleda obimne medijske analize reći i ovo: Da bilo je zločina na SVIM stranama. Nijedan od prethodno pomenutih autora, pa tako i autor ovih redova nikada nije imao nameru da poriče i zločine koje su u ratu počinili Srbi. Naprotiv! Ovde je bilo reči o medijskim manipulacijama i stigmatizaciji celokupnog naroda i njegovo prevođenje u genocidne „monstrume“ kako su to vodeći mediji i zvanične zapadne institucije definisale. Takođe, treba podsetiti i da je taj „genocidni“ narod etnički očišćen s prostora Republike Srpske Krajine, i proteran s vekovnih ognjišta poput Metohije i delova Kosova. Konačno, taj narod „genetski sklon zločinima“ kako su pokušavali da ga „naučno definišu“ svedoci „eksperti“ Tribunala u Hagu, u toku samog rata vojnim sudovima izricao je presude svim svojim vojnicima koji su se oglušili o pravila i običaje ratovanja. Primera rada, samo na prostoru BiH u periodu rata 1992-1995, i to samo prema preliminarnim podacima godine kazni nad (ne)Srbima koje su izrekle srpske pravosudne institucije broje oko 700 godina.[17] Zaključak je izlišan, zar ne?

Masakr u Odesi, zločin bez osude: Prizori koji su dolazili iz Odese drugog maja ne mogu se drugačije opisati nego monstruozni. Ljudi koji su pobegli pred navijačima i neonacistima Desnog sektora u zgradu sindikata, bili su živi spaljeni. Neki su izgoreli, neki se ugušili dimom, retki preživeli koji su uspeli da pobegnu iz zgrade dočekani su palicama, lancima i bili izloženi batinama podivljalih sledbenika kijevske hunte. Pred očima sveta koji toliko koristi „EUropske vrednosti“ u 21 veku ponovio se fašistički horor koji Odesa dobro pamti. Naime pre skoro 73 godine (oktobra 1941) u maskru je pobijeno više od 30 000 Jevreja. Sedamtedesettri godine kasnije, prema nekim informacijama u klasičnom fašističkom piru poginulo je oko 46 federalista.[18] Bez reči osude, bez napora da se utvrdi istina (pro)zapadni mediji izveštavali su o ovom zločinu na još monstruozniji način. Podjednako kao i tokom balkanskih građanskih ratova, pravi zločinci „pokrivali“ su se medijskim neistinama.

Ispred zgrade sindikata nalazio se kamp ruskih federalista koji su u naletu razbili radikalni nacionalisti (navijači) i pripadnici neonacističkog Desnog sektora. Muškarci i žene starosti između 50 i 60 godina sklonili su se u zgradu spašavajući život koji su ubrzo zatim izgubili kada su prokijevski „aktivisti“ zapalili zgradu Molotovljevim koktelima[19]. Scene užasa zabeležene su kamerama, ali ni to nije bilo dovoljno da se osudi neofašistički zločin u postmodernoj Evropi. Naime, izveštavanje zapadnih meinstrim medija jasno se oslanjalo na izveštaje kijevske hunte i izjave pripadnika Desnog sektora. Prema njihovom „medijskom“ pokrivanju zgrada se sama zapalila[20] (!) Više nego jasno bilo je da se pravi počinioci ovog stravičnog zločina prikrivaju: „U nekom momentu-još uvek nije jasno kako je sve počelo-zadesili su se tu pro-ruski i pro-ukrajinski demonstranti. Došlo je do uličnih obračuna, koji su kulminirali požarom u zgradi prošle noći, objavio je Skaj Njuz. „nasilje je eskaliralo u Ukrajini, Policija, u inače mirnoj Odesi kaže da je sukob između proruskih i vladinih pristalica prouzrokovao požar u kome je ubijeno najmanje 31 osoba“ bio je izveštaj Foks Njuza. Kada je Vašington Post pitao ko je bacio Molotovljev koktel, pro-ukrajinska aktivistkinja Dajana Berg je priznala „Naši ljudi-ali oni sada njima pomažu da napuste zgradu“ Vebsajt BBC-ja citirao je saopštenje ukrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova, uz „pojašnjenje“ da nema detalja kako je sve počelo, naglašavajući da je sled događaja potpuno nejasan. Rojters je javio da je „proKijevski marš upao u zasedu, eksplozivne naprave su bačene, policija je izgubila kontrolu i zgrada je kasnije zapaljena“

CNN je izveštavao o incidentu na način da „nije jasno šta je izazvalo požar“. Kasnije je rečeno da su požar prouzrokovale kijevske pristalice bacajući Molotovljeve koktele na zgradu. Nju Jork Tajms je objavio naslov „Ukrajina potiskuje pro-ruske militante pošto su se borbe raširile gradom“; Gardijan je citirao pripadnika Desnog sektora koji je rekao da je cilj „očistiti Odesu (od pro-Rusa)…svi su oni plaćeni ruski separatisti“.[21] Pro-ruski „separatisti“ i „militanti“ upravo su pažljivo odabrani propagandni termini koji treba da označe krivce i opravdaju sve što se nad njima provodi od zastrašivanja, torture, najgorih zločina poput masakra u Odesi. Ovim terminima treba dodati i „teroriste“ koje prema američkom receptu treba „poništiti“ (setimo se samo Rata protiv terora, i Gvantanama). Dakle, ista matrica kao i u jugoslovenskom i svim sledstvenim neoliberalnim ratovima širom raznih i brojnih interesnih zona. S jednom razlikom, u slučaju ukrajinske krize postoji konkurent koji razbija (pro)zapadni medijski monopol-Raša Tudej (RT)koja sve intezivnije „kvari posao“.

Zbog „druge“ strane u novinskim izveštajima koju često prate presretnuti razgovori zapadnih zvaničnika (Nuland-Pjat; Ešton-Paet), razotkrivanje medisjkih laži (objavljivanje lažne fotografije na naslovnoj strani Tajmsa pripadnika ruskih specijalnih snaga u Ukrajini)[22] ratna propaganda (pro)zapadnih jastrebova bestijalnošću postaje skoro nepodnošljiva. S izvesnom teškoćom u opredeljenju: da li je predsednik Rusije nalik Hitleru ili Staljinu, ekstremno „tajno“ bogat, sama inkarnacija „nečastivog“[23], vodeći zapadni mediji otvaraju novo poglavlje ratne propagande za koju mora da se zna da je otpočela Novi Hladni rat. Njihovim poslodavcima potreban je sukob širih razmera jer je profit ugrožen. U tom kontekstu sva sredstva su opravdana i dozvoljena. Podsećanja bitnog radi, zbog druge strane u izveštavanju Radio Televizija Srbije proglašena je legitimnom metom i nečuvenim zločinom nad novinarima NATO je želeo da poruči kako će proći svi koji se drznu da ruše njihov monopol na istinu. Monstruozno, ali (nažalost) istinito.

S obzirom na davno osmišljeni udruženi zločinački poduhvat nad civilizacijom (sa svim njenim vrednostima) čiji smo savremenici protagonisti novog korporativnog poretka stvari u svetu učiniće sve da sakriju svoje tragove spinujući preko medijskih „plaćenika“ događaje koji prete da razore svet. Ukrajinu su definitivno razorili kao i sve one države i narode Istoka koji su im se našli na putu. Tako će žrtve postati krivci, a zločinci borci za najviše civilizacijske vrednosti. U bivšoj Jugoslaviji Srbi su bili „genocidni“ i „monstrumi“ u zločinu koji je potpisao etničko čišćenje Srba, trgovinu organima, korišćenje konvencijama zabranjenim naoružanjem sa nesagledivim posledicama, upotrebom prekomerne sile na nebrojene civilne ili kako ih je NATO deklarisao „legitimne mete“ ili „kolateralne štete“. U Ukrajini, stanovništvo koje govori ruskim jezikom i traži samo veći stepen autonomije, prava i sloboda u potpunom neonacističkom okruženju nazivaju „teroristima“ „separatistima“ i „militantima“. Spaljuju ih žive, terorišu želeći, kako je već rekao pripadnik Desnog sektora, da Ukrajinu očiste od pro-Rusa“. Već viđeno, zar ne?

Nadležne međunarodne institucije ili ćute ili pišu izveštaje koji izlaze iz poznatog propagandnog kanala[24] dok nedužni ginu, narod nestaje, država propada. I sve to zato što je potrebno na berzama ostvariti primat u profitu, na karti sveta obeležiti još jednu geopolitičku sferu uticaja. Nadamo se samo da znaju da u ovoj igri nema pobednika, i da ovde svi gube. Nedužni najviše, a njih je sve veći broj…i ove redove treba tako i čitati poput epitafa za sve postradale kojima je oduzeto pravo na rad, slobodu…na život dostojan čoveka. Sasvim namerno, s vrlo jasnim umišljajem napravili smo kratku paralelu između Jugoslavije i Ukrajine, u predstavljanju matrice za koju bi nam teško verovali na reč da nije stranih autora i medijskih kuća koje su uspele da izbore pravo na davno prognanu istinu i tako daju smisla svakoj nevino stradaloj žrtvi i prolivenoj krvi suludog krstaškog pohoda spin doktora novog korporativnog poretka.

Za naše stradale sunarodnike u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji, Ukrajini…za sve one nesretne masakrirane ljude u zgradi Sindikata u Odesi…

Slava im!
_________________________________________
[1] http://fakti.org/rossiya/putiniana/putin-neki-se-plase-nase-golemosti-pa-bi-da-nas-usitne-kao-jugoslaviju
[2] Ugovor su potpisale Francuska, Zapadna Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Cilj je bio da se pod kontrolu stavi proizvodnja i distribucija uglja i čelika
[3] Branko Horvat, intervju za nedeljnik Vreme, novembar 1991.
[4] The New York Times News service, 29. novembar 1990
[5] isto
[6] P. Brock, Media Cleansing Dirty reporting Journalism and Tragedy in Yugoslavia, strana 38
[7] Miloš Vasić, „Nemačka veza“, JUGOFAKS, 2. februar 1992.
[8] P. Brock, Media Cleansing,Dirty reporting Journalism and Tragedy in Yugoslavia,strana 55
[9] http://www.intermagazin.rs/godisnjica-nato-agresije-na-republiku-srpsku/
[10] isto
[11] isto
[12] P. Brock, Media Cleansing Dirty reporting Journalism and Tragedy in Yugoslavia,strane 64 i 65
[13] Isto, strana 60
[14] isto
[15] http://www.freerepublic.com/focus/f-news/1601184/posts
[16] isto
[17 Milivoj Ivanišević, Srbi „genocidni“, a pravdoljubivi, 19. septembar 2013, strana 15
[18] http://rt.com/op-edge/157060-odessa-massacre-war-nazi/
[19] http://www.advance.hr/vijesti/strasan-masakr-u-odesi-radikali-na-celu-s-fasistima-iz-desnog-sektora-spalili-desetke-ljudi-u-zgradi-sindikata-prezivjele-prebijali-na-ulici/
[20] http://rt.com/news/156652-odessa-fire-mainstream-media/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome
[21] http://rt.com/news/156652-odessa-fire-mainstream-media/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome
[22] http://www.globalresearch.ca/the-ukraine-crisis-and-the-political-lies-of-the-media/5379518
[23] http://www.globalresearch.ca/popular-discontent-grows-with-german-media-lies-in-ukraine-crisis-2/5376623
[24] http://www.globalresearch.ca/the-un-as-a-propaganda-nest-for-the-nato-information-vulture/5377892

Izvor: Fond Strateške Kulture