Трилатерала и „Пријатељи Украјине“

Пре неколико дана The Wall Street Journal објавио je чланак под насловом „Уједињени за украјинску независност“. Аутори чланка, који себе називају „копредседницима радне групе Трилатералне комисије у Русији“ су бивша америча државна подсекретарка Паула Добриански, председник руског Института за савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, бивши министар спољних послова Пољске, Андреј Олековски и бивши представник Јапана у Савету безбедности Уједињених нација, Јукио Сато. Они су изразили потребу за стварање утицајне међународне организације која ће функционисати као клуб „Пријатеља Украјине“, који ће „подржати украјинску привреду и суверенитет“.

У преводу чланка „Уједињени за украјинску независност“, кога је објавио угледни руски финансијски портал VestiFinance,:, стоји:

„Обарање авиона компаније Малезија Ерлајнс на лету МХ -17 трагични је подсетник интереса међународне заједнице о будућности Украјине. Кључ осигуравања националног јединства и независне политике за украјинског председника Порошенка је привредна стабилност. Као копредседници радне групе Трилатералне комисије у Русији верујемо да тешка економска ситуација у Украјини захтева стварање радне групе „Пријатељи Украјине“. Ова међународна група, која би се састојала од независних лидера из Северне Америке, Европе, Азије и Русије, треба очува суверенитет Украјине, подстиче привредне реформе у земљи и координира напоре влада и невладиних организација из различитих земаља које желе помоћи Украјини у овом критичном тренутку њене историје.“

Формално се нагласак даје на привредну компоненту те подршке. Међутим, заједничка изјава у неким тренуцима укључује и изјаве о „међународној подршци украјинском суверенитету“. Стога формат „Пријатеља Украјине“ увелико подсећа на сличне групе које су се појавиле у посљедњих неколико година. Такве структуре су тзв. „Пријатељи Либије“ и „Пријатељи Сирије“, које су чинили представници истих држава, пре свега Сједињених Држава, Велике Британије, Француске, Турске, Италије, Немачке и других. Заправо то је стварање међународне групе за координацију са широким распоном задатака. Председник Петро Порошенко већ је у име украјинских власти изјавио да намерава затражити да се Украјини додели посебан статус партнера у НАТО савезу. Иако је у мају ове године у својој председничкој кампањи, која је одисала пацифизмом и помиритељством, он такву могућност назвао „финландизацијом Украјине“, али не и „уласком Украјине у војни савез“, свима је јасно да би таквим статусом Украјина била све само не „равноправни партнер НАТО савеза“ и да више не би остала ни најмања могућност за њену сувереност.

Међутим, „Пријатељи Украјине“ наводе како би могли радити заједно управо на очувању „суверенитета“ Украјине, под условом да јој доделе заједничку војну помоћ, без икакве повезаности са НАТО савезом. Вредна помена је и чињеница да иницијатива за оснивање ове групе припада Трилатералној комисији (Trilateral Commission), формално нестраначкој и невладиној организацији, коју је 1973. основао Дејвид Рокфелер, како би подстицао тесну сарадњу између Северне Америке, западне Европе и Јапана.

Председник руског Института за савремени развој (ИНСОР- INSOR), Игор Јургенс, одабран је за „координатора Трилатералне комисије за Русију“. Игор Јургенс учествовао је на конференцији у Вашингтону крајем априла 2014. и састанак је на службеним страницама института којим управља описао на следећи начин:

„Годишња конференција Трилатералне комисије је догађај који представља угледни међународни скуп за истраживање и и расправу, а на њој су учествовале значајне политичке личности, академици и привредници из Северне Америке, Европе и Азије. Скуп је трајао од 24. до 27. априла у главном граду Сједињених Држава. Амерички државни секретар, Џон Кери, говорио је о актуелним приоритетима америчке спољне политике, са посебним нагласком на украјинску кризу. Огорченим тоном је посведочио како дипломатски напори на спровођењу Женевског споразума бележе озбиљне пропусте. Говорници из Кине и Индије су показали да им у глобалној перспективи украјинска криза заправо не смета, мада обе земље подржавају територијални интегритет Украјине и њену слободу избора. Међутим, Кина у мањој мјери, а Индија у потпуности нагласили су да се полазна тачка сукоба може приписати Западу, који није адекватно узео у обзир забринутост Русије због проширења НАТО савеза на њеним границама. Хенри Кисинџер је заговарао став који позива на компромис о будућој уставној структури Украјине, а њен неутрални статус је подржао и Збигњев Бжежински. Учесници су разменили мишљења и о другим важним питањима за глобални развој и међународну безбедност.“

Прича о стварању и функционисању Трилатералне комисије је доступна у отвореним изворима, укључујући и архиву породице Рокфелер ( The Rockefeller Archive Center у „Трилатерална комисија – Северна Америка“ пдф), стога је деловање ове међународне групе углавном познато. Треба напоменути да је оснивач групе Дејвид Рокфелер већ достигао врло дубоку старост (99), али зато њен бивши директор Збигњев Бжежински још увек активно учествује у раду организације, а Игора Јургенс тврди да „Бжежински има пријатељске намјере према Русији“.

Као врло угледан члан руског естаблишмента и Трилатералне комисије, господин Игор Јургенс морао би знати да је Бжежински познат по својим отвореним антируским ставовима, као и субверзивним активностима против Совјетског Савеза. То се најбоље може видети по извештају „Ангажовање Русије – Повратак или задржавање?“, који су стручњаци Трилатералне комисије објавили након овогодишњег заседања, током маја 2014.

Треба додати да чланови Трилатералне комисије своје материјале објављују у водећим западним медијима (Вол Стрит Журнал, Финеншејл Тајмс, Њујорк Тајмс, Блумберг, Вашингтон Пост, ЦНН, Политико, Форбес, и други), а сада су се активно укључили у формирање нове групе „Птијатељи Украјине“. „Пријатељи“ Либије, Сирије, Косова, итд. већ постоје, а будући „пријатељи“ ће се формирати тамо где се буде требала уводити глобалистичка „демократија“.

Што се тиче руске стране, односно господина Игора Јургенса, чини се да у Москви испод површине букти прави рат. Владимир Путин и његови сарадници, који покушавају водити јасну националну политику, пуно би се лакше носили с Вашингтоном и Бриселом, када не би постојало питање како ускладити спољно-политичке активности када у Русији постоје људи који су блиски самом врху једног дела извршне власти, сарађују са јаким привредницима и руском олигархијом, а очигледно су врло добро умрежени са својим западним колегама.

Ко је Игор Јургенс, поборник и покретач „Пријатеља Украјине“ у срцу Москве?

„Предсједник Института за савремени развој и члан Руске јавне коморе, Игор Јургенс, један је од најутицајнијих стручњака и близак је са актуелним премијером Медведевим. Изузетно вешто комбинује јавну, пословну и политичку каријеру. У исто време Јургенс је члан управног уреда руског Савеза произвођача и привредника, потпредседник „Renaissance Capital Group“, председник Одбора за финансије Руске привредне и индустријске коморе, вођа Балтичког форума, члан Вишег Већа групе „Just Cause Party“ и на многим другим је позицијама.

Дипломирао је 1974. на Економском факултету Државног универзитета у Москви, а себе је тада описивао као „осведоченог марксисту“. Касније је, без обзира на „марксистичке погледе“, добио докторат економије (1999.) и постао професор на Високој школи либералне економије у Москви. Од самог почетка своје каријере Игор Јургенс је деловао унутар власти и предузетништва, а касније је ушао у УНЕСКО, где је водио Сектор за спољне односе и сарадњу са седиштем у Паризу. Врло је успешан привредник и улагач, а 1996. постаје председник Међународног друштва за осигурање. У 2002. постаје „човек године“ и добија националну награду за „јачање међународних и међурегионалних политичких и привредних односа“.

Од 2001. Игор Јургенс улази и у Руску заједницу индустријалаца и предузетника, где постаје њен потпредседник. Од тада постаје познат као „гласноговорник руских олигарха“. Током 2003. Јургенс критикује владин напад на Јукос и оптужује руске власти за „популизам“. Исте године је био међу онима који су потписали јавно писмо председнику Владимиру Путину, негодујући због поступка порезних власти према Јукосу. 2005. постаје први потпредседник велике инвестиционе фирме „Renaissance Capital“, одакле из сенке утиче на управљање државним односима.

Такође је члан надзорних одбора руских представништава компанија Нестле, Хјулит-Пакард и Бритиш Петролеум.

Данас је Игор Јургенс познат као „либерал Кремља“ и противник је Путиновог кризног плана који се темељи на државним интервенцијама. Он позива на модернизацију руске привреде и политичког система, окривљујући власти за централизацију, протекционизам и уплитање државе у привреду, укључујући и „државне корпорације“ као инструмент. Игор Јургенс позива владу да либералним иницијативама оконча једнострану зависност земље од извоза нафте и гаса.

Многи политички стручњаци су Јургенса сместили врло близу премијеру Дмитрију Медведеву, јер је првих дана био његов гласноговорник. У мају 2009. Игор Јургенс у интервјуу за Дејли Телеграф оштро критикује владавину Владимира Путина и каже „како је Путин моћ оставио у рукама мале владајуће елите, створио енергетски зависан модел који ће зашкрипати када финансијска криза почне слабити Русију“.

Игор Јургенс 2008. постаје члан Јавне коморе, а 2009. председник Већа за очување развоја институција цивилног друштва и људских права. Његов Институт за савремени развој уједињује не само либералне аналитичаре и стручњаке, него и неке личности из тима председника Путина, као што су саветник Леонид Реиман, помоћник Аркадиј Дворкович, министарка за привредни развој Елвира Набиулина и председник Врховног арбитражног суда Антон Иванов.“

Ово је само службени део богатог животописа господина Игора Јургенса, који говори како се од „освједоченог марксиста“ у младости, може догурати чак до Трилатералне комисије Дејвида Рокфелера и покренути иницијатива за стварање „Пријатеља Украјине“ у срцу Русије, док у исто време знамо како су завршиле земље које су имале сличне „пријатеље“. Либија је у хаосу секташких сукоба, а рат у Сирији је до сада однео преко 160 000 живота и нема назнака да ће скоро завршити. На крају можемо једино рећи: „Штета по Украјину, која треба пажљивије да бира пријатеље!“

Извор: Advance

Коментари

Један коментар на Трилатерала и „Пријатељи Украјине“