Izbori na KiM – Kao sav ne(normalan) svet

Sučeljavanje dvojice (sa)učesnika u izbornoj farsi koja se 3. i 17. novembra 2013. odigrala u severnoj Kosovskoj Mitrovici, upriličeno na stranicama beogradskih Večernjih novosti,[1] govori nam sve što treba da znamo o tom bednom događaju, onima koji su ga organizovali i onima koji ga podržavaju. Namerili se jedan na drugog Krstimir Pantić i Oliver Ivanović, dva „srpska“ kandidata za „gradonačelnika“ severnog dela grada, svaki rešen da bude baš taj koji će Srbe sa severa pokrajine konačno izvesti iz pravnog poretka Srbije u besporedak lažne države „Kosovo“, koji će biti taj koji će svoje sunarodnike svesti na „suzajedničare“ i, što je verovatno najvažnije u njihovoj vrednosnoj hijerarhiji, ko će biti bliži obećanim EU milionima[2] navodno namenjenim tzv. srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji.

Treba prvo primetiti da su obojica perspektivnih Tačijevih podanika, što neposredno što posredno, dala za pravo zagovornicima bojkota tzv. lokalnih izbora. Tako nam Pantić, verovatno ne u potpunosti svestan onoga što izgovara, saopštava: „Iako su izbori pokradeni i namešteni, niko ne može da ospori činjenicu da je na njima pobedu odnela država Srbija i Srbi u Kosovskoj Mitrovici“. Prevedeno na ljudski jezik – vlasti u Beogradu su, u sklopu svoje odlučne borbe protiv kriminala i korupcije a za vladavinu prava, odnele pobedu na „pokradenim i nameštenim“ izborima, što „niko ne može da ospori“. To, razume se, uključuje i EU, koja je oduševljena „uspešnim“ načinom na koji su „izbori“ održani.[3]

E, sad, šta to tačno tišti Pantića, koji bi valjda trebalo da bude zadovoljan što je NJEGOVA država (kako to crnokošuljasti Vulin uvek voli da podvuče u dometu svakog mikrofona) odnela pobedu? Pantić, naime, tvrdi da je OEBS „namestio rezultate“. Kako? Pantić je još u nedelju, po završetku „glasanja“, protestovao zbog odluke OEBS-a i tzv. CIK-a da se glasački listići ne broje na licu mesta u Mitrovici, već da se džipovima prebace i prebroje u tzv. Centru za prebrojavanje glasova u Kosovu Polju.[4]   I, kako je uspeo da dokuči čak i promućurni (pro)srpski član tzv. CIK-a Rikalo, tu su otvorene mogućnosti da se „izborni rezultat promeni na nekom drugom mestu ili usput, jer to OEBS može da uradi pošto prevozi materijal“.[5]    A prevozio ga je, očigledno, bez prisustva članova biračkih odbora. Tamo gde živi „sav normalan svet“ – a van EU ga nema, to je valjda svima u Krugu dvojke jasno – ovo bi istog trenutka dovelo ne samo do poništavanja izbora, već i do političkog skandala prvog reda.

Naravno, i Oliver Ivanović je registrovao ova dešavanja, ali mnogo hladnokrvnije, nego Pantić. Upozoravao je, kako tvrdi, da bi odluka da se glasovi prebrojavaju van Mitrovice „bespotrebno (bacila) senku sumnje na regularnost(izbora)“. Isti Ivanović je, posle prvog kruga 3. novembra, još uvek ne znajući da li je i dalje „u igri“ (ili, pre bi se reklo, tvrdeći pazar), pred televizijskim kamerama, jasno rekao da bi izbori u sve četiri opštine na severu trebalo da se ponište, jer su posmatrači svuda, bar za neki vremenski period, napustili biračka mesta i ostavili biračke materijale bez ikakvog nadzora. No, već sledećeg dana je počeo da priča drugu, daleko kooperativniju priču, u kojoj se onaj deo o neophodnosti poništavanja izbora nekako zagubio. Ovog puta nije ni sačekao jutro:

Novosti: Priznaćete rezultate prvog kruga?

Ivanović: Hoćemo!

Ivanovićeva „trpeljivost“ je očigledno velika. Jer, ne radi se ovde samo o tome da je OEBS odneo sav birački materijal bez nadzora i mogao s njim da radi šta hoće u tranzitu. Imamo i sledeći momenat: „Izborni proces najviše je narušila lista ‘Srpska’. Pred kraj glasanja, oko 18 časova, koordinirano su dolazili da glasaju njihovi ljudi koji su čak bili odbornici u Zvečanu, Leposaviću, Zubinom Potoku. Stizali su i ‘birači’iz Čačka, Novog Sada, Gornjeg Milanovca. Rivalska lista je tako dobila oko 150 glasova više”. Da ne govorimo o „velikim pritiscima i ucenama građana, koji su čak u nedelju izvođeni na birališta kako bi podržali ‘Srpsku’“.

Da je samo anti-izborni štab u Mitrovici govorio ovakve stvari – a jeste, uz obilje dokaza[6] – bio bi to još jedan dokaz njihovog „ekstremizma“, pa možda čak i delovanja protiv „interese zemlje“, ako bi se vodili rečima Demostena iz predsedničkog kabineta, Marka Đurića (sa ili bez kamenčića u ustima, neka procene eksperti). Ovako – to je nešto oko čega se očigledno ne treba previše uzbuđivati, jer nas „svetla budućnost“ zove, a Srbija, kako stalno ističu njeni putevoditelji, „nema vremena da čeka“.[7]

Nije, naravno, čudno što Pantiću sve ovo što je prethodilo OEBS-ovom kidnapovanju glasačkih listića nije smetalo: ipak je sve to rađeno za njegov račun. A logika „pragmatike“ nalaže da sve što se radi u našu ličnu korist po prirodi stvari mora da bude „dobro“. Ili, parafrazirajući Đinđićev opis urođeničkog mentaliteta (kojeg je, razume se, trebalo prevazići): „dobro“ je kada naše pleme ukrade stoku tuđeg plemena, a „loše“ je kada tuđe pleme ukrade našu stoku. Dakle, sve bi bilo dobro, i Pantić bi bio zadovoljan, hvaleći „demokratski proces“ istim rečima kojima ga sada hvale briselokrate i Džefersonovi naslednici u Vašingtonu – samo da nije bilo tog prokletog, nenadgledanog prebacivanja biračkog materijala u Kosovo Polje. Sad odjednom ništa ne valja, sada se Pantić odjednom prisetio da  „i dalje smatra(m)da je briselski sporazum loš i da njime nisu rešena mnoga veoma značajna pitanja, a to će poslužiti za nastavak ucenjivanja“.

Naravno, najmanje je ovde reč o brizi za regularnost izbora. Pre će biti da je reč o tome da Pantić polako shvata da rok njegove upotrebe možda ističe, pošto je poslužio kao udarno oruđe za legitimisanje Tačijevih izbora na severu KiM. Tzv. međunarodnoj zajednici je Oliver Ivanović očigledno prihvatljiviji sagovornik. S druge strane, dok do utorka, 19.11. Pantić još uvek nije javno objavio da li će uopšte priznati rezultate ponovljenih „izbora“, njegov partijski drug, Milovan Drecun, pokazujući onu vrstu lojalnosti koja ga je već učinila legendarnim među kosmetskim Srbima – je uveliko pričao o neophodnosti izlaska „što većeg“ broja Srba na drugi krug „izbora“.[8]    Pantić – who is that? No, Drecun vrlo dobro zna ono što je izgovorio i Ivanović: da Pantić „nije vlastan da o tome odlučuje, kao što nije ni do sada odlučivao“. O tome odlučuju oni koji su nesrećnog Pantića do sada i koristili. Pritom ne mislimo na njihove posrednike koji spavaju na briselskim podovima ili otvaraju Epl-ove radnje po Beogradu.

Eto, dakle, slike i prilike briselske demokratije, u nepogrešivom kosovskom ogledalu. A i onih koji bi da nas u nju „integrišu“, putem prinudnog glasanja, pokradenih izbora, crnih košulja, žandarmerije u civilu koja cepa plakate, hapšenih novinara.[9]   Možda je „sav normalan svet“ tamo.  Ali pristojan nije.

Izvor: Fond Strateške kulture