(Nažalost) neizmišljeni likovi

Nesumnjivo podstaknut varljivom sigurnošću stranih političkih skuta – a i sadržajima koji se drže u raznim fiokama – nominalni premijer Srbije Ivica Dačić nastavlja da trenira strogoću nad nekoliko desetina hiljada hrabrih i odlučnih Srba sa severa Kosova i Metohije: “Niko nema prava da vodi politiku koja je suprotna državnim interesima Srbije, a koji se u ovom trenutku sastoje u tome da Srbi na Kosovu imaju svoje legitimne i legalno izabrane predstavnike koji će biti međunarodno priznati, a ne samo predstavljeni kao neke paralelne strukture koje niko ne priznaje”, izjavio je Dačić 19.8.2013. u Tekerišu, dodajući da će svi funkcioneri koji na Kosovu i Metohiji vode politiku suprotnu vladinoj biti smenjeni.[1]

Treba obratiti pažnju na pažljivo odabranu terminologiju nominalnog premijera – da niko nema pravo da vodi politiku protivnu “državnim interesima Srbije”. To je čista zamena teza individue koja je položila zakletvu na Ustav Srbije – i od tada ga nemilice krši, pogotovo kada je reč o Kosovu i Metohiji. Sa svoje strane, Srbi sa severa Kosova i Metohije, odnosno njihovi predstavnici kojima Dačić preti smenom, upravo brane Ustav Srbije odbijanjem da učestvuju na “lokalnim izborima” 3.11.2013. koji treba da se sprovedu prema zakonima kosovske kvazi-države. Dačić, Vlada i predsednik republike su “državni interes”, pojam koji putem svojih kontrolisanih medija mogu nekažnjeno da definišu po sopstvenom, odnosno spolja-diktiranom nahođenju – proglasili za vrhovnu vrednost. U ime “državnog interesa” se može sve – pa i kršenje najvišeg pravnog akta zemlje. Uzurpacija i neobjavljena diktatura su daleko odmakli u Srbiji, pod budnim okom, odnosno “monitoringom” Evropske unije i njene preduboke posvećenosti “vladavini prava”. Štaviše, Srbija se neće smatrati čak ni pravim kandidatom za kandidata za neizvesno buduće članstvo u “najznačajnijem mirovnom projektu u istoriji čovečanstva”, kako ju je, u posebnom naletu EUforije, jednom prilikom okarakterisao sadašnji predsedavajući Generalne skupštine UN,[2]ako ne bude do kraja dosledna u kršenju sopstvenog ustava, tj. u guranju svojih kosmetskih sunarodnika izvan ustavnog poretka zemlje kroz primenu tzv. Briselskog sporazuma.[3]

Dačić je, nažalost, priliku za “junačenje” dobio povodom obeležavanja 99-godišnjice slavne Cerske bitke, čiji istinski junaci predstavljaju sve ono što sadašnja beogradska vlast nije – spremnost za suočavanje sa daleko moćnijim neprijateljem radi odbrane zemlje, utemeljenu u prethodnoj odluci tadašnjeg državnog rukovodstva da odbije austro-ugarski ultimatum i povuče istinsku crvenu liniju ispod koje nijedna zemlja ili narod koji drži do sebe ne mogu da idu. Psihološki, Dačiću je sigurno godilo što je, stojeći kao Liliputanac među senima divova, imao priliku da bar prema nekom iživljava svoje komplekse. No, to sigurno nije cela priča. Uvek, i u svakoj prilici, kroz vekove, konvertiti su uvek osećali potrebu – na koju često niko spolja nije morao da ih podstiče – da se dokazuju, ne samo svojim novim gospodarima već i svom novom identitetu. Dačić je sada EUropejac. “Najevropljanin”. Nije sigurno šta je tačno bio pre toga. No, kao i bivši radikali Vučić i Nikolić, on će, odsad pa nadalje – tj. dok mu od Brisela i Vašingtona zavise vlast i sloboda – neprestano morati da se dokazuje. Predstavnici zapadnih sila često umeju da budu daleko umereniji. Tako, npr. komandant KFOR-a Folker Halbauer, povodom mogućnosti uklanjanja barikade sa glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, jasno kaže da će ona biti uklonjena tek “ako su sve strane za to da se skloni”[4]. No, novopečeni najevropljanin neizostavno teži da nadvisi EUropskog starosedeoca. On ne polaže ništa na to što se sever KiM više puta skoro jednoglasno izjasnio, što referendumski, što preko svojih izabranih predstavnika, protiv priznavanja secesionističkih prištinskih vlasti a u korist opstanka i života u sopstvenoj državi, u skladu sa svojim neotuđivim građanskim pravima. EUropljanin bar verbalno uvažava drugu stranu. Najevropljanin bi da smenjuje, pa i hapsi tu istu stranu, na kojoj je koliko juče bio. On se bolje druži i razume sa Tačijem nego sa bilo kim iz severne Mitrovice. A wannabekoji bi da krene stopama Najevropljanina, neko poput Olivera Ivanovića, samo se bruka trudeći se da dokaže svoje “poznanje prava”. “Država ima svoju politiku i onog trenutka kada Vlada Srbije donese svoj stav i potvrdi ga Skupština, onda to postaje zakonska obaveza za sve one koji su delovi državnog aparata u pokrajini,” veli Ivanović, ne shvatajući ne samo da je tzv. Briselski sporazum politički a ne pravni akt i da u uređenim zemljama postoje institucije zvane ustavni sudovi, na kojim je da odluče šta je a šta nije “zakonska obaveza” – naravno, kada im se to pravo omogući, što nije slučaj u EUropskoj Srbiji. Da ne zaboravimo ni Marka Đurića, Nikolićevog savetnika, koji rado reklamira “postizanje suštinskog jedinstva predstavnika srpskog naroda na KiM i države da se izađe na lokalne izbore 3. novembra sa jedinstvenom srpskom listom”,[5]pritom elegantno, (naj)EUropski prećutkujući činjenicu da su “predstavnici srpskog naroda na KiM” koji su došli u Beograd 20. avgusta na sastanak sa predsednikom republike zapravo činovnici južno od Ibra koje je postavila beogradska vlast, i da je to jedini izvor njihovog navodnog legitimiteta.

No, vratimo se Najevropljaninu. Budući da je rodom iz Prizrena i da je obestan, zgodno je uporediti Dačića sa Hamzom Vukašinovićem iz Orahovca kod Prizrena, jednog od “Neizmišljenih likova” sjajnog pisca, pripovedača i vođe srpskog oslobodilačkog pokreta u Makedoniji, Grigorija Božovića:

“Ukoliko se više spominjalo njegovo srpsko prezime u nameri da se on nešto omalovaži sa svojega davnašnjega porekla, utoliko ga je pritiskao stravičan nagon da bude oholiji, pomamniji i bešnji Turčin. Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako ni malo nisu bolji Turci od njega oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda.”[6]

To je taj deo konvertitskog mentaliteta koji je među Srbima dobro poznat, iz kog su se izrodili najveći antisrpski zlotvori i odmetnici. To je među najupečatljivijim specifičnostima ovdašnjeg podneblja: dok se u sređenijim sredinama slabost karaktera ili nepostojanost društveno amortizuju na ovaj ili onaj način, beskrupuloznoću ili malodušnošću u penjanju ili održavanju na društvenoj lestvici, a koji ipak ne ostavljaju trajne posledice po nacionalni identitet, dotle se na ovom civilizacijskom raskršću takvi, uglavnom karakterni nedostaci plaćaju mnogo višom cenom: traži se ne samo čovek, već i njegova duša.

Razume se, i u takvim okolnostima javljaju se bitne nijanse. Za razliku od Ivice, Hamza je bio ohol i hrabar ratnik, poluodmetnik i od samog sultana. “Za Srbe je imao samo prezrenje. Nečuveno i neviđeno, grubo i pogano.” Ali ne za baš sve: “… ne pamti (se) da je koga o Božiću posetio, dok je međutim svake slave kod Trifuna Ledeničanina pio rakiju do zore i blagosiljao uza svaku čašu lepše no kakav najpravoslavniji Rogožnjanin. A Ledeničanin je već imao na duši više od trideset Turaka!… Uostalom, svetu je bilo još čudnovatije što je on uljudno, Boga prihvatao samo onima pravoslavne vere koji su se držali na pušci i krvili. Za sve ostale koji su mu se do zemlje klanjali, jedva je, ne gledajući ih, kroz zube cedio: – Arno, bre rajo, arno!…”

Srbi koji se protive tzv. Briselskom sporazumu i lažnim novembarskim izborima baštine Miloša, Njegoša, pa i Trifuna Ledeničanina. Njih nekoliko desetina hiljada na severu KiM koji stoje naspram ne samo Arnauta i njihovih saveznika, najmoćnijeg vojnog saveza svih vremena, već i protiv sopstvenih konvertita su daleko najistureniji. Ali njihova borba je i borba za dušu Srbije. Podsetnik da će, što ste ponizniji, zavojevač i njegove domaće sluge samo još jače pritiskati. Neće se oni zaustaviti na Kosovu – sam Vučić je, kako se govori, vođama sa severa u lice priznao da su “sledeći na redu” Herceg Bosna i Republika Srpska. A zatim će, neminovno slediti i Vojvodina, i raško-polimska oblast, i Preševo, Bujanovac i Medveđa… Neće Srbiju izvući iz gliba ni razni socijalno-ekonomski programi, ni borbe za “kulturu” (ako smo baštinici Kosovskog zaveta, onda nam je dužnost da tu kulturu sprovodimo i na delu, a ne samo na pukim rečima) – ako prethodno ne povrati svoju hrabrost i čvrsto odluči da bude verna sebi, kako ju je Vladika Petar IIPetrović Njegoš nenadmašno prozirao:

“Ej Srbine, viteško koljeno,

Ko te tlači, majka ti žalosna!

Rašta svoje sile ne poznaješ,

Rašta miš‘ci udar ne izmjeriš

Koji može vraga satrijeti…”[7]

Takvom Srbijom ne samo da konvertiti neće više upravljati, već će se mnogi na ovaj ili onaj način njoj i vratiti. Nešto poput Hamze Vukašinovića, koji na kraju pripovetke, priredio gozbu lokalnim Srbima koje je, zbog njihove “muškosti” cenio i koji su prihvatili da mu oberu vinograd. Prvo je, na vrhuncu veselja, navalio da mu se nešto odgusla. Oduševljen Ženidbom Paše od Tirana, poruči srpskom junaku i guslaru: “Tako ti krsta sad jednu još postaru, jednu kako je bilo u Kosovu!” Kad guslar opeva kako je Miloš Muratu stao ispod grla, ne mogaše da izdrži još jedan od prisutnih Turaka i udari ga guslama po glavi. Na to Hamza usta i skoči na Turčina, a kad su ih rastavili, dade mu do znanja da više nisu prijatelji. Prijatelj mu je bio onaj ko ga je suočio sa istinom – i njegovom i svojom.

“Sutradan je sam Hamza Vukašinović veselo pomagao Kolašnicima da tovare svoju zaslugu u grožđu i piću… Zadovoljan je bio orahovički Turčin: njegov brat je toga jutra po izgranku divnoga jesenjega sunca ubio Selmana Čibukovića (gore-pomenutog Turčina)”. The end.

Izvor: Fond Strateške Kulture