Država u dečačkim rukama

Javna rasprava koju je organizovao Ustavni sud Srbije u postupku ocene ustavnosti i zakonitosti tzv. Briselskog sporazuma od 19. 4. 2013. („Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” između Vlade Republike Srbije i samozvane države kosmetskih Albanaca), kristalno jasno je pokazala svu stručnu i moralnu bedu naprednjačkih kadrova. Preciznije, ova rasprava je pokazala, da intelektualni lopov u ministarskom odelu ne predstavlja incident u naprednjačkim redovima, već je on i u stručnom i u moralnom pogledu itekako reprezentativna predstava naprednjačke stranačke elite. Ova slika je dobila dodatnu ekspresivnost u javnoj raspravi pred Ustavnim sudom, jer su se nasuprot Vučićevih pravničkih junoša našala takva vrhunska imena srpske pravničke nauke, kakvi su profesori Kosta Čavoški i Ratko Marković.1)

Ustav Srbije kroz optiku egzistencijalne dijalektike Vučićevih pravnika

Nalazeći se u takvoj sasvim nezavidnoj situaciji, ministar pravde N. Selaković je „iz suve drenovine iscedio” neverovatnu količinu, rečju akademika Čavoškog, „pravne sofisterije”. Svoje tumačenje prava i Ustava RS, Selaković je nazvao „egzistencijalnom dijalektikom”, što je metod nepoznat pravnoj nauci, ali preveden kao – životno dovijanje, itekako poznat i široko prihvaćen u naprednjačkoj sredini. Svoje dovijanje ministar pravde je započeo tvrdnjom da tzv. Briselski sporazum od 19. 4. 2013. nije opšti pravni akt, već politički akt, čime bi njegova ocena izašla iz kruga nadležnosti Ustavnog suda.

Ovakvo tumačenje ne predstavlja ništa drugo nego izvrtanje istine, sporno ne samo sa stručnog, već zbog svoje flagrantnosti i sa moralnog stanovišta. Najpre, da je tzv. Briselski sporazum od 19. 4. 2013. samo politički akt, onda on, kako su istakli profesori Kosta Čavoški i Ratko Marković, ne bi mogao da stvara pravne obaveze. Međutim, u cilju sprovođenja ovog Sporazuma, Vlada Srbije je sa predstavnicima separatističke pobunjeničke kvazidržave Kosovo zaključila „Plan primene Briselskog sporazuma”, koji ima, kako je već primećeno, sve karakteristike jednog sprovedbenog međudržavnog ugovora.2) Svojom odlukom od 26. maja 2013. Vlada je prihvatila ovaj Plan, čime je on postao obavezan za sve državne organe. Briselski sporazum je shodno planu i dinamici predviđenoj njegovim sprovedbenim aktom u čitavom nizu oblasti, od policije, sudstva, do lokalne samouprave i javnih finansija, proizveo mnoštvo konkretnih pravnih posledica. Na osnovu ovih protivustavnih i protivzakonitih opštih pravnih akata proisteklo je mnoštvo pojedinačnih pravnih akata. Tako je, primera radi, saglasno odeljcima 3. i 4. navedenog Plana, na osnovu niza rešenja, a mimo razloga utvrđenih zakonima Republike Srbije, prestao radni odnos policajcima i sudijama na KiM.

U sudaru sa ovakvom državno i nacionalno tragičnom kosovskometohijskom stvarnošću, dovijanje drugog Vučićevog pravnika, prof. dr D. Đurđevića (direktor Sekretarijata za zakonodavstvo i predsednik RIK), o tome kako nema ni jednog pojedinačnog pravnog akta donetog od strane državnog organa koji bi se neposredno pozivao na Briselski sporazum, postaje ne samo pravnički „tanko”, već i moralno otužno. To što se u navedenim pojedinačnim pravnim aktim donosilac ne poziva na Briselski sporazum, nije nikakav dokaz njegove neobaveznosti, već dokaz da sadašnji Srbijini vlastodržci, svesni kažnjivosti svog dela, prikrivaju radnje kojima narušavaju teritorijalno jedinstvo države Srbije. Uostalom zaklinjanja sadašnjih vlastodržaca po belosvetskim metropolama da Srbiju obavezuje Briselski sporazum, kao i radnje koje tim povodom preduzimaju, imaće u budućnosti u odnosu na pilatovska domišljanja Vučićevih pravnika – snagu izuzetnog tužilačkog dokaza. Ministru Selakoviću, ranije profesionalno zainteresovanom za pravnu istoriju, valjalo bi da se priseti Luterovih reči i njima opomene kolegu Đurđevića: „Pravnik, koji nije ništa više nego pravnik, bedno je stvorenje”.

Ipak, Vučićev junoša Selaković je najveći stepen kreativnosti ispoljio u tumačenju člana 182. st. 2. Ustava RS. Optužujući ovlašćenog predlagača (26 narodnih poslanika bivšeg saziva Narodne skupštine, većinom iz redova DSS) da u oceni ustavnosti Briselskog sporazuma polazi od svog viđenja suštinske autonomije na KiM, ministar pravde je u navedeni član Ustava sam učitao jedan „dupli ustav”. Po njemu ustavna odredba o suštinskoj autonomiji KiM je toliko široka, jer „ne definiše sadržaj suštinske autonomije”, da kao kaučuk-norma omogućava da se u nju smesti celokupan pravni poredak pobunjeničke pseudodržave Kosovo. Predlogom za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma ovlašćeni predlagač, prema rečima ministra pravde, „nadležnim organima Srbije vezuje ruke”.3) Time on posredno sugeriše da Srbijini vlastodržci imaju nameru da na osnovu ekstenzivnog tumačenja ustavne odrebe o suštinskoj autonomiji na KiM, u formi ustavnog zakona u Ustav Srbije uguraju, i time ex tunc konvalidiraju, pravni sistem pobunjeničke separatističke tvorevine tzv. Republike Kosovo. Državolike tvorevine nastale ne samo protivno ustavnopravnom poretku Republike Srbije, već i narušavanjem režima uspostavljenog Rezolucijom 1244. Sledstveno, ustavnim zakonom donetim prema Selakovićevoj zamisli, u Republici Srbiji bi se uspostavilo novo paralelno ustavnopravno uređenje, različito od postojećeg. Za razliku od sadašnjeg ustavnog uređenja po kome Srbija pripada tipu decentralizovanih unitarnih država, sa tzv. Kosovom koje bi bilo „preuzeto” sa samostalnim ustavnopravnim poretkom, kao i sa samostalnim kompletnim sistemom vlasti, kako administrativne, tako i sudske i zakonodavne, Republika Srbija bi postala federalna država. Jer, ustavotvorstvo, sudska i zakonodavna autonomija nisu svojstveni teritorijalnim autonomijama u unitarnoj državi, ma kako one „suštinske” bile, već federalnim jedinicama u složenoj državi.4) Ovim bi se ne samo izašlo van pravnoteorijskog okvira suštinske autonomije predviđene u čl. 182. st. 2. Ustava, već bi se u ustavnopravnom poretku Republike Srbije stvorio jedan corpus separatum, sa dobrom perspektivom da bude upotrebljen kao detonator za dalje ustavnopravno ucenjivanje i razbijanje neposlušne Srbije. Jednom rečju, model ustavnopravnog rešenja kosovskometohijskog pitanja za koji se zalažu Vučićevi pravnici neće ništa promeniti na okupiranom KiM, dok će ostatku Srbije doneti pravnu nesigurnost i političku nestabilnost.

Preteče u egzistencijalno dijalektičkom pristupu ustavu

Ovakvo „egzistencijalno dijalektičko” tumačenje Ustava koje daje N. Selaković, ni u profesionalnom ni u moralnom pogledu nije novo u srpskoj politici. Naime, uoči Drugog svetskog rata, sa motivom rešenja hrvatskog pitanja, Kraljevina Jugoslavija je protivno važećem Ustavu federalizovana osnivanjem Banovine Hrvatske. Kao pravni osnov za donošenje Uredbe o Banovini Hrvatskoj, Vlada Cvetković-Maček je uzela čl. 116. Septembarskog ustava, koji je sadržavao odredbu „o svojevrsnoj nužnoj odbrani države”. Ustavotvorac od 1931. je pobrojao četiri slučaja u kojima se monarhu, zbog ugroženosti javnog poretka i sigurnosti, daju vanredna ovlašćenja da preduzme mere nezavisno od ustavnih i zakonskih propisa. Uredbobranioci, a među njima i poznati profesor beogradskog Pravnog fakulteta Đorđe Tasić i tada mladi docent, potom u Brozovoj Jugoslaviji poznati profesor Radomir Lukić, su tako ekstenzivno tumačili navedenu ustavnu odredbu da su u njoj videli „dupli ustav” „iz koga bi se mogao izvući ceo jedan novi ustav i zameniti stari”. Polazeći od toga da su hrvatskim neučestovanjem u državnoj vlasti, a zapravo separatističkim delovanjem HSS, ugroženi javni interesi, na osnovu čl. 116. je u cilju prevazilaženja takvog stanja formirana Banovina Hrvatska. Pravna posledica takvog kreativnog tumačenja bilo je stvaranje svojevrsnog corpus separatum-a u ustavnopravnom poretku Kraljevine Jugoslavije, kojom se ona asimetrično federalizovala, što je u političkom smislu državi donelo samo novu i veću političku nestabilnost. Ovakvom „pravnom sofisterijom” dvojice ondašnjih profesora beogradskog Pravnog fakulteta u avgustu 1939. godine ostvaren je po prvi put hrvatski „tisućljetni san o Trojednici” (istorijska fikcija o jedinstvu Hrvatske, Slavonije i Dalmacije), kao i anglosaksonski planovi o federalizaciji jugoslovenske države, uz neizostavno namirivanje džepova nezasitih beogradskih režimskih političkih krugova.5)

Ako je ovo bio bilans pravničkog mudrovanja jednog Tasića i Lukića, možemo samo da zamislimo plodove „pravne sofisterije” Selakovića i Đurđevića.

Šta ne zna prof. dr Đurđević, a morao bi da zna asistent Selaković. O kakvom kapacitetu za sofisteriju se radi pokazuje stav prof. dr D. Đurđevića, po kome je za kvalifikaciju Briselskog sporazuma kao međunarodnog ugovora bitno da se utvrdi postojanje međunarodne ugovorne sposobnosti strana ugovornica, kao izraza njihovog međunarodnopravnog subjektiviteta, a koji on vezuje za akt međunarodnog priznanja države. Sledstveno, kako Srbija nije priznala tzv. Republiku Kosovo i kako ono nije član UN, Đurđević zaključuje kao ono ne može ni da se pojavi kao strana ugovornica jednog međudržavnog ugovora. Međutim, prema pravilima opšteg običajnog međunarodnog prava egzistencija države ne zavisi od čina priznanja od strane drugih država.6) Priznanje ima karakter deklaratornog, a ne konstituitivnog akta. Država postoji ako je suverena, odnosno ako njena vlast ima supermatiju nad svim drugim vlastima na određenoj teritoriji i nad određenim narodom.7) Pitanje suverenosti je faktičko, a ne pravno pitanje i ispoljava se kroz pravo i mogućnost države da sama sebe pravno uredi (ustavotvorstvo), pravo da šalje i prima diplomatske predstavnike (ius legandi), pravo na vođenje rata (ius belli gerendi) i najzad, pravo zaključivanja međunarodnih ugovora (ius contrahendi).

Da je međunarodna ugovorna sposobnost vezana za priznanje nezavisnosti, ne bi Srbija sedamnaest godina pre berlinskog priznanja od 1878. zaključila ugovor između „pravitelstva srbskog, austrijskog, turskog i sajedinjeni knjažestva moldavskog i vlaškog, o reguliranju službe telegrafske”.8) Kneževina Srbija je pre berlinskog priznanja nezavisnosti zaključila i čitav niz ugovora o vojnim savezima sa balkanskim pravoslavnim državama (1866-1868). Međutim, iluzija turskog sizerenstva, s jedne strane, a stvarna snaga Srbijine suverenosti i u odsustvu međunarodnog priznanja, s druge strane, najjasnije su se sudarile 1862. godine, u vreme događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda. Kao odgovor na tursko bombardovanje Beograda knez Mihailo je podigao 15 000 pripadnika narodne vojske. O trajnim poukama ovog dođaja najbolje govore reči maestralnog Slobodan Jovanović: „Zasluga je Mihaila i njegove vlade da se nisu prepali od turskih topova. Umesto da popusti Porti, oni su digli na oružje narod, gotovi da na njenu silu silom odgovore. To njihovo držanje rešilo je pitanje o našoj narodnoj vojsci. Jer, kada bombardovanjem Beograda nije mogla ništa postići, Porta je morala sa svojom vojskom iz Bosne i Bugarske upasti u našu zemlju, ako je htela da nam svoju volju nametne. Tako daleko ona nije smela ići. Odustajući od vojnog pohoda na Srbiju, Porta je rešenje svog spora s nama prenela na evropsku diplomatiju. Od tog trenutka bilo je izvesno da se naša narodna vojska neće rasturati: za obezružavanje jednog naroda diplomatske konferencije i njihovi protokoli retko su kad bili dovoljni”.9)

Današnja Srbija kao nekada „bolesnik sa Bosfora”

Pravnoistorijsko iskustvo nam veli da se Srbija posle 2008. ponaša prema KiM, isto onako kako se „bolesnik sa Bosfora” od tridesetih godina 19. veka ponašao prema svojoj vazaliji Srbiji. U 19. veku Srbija je svojom odlučnošću i upornošću korak po korak osvajala atribute suverenosti, istiskujući ih iz malaksalih i nevoljnih ruku turskog sizerenstva. U vreme formalnog priznanja Srbijine nezavisnosti na Berlinskom kongresu u turskim rukama već jedanaest godina (posle predaje gradskih utvrđenja) nije se nalazila ni jedna od efektivnih poluga sizerenske vlasti. Povlačenjem sa severa KiM svog imperium-a, oličenog pre svega u sudstvu i policiji, Srbija danas ne radi ništa drugo do ono što je Turska uradila 1867. predajom gradova. S tom razlikom, što se Turska nekada povlačila sa okupirane teritorije, a Srbija danas napušta svoj duhovni zavičaj.

Ove pravnoistorijske pouke prof. dr D. Đurđević, kao specijalisti za građanskopravnu oblast, s razlogom mogu da budu nepoznate, ali bi morao da ih zna nekadašnji pravni istoričar, asistent Selaković, ili mu ni ranije mladalačke političke ambicije nisu ostavljale vremena i mira da se sa njima upozna.

Međunarodnopravna korist od „pravnih sofisterija”

Uostalom, dovijanja Vučićevih pravnika kojima se Briselskom sporazumu osporava međudržavni karakter može da služi samo unutrašnjoj političkoj upotrebi, jer u međunarodnom pravu neumoljivo važi princip pacta sunt servanda. Uz to, Briselski sporazum je parafiran, o čemu smo podrobno pisali 2013. godine,(10) ne pod rezervom ratifikacije, već pod uslovom naknadnog obostranog prihvatanja, što je posebna ustanova predviđena u čl. 14. st. 2. Konvencije o ugovornom pravu od 1969. Uslovi pod kojima se država obavezuje ratifikacijom važe, kako se ističe u teoriji međunarodnog javnog prava, mutatis mutandis i kod ustanove prihvatanja.(11)

S druge strane, i pored principa pacta sunt servanda, međunarodni ugovori su ništavi iz istih razloga kao i privatnopravni ugovori: mane volje i kršenje imperativnih zakonskih normi. Zato bi oglašavanje neustavnim Briselskog sporazuma, ne samo zaštitilo jedinstvo unutrašnjeg pravnog poretka, već bi dalo mogućnost da se ovaj Sporazum oglasi ništavim i u međunarodnopravnom opštenju.

Dečaci i ropski status Srbije

Oštar ton ovog teksta ni najmanje nije posledica ubeđenosti pisca u sopstvenu stručnu i moralnu izabranost i nepogrešivost, već je posledica dubokog ubeđenja da po zamisli Gospodnjoj živimo u vremenu posebnog i možda poslednjeg velikog izbora. Ovoj generaciji Srba nije suđeno da može znanjem bez vrline da sebe opravda na Sudu istorije. S toga, verujem da „pravne sofisterije” kolega Đurđevića i Selakovića suštinski nisu plod njihovog stručnog, već moralnog „nesnalaženja”. A dubina ovog „nesnalaženja” unapred je određena omiljenom Vučićevom rečju kojom često oslovljava svoje saradnike, kao „dr” Stefanovića: „mladić”. Reč mladić ili momak upućuje na nekog ko je ne samo mlad po godinama, već i na nekog ko po statusu nije punopravan. Tako su Rimljani istom rečju – puer, označavali dečaka, odnosno mladića i roba.(12) Ruski srednjovekovni termin za osobu bez pravnog subjektiviteta (svojevrsnog srednjovekovnog roba) holop, poticao je iz maloruskog narečja gde je označavo dečaka (malьčik).(13) I najzad, u srpskom srednjovekovnom pravu lice bez pranog subjektiviteta nazivalo se otrok, rečju kojom se u savremenom slovenačkom jeziku označava dete.(14) Ono što je za kolege Đurđevića i Selakovića psihološki utešno, ali ne i pravno i etički abolirajuće, jeste istovremeni mladićki položaj koji njihov gospodar Vučić ima u odnosu na svoje zapadne gospodare.

______________________________________

1) http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-ustavni-sud-nenadlezan-za-ocenu-briselskog-spora.html

2) Nečasni muk Ustavnog suda povodom Kosova i Metohije, ur. Boris Milosavljević, Beograd, 2013, str. 135;

3) http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-ustavni-sud-nenadlezan-za-ocenu-briselskog-spora.html

4) R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 2008, str. 382-383;

5) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 774-777;

6) B. Krivokapić, Aktuelni problemi međunarodnog prava, Beograd, 2011, str. 73;

7) R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, str. 152č

8) M. Pavlović, Knez Mihailovi ugovori sa susedima, Pravni sistem Srbije i standardi Evropske Unije i Saveta Evrope, Kragujevac, 2009, str. 3;

9) S. Jovanović, Ustavobranitelji i njihova vlada i Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd, 1990, str. 446;

10) http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/06/o-statusnoi-neutralnosti-tzv-briselskog-sporazuma.html

11) S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, str. 453;

12) M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1980, str. 864;

13) M. F. Vladimirskiй-Budanov, Obzor istorii ruskago prava, izd. 7, Spb.-Kiev, 1915, str. 338;

13) M. Petrović, O Zakonopravilu ili Nomokanonu Svetoga Save, Beograd, 1990, str. 61-62.

Izvor: Fond Strateške Kulture